Anes je naizgled bio ljut dok je čekao na svom skuteru ispred zgrade u Kosovu Polju. “Kažu ti silazim za pet minuta, a onda ih čekaš pola sata na ovoj omorini”, kaže jedan osamnaestogodišnjak. Električnim skuterom hranu dostavlja već godinu dana — u gradu punom restorana, kafića i višespratnica.

Iako je Anes često primoran da čeka, ne sme da se desi da mušterije čekaju njega. Njegov posao je vremenski zbijen i stresan. Otkako je počeo da radi (u 12. razredu), on svakodnevno mora da se oprezno kreće zakrčenim ulicama u Kosovu Polju. Ne poseduje čak ni radni ugovor niti odgovarajuću zaštitnu opremu. Na usluzi mu je samo skuter i usmeni dogovor sa šefom da će mu troškovi biti nadoknađeni ako se desi nezgoda.

Anes je nedavno završio srednju školu i smatra da se dodatno neće obrazovati. Ne sviđa mu se posao dostavljača, ali je prinuđen da ga obavlja kako bi pomogao svoju petočlanu porodicu i pokrio ostale troškove. “U mojoj porodici je radio samo moj otac i bilo nam je teško da spojimo kraj sa krajem”, kaže on.

Skuteri — na kojima su utisnuti logotipi raznih restorana — sada se često mogu ugledati na kosovskim ulicama. Njih možete videti kako stoje ispred stambenih objekata, sa hranom umotanom u termoizolacione folije kako bi ostala topla dok se ne dostavi mušterijama. Donedavno je jedini način da večerate van stana bio da odete u restoran. Zahvaljujući dostavljačima hrane, danas hrana stiže tamo gde se nalazi mušterija.

Dostava hrane je popularizovana na Kosovu 2010. godine, ali ovaj uslužni sektor ima mnogo dužu istoriju. Kralj Umberto i Kraljica Margerita su 1889. godine primili dostavu pice iz poznate napuljske picerije Pietro e Basta Così — ovaj događaj se smatra prvom dostavom pice mušterijama. Neizvesnost na tržištu rada povećala je potrebu za dostavom hrane jer brojni radnici (iz drugih sektora) rade prekovremeno. Zato je naručivanje hrane postalo nužda mnogih radnika.

Na Kosovu i van njega, dostava hrane postala je mnogo zastupljenija tokom pandemije kovida, kada su mere protiv širenja virusa dovele do ograničavanja fizičkog kontakta i obedovanja u restoranima. U loše doba po ekonomiju, brojni restorani su oberučke prihvatili da pružaju uslugu dostave hrane kao jedini način da opstanu.

Nekada ranije usluga namenjena kraljevskim porodicama, danas svako može da naruči hranu preko aplikacije ili telefonskim pozivom. Iako mnogi kancelarijski radnici ne izlaze iz kancelarije da bi ručali, dostavljači hrane rade napolju — na ulici. Oni koji na Kosovu skuterima dostavljaju hranu ne uživaju prednosti koje sami pružaju drugima.

Maloletni bezugovornici

Što se tiče Kosova, tu dostavljači hrane, po pravilu, rade na crno — bez ugovora. Iako precizna statistika nije poznata, izveštaji nezavisnih institucija govore o tome da neformalno i nelegalno tržište čine oko 30% bruto domaćeg proizvoda, što je ukupna vrednost svih proizvedenih dobara i pruženih usluga u ekonomiji za određeni period.

Prema izveštaju Stejt departmenta o uslovima za investiranje za 2023. godinu na Kosovu, rad na crno preovlađuje u ključnim sektorima, kao što su poljoprivreda, građevinarstvo i maloprodaja. U izveštaju se naglašava da — zbog sporosti zakonskih procedura — neformalni i usmeni dogovori često imaju veću težinu od potpisanih, formalnih ugovora.

Ni Anes nema ugovor o radu, što samo po sebi nosi rizik. “Na moju sreću, nikad nisam imao saobraćajnu nezgodu”, kaže Anes, nadajući se da će uskoro moći da pronađe novi, bezbedniji posao sa ugovorom.

Fatjon Fetahu nije bio srećne ruke kao Anes. On je pretrpeo posledice nezgode dok je radio kao dostavljač. Nije samo morao da vida svoje rane, već i da snosi troškove lečenja.

“Sam sâm snosio troškove lečenja”, kaže dvadesetjednogodišnjak bez ugovora o radu. “Morao sam da pokrijem sve troškove lečenja. Nije prijatno iskustvo kad padnete sa skutera. Nakon oporavka, porodica mi nije dozvolila da nastavim da se bavim ovim poslom.”

Sedamnaestogodišnji Armend nedavno je počeo da radi kao dostavljač hrane u restoranu, u prištinskom predgrađu Santea.

“Nemam ugovor jer sam maloletno lice. Platu dobijam na ruke”, kaže Armend. Radi osmočasovno radno vreme i pređe oko 40 kilometara dnevno. Mesečna plata mu iznosi 350 evra.

Armend, Fetahu i Anes rade bez ugovora i izloženi su svakodnevnim opasnim situacijama usled vožnje skuterom.

Sem toga što radi bez ugovora, Anes je — baš kao i Armend — počeo da radi još kao maloletnik. Ova vrsta posla se smatra opasnom za njihov uzrast. Prema Zakonu o radu, osobe uzrasta od 15 do 18 godina mogu da se zaposle jedino na radnom mestu koje ne predstavlja opasnost po njihovo zdravlje, razvoj, bezbednost i moralni integritet.

Rad bez ugovora — to je zajedničko mnogim mladima na Kosovu. U Anketi o radnoj snazi za 2023. godinu, a koju je sprovela Statistička agencija Kosova, mladi uzrasta od 15 godina do 24 godine čine 14,6% radne snage i većina radi bez ugovora.

Armend, koji je od školovanja odustao u srednjoj školi da bi mogao sasvim da se posveti poslu, radi između 48 i 50 sati nedeljno (to mu je prosek). Kaže da zbog teške finansijske situacije od svoje 12. godine obavlja slične poslove.

“Nikad ne bih radio za samo 350 evra, ali moram. Počeo sam da radim od svoje 12. godine. Radio sam na građevini, radio sam kao konobar, radio sam u auto-perionici, pravio sam hamburgere u Ajvaliji, i tako te poslove”, kaže Armend i ističe da na njegovom trenutnom radnom mestu ima radnika mlađih od njega.

Anes ima kolege mlađe od 18 godina. “Oni su zaposlili šesnaestogodišnjaka koji pohađa 10. ili 11. razred. Uglavnom radi noćnu smenu”, dodaje.

Naim Bajraktari — stručnjak za bezbednost i zdravlje na radu, a zaposlen u firmi koja se bavi bezbednošću i zdravljem, HSK — kaže da puno radno vreme ne sme da se dozvoli licima u tom uzrastu. “Oni ne mogu da rade u istoj kategoriji kao odrasle osobe”, kaže Bajraktari. Dodaje da je opasnost od nesreće još veća ako imamo u vidu vožnju skuterom i pritisak poslodavca da se hrana dostavi što pre.

Sem toga što propisuje da radno vreme maloletnih lica ne sme da premaši 30 sati nedeljno, Zakon o radu zabranjuje i noćne smene mlađima od 18. Administrativnim uputstvom za prevenciju i zabranu opasnih oblika dečjeg rada zabranjuje se rad maloletnim licima, jer može da prouzrokuje telesne povrede ili ostavi psihičke posledice.

Zakon o zaštiti deteta predstavlja institucionalni okvir koji štiti maloletna lica čije zaposlenje predstavlja opasnost po njih same, zabranjujući svaki oblik rada koji negativno utiče na blagostanje deteta.

Međunarodna organizacija rada je novembra 2022. objavila izveštaj o dečjem radu na Kosovu. Na osnovu podataka koje su prikupile državne institucije u saradnji sa međunarodnim organizacijama, u izveštaju se navodi da je 5,3% dece na Kosovu obavljalo neki oblik posla, tj. više od 19.600 dece.

Ova brojka je još veća među decom iz romske, aškalijske i egipćanske zajednice — u kojoj je 7% dece radno angažovano.

U izveštaju se navodi da, ako ne računamo rad u kući, ukupan broj radno angažovane dece iznosi 3,8%. Za romsku, aškalijsku i egipćansku decu ova brojka iznosi 6,1%.

Međutim, prema Istraživanju višestrukih pokazatelja (MICS6) — obavljenog u režiji UNICEF-a — 9,3% dece na Kosovu je radno angažovano. Istraživači su u ovom slučaju u obzir uzeli i obavljanje kućnih poslova, pa su zaključili da je dečji rad daleko rasprostranjeniji.

Uprkos zakonodavnom okviru, usled loših ekonomskih prilika i zbog niskog stepena institucionalnog upliva, mnoga deca i tinejdžeri na Kosovu primorani su da obavljaju posao u opasnim uslovima. 

Prema rečima predstavnika Koalicije NVO za zaštitu dece, deca koja obavljaju teške fizičke poslove izložena su brojnim opasnostima, poput nemara, maltretmana, fizičkog i psihičkog zlostavljanja, a u pojedinim slučajevima nemaju uslove da se školuju. Iz UNICEF-a poručuju da svaki oblik dečjeg rada produbljuje društvenu nejednakost i diskriminaciju.

Ugroženi — a napolju

Sem što nema ugovor o radu, Anes radi ilegalno s obzirom da ne poseduje dozvolu za upravljanje dvotočkašem.

Prema Zakonu o vozačkoj dozvoli, Anes i njegove kolege moraju da imaju makar vozačku dozvolu kategorije A1, neophodne za upravljanje motociklima sa manjim motorom.

Anes već dva meseca vozi skuter. Restoran u kom radi je sve do maja ove godine koristio automobile za dostavu.

“Nekada sam radio dostavu kolima, ali smo pre nekoliko meseci počeli da koristimo skutere”, kaže Anes, koji ne poseduje vozačku dozvolu za kategoriju B, iako je ona neophodna za upravljanje četvorotočkašima. Međutim, kaže da to ne tangira vlasnika biznisa u kom radi. “Našem šefu nije stalo, samo nam kaže da pazimo”, podvlači Anes.

Stručnjak za saobraćaj i predavač na fakultetu Nolj Dedaj (Nol Dedaj) kaže da onima koji na dvotočkašima pružaju usluge mušterijama treba više nego puka vozačka dozvola propisana Zakonom o bezbednosti u drumskom saobraćaju. “Neophodno je da zaposleni koji upravljaju vozilom iz kategorije A1 budu obučeni i da poseduju makar dvogodišnje iskustvo pre nego što počnu da rade”, kaže Dedaj.

Sem toga što nema dozvolu da vozi skuter, najveći Anesov problem jeste nepostojanje zaštitne opreme; on kaže da vlasnik restorana (tj. njegov poslodavac) nije ustupio ovu opremu nijednom od tri dostavljača hrane.

“Nemamo kacige. Niko nam ništa nije dao”, kaže on.

Dedaj ističe da, sem kaciga, oni moraju da budu opremljeni i drugom zaštitnom opremom.

“Osoba koja upravlja vozilom mora da nosi i reflektujuću opremu. Ostali vozači tako mogu da ih spaze da bi se izbegle saobraćajne nezgode. Vrlo su učestale nezgode u kojima učestvuju dvotočkaši”, podvlači Dedaj, koji već 34 godine profesionalno istražuje saobraćajne nezgode. Pored toga, Dedaj kaže da saobraćajne nezgode u kojima učestvuju dvotočkaši imaju vrlo visoku stopu smrtnosti.

Fatjon Fetahu — koji je kao dostavljač hrane počeo da radi da bi pokrio troškove školovanja i da bi podržao svoju četvoročlanu porodicu — iskusio je ove probleme iz prve ruke. Počeo je da radi 2021. godine, odmah nakon ukidanja pandemijskih mera i ubrzanog rasta broja dostavljača.

“Radnje brze hrane su upošljavale dostavljače, pa mi je palo na pamet da bih mogao da radim za njih i da tako platim troškove studiranja”, kaže student ekonomije na trećoj godini studija. “Asfalt je bio mokar jer samo što je kiša prestala da pada. Na skretanju koje se nalazi oko 500 metara od picerije, moj skuter je skliznuo. Povredio sam glavu i zadobio frakturu levog lakta.”

Fetahu smatra da je povredu mogao da izbegne nošenjem kacige ili nekog drugog dela zaštitne opreme, ali kaže da mu poslodavac nije ustupio ovu opremu.

Brikena Beriša (Brikena Berisha) iz Kosovske inicijative za stabilnost, analitičkog centra koji se bavi socioekonomskim razvojem na Kosovu, kaže da bi radnici trebalo da se podvrgnu i zdravstvenom pregledu — a ne samo da nose zaštitu opremu.

“Kada nekoga stavite u saobraćaj, onda treba da znate da je ta osoba zdrava, da nije umorna, te da ima dobre instinkte i da može da reaguje na vreme, ali i da poseduje druge veštine”, kaže ona. Takođe ističe da se zdravstveni pregledi retko kada realizuju — a čak i kada se to desi, oni se realizuju na Kliničkom centru Doma zdravlja, umesto da ih obavi lekar medicine rada. Prema rečima Brikene Beriša, na celom Kosovu trenutno radi tek troje lekara medicine rada, a i oni su pred penzijom.

Ćefsera Grajćevci (Qefsere Grajqevci) — lekarka medicine rada na Institutu za medicinu rada u Obiliću, a koja posluje u okviru Kosovske energetske korporacije — smatra da poslodavci, makar na osnovu njenog četrdesetogodišnjeg iskustva, nikada nisu realizovali zdravstvene preglede dostavljača hrane.

“Svaka vam čast što se bavite ovom tematikom, jer nju Ministarstvo rada ni ne pominje”, kaže Grajćevci. Prema njenim rečima, institucije svoj posao treba da shvate ozbiljno i da radnike treba zaštititi. Sem smrtonosnih nesreća, često uslede i druge posledice, poput traumatskih poremećaja nakon saobraćajnih nezgoda.

Obnevidele institucije

Inspekcija rada je nadležna da vrši nadzor nad primenom Zakona o radu i Administrativnog uputstva za prevenciju i zabranu opasnih oblika dečjeg rada. Pomenuta inspekcija je nadležna da interveniše kako bi sprečila kršenje prava ili ublažila posledice kršenja prava na radnome mestu.

Brikena Beriša iz Kosovske inicijative za stabilnost poručuje da bi Inspekcija rada trebalo da vrši nadzor i da se postara za sprovođenje ugovornih obaveza. “Inspekcija rada ne sme dozvoliti da se šteta pričini, već su neophodne preventivne mere — oni treba da kažnjavaju firme”, kaže ona.

Direktor Direkcije za strateško planiranje i pravna pitanja u Inspekciji rada, Veselj Žinipotoku (Vesel Zhinipotoku), kaže da imaju zabeležene saobraćajne nezgode u kojima su učestvovali dostavljači hrane. To je zato što ovaj sektor potpada pod nadležnost Zakona o bezbednosti u drumskom saobraćaju — što znači da se ovi slučajevi najčešće ubrajaju u smrtne slučajeve i nezgode u saobraćaju, a ne na radnome mestu.

Inspekcija rada nam nije dala uvid u statističke podatke kada smo je upitali o broju poslodavaca koji su kažnjeni jer radnicima nisu obezbedili zaštitnu opremu. Kada smo ih pitali o tome kako vrše nadzor nad ovim poslodavcima i nad njihovim poslovanjem, posebno kada se imaju u vidu rad maloletnih lica, rad bez ugovora i opasne situacije na radnome mestu, Inspekcija rada nije dala detaljan odgovor — mada su izjavili da rade u skladu sa važećim zakonima.

Kosovska policija ne prikuplja ni statistiku o kaznama izrečenim u vezi sa saobraćajnim nezgodama u kojima su učestvovali dostavljači hrane. Njihova Kancelarija za odnose sa javnošću dala je Kosovu 2.0 tek uopštene statističke podatke o nezgodama sa smrtnim ishodom, o nezgodama sa povredama, kao i broj izrečenih saobraćajnih kazni. Prema ovim podacima, samo u prvih šest meseci ove godine, 40 osoba je poginulo u saobraćajnim nezgodama. U istom periodu, policija je iz saobraćaja isključila više od 130 dvotočkaša, ali je izdala i više od 250 kazni motociklistima.

Prema rečima Brikene Beriša, ovi podaci nedostaju zato što Inspekcija rada više pažnje posvećuje građevinskom sektoru i maloprodaji, dok su drugi sektori zanemareni. Prema njenim rečima, biznisi koji dostavljaju hranu lako bi mogli da budu predmet nadzora. “Jednostavnom pretragom društvenih mreža možete pronaći biznise koji vrše dostavu. Inspekcija rada bi mogla da uzme uzorak od, recimo, 20 biznisa, da ih poseti i proveri da li posluju u skladu sa propisima. To je posao Inspekcije rada”, dodaje ona.

Dok Brikena Beriša smatra da je nedavni povećani obim policijskog rada samo ad-hok mera, a ne dugotrajno rešenje, Naim Bajraktari kaže da najveću odgovornost snosi policija, te da policija zanemaruje ove vozače. On kaže da je “ovo ponajviše policijski deo posla”, dodajući da je posao Inspekcije rada da primeni mere protiv poslodavaca, ali da inspekcija ne može da vrši nadzor nad putevima. Prema Bajraktarijevm rečima, policija treba da kazni vozače kada oni nemaju vozačku dozvolu ili kada ne nose zaštitnu opremu — od kojih su mnogi maloletna lica bez ugovora. On misli da bi se tako pospešila bezbednost na radnome mestu.

“Tako se pospešuje bezbednost na radu. Ova omladina, ovi zaposleni moraju biti zaštićeni. Ko je odgovoran? Poslodavac, a ne zaposleni”, kaže Bajraktari.

Dedaj kritikuje saobraćajnu policiju zbog odnosa prema bezbednosti vozača skutera. Prema njegovim rečima, policija naglašava da je neophodno nositi kacigu, ali previđa važnost korišćenja ostatka zaštitne opreme.

Iz policije tvrde da oni svakodnevno utvrđuju saobraćajne prekršaje u kojima učestvuju dvotočkaši i negiraju da je ova tema zanemarena.

“Rad policije u ovoj oblasti se obavlja na društvenim mrežama i putem saopštenja za medije, sa jednim jedinim ciljem — da podignemo svest učesnika u saobraćaju. Ranije su sprovođene kampanje i davani su saveti, a i ubuduće će biti sličnih kampanja”, kažu iz Kancelarije sa odnose sa javnošću u Kosovskoj policiji.

Ipak, iz policije nisu odgovorili na pitanje o tome sarađuju li sa Inspekcijom rada kada su u pitanju dostavljači hrane. Bajraktari smatra da bi ova saradnja trebalo da postoji.

Armend ne veruje da će mu bilo ko priteći upomoć ako se desi saobraćajna nezgoda — kao što se desilo Fetahuu. “Ako mi se nešto desi na putu, niko neće preuzeti odgovornost za to. Ja to dobro znam, ali šta god da se desi, moramo da radimo, da se oslonimo na sreću”, kaže on.

K2.0 je upite o pravima dostavljača hrana poslalo na adresu Nezavisnog sindikata privatnog sektora. Šef sindikata, Jusuf Azemi, odgovorio je da po ovom pitanju nema ništa da kaže s obzirom da dostavljači hrane nisu zastupljeni u ovom sindikatu.

Brikena Beriša podvlači da bi osnivanje sindikata dostavljača hrane moglo da bude od presudnog značaja za poboljšanje uslova rada i za unapređenje njihovih prava. Međutim, ona kaže da bi sindikalno organizovanje u ovom sektoru bilo teško izvodljivo zbog malog broja radnika.

Prema slovu Zakona o sindikalnom organizovanju, za formiranje sindikata neophodno je 10 članova. Najmanje dva sindikata su potrebna da bi se obrazovao savez sindikata — a čije članstvo čini makar 10% zaposlenih u datom sektoru. To se radi kako bi se zaštitili interesi određene grupe radnika; u ovom slučaju su to dostavljači hrane.

Institucionalno zanemareni, slabo zastupljeni i bez šanse da se sindikalno organizuju, Anes, Fetahu, Armend i mnogi drugi prepušteni su sami sebi na otvorenom. Rade bez vozačke dozvole i bez zaštitne opreme, uzdajući se u sreću i nadajući se da će se situacija popraviti.

“Ako budem mogao, sa 18 ću raditi u kol-centru, ili ako naučim jezik, možda ću otputovati u Nemačku”, kaže vidno odlučan Armend. Iznenada prekida naš razgovor jer mora da dostavi neke pljeskavice. Mušterija ne sme da čeka.

Naslovnica: Dina Hajrullahu / K2.0.

Ovaj članak nastao je uz finansijsku podršku Evropske unije, a u okviru projekta “Zaštita i unapređenje prava na radu ugroženih grupa na tržištu rada”. Odgovornost za sadržaj snosi isključivo K2.0 te isti nužno ne odražava stavove Evropske unije, ATRC-a i BIRN-a Kosovo.

Zašto je navedena ova klauzula?