Dok se Kosovo sprema da formira novu vladu, jedno ključno pitanje se nameće: kako će prilagoditi svoju spoljnu politiku u eri geopolitičkih previranja?

Međunarodni položaj Kosova i dalje je izazovan. Gotovo dve godine kaznenih mera EU narušile su odnose između EU i Kosova, dok su veze sa SAD sve nestabilnije. Tu su i nerešena pitanja u vezi sa dijalogom između Kosova i Srbije – ključna tačka tenzija između Kosova, EU i SAD.

Uprkos tim promenama, političke partije na Kosovu i dalje oblikuju spoljnopolitičke programe kao da su zarobljene u prošlosti, oslanjajući se na zastarele prioritete koji su više odgovarali 2008. godini nego današnjem turbulentnom globalnom kontekstu. U svetu u kojem je multilateralizam u krizi, partije izlaze sa ambicioznim planovima. Demokratska partija Kosova (PDK) najavila je da će težiti priznanju od dve trećine članica Ujedinjenih nacija, dok je Alijansa za budućnost Kosova (AAK) obećala da će ubrzati proces članstva u NATO tempom koji bi mogao da parira Švedskoj i Finskoj. S druge strane, Samoopredeljenje (Vetëvendosje – VV) ima za cilj da do 2030. godine završi pregovore o članstvu u EU.

Takve težnje već dugo deluju kao nedostižne, čak i u vremenima kada je Kosovo imalo snažnu podršku Zapada, što dodatno dovodi u pitanje njihovu izvodljivost u sadašnjim geopolitičkim okolnostima. Programi partija time otkrivaju nesklad sa realnošću, dok im istovremeno nedostaje političke hrabrosti da se suoče sa složenim izazovima koji čekaju novu vladu.

Ti ciljevi takođe zanemaruju promenjeni diplomatski pejzaž – u kojem zapadna podrška više nije zagarantovana – i previđaju praktične korake koji bi mogli izvući Kosovo iz izolacije unutar EU. Dok se Evropa suočava sa sve većom neizvesnošću i pokušava da se izbori sa velikom transatlantskom olujom, postavlja se pitanje: kako će Kosovo preživeti turbulencije koje dolaze?

Umesto da osmisle prilagodljive strategije, stranke ostaju ukopane u pojednostavljene pristupe. Jedan takav primer je rigidni stav premijera Albina Kurtija, lidera Pokreta Samoopredeljenje (VV). Ovaj pristup daje prednost suverenitetu i oslanjanju na sopstvene snage, ali zanemaruje negovanje neophodnih strateških savezništava.

S druge strane, opozicione stranke — Demokratski savez Kosova (LDK), PDK i AAK — zalažu se za potpuno pokoravanje bez stvarnog učešća u važnim procesima, što nazivaju “konstruktivnošću” prema Zapadu, ne uviđajući da sam Zapad više nije jedinstven niti posvećen Kosovu kao prethodnih decenija.

Oba pristupa lišena su kreativnosti, pragmatizma i vizije. Bez prilagođavanja, Kosovo rizikuje da luta bez pravca u sve nestabilnijem međunarodnom poretku.

Uklanjanje mera pre kandidature za EU

Status kandidata za članstvo u EU dugo je bio retka tačka političkog jedinstva na Kosovu. To je ambiciozan cilj, ali da li je zasnovan na realnosti?

Iako je postavljanje rokova za unutrašnje reforme ključno, Kosovo se suočava s neposrednijom preprekom: merama koje je uvela EU, a koje i dalje narušavaju diplomatski i ekonomski položaj Kosova. Ubediti EU da ukine te mere biće teško, ali presudno za resetovanje evropskog kursa.

Tokom gotovo dve godine otkako su ove mere na snazi, Kosovo je održavalo političke odnose na visokom nivou sa Briselom, ali su ti kontakti uglavnom bili vezani za dijalog između Kosova i Srbije ili su se odvijali u multilateralnim okvirima. Iako je Kosovo uključeno u Plan rasta EU, taj status je vezan za napredak u dijalogu, a projekti finansirani iz fondova EU su ozbiljno pogođeni.

Ako se sankcije ne ukinu, nastaviće da prate Kosovo na svakom ključnom koraku ka evropskim integracijama. Takođe, one direktno ugrožavaju sposobnost Kosova da ublaži posledice suspenzije američke spoljne pomoći, čiji puni efekti još uvek nisu poznati. Zbog toga je ključno da se uspostavi dijalog sa Poljskom i Danskom, koje predsedavaju Savetom Evropske unije u 2025. godini, kako bi se obezbedilo da se Kosovo nađe na agendi.

Takođe bi trebalo uložiti napore u jačanje bilateralnih odnosa sa Nemačkom i Francuskom, kako bi se iskoristio njihov značajan politički uticaj za ukidanje kaznenih mera EU. Nacrt godišnjeg izveštaja Evropskog parlamenta, koji ocenjuje situaciju na Kosovu i napredak ka članstvu u EU, i u kojem se poziva na trenutno ukidanje sankcija EU uvedenih Kosovu u junu 2023. godine, može biti početna tačka.

Nažalost, agenda Evropskog saveta mogla bi biti zasenjena hitnim izazovima sa kojima se EU suočava, pre svega pregovorima o miru u Ukrajini. Ali vreme je ključno. Evropski savet, poznat po svom rigoroznom procesu donošenja odluka, nudi dva ključna vremenska okvira za ovaj proces: jun i decembar. Iskorišćavanje tih prilika odrediće tempo evropskih integracija Kosova i buduće odnose sa Evropskom unijom.

Kosovo je propustilo priliku da se priključi istočnoj trojci — Ukrajini, Moldaviji i Gruziji — kao i Bosni i Hercegovini, na putu ka statusu kandidata tokom kratkog perioda proširenja EU 2022. godine, koji je izazvala potpuna invazija Rusije na Ukrajinu. Ovaj propust uglavnom proizlazi iz nedostatka političke volje EU da unapredi kandidaturu Kosova, koja je dodatno otežana protivljenjem pet država članica koje ne priznaju Kosovo i razvojem dijaloga.

U ovim okolnostima, prelazak na sledeću fazu evropskih integracija — status kandidata — ostaje veliki izazov. Nova vlada mora pokazati posvećenost ovom procesu i izgraditi strateške saveze unutar institucija EU u Briselu i širom prestonica država članica. Cilj treba da bude strateško i postepeno otvaranje puta za to da Kosovo stane rame uz rame sa ostalim zemljama u paketu proširenja — a to će svakako biti dugotrajan proces.

Dijalog Kosova i Srbije: najkontroverznije pitanje spoljne politike

Dijalog koji vodi EU sa Srbijom ostaje ključni izazov kroz koji strateški partneri Kosova procenjuju Kosovo i njegovu vladu. Uprkos godinama pregovora, napredak je minimalan. Prepreke uključuju ograničeni uticaj EU, nesklonost Srbije da reši pitanje koje joj daje značajan uticaj na spoljnu politiku Kosova i unutrašnje poslove, prvenstveno, ali ne samo, kroz Srpsku listu i nemogućnost političkih elita Kosova da artikulišu i unaprede strateške interese Kosova.

U očima EU i SAD, nerešeno pitanje Zajednice srpskih opština (ZSO) nalazi se u samom jezgru ovog zastoja, blokirajući dijalog i ambicije Kosova prema EU i šire. Politika Kosova ostaje oštro podeljena u vezi sa ZSO, što otkriva složenu mrežu strateških ćutanja i pažljivo kalkulisane retorike.

S jedne strane, Kurti se oštro zalaže za proširenje suvereniteta na severu Kosova, dok taktički izbegava bilo kakvo pominjanje ZSO, iako je prihvatio ovaj sporazum u Briselskom sporazumu iz 2023. godine.

S druge strane, opozicione stranke, uglavnom LDK i PDK, koje su pristale na ZSO 2013. i 2015. godine, suočavaju se sa sopstvenom dilemom. Zatvorene u kutak trijumfalističke retorike Kurtija o severu, odlučile su se za ćutanje, plašeći se da ne izgube podršku biračkog tela koje je uglavnom protiv ZSO. Kritika ili alternativni predlozi su isključeni, jer bi svaki pristup mogao izazvati negativne reakcije iz EU i SAD. Umesto toga, opozicione stranke su stvorile imidž pragmatičnog usklađivanja, suptilno sugerišući da bi, da su one na vlasti, implementacija ZSO bila manje kontroverzna. Međutim, njihov dosadašnji rad od 2013. do 2020. godine govori drugačiju priču: godine provedene na vlasti nisu bile ispunjene političkom voljom niti hrabrošću da se napreduje u implementaciji ZSO.

Ova kalkulisana izbegavanja sa obe strane postavljaju ključno pitanje: Ako nijedna politička struja nije voljna da se upusti u rešavanje ZSO, kako će ovo pitanje ikada biti rešeno? Ili je prevladavajuća strategija samo političko zaobilaženje, gde svaka strana kupuje vreme i skreće odgovornost, bez strateške vizije za budućnost?

Odlaganje neizbežne debate o ZSO neće promeniti stvarnost da je strategija za dijalog uz posredovanje EU imperativ. Kosovo ne može sebi da priušti dalju nestabilnost dok Zapad i multilateralizam navigiraju transatlantskom krizom koja je nastala promenom administracije u SAD. Promenljiv geopolitički pejzaž rizikuje da potkopa političku volju i kapital SAD i EU da podrže Kosovo u njegovoj nedovršenoj državnosti. Što duže ovo pitanje ostane nerešeno, to će veći biti diplomatski pritisak od strane strateških partnera Kosova.

Nova vladajuća koalicija mora biti strateški pripremljena za ono što dolazi. Pasivan pristup ili prebacivanje krivice neće rešiti jedan od najhitnijih diplomatskih izazova Kosova. Isto tako, potpuno usaglašavanje u cilju “konstruktivne” saradnje sa Zapadom pokazalo se neuspešnim, kao i defanzivni stav vođen nedostatkom političke hrabrosti, koji je usporio napredak. Lokalna odgovornost i političko liderstvo su ključni.

Trumpova administracija i Kosovo

Političke elite Kosova su uglavnom ignorisale neizbežno pitanje — promenjeni globalni pejzaž nakon promene u američkoj administraciji i izjave američkih zvaničnika na Bezbednosnoj konferenciji u Minhenu u februaru 2025, koje su preokrenule transatlantske odnose. Izazov administracije Trumpa multilateralnom, pravilima zasnovanom poretku, koji čini osnovu spoljne politike i bezbednosnih strategija EU u njenom susedstvu i šire, dodaje novu dimenziju nesigurnosti. Posledice ovog preokreta biće naročito duboke za zemlje poput Kosova, čija je bezbednost i stabilnost dugo bila oslonjena na zapadnu podršku.

Umesto da prepozna kriznu situaciju multilateralizma kao signal za učvršćivanje međunarodnog položaja Kosova, domaći diskurs ostaje zaglavljen u partijskim napadima i online prepirkama, pri čemu opozicija pokušava da iskoristi priliku i stekne političke poene pozivajući se na objave Richarda Grenella, optužujući Kurtija da je antizapadni lider, rasipajući dragoceno vreme koje bi trebalo da bude posvećeno strateškoj diplomatiji i izgradnji države. Umesto da formulišu proaktivan odgovor, politička debata fokusira se na korišćenje prethodnih sukoba sa administracijom Trumpa kako bi diskreditovali Kurtija.

Iako je malo verovatno da će Kosovo zauzeti visoko mesto na spoljnopolitičkom dnevnom redu Trumpa, Grenell, Trumpov izaslanik za “specijalne misije” i bivši izaslanik za dijalog Kosovo-Srbija, predstavlja nepoznat faktor. On je nagovestio mogući povratak na Balkan i nije skrivao svoje protivljenje liderstvu Kurtija. Takođe je signalizirao čvrstu podršku predsedniku Srbije, Aleksandru Vučiću, usred protesta protiv režima.

Ako Grenell ponovo postane ključni igrač, Kosovo bi moglo da se suoči sa ponovljenim diplomatskim pritiscima, što bi moglo podsećati na političku krizu iz 2020. godine. Tada su diskusije o kontroverznoj razmeni teritorija, iako su ih predložili lokalni lideri, zauzele centralno mesto, što je na kraju dovelo do pada prve Kurtijeve vlade. Kao rezultat toga, SAD je dobila lidera koji je bio spremniji na saradnju, sa kojim je potom potpisan Vašingtonski sporazum u septembru 2020. Međutim, okolnosti danas nisu iste kao 2020. godine, kada je Kosovo moglo da se osloni na podršku EU i drugih članica kako bi izbalansiralo pritisak Sjedinjenih Država.

S obzirom na podeljenu EU, neusaglašenost EU i SAD u vezi sa Ukrajinom i opadajući zapadni politički kapital u podršci kosovskoj državnosti, Kosovo se suočava sa rizikom većeg diplomatskog marginalizovanja i nalazi se pred težim diplomatskim izazovima nego ikad pre. Fragmentacija Zapada znači da politička snaga za podršku Kosovu na globalnoj sceni praktično ne postoji. Multilateralizam se dovodi u pitanje, a Kosovo mora da se suoči sa činjenicom da tradicionalni putevi ka međunarodnoj legitimnosti više nisu održivi.

U ovim promenljivim okolnostima, reaktivan pristup više neće biti dovoljan. Kosovo mora da preispita svoju diplomatsku strategiju i potraži nove načine da ojača svoju poziciju u svetu.

Nova vlada mora da se suoči sa ovom stvarnošću. Strateški angažman, diplomatski pragmatizam i proaktivno donošenje odluka više nisu samo opcija. Oni su ključni za to da Kosovo ne sklizne dalje u geopolitičku marginalizaciju.

Naslovna slika: Majlinda Hoxha / K2.0.