Od ponedeljka do petka, Šćiprim Saljihu (Shqiprim Salihu) počinje svoj dan rutinski rano. U šest ujutru napušta svoju kuću u selu Balić, povremeno koristeći taksi ili organizujući grupnu vožnju sa rođacima, upućujući se na autobusku stanicu u Uroševcu. Tamo se ukrcava na autobus u 6.30 ujutru za Prištinu kako bi bio na poslu u osam sati.

Glavni grad se nalazi tek 38 kilometara od Uroševca, dok kolima ovo putovanje može da potraje oko pola sata. Ipak, ovaj dvadesetdvogodišnjak kaže da jutarnja vožnja autobusom obično potraje oko sat vremena — a ponekad i duže od toga.

Otkako je počeo da radi kao novinar u Prištini pre oko šest meseci, on je koristio usluge iste autobuske firme, ali ni ova kompanija, kao ni bila koja druga ne koriste novoizgrađeni auto-put ‘Arben Džaferi’ (Arben Xhaferi), koji povezuje ova dva grada od početka 2018, uprkos tome što ovaj poduhvat predstavlja jedno od najvećih finansijskih ulaganja kosovske vlade, čija se cena procenjuje na 600 miliona evra.

Između šest i osam ujutru, 14 autobuskih firmi putuje od Uroševca do Prištine i obratno. Ukupno se napravi oko 60 tura, gde sve koriste manje puteve koji odranije postoje.

Saljihu veruje da bi njegova putovanja bila lagodnija kada bi se auto-put koristio, jer bi se tako smanjilo trajanje putovanja. “Automobilom putovanje traje oko 25 minuta [na auto-putu], ali autobusom ne znam koliko, ali mislim da bi se vreme putovanja smanjilo”, rekao je.

Šćiprim Saljihu redovno putuje na posao i smatra da bi njegova svakodnevna putovanja bila lagodnija i kraća kada bi se autobus kretao duž novog auto-puta između Uroševca i Prištine. Fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.

On naglašava to da korišćenjem auto-puta autobusi ne bi morali da zastajkuju duž puta i da bi tako preskočili saobraćajne gužve u kojima se obično zaglave tokom svojih putovanja po manjim putevima.

“Posebno tokom noći ima kašnjenja — putovanja mogu da traju i do sat i po”, kaže on. “Ponekad razmišljam o tome kako svakoga dana provedem po nekoliko sati u autobusu. Ako postoji mogućnost [da se koristi auto-put], zašto je ne bismo iskoristili?”

Aljbenita (Albenita) Duraku je, takođe, upoznata sa time kako izgleda provesti sate svake nedelje u autobusu. Ova studentkinja matematike živi u Prištini otkako se upisala na Fakultet matematike i prirodnih nauka Univerziteta u Prištini, ali redovno putuje do svoje kuće u selu Mala Kruša da bi vikende provela sa svojom porodicom pre nego što se vrati u Prištinu na vreme za predavanja u ponedeljak.

“Obično [nedeljom] u tri ili četiri popodne, odlazim do seoske autobuske stanice i ukrcavam se na autobus za Prizren”, kaže Duraku.

Odatle se kreće ka Suvoj Reci, Štimlju i Lipljanu, nakon čega dolazi na svoje konačno odredište, u Prištinu. Ovo putovanje traje duže od dva sata.

Prema kosovskoj Agenciji za statistiku, 2.326 autobusa je registrovano na Kosovu u 2018. godini, ali nijedan od tih autobusa danas ne koristi kosovske auto-puteve. Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Baš kao što je slučaj sa auto-putem ‘Arben Džaferi’, auto-put ‘Ibrahim Rugova’, koji je sasvim otvoren 2013. i koji povezuje Prištinu sa Prizrenom i albanskom granicom, i dalje se ne koristi od strane međugradskih autobuskih linija, uprkos ogromnom trošku izgradnje ovog puta za džep javnosti. Poslednja cena izgradnje nikada nije obznanjena — a neotkrivanje ovog elementa podložno je aktuelnom sudskom sporu između NVO Ljevizja Folj (Lëvizja FOL) i vlade — ali su razni mediji sugerisali da bi ova brojka mogla da iznosi oko jedne milijarde evra.

Poput Saljihua, i Duraku veruje da bi njena nedeljna putovanja trebalo da traju znatno kraće. “Koliko ja znam, za ovo putovanje je potrebno sat i 20 minuta”, rekla je, misleći na eventualno putovanje autobusom na auto-putu.

I ona smatra da bi putovanje bilo mnogo bezbednije i udobnije ako bi se odvijalo duž auto-puta ‘Ibrahim Rugova’.

Starim putevima

Kako su opštine te koje regulišu međugradske linije prevoza između gradova, putovanja između gradova potpadaju pod nadležnost Ministarstva za infrastrukturu i transport (MIT) koje izdaje licence kompanijama, uređuje rasporede za ture autobusa i utvrđuje putanje koje se moraju koristiti, kao i mesta na kojima autobusi mogu da pokupe putnike.

Nazim Gaši (Gashi), šef Odseka za razvoj politika i međunarodne odnose u okviru Odseka MIT-a za prevoz na putevima, potvrdio je da se nijedna međugradska linija trenutno ne kreće auto-putem ‘Arben Džaferi’ ili ‘Putem nacije’, kako je auto-put ‘Ibrahim Rugova’ poznat.

“Nalazimo se u procesu analiziranja linija i rasporeda za auto-put ‘Ibrahim Rugova’, a razmatramo i trenutne linije na relaciji Prizren-Suva Reka-Priština”, kaže Gaši, dodajući da je MIT “najavio linije između Uroševca i Prištine”, ali da “nije naišao na interesovanje” kod operatera za međugradski prevoz.

Međutim, kada je upitan da govori o tome, Gaši nije dao detalje o tome kada je poziv objavljen ili zašto se nijedna firma nije prijavila.

Nebi Haljiti (Haliti) je vlasnik firme za prevoz ‘Balkani’ (Ballkani) i radio je kao vozač autobusa skoro tri decenije; u proteklih nekoliko godina, njegova dvojica sinova pomogla su mu u porodičnom poslu. Njihovi autobusi putuju iz Uroševca u periferna sela na putu ka Gnjilanu i Kamenici, kao i dvaput dnevno prema Prištini duž onoga što nazivaju “starim putem”.

Haljiti kaže da nije bio upućen u pozive MIT-a za linije koje se protežu duž auto-puta do Prištine, ali da čak i da je znao za poziv, ne bi se prijavio, sugerišući da upotreba auto-puta ne bi smanjila trajanje ture. “Ne može se tamo stići ranije, jer autobus ne može da vozi 150 km/č”, rekao je.

Njegova najveća briga u vezi sa ovom idejom, koju on opisuje kao “nazadnu”, jeste da bi, ako bi autobusi koristili auto-put, mnogi koji žive u manjim selima bili izostavljeni.

“Moramo da idemo po selima i da obezbedimo prevoz svima”, rekao je, tvrdeći da je to pravo svakog čoveka. “Moramo da preuzmemo putnike iz sela Babuša, Bandulića, Lugadžija i Smoluše. Kako bismo mogli da ih pokupimo ako bismo išli auto-putem?”

Razlog za brigu potiče iz toga što kosovski auto-putevi nisu građeni na način koji bi omogućio autobusima da zastanu da bi preuzeli putnike duž puta.

“Autobuske stanice nisu izgrađene zato što su naši auto-putevi zatvoreni”, kaže Džema Veselji (Xhemë Veseli), direktor Odseka MIT-a za putni prevoz. “Izgradnja autobuskih stanica [na auto-putevima] za međugradski prevoz nije dozvoljena.”

Jedna od putnica koje su mogle da ostanu bez prevoza ako bi autobusi koristili auto-puteve jeste Kaljtrina (Kaltrina) Misini, koja putuje istim jutarnjim autobusom do Prištine kao što to čini Saljihu. Ona uskače u autobus nakon što je on već putovao nekih 30 minuta od Uroševca, kada se zaustavlja u selu pod imenom Guvno Selo.

Ova dvadesetčetvorogodišnjakinja prati isti putni raspored za vikende već šest godina, prvo dok je bila studentkinja Univerziteta u Prištini, a prošlih par godina kao novinarka.

Njeno selo nema pristup auto-putu, pa tako ako bi autobusi počeli da saobraćaju tuda, ona kaže da ne zna kako bi putovala na posao, jer trenutno nema drugih opcija.

“Imajući u vidu da putujem autobusem već šest godina, tako bi mi se nesumnjivo napravio problem”, rekla je. “Ako odluče tako, morala bih da pronađem drugu opciju.”

Selo u kom živi Misini nije jedino naselje koje bi bilo pogođeno ako bi autobusi izabrali auto-put. Postoji makar sedam manjih drugih sela između Uroševca i Prištine koja bi bila isključena iz ovih linija, a još dosta njih na ruti između Prizrena i Prištine, dok većina ovih autobusa trenutno saobraća preko gradića Suva Reka.

Granit Zenelaj je student informatike iz sela Đinovce u Opštini Suva Reka. Ponedeljkom, sredom i petkom, on putuje iz Đinovca do Prištine i nazad.

Đinovce se nalazi između Prizrena i Suve Reke i nema pristup auto-putu ‘Ibrahim Rugova’, pa tako ako autobusi iz Prizrena krenu da saobraćaju po auto-putu, putovanje Zenelaja na posao bi se zakomplikovalo. “Jedini način bi bio da putujem preko dva autobusa”, rekao je, objašnjavajući da bi morao da putuje iz Đinovca do Prizrena ili Suve Reke, a odatle da uzme drugi autobus do Prištine.

Saljihu je saglasan da ne bi trebalo koristiti auto-puteve ako bi se tako putnicima napravili problemi. “Ako bi [putovanje auto-putem] onemogućilo ljude da putuju, onda sam protiv toga”, rekao je.

Međutim, on smatra da postoje druge mogućnosti, kao što je otvaranje ruta koje imaju pristup auto-putevima, dok se istovremeno obezbeđuje povezanost duž “starog puta”, sugerišući da postoji dovoljno velika potražnja da obe rute budu održive. “Ima dovoljno putnika [za to da autobus saobraća auto-putem] čak i da se broj putnika ograniči samo na studente”, rekao je.

Dodaje da je autobus kojim se vozi ujutru gotovo uvek pun putnika od trenutka kada napusti Uroševac, te da mnogi drugi putnici bivaju preuzeti u selima duž puta. “Svaki dan ima ljudi koji moraju da stoje tokom putovanja”, kaže on.

Ne zna se koliko putnika trenutno koristi autobuse na relaciji između Prištine i Uroševca ili Prizrena, zato što MIT tek treba da dobije informacije od autobuskih firmi, što je predviđeno zakonom. Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Uprkos tome što Zakon o kopnenom saobraćaju zahteva da operateri javnog prevoza obezbede podatke u pogledu kilometraže, tura i putnika u toku kalendarske godine, precizan broj putnika koji se voze ovom linijom nije poznat.

Kada je K2.0 poslalo upit o ovim podacima, MIT je odgovorio da tek treba da dobije podatke od operatera za 2017. i 2018. “Međutim, mi smo obavestili sve operatere da imaju obavezu da obezbede ove podatke i obavestićemo vas čim ih dobijemo”, stojalo je u odgovoru ministarstva. “Štaviše, inspektorat MIT-a će izaći na teren da zatraži od operatera da predaju ove izveštaje.”

Haljiti procenjuje da oko 70 odsto njegovih putnika započinje svoju turu na uroševačkoj autobuskoj stanici i kaže da bi bilo dovoljno putnika za održavanje posla na liniji duž auto-puta, ali je, takođe, zabrinut zbog toga što bi se tako uništila konkurencija među firmama.

“Ako jedna firma preuzme tu liniju [na auto-putu], drugi će ostati bez mušterija”, rekao je, dodajući da bi tako mogao da se izazove sukob među firmama.

Bilo je brojnih izveštaja o fizičkim obračunima vlasnika autobuskih firmi, koji su se desili usled nadmetanja za putnike. Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Ranije je bilo fizičkih prepirki između pripadnika autobuskih firmi u brojnim opštinama i gradovima, a usled nadmetanja za putnike i najbolje rute. Decembra 2017, vlasnici firmi iz Mališeva su se potukli, verovatno nakon što je jedna firma optužena da je preuzela putnike od druge, dok je bilo napisa i o fizičkim obračunima između vlasnika autobuskih firmi u Prištini, Uroševcu i Orahovcu.

Objavljeni su i izveštaji o tome da su opštinski zvaničnici napadnuti u vezi sa autobuskim rutama, gde su mediji prošle godine izveštavali o tome da su vlasnici jedne autobuske firme dvaput fizički nasrnuli na direktora urbanizma Opštine Gnjilane, a nakon što su ga optužili da je nepravedno napravio rutu za drugu firmu.

Jasno je da je pitanje autobuskih trasa sporno i da ljudi imaju snažna neslaganja u tom pogledu. Izazov za službenike jeste da smisle kako da najbolje iskoriste infrastrukturu vrednu više miliona evra ulaganja i da obezbede efikasan prevoz za one koji redovno putuju na posao, a da pritom ne izoluju znatan broj ljudi koji živi van većih urbanih centara.K

Naslovna fotografija: Ade Mula / K2.0.