U detalje | Seksualno Nasilje

Preživeli govore: Vasfija

Piše - 20.12.2018

Preživeli od seksualnog nasilja u vreme rata pričaju o svojim iskustvima.

Jedan prostor u organizaciji Medika Đakovice (Medica Gjakova) uređen je tako da stvori atmosferu udobne dnevne sobe. Kaučevi okružuju prozore pokrivene zavesama, koje imaju tradicionalnu ulogu: da naprave intimnost za one koji se nalaze unutra.

Grupa žena sedi oko niskog stola, što je klasični simbol kafe i razgovora. Ipak, razgovori su retko kada veseli u prostorijama Medika Đakovice.

Uglavnom se prisećaju bolnih iskustava i muke kroz koje su prošle, pa su ovde došle da bi pronašle udobnost koju nisu mogle da pronađu u dnevnim sobama svojih domova.

Kada ih je novembra meseca K2.0 posetilo, oko 10 žena, sve preživele od seksualnog nasilja u vreme rata, učestvovalo je u redovnom sastanku sa psihologom.

Ova organizacija nudi psiho-socijalnu podršku preživelima od silovanja u vreme rata koji potiču iz različitih delova metohijskog regiona, ali ih često posećuju preživeli iz drugih delova Kosova; po mišljenju ovih žena, veća udaljenost od njihovih domova obezbeđuje veću poverljivost, pa tako i veću lagodnost.

Nedaleko od glavnih đakovičkih znamenitosti, ulaz u ovu organizaciju pruža neku vrstu sasvim drugačijeg prostora svakoj preživeloj koja unutra zakorači. Žrtve silovanja iz rata na Kosovu postaju sestre, pa tako jedne drugima predstavljaju stub podrške.

Vasfija Krasnići-Gudman

Vasfija Krasnići-Gudman smatra se osobom koja nadahnjuje mnoge one koji su preživeli seksualno nasilje u vreme rata na Kosovu zbog hrabrosti koju je imala kada je javno prepričavala svoju priču o tome kada je silovana kada je imala samo 16 godina.

Ispred publike u studiju, ona je otkrila dvojicu počinilaca -- srpskog policajca i neuniformisanog muškarca -- i svoju dugotrajnu borbu u potrazi za pravdom na složenom i uveliko kritikovanom suđenju. Uprkos činjenici da je identifikovala dvojicu počinilaca, sudovi su okrivljene proglasili nevinim; Fond za humanitarno pravo, koji nadgleda suđenja ratnih zločina, kaže da sud nije uspeo da procesuira počinioce usled nepravilno sprovedene istrage, a ne zbog manjka dokaza.

Slučaj Krasnići-Gudman bacio je svetlo na preživele kojima je osporena svaka pravda, jer se samo šačica onih koji su optuženi za silovanje u ratu na Kosovu suočila sa licem pravde. Povodom njenog pojavljvanja u javnosti, specijalna tužiteljka Drita Hajdari izjavila je u televizijskoj emisiji organizacije BIRN Kosovo, Život na Kosovu (Jeta ne Kosove), da je otvorila istragu u ovom slučaju.

Prilikom novembarske posete, K2.0 je imalo priliku da se sastane sa preživelima iz samo jednog sela u blizini Peći. U ovoj organizaciji, oni su poznati kao grupa nazvana po selu iz kog dolaze. Većina žena, koje se danas nalaze u svojim četrdesetim, pedesetim i šezdesetim godinama silovane su u svojim domovima i to su uradili pripadnici srpskih snaga tokom napada na ovo selo; neke su silovane ispred članova svojih porodica.

Kako se međusobno poznaju više godina, postale su uteha jedna drugoj i rame za plakanje dok dele svoja iskustva traume, stigme i izopštenja iz društva; razgovori sa psihologom i međusobni razgovori i dalje su jedini način na koji mogu da ogule slojeve tišine i srama.

U proteklih nekoliko meseci, nova tema je često dolazila u prvi plan na sastancima: Vasfija Krasnići Gudman (Vasfije Krasniqi Goodman).

Šesnaestog oktobra, tridesetšestogodišnja žena, koja trenutno živi u Teksasu, SAD, javno je istupila na Radio-televiziji Kosova, gde je ispričala svoju priču o silovanju u vreme rata kada je imala samo 16 godina.

Kao prva preživela osoba koja je javno govorila o svojoj traumi tako detaljno, Krasnići-Gudman je uvela momentum u temu o seksualnom nasilju, tema koja je godinama gurana pod tepih. Skoro dve decenije po završetku rata, seksualno nasilje je postalo, makar na nekoliko dana, najznačajnija tema u medijima; reakcije podrške došle su od organizacija civilnog društva, članova javnosti i političara, dok su ovi poslednji morali da se suoče sa brojnim kritikama kojima su označeni kao licemeri, dok dokazi upućuju na višegodišnje neuspehe institucija da pruže podršku preživelima.

Dok je Krasnići-Gudman prepričavala svoju priču, velika pažnja je usmerena na dve osobe prisutne u publici: njenog muža Amerikanca i njenog brata. Podrška koju su pružili njih dvojica, posebno njen brat, pohvaljena je u kulturi u kojoj su se preživeli često borile da dobiju bilo kakvu podršku članova svojih porodica, posebno muškaraca, što je samo produbilo njihovu stigmatizaciju i izopštenje.

K2.0 je provelo jedan dan u razgovoru sa preživelima od seksualnog nasilja u vreme rata kako bi saznalo šta misle o tome što je Vasfija Krasnići-Gudman javno govorila o svojim ličnim traumama, o uticaju na osnaživanje njih samih i o važnosti podrške porodice.

"Trebalo je da popijemo čaj kod komšije..."

Mi je trebalo da popijemo čaj kod komšije i ja sam rekla, “Vidi ti nju, bravo!” Zatim [me je komšika] zaustavila i rekla: “Promeni, promeni kanal, jer samo lažu.”

Vasfija je bila na televiziji. Nikada nisam izrazila ljutnju prema njima, ali su mi oni zaustavili reči u grlu. Rekla sam, “Kako možete to da kažete?” Oni su zurili u mene jer je moja reakcija bila vrlo negativna. Prođe i više nedelja da ne posećujem tu porodicu.

Tu i tada sam dobila neku snagu. Dobro je to što je izašla u javnost. Dobro je da je pristigla sva ta podrška.

Nisam znala sve detalje, da živi u Sjedinjenim Državama ili da joj je suprug Amerikanac. Znala sam da su njene životne okolnosti drugačije, ali se i dalje osećam snažnije. Kada smo videli Vasfiju, podržali smo je. Nismo bile onoliko hrabre koliko ona, ali ima ta neka snaga koju je ona ostavila iza sebe.

Ovde, na Kosovu, [stavovi našeg društva] dobro su poznati. Okolnosti su drugačije [u odnosu na one u SAD]. Mi ovde i dalje nemamo tu sigurnost.

Ja se osećam snažnije. Ponekad želim da zaplačem, ali pomislim na nju i tada povratim svoju snagu. Ona je napravila korak napred i to je ono što nam je dalo hrabrost i ono što je otvorilo naša usta.

Nisam bila ljubazna prema sebi. Nisam bila ljubazna prema ljudima oko sebe, prema prijateljima i porodici. Povredila sam ih. Kada sam počela da dolazim ovde, u Đakovicu, smirila sam se. Ipak, potrebna nam je neka bezbednost. Ovde [na Kosovu], neki ljudi nas razumeju, a neki ne.

Makar ja i moje petoro dece imamo zajednički jezik. Moj suprug podržava mene i moju decu. Samo jedan sin me nije podržao. Moj život je bio paklen, jer on godinama nije razgovarao sa mnom. Ponekad sam i zaboravljala ono što mi se dešavalo 1999, u poređenju sa time koliko je bilo teško da imate dete koje ne govori sa vama.

Oni su to uradili pred njim.

Pozvala sam ga u Nemačkoj i pitala ga da li je video Vasfiju Krasnići. Rekla sam svojoj ćerki da mu pošalje video-snimak. Ona je to učinila i zatražila od njega da pročita komentare na ono što je napisano. To se desilo, pa smo se moj sin i ja pomirili. Svi moraju ovo da znaju, da me moj sin danas podržava. Zamislite, moj sin me podržava otkako je video objavljen i govori mi, “Mama, oprosti mi!”

Godinama nismo govorili jedno sa drugim, a zatim je došao ovaj dan. Jer, to se desilo ispred njegovih očiju. Kao dete, seća se svega.

Jedna od naših sestara progovori javno, celi svet je vidi i patnja se smanji. Mislim da bih za godinu dana mogla da uradim isto ono što je Vasfija učinila. Ipak, okolnosti su drugačije. To bi moglo da me unazadi i da mi pogorša stanje. To je problem ovde, na Kosovu, posebno u selu u kom ja živim. Uvek sam bila meta napada. Gde god izađem… školski dani moje dece nisu bili dobri… uvek je bilo nekih reči upućenih njima.

Sada zastanem, razmislim i kažem sebi: ‘To se desilo i to sam ja.’ Bilo bi sjajno kada bi nas pet moglo da izađe u javnost, jer kada počnu da govore ‘da postoje činjenice’ [ali] kako vreme prolazi [dok preživeli ne počnu javno da govore], vi zaboravljate detalje.

Mi moramo da se borimo za sebe. Da nam ne zatvore usta. Kada se ne borimo za sebe, niko ne može da nas obori. Ono što je Vasfije uradila bila je neka vrsta terapije za mene. Baš kao organizacija [Medika Kosovo]. Bilo je vrlo teško, sve ono što nam se desilo u ratu. Ipak, Vasfija je počela da nas izvlači iz te tame i te bede u kojoj smo se našli.

Bilo je trenutaka kada sam govorila, ‘otići ću u policiju i ispričaću sve’. Tu sam se zaustavila i rekla, ‘uspori, imaš decu’. Ali, kao što znate, sve se svodi na vreme. Pre samo četiri godine, nalazila sam se u užasnom stanju. Sada je vreme da se osetim snažnije i da budem korak ispred. Sada se nalazim u toj fazi. Treba mi samo da prođe još godinu dana da bih skupila hrabrosti i izašla u javnost. Ako se ne izborim za sebe, ko će to uraditi onda?

Sada, više nego bilo kada ranije, moramo da idemo ruku podruku.

"Nisam videla Vasfije dok je prepričavala svoju priču."

Nisam videla Vasfiju dok je prepričavala svoju priču. Videla sam vesti kada ju je odlikovao predsednik. Ne osećam se slobodno da bih govorila o tome ili komentarisala bilo šta. Moj suprug ne zna za ono što mi se desilo. Naš sin zna, ali nikada to ne spominje — on je bio prisutan.

Ja se ne osećam slobodno [da govorim o onome što se dogodilo] sa mojim suprugom, širom porodicom, pa ni sa sinom. Naš sin samo sluša vesti i nikada o tome ne govori. On nikada ne pokreće tu temu.

Jednom smo sestra mog supruga i ja razgovarale i nešto je emitovano na televiziji. Ona je rekla, “Oni nas iscrpljuju. Samo preteruju.” Htela bih da slušam i pratim vesti što više mogu, ali ne mogu da nateram druge da to učine.

Kada se na televiziji emituju priče o silovanju, o njima se, obično, ne razgovara. Kada vidim bilo koje vesti na televiziji ili nešto o Vasfiji, drago mi je da se priča o toj temi. Da to neko vidi ili da sluša o onome što se dogodilo. Ali, kada je soba puna ljudi, moj suprug i moji sinovi odmah promene kanal. Oni počinju da gledaju film ili nešto drugo. Ne mogu da gledam do kraja, jer mi se to ne dozvoljava.

To je teret, ali kada se ovde okupim sa ženama, osećam se bolje. Jer, [kod kuće] nikada nisam htela da neko otvori taj razgovor, da se kaže bilo šta o tome.

Sigurna sam da bi bilo mnogo bolje kada bi me suprug podržao. Ipak, prvo moram s njim da porazgovaram. Da vidim kako će reagovati. Ne mogu ništa pre toga da kažem. Ima supruga koji su pružili podršku i onih koji nisu. Nisam sigurna kako će reagovati. Zato moram da nastavim ovako.

"Moj suprug je ubijen u ratu."

Moj suprug je ubijen u ratu. Otada živim sa [članovima porodice].

Ne verujem da su moja deca znala nešto o tome. Bili su vrlo mali. Oni su bili tamo, ali su se nalazili na drugome mestu. Dakle, ne znam koliko bi mogli da znaju.

Osećam se slobodnije otkako sam počela ovde da dolazim. Zahvaljujući psihologu koji mi je pružio podršku.

Kada su moja deca odrasla, moja ćerka bi me poljubila u ruku i zamolila me da ne idem tamo [u Mediku]. Molila me je više puta i govorila mi, “Molim te, ne idi tamo, jer ne želim da te tamo vide.”

Moj najstariji sin živi [u inostranstvu]. Moj drugi sin — ne znam koliko on zna o tome. Kada se pojave vesti o [silovanju u vreme rata], on kaže: “Mama, idi tamo.” On mi klima glavom kako bih otišla u drugu sobu da gledam vesti. Zatim odem u drugu sobu i gledam ono što se dešava.

Jedina podrška koju sam ikada imala u svom životu došla je od [člana moje porodice], koji je meni i deci otvorio vrata kada je moj suprug ubijen.

Moj otac ne zna. On je stariji i konzervativan, pa se ne osećam udobno da kažem bilo šta. Nikada se ne bih usudila da [progovorim] o tome u javnosti. Osećam se slobodno da izađem i sve to, ali se ne bih usudila da to uradim. Okruženje je takvo u selu u kom ja živim.

Ipak, dopalo mi se kada je Vasfija izašla. Zbog toga sam se osetila dobro. Volela bih da sam i ja dobila tu podršku — možda bih i [progovorila] javno o tome. Mentalitet je mnogo drugačiji. Kada imate podršku svog supruga i porodice, a živite u inostranstvu, onda je to drugačije. Ali ovako ne.

Volela bih kada bih mogla da kažem svojoj deci i kada bih mogla da dobijem njihovu podršku. Ne bih se brinula o drugima toliko. Razmišljam o tome da porazgovaram sa mojom decom kada se svi budemo okupili.

Sva moja braća nalaze se u inostranstvu. Niko mi ništa nije spomenuo. Ali mislim da bi neki mogli da znaju nešto, jer je moj rođak bio tamo kada se to desilo. Bilo je mnogo svedoka. Mislim da su žene odatle mogle da razgovaraju sa svojim ćerkama ili sa drugim ljudima. Mislim da ima ljudi koji znaju za ono što mi se desilo, ali da niko nije ništa rekao. Samo bih volela kada bih mogla da razgovaram sa svojom decom jednoga dana i da dobijem njihovu podršku.

"Godinama nisam videla svoju braću."

Ja nisam godinama videla svoju braću. Oni su napustili Kosovo posle rata i nikada nismo stupili u kontakt sa njima otada. Moja deca su odrasle osobe, ili su oženjeni ili su dovoljno zreli da stupe u brak, jer se tada uspostavljaju nove sprege sa novim porodicama i zato cela situacija postaje još teža.

Niko ne zna ništa o meni. Moj suprug je znao, ali je on ubijen posle rata. On me je našao u lošem stanju nakon što se to dogodilo.

I jedna rođaka je znala. Kada su oni [srpske snage] ušli u selo prvi put, prvo su ušli u njenu kuću. Zatim su ušli u moju kuću. I ona je poginula. Moja deca nikada nisu saznala ništa o tome što se dogodilo. Ne usuđujem se da progovorim. Preteško mi je. Kao da ste nemi i da ne znate ništa.

Imamo brojne probleme sa sinovima i njihovim ženama. Kada bi saznali, isterali bi me iz kuće. Kako mi suprug više nije tamo, odmah bi me izbacili. Jer bi rekli, ‘Ti si za ovo kriva’ i to bi bilo dovoljno da me isteraju. Već se prema meni loše ophode. Stalno mi govore za začepim gubicu.

Ne mogu da im kažem da dolazim ovde [u Mediku]. Govorim im da pokušavam da saznam da li postoje saznanja o mom suprugu, da li mogu da dobijem pomoć od države. To je ono što govorim svaki put kada me pitaju kuda ću. Kada bi moja snaja saznala za to, rekla bi mi: ‘Starice jedna, kurvo jedna.’

Kakvu bi ja korist imala od toga? Tako bih prekinula svaki odnos sa svima njima. Više ne bih imala život. Sada se osećam kao u zamci, jer ne mogu ni sa kim da razgovaram. Oko mene ima tako mnogo ljudi, ali niko ne zna kuda idem kada izađem.

Nisam videla Vasfiju. O njoj sam slušala ovde. Nisam je videla, jer nikada nemam daljinski u svojim rukama ili me drugi pitaju šta želim da gledam. Jedino mesto gde se dobro provedem jeste ovde, sa prijateljima. Mi smo vrlo međusobno povezani i slažemo se. Ipak, to nije slučaj sa drugima.

"Nisam videla Vasfiju."

Ja nisam videla Vasfiju. Nisam znala ništa o njoj. Tek sam čula kasnije. Moja situacija je vrlo teška. Samo moj suprug zna — on me je pronašao nakon onoga što se dogodilo. Niko drugi ništa ne zna.

Ne mogu ništa da radim u kući. Živim sa suprugom i decom, a moja šira porodica živi u blizini. Ovde [u Mediku] uvek dolazim potajno. Govorim im da ću da posetim doktora. Zatim kažem suprugu da me pokrije ako ga brat ili neko drugi pita [gde sam].

“[Moja porodica] prosto obožava da se meša u tuđe stvari. Stalno me pitaju kuda idem, kuda ću.”

Čim izađem, oni mi govore, “Gde si bila rrugaqe [droljo]?” Brat moga supruga naziva me rrugaqe sve vreme.

Komšije saznaju šta se dešava u kući pre nas samih. Zato se uvek bojim da govorim o nečemu. Onda bi se ponašali još gore. Sećam se kada smo bili [izbeglice] u Albaniji i kada su televizijske kamere bile posvuda, pomislila sam, ‘ako sam na televiziji, osramotiću se’.K

Ove lične priče su uređivane radi dužine i jasnoće. Razgovori su vođeni na albanskom.

Naslovna fotografija: K2.0.

Ovaj članak je prvobitno napisan za K2.0 kao deo projekta Equal Rights for All, sufinansiran od strane Evropske komisije.

Sadržaj ove publikacije je isključiva odgovornost ovog projekta i ne može ni u kom smislu da predstavlja stavove Evropske unije.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.