“Ipak, na glavnom trgu nije bilo tela. Glavnim trgom su se kretala samo vozila. Hiljade vozila. Ljudi su se skrivali u stomacima automobila i jeza mi je prostrujala kroz telo. Osetio sam da sam nepovratno izgubljen. Na ulicama niste mogli da vidite ni jedno jedino lice. Mašine su progutale ljudska lica. Umesto ljudske oči, gledali ste oči automobila koji su prolazili sa snopovima projektora — bušivši tamu poput očiju divljih zveri.”

“Pseća koža”, Fatos Kongoli

Konačno! Filološki fakultet se spominje u medijima. I to sve zbog podzemnog parking prostora koji je 11. novembra 2022. otvoren u Prištini. Da budem preciznija, u pitanju je podzemni parking ispred Filološkog fakulteta. U stvari, parking je tema — a fakultet nikad nije. Posebno nije tema ono što sa tog fakulteta proizlazi; na primer, ljudsko znanje. Ja nemam ni kola ni vozačku dozvolu. Imam samo dve diplome stečene na tom fakultetu.

Pošto sam studentkinja na katedri za filologiju, jasno mi je zašto se neke stvari cene, a druge ne. Reč “filologija” znači “ljubav prema znanju”, a reč “parking” možda znači “ljubav prema kolima”. Da li bi trebalo da se zapitamo zašto se jedna danas smatra vrednom stvari, a druga ne? Ona nebitna stvar, to jest fakultet, jedino se spominje ako se nalazi u blizini parkinga. Ili ako je parking u blizini fakulteta, jer ovo drugo više nije u modi, zar ne?

Kao proučavateljka ovih nebitnih tema, jezika i književnosti, danas osećam žal zbog smrti studentskoga grada.

Žalopojke dajem pomoću sećanja. Moje omiljeno mesto u celoj Prištini oduvek je bio studentski grad, koji je sada sravnjen betonom. Tada je to bilo zlatno doba za predavanja; a nakon što bi se predavanja završila, svakog prolećnog dana smo izlazili da uživamo u parku smeštenom tik uz fakultet. Sedeli smo i razgovarali o knjigama, to jest bajkama — kako ih neki nazivaju.

Ponekad bih tamo sama sedela i uronila u knjigu. Obožavala sam to mesto. Bilo je vrlo blizu centra, ali je drveće stvaralo izvesno odstojanje od gradske vreve. Dok sam bila okružena kolegama i koleginicama koji neguju neiskvarenu ljubav prema znanju ili borave u blagoslovenoj samoći u društvu knjige, studentski park mi je delovao kao kula od slonovače. Upravo sam u svojoj kuli od slonovače provodila pauze između predavanja, pored raznobojnih stabala i u zelenom raju. Učinilo mi se kao san — ova prilika da izučavam književnost na ovakvome mestu.

Tako izgleda veličanstvena prošlost studentskoga grada, tačnije, pre nego što je on nemilosrdno ubijen. Otpočetka žalim nad njegovom hudom sudbinom, iako su obećali da će izgubljeni raj da povrate. Može li da se vrati nešto što je umrlo? Park može da se vrati tačno onoliko koliko mogu da se vrate sve one godine u kojima sam na koži osećala umetnost i hodala sa njom kroz polumračne hodnike Filološkog fakulteta; daleko od toga da se sve svodilo na puko studiranje fakulteta. Ne samo da se park nije vratio, nego su pored parkinga otvorene i radnje. Komercijalizovani studentski grad, san savremenog čoveka! Ali, i košmari spadaju u snove.

Moja kula od slonovače sada liči na robnu kuću. Ona je još jedna ružna slika današnjice u kojoj akademskom okruženju nije mesto. Jer nauka ne donosi dovoljno kapitala. Život prolazi brzo; pa ko onda ima vremena da zastane u parkovima i dublje zaroni u sopstvene misli? Bolje je uživati u desertu ili hamburgeru u jednom od tamošnjih restorana, usred gradske vreve, tako zaboravivši svoje misli. Današnje životno okruženje više pogoduje automobilima nego ljudima.

Ups, sasvim sam zaboravila kola. Čuveni parking. Glavni problem jesu visoke cene. “Mali Princ” francuskog autora Antoana de Senta Egziperija žali se da odrasli samo razmišljaju u brojkama.

Jedan sat, jedan evro. Dva sata, dva evra. Nedeljna kirija, 90 evra. Mesečna kirija, 250 evra. Godišnja kirija, 2.500 evra.

Oni probleme razumeju tek onda kada su ovi predstavljeni u brojkama. Moje brige ne postoje jer ne mogu da ih predstavim numerički. Koja bi cifra mogla biti zamena za akademsko okruženje, ako ono ne bi bilo pretvoreno u poslovni prostor? Koja bi brojka mogla da opiše otimanje studentskoga grada studentima i njegovu predaju vlasnicima preduzeća? Ne mogu to da izračunam. Ostale samo zanima kako to da pretoče u novac, oni ne razumeju druge jezike.

Znate šta, oni jesu u pravu. Život u savremeno doba zaista je skup. To je istina. Čak i parking. Znanje, pak, traži milostinju, kako na samom fakultetu, tako i van njega. Znanje ostavljamo po strani, kao nešto zastarelo i gotovo zaboravljeno na fakultetu. Vratimo se ukratko na područje iznad parkinga. Mislim da nije dobra zamisao da se tamo smeste biznisi koji nemaju nikakve veze sa naukom. Imam neke bolje ideje po tom pitanju. Ipak, ove ideje neka sačekaju da bismo ušli u restorane prazne glave i da bismo napunili stomake.

Međutim, nešto fali. Trebalo bi neke onlajn biznise pretočiti u fizički prostor, poput onih koji prodaju disertacije i naučne radove. Od toga bi korist imali i studenti i profesori. Mogli bi da izađu sa fakulteta i naruče diplomu sa osnovnih, master ili doktorskih studija. Dok čekaju, mogu da uživaju u kafi. Da li bi cena bila podjednako visoka kao parking?

Druga ideja bi bila izgradnja glomaznog hotela, sa reklamama koje su tolike da je od njih nemoguće videti zgradu fakulteta. Slično tome, zašto ne bismo zgradu fakulteta presvukli u hotel? Ili u stambeni objekat. Koga briga za obrazovanje?

Ako je vlastima drago što se sprovodi “evropeizacija” prestonice, onda će i mnogim građanima biti podjednako drago. Kao što kaže pisac Kami, “moramo da zamislimo da je Sizif srećan” i da “prihvatimo apsurd naših života”. Sizif je mitska ličnost osuđena da zauvek gura kamen uz strmu padinu.

“Podzemni parking, još jedna vredna stvar u gradu Prištini”, obznanili su prisutni na otvaranju parkinga — oni koji su iz prve ruke iskusili ovo blaženstvo (odnosno novi dom za svoje automobile). Uz široki osmeh, naglasak stavljaju na reč vrednost, i to rade toliko upečatljivo da skoro pa nas ubediše. Parkinzi — to je vrednost. Put kojim se krećemo teško da može da izrodi bilo kakvu drugu vrednost.

Kako neko može biti srećan i zadovoljan ovakvim životom? A ako ja vidim osmehe na sahrani studentskoga grada, onda se može zamisliti svaki drugi oblik sreće.

Naslovnica: Atdhe Mulla / K2.0.