Kad sam bio mali, često sam razgovarao o svom identitetu sa dedom po majčinoj liniji. Preminuo je 2018. godine, u 97. godini života. Dok je bio živ, uvek je nosio beli plis (tradicionalna bela kapa, poznata i kao “keče”). S vremena na vreme bih ga pitao, s radoznalošću i nevinošću kakvu samo deca imaju: “Šta smo mi, deda?” On bi mi uvek odgovarao tihim glasom, pomalo stidljivo: “Pa, Aškalije, tako kažu… ali pre rata smo se izjašnjavali kao Albanci.”

Taj odgovor, zajedno s težinom sećanja na teška detinjstva, i danas me prati. Nešto slično mi je rekao i očev stric, ali s dozom ponosa: “Mi smo oduvek bili muslimani.” Kada sam želeo da istražim još dublje, pitao bih: “A tvoj otac, šta je govorio da smo?” Tu bi nastupila duga tišina, da bi se opet završila odgovorom: “Bili smo Albanci.”

Na Kosovu, pitanja koja se tiču romske, aškalijske i egipćanske zajednice retko izlaze iz okvira razgovora o diskriminaciji koju ove zajednice trpe u svakodnevnom životu. Ni u tim razgovorima se ne vodi računa o specifičnim barijerama svakog pojedinačnog naroda. Umesto toga, potrebe i izazovi tretiraju se kao zajednički.

Pored diskriminacije, ovim zajednicama – a posebno aškalijskoj zajednici na Kosovu – ne pruža se dovoljno prostora u javnom diskursu da pišu o sebi i da bolje upoznaju svoj identitet.

Za aškalijsku zajednicu, dilema identiteta povezana je s porodičnom istorijom; to je odraz kolektivnog iskustva Aškalija na Kosovu. Zajednice koja se kolebala između različitih naziva i označavanja, pokušavajući da pronađe svoje mesto u društvu koje često odbija da je prihvati.

U Ustavu Republike Kosovo, Aškalije su priznate kao zajednica sa posebnim pravima i rezervisanim mestima u Skupštini, dakle kao zvanično i pravno zagarantovano priznanje. Ipak, u stvarnosti, ovo ustavno priznanje prati nedostatak istinske volje da se razumeju i poštuju prava jedne od najsloženijih zajednica u zemlji.

U praksi, od 10 rezervisanih mesta za manjinske zajednice, prema članu 64. o strukturi Skupštine, četvrto mesto se dodeljuje zajednici sa najviše glasova među zajednicama Roma, Aškalija i Egipćana, a ne zajednici sa najvećim brojem stanovnika. Prema statistici popisa stanovništva iz 2024. godine, iako je broj Aškalija veći od broja Roma i Egipćana na Kosovu, poslednjih godina nisu dobijali četvrto mesto u Skupštini. Time zakonsko priznanje ostaje više simbolično nego suštinsko.

Aškalije se često svrstavaju u zajedničku kategoriju sa Romima i Egipćanima. Predstavljeni su jednom zvezdom na zastavi Kosova, imaju jednog zajedničkog predstavnika u Centralnoj izbornoj komisiji (CIK) po principu rotacije, tretiraju se kao zajednica u strateškim dokumentima, a njihove kulturne posebnosti uopšte se ne spominju u školskim udžbenicima.

U međunarodnim izveštajima Aškalije se često nazivaju Romima, tek se u fusnotama pominju kao posebna zajednica. Takav način označavanja ih umanjuje i svodi na jednu opštu kategoriju, ne priznajući njihov specifičan identitet.

Ni sami Aškalije, čini se, ne usuđuju se da traže dublje odgovore o svojoj istoriji, posebno ako se uzmu u obzir pritisci drugih zajednica da Aškalije predstave kao Rome ili Egipćane. 

Aškalije tvrde da su sa Egipćanima braća, ali su i tu političke i društvene dinamike dovele do razdvajanja – u stvari, nijedna od te dve zajednice ne prihvata onu drugu u potpunosti kao deo sebe. 

Način na koji se tretira zajednica Aškalija – sa pravnog, diskurzivnog i kulturnog aspekta – pokazuje da su istorija i identitet ove zajednice složeniji nego što izgledaju na prvi pogled i zahtevaju ozbiljniji pristup kako bi se razumeli.

Istorijski položaj Aškalija na Kosovu

Veliki deo Aškalija, u nekoj vrsti tihog patriotizma, ne govori otvoreno o svojoj etničkoj istoriji. Ponosni su na to što jesu, iako im nije sasvim jasno šta su zapravo. Nije slučajnost što zajednica Aškalija nema jasna saznanja o svojim precima od pre 200–300 godina, niti o sopstvenom poreklu ili kolektivnoj istoriji. U nedostatku ozbiljnih antropoloških i istorijskih studija, mnogi članovi ove zajednice veruju da koreni Aškalija sežu do antičke Persije, odnosno današnje teritorije Irana. Ipak, ovo verovanje ostaje u domenu legendi i usmenog predanja, jer nije zasnovano na naučno dokumentovanim dokazima.

Zajednica Aškalija istorijski je povezana sa strateškim samopozicioniranjem u odnosu na politički kontekst Kosova. Decenijama unazad, veliki deo Aškalija samostalno se izjašnjavao kao deo albanske većine – ne da bi poricali sopstveni identitet, već da bi doprineli brojčanom i političkom jačanju Albanaca u presudnim trenucima za budućnost Kosova, kao što je bio period popisa stanovništva pre rata.

U periodu pre rata, posebno tokom osamdesetih i devedesetih godina, jugoslovenske, a zatim i srpske vlasti, pokušavale su da predstave Albance kao “nedomorodačku manjinu” ili “doseljenike” na Kosovu, kako bi Kosovu pripisale status “istorijske srpske zemlje” s pravom na suverenitet. U međunarodnim pregovorima (npr. u izveštajima podnetim Ujedinjenim nacijama ili u kontaktima sa drugim državama), srpski režim koristio je falsifikovane statistike kako bi prikazao da je Kosovo većinski srpsko ili da ne postoji “apsolutna albanska većina”, čime su se umanjivali albanski zahtevi za samoopredeljenje. U tim okolnostima, izjašnjavanje Aškalija kao Albanaca predstavljalo je svesni čin solidarnosti i žrtve, naročito u kontekstu političke upotrebe demografskih statistika od strane srpskih vlasti u cilju legitimizacije vlasti nad Kosovom.

Nakon 1999. godine, oslobođenja Kosova i promene političke stvarnosti, zajednica Aškalija započela je strukturirani proces samoprepoznavanja i političkog organizovanja. Taj novi identitet bio je snažno prihvaćen i podržan, ne samo od strane međunarodnih faktora kroz mehanizme zastupljenosti i zaštite prava zajednica, već i od strane albanskog nacionalnog faktora kao većinske zajednice. Ta podrška stvorila je uslove za institucionalnu afirmaciju aškalijskog identiteta, što se jasno odrazilo i u političkom i društvenom predstavljanju zajednice.

Tišina i diskurzivna praznina

Godine 2003. Aškalije su proglasile svoju zastavu, važan simbol kolektivnog identiteta. Zastava, slična iranskoj, s kojom neki povezuju poreklo Aškalija, nosi orla umesto iranskog simbola, kao znak povezanosti sa Balkanom i Albancima.

Zastava, kao simbol jednog naroda, nema prateću himnu koja bi dodatno oblikovala nacionalni identitet u korist zajednice koja želi da bude priznata u svom postojanju. Ovo je još jedan primer dubokog nedostatka kolektivne svesti i institucionalne podrške u očuvanju etničke raznolikosti.

Ove dinamike, sastavljene od identitetskih žrtvi koje su skupo koštale zajednicu Aškalija, odražavaju najdublju krizu, ali istovremeno i najdostojanstveniji pokušaj ove zajednice da spozna samu sebe. Istovremeno, kroz sticanje znanja o sopstvenom identitetu, kulturi, jeziku i istoriji, Aškalije su počeli da stiču i veću svest o tome kako ih drugi percipiraju.

Možemo li da navedemo neku institucionalnu inicijativu da se više sazna o ovoj zajednici? Imamo li hrabrosti da otvoreno govorimo i produbimo svoja saznanja o njihovom diskursu, istoriji i identitetu? Odgovor je jedno veliko “ne”, a ta tišina nanosi ogromnu štetu pre svega društvu u celini, a naročito zajednici Aškalija koja i dalje ostaje stigmatizovana.

Apsurdno je kako nijedna institucija, nijedan medij niti naučna disciplina na Kosovu nema hrabrosti da otvori javnu debatu o Aškalijama, prateći ozbiljan i profesionalan pristup. Možda postoji strah da bi takva diskusija mogla da naruši status kvo ili da podstakne tenzije unutar romske, aškalijske i egipatske zajednice.

Istovremeno, nedostaju sveobuhvatne naučne studije, simpozijumi i ozbiljna istraživanja kako bismo zaista razumeli ko su Aškalije, koje je njihovo poreklo i kakvo kulturno nasleđe poseduju. Istina je da ni sami predstavnici Aškalija nisu doprineli popunjavanju ove praznine u znanju, kako bi istoriju svoje zajednice izdigli iz domena usmene predaje u sferu pisane, naučne građe.

Ograničeni smo na nekoliko knjiga čiji autori nemaju obrazovanje iz oblasti istorije zajednica. Te knjige se često oslanjaju na priče i narative koji nisu adekvatno dokumentovani. To je velika nepravda: zajednica koja je priznata i pomenuta u Ustavu, ali i dalje nema jasnu istoriju niti naučno utemeljen identitet.

U međuvremenu, ovaj diskurzivni vakuum samo produbljuje problem. Ako ne popunimo ovu prazninu, izgubićemo priliku da Aškalijama damo mesto koje zaslužuju u istoriji i društvu.

Da li treba i dalje da držimo Aškalije u tami i da ćutimo?

Pitanje “Ko sam ja?” još uvek nije dobilo odgovor. Na početku ovog teksta, krenuo sam od pitanja koje sam postavio svom dedi i očevom stricu, dok sam i dalje ostajao zbunjen, pun pitanja u glavi, bez jasnog odgovora o svom identitetu.

Danas, kada se vratim tim sećanjima, shvatam da njihova tišina nije bila posledica neznanja, već posledica jednog sistema koji im nije dozvoljavao da znaju više o sebi. Od svojih predaka nasledili smo nepotpun identitet: da budemo “Aškalije”, ali bez dokumentovanih korena, bez pisane istorije, bez naučnih argumenata koji bi nam objasnili pripadnost.

Kada pomislim da će uskoro moja mala deca, radoznalih očiju, jednog dana postaviti isto pitanje: “Tata, šta smo mi?”, obuzima me strah. Jer ni ja, sa svim svojim obrazovanjem, neću imati dovoljno informacija da im dam potpun odgovor. Moći ću da im ispričam priče dede, strica, oca… ali neću imati knjige, studije, niti dokumente pomoću kojih bih im mogao jasnije objasniti: “Evo, ovo je vaša istorija.”

Ali ne mora da bude tako. Nadam se da će, dok moja deca odrastu, naše Kosovo imati hrabrosti da prekine ovaj ciklus ćutanja. Jer pitanje “Ko sam ja?” ne bi smelo da ostane misterija. Na njega treba da postoje javno dostupni i dokumentovani odgovori, u okruženju u kojem se identitetska pripadnost poštuje od svih. Samo tako će moja deca i sve buduće generacije Aškalija moći sa ponosom i sigurnošću da kažu: “Ovo su naši koreni, ovo je naša istorija.”

Iznad svega, Kosovo je država svih svojih građana. Svi treba da se osećamo kao Kosovari i da budemo ponosni na to. Ali isto tako je važno da pamtimo i poštujemo ono što jesmo – istoriju, tradiciju i identitet svake zajednice. Vreme ćutanja je prošlo. Vreme za odgovore počinje sada.

Naslovna slika: Ferdi Limani / K2.0

Ovaj blog objavljen je uz finansijsku podršku Evropske unije, a u okviru projekta “Diverzifikacija glasova u novinarstvu”. Odgovornost za sadržaj snosi isključivo K2.0 te isti nužno ne odražava stavove Evropske unije.