Uprkos pokušaju vlade da zabrani šetnju u okviru Prajda te višesedmičnim osporavanjima i desničarskim protestima, panevropski međunarodni LGBTQ+ događaj, poznat kao Evroprajd, danas se ipak održava na ulicama Beograda. Pripadnici LGBTQ+ zajednice i oni koji ih podržavaju iz celoga sveta pridružiće se kvir osobama, aktivistima i saveznicima iz Srbije prilikom Prajda te učestvovati u pripadajućem maršu u subotu popodne. Ovo je prvi Evroprajd koji se održava van granica Evropske unije.

Usled bezbednosnih razloga, organizatori Evroprajda su najavili novu, mnogo kraću maršrutu, u dužini od tek nekoliko stotina metara, što je zamena za prvobitno isplaniranu rutu koja je trebalo da se pruža kroz gradski centar. Šetnja Evroprajda sada simbolički kreće od Ustavnog suda, nakon čega prolazi kroz stadion Tašmajdan, gde će se održati koncert.

Iako je Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije u više navrata obznanilo da je ovogodišnje izdanje marša na Prajdu zabranjeno, organizatori su bili nepokolebljivi da sprovedu svoje planove u delo. U podne na dan šetnje, premijerka Ana Brnabić je objavila da će se dozvoliti održavanje marša u sklopu Evroprajda i da će se državni organi postarati za bezbednost na ulicama.

K2.0 je razgovaralo sa osam kvir osoba iz celog sveta koje su učestvovale u nedelji Evroprajda u Beogradu. Oni su izneli svoje mišljenje o pretnjama po LGBTQ+ zajednicu zbog porasta desničarskog autoritarizma, kao i o svojim pokretima otpora i pobedama u borbi za LGBTQ+ prava.

Evo šta oni imaju da kažu.

Ana Vujadinović

21, lezbijka

Volonterka na Prajdu, Srbija

U Srbiji ima dosta toksičnog maskuliniteta i patrijarhata. Nas, lezbijke, uglavnom smatraju predmetima sa kojima se možete zabaviti ili imati seksualne odnose. Po mome mišljenju, oni nas posmatraju na taj način od trenutka kada se u javnosti izjasnimo kao lezbijke. Kao da nemamo svoje mišljenje, svoje lice, ništa od toga. Da budem neposrednija, ljudi misle da smo mi lezbijke u zabludi i da naša orijentacija postoji samo u glavi, kao i da ćemo sve naposletku postati “prave žene”, majke, heteroseksualne žene.

Već godinama — otkad sam se autovala — ljudima pokušavam da objasnim šta znači biti lezbijka, a kako bih ih odvukla od toksičnog maskuliniteta. Poneke osobe s kojima razgovaram u stvari se preispitaju, pa se odmaknu od predrasuda. Neznanje rađa strah, a strah mržnju. Vrlo sam srećna zbog toga što u proteklih nekoliko godina sve više žena sebe poistovećuje sa lezbijskim identitetom, što se izjašnjavaju tako u javnosti i dele priče s drugima. Drago mi je što učestvujem u tome.

Protesti upereni protiv Prajda nagoveštavaju da moramo da se borimo više nego ikada ranije, da izađemo na ulice. Nadam se da se ljudi neće plašiti jer ima previše lažnih informacija koje se šire svuda. Preovlađuju glasine o tome da će učesnici Prajda biti novčano kažnjeni ili da će nas hapsiti, pa se nadamo da to neće uplašiti ljude da se pridruže maršu.

Upravo zbog desničara i osoba u tim verskim povorkama [koje se protive Prajdu] moramo danas da izađemo na ulicu, da protestujemo sa porukom: “Mi smo ovde, vidite nas, mi želimo svoja prava.” Nećemo nikome dozvoliti da nam to oduzme.

Što se Evroprajda tiče, kada su tu svi ovi ljudi sa svih strana sveta — onda ceo događaj dodatno dobija na značaju. On povećava našu zastupljenost u javnosti. Međutim, to što smo ujedinjeni nije bitno samo za Srbiju, već za celu Evropu, koja nije ni blizu poštovanju ljudskih prava. Često je nehumana u ophođenju prema ljudima — ne samo prema LGBTQ+ zajednici, već i prema drugima.

Lenny Emson

Birodna osoba

Kijevski Prajd, Ukrajina

Aktuelna situacija u Ukrajini je veoma teška jer se LGBTQ+ zajednica najpre bori za opstanak, da preživi, da pobegne iz opasnih zona, a s druge strane se borimo da pomognemo zemlji, da pomognemo narodu. Brojni su postali volonteri, mnogi su u finansijskoj borbi za egzistenciju, ali im aktuelna situacija podjednako teško pada — vremena su teška.

Trudimo se da održimo kontakt sa svim članovima zajednice, sa onima koji su aktivni u njoj, sa onima koji to nisu, da im pružimo podršku, da im se finansijski nađemo, da im damo hranu i lekove, da organizujemo skloništa. Trenutno pomažemo ljudima da se resocijalizuju posredstvom nove profesije, čime bi im se pomoglo da zarade novac kako bi preživeli u ovo doba.

LGBTQ+ osobe su ravnopravni građani Ukrajine i mnogi pristupaju vojsci, jedinicama teritorijalne odbrane, kako bi mogli da učestvuju u odbrani zemlje. I Kijevski Prajd (KyivPride) kao organizacija ima nekoliko kvir vojnika kojima pomažemo kroz dostavu zaliha, lekova, mobilnih telefona i svega ostalog što je potrebno na prvim linijama fronta.

Meni je bitno da budem ovde i da predstavljam Ukrajinu jer kao zajednica moramo da budemo vidljivi u javnosti, da se vidi da kao zajednica ostajemo u Ukrajini i da nam je pomoć neophodna, da nam je potrebna velika podrška da bismo preživeli u ovim vremenima. I moramo da pozovemo LGBTQ+ zajednicu iz celoga sveta da stane uz nas u znak solidarnosti.

Dani Verastegui

40, nebinarna osoba

Fondacija GAAT, Kolumbija

U Kolumbiji imamo jedno od najvećih postignuća u sferi ljudskih prava za LGBTQ+ osobe u regionu. Prajd smo prvi put organizovali 1982, a otada je prošlo 40 godina marširanja i protestovanja. Sećamo se da su ljudi na toj šetnji nosili maske na licu i samo se 30 osoba pojavilo. Ludnica.

E sada, lani je bilo više od 100.000 ljudi koji su se šetali Bogotom. I u drugim gradovima se održavaju šetnje, a sada imamo čak tri marša. Pre pet godina, transrodna zajednica i nebinarna zajednica su procenile da nisu na odgovarajući način predstavljene na glavnom maršu, pa smo odlučili da organizujemo novu šetnju. Bez ikakve sumnje, u pitanju je jedna od najmarginalizovanijih populacija u celom svetu, pa tako ni u Kolumbiji transrodne i nebinarne osobe nemaju mnogo mogućnosti. Dakle, transrodne žene uglavnom rade kao seksualne radnice, zbog čega su izloženije nasilju.

Imamo i treću šetnju jer neki ljudi kažu da su ostali učesnici suviše beli. Zato poručuju da će organizovati sopstveni marš — antirasistički, antikolonijalni.

Usvajanje dece u istopolnim zajednicama priznato je pravo u Kolumbiji, kao i istopolni brakovi, pa smo se tako sada, zahvaljujući našim zagovaračkim inicijativama, izborili za mogućnost promene imena i polnih odrednica u ličnim kartama.

Mislim da su se sve ove promene dogodile zbog pokreta, zbog organizacija i aktivista. U građanskom ratu smo živeli duže od 50 godina. Moja generacija sve vreme živi u ratu, a LGBTQ+ prava takođe spadaju u taj rat. Taakođe smo bili žrtve rata.

Dakle, braneći i štiteći naša prava, promenili smo sopstveni život, i to je inspirativno za celi svet. Baš kao što služi osnažuje, ohrabruje i nadahnjuje kada vidite kako su aktivisti i ostali koji su se okupili ovde promenili nešto u svojim zemljama.

Mustafa

32, kvir

Civil Rights Defenders, Turska

Celi svet se sunovraćuje u ultrakonzervativizam, i to ne samo u Turskoj. Isto se dešava u čitavom svetu. Vlada koju imamo oduvek je bila konzervativna, ali sve do državnog udara povorke ponosa u Turskoj bile su predmet velikog osporavanja. Neke šetnje su važile za najveće marševe u regionu, sa više od 100.000 učesnika.

Mi smo oduvek bili nečija meta, ali nakon državnog udara postali smo jedna od triju glavnih ciljanih grupa: izbeglice, Kurdi i LGBTQ+ zajednica. Sada prolazimo kroz teška vremena, pa tako kao kvir osobe uvek protestujemo na ulicama, iako znamo da će nas policija napasti.

Šetnja u okviru istanbulskog Prajda 2015. je bila zabranjena i sada imamo 16 odbora za Prajd u raznim delovima zemlje. Ako pokušate da izvršite pritisak na neku zajednicu ili manjinu, oni će naći način da se odupru represiji. Mi uvek nađemo način. Vrlo smo otporni, štitimo jedni druge bez izuzetka. Ne možemo da se javimo u policiji, ne možemo na sud jer sud neće stati na stranu onoga ko je u pravu — staće na stranu onoga ko ima podršku vlasti.

Retorika koju koristi vlast slična je onoj koja je u upotrebi ovde, u Srbiji. Turska je zemlja u kojoj muslimani čine većinsko stanovništvo, a u Srbiji su većina pravoslavni hrišćani, ali je retorika u Bibliji i u Kuranu jedna te ista — verske knjige poručuju da su istopolni odnosi i istopolni brakovi greh. Svake bogovetne noći, ovde, ispred Kuće ponoosa, dolaze neki sveštenici. Religije se razlikuju, ali retorika, izražavanje i sve što kažu — sve je isto.

Bio sam ovde i prošle godine, ali je od neverovatnog značaja da se Evroprajd ove godine održava u Beogradu. Jer, to je prvi put da se Evroprajd, taj veliki događaj, događa na Zapadnom Balkanu i u Istočnoj Evropi. Tako se uliva nada aktivistima iz drugih zemalja.

Pre nekoliko godina, kada su pokušali da organizuju Prajd u Beogradu, ljudi su premlaćivani. Zadobijali su povrede te su morali da budu prebačeni u bolnicu. Trebalo im je više meseci da se oporave. A kada sada vidite šta imamo, onda je jasno da smo svedoci ogromnog napretka.

Kada govorimo o LGBTQ+ pravima i podršci, onda često pomislimo na zapadnoevropske zemlje. Svako od nas možda ima svoje demone, svako vodi svoju borbu i ostvaruje sopstvene uspehe, ali Evroprajd nije namenjen samo zapadnim državama. On pripada svima nama.

Marya Alfa Stavgaard

30, biseksualka

Kopnehaški Prajd, Danska

Ovih dana, u pratnji aktivista iz celoga sveta, najveća sličnost koju vidim jeste, suštinski, ovaj zabrinjavajući trend rasta retorike na štetu LGBTQ+ zajednice. Prava koja smo tek nedavno ostvarili sada su predmet osporavanja i preispitivanja širom Evrope i sveta.

U Danskoj svakako imamo brojne slobode po slovu zakona, ali mnogi političari koriste ideju o Danskoj kao progresivnoj državi kako bi, u stvari, sakrili činjenicu da u mnogim sferama nazadujemo i da smo suštinski poprilično konzervativna zemlja. I to se mora iznova i iznova dovoditi u pitanje. Nikako nisam mogla da poverujem da moramo u ovoj meri da se borimo za prava za koja smo se tek nedavno izborili. Vidimo da se to dešava u mnogim zemljama u kojima ima mnogo osporavanja. Taj otpor je umnogome uperen protiv transrodne zajednice, ali i prema ljudima koji nisu belci. 

Dakle, vlada uverenje da smo dostigli ravnopravnost, da imamo ista prava. Ipak, činjenica je da neke kvir osobe protestuju i upozoravaju: “Nemam pristup zdravstvenim uslugama koje su prilagođene mom rodnom identitetu”, ili: “Prema Porodičnom zakoniku, nemam ista prava kao svi ostali”. Suštinski, oni skreću pažnju na te probleme, ali ih onda desničari zbog toga smatraju ekstremistima. Retorika se svodi na to da kvir osobe žele da oduzmu prava osobama koje ne pripadaju LGBTQ+ zajednici. Naravno, to je sasvim pogrešno tumačenje jer ima dovoljno ljudskih prava za sve.

Ipak, cirkuliše uverenje da je tipična heteronormativna danska porodica na neki način u opasnosti. Desničarska stranka je nedavno pokrenula kampanju protiv šetnje, i to pod sloganom “Sasvim je okej biti normalan”. U suštini, oni nam poručuju: “Vi nekako ograničavate prava heteroseksualaca.”

Glavni razlog zbog kog smo prisutni ovde jeste to što srpska LGBTQ+ zajednica iskazuje toliku hrabrost usred svih ovih nedaća. Kada se pojavite na licu mesta i pružite im podršku, to je od presudnog značaja. U atmosferi u kojoj trenutno živimo, ono što se već nedeljama ovde dešava, i ono što se dešava u drugim zemljama — to što ćemo stati rame uz rame važnije je sada nego ikada ranije.

Can Kortun

27, kvir

Istanbulski Prajd, Lambdaistanbul, Turska

Intenzivno se zalažem za prava životinja i prava LGBTQ+ zajednice jer mislim da su ona međusobno povezana. Nasilje se ispoljava u mnogim oblicima, a posebno fizičko nasilje. I o tome treba razgovarati u širem smislu. Isto tako, nasilje nad životinjama vrlo je slično nasilju nad ženskim i telima osoba iz LGBTQ+ zajednice.

Nikada ranije na Prajdovima u Istanbulu nismo videli ovoliki broj hapšenja kao u proteklih nekoliko godina. Na prethodnim Prajdovima smo naišli na intenzivno policijsko nasilje, hapšenje stotina osoba, a koje je policija zatim nastavila da zlostavlja. Mi svake godine tužimo vladu jer zabranjuju Prajd. To ne ide onako kako bismo hteli, stanje se ne poboljšava, ali to ipak radimo. Borimo se.

Otkako je pandemija počela, ljudi su krenuli da više pričaju o LGBTQ+ pravima jer su svi bili kod kuće, a nasilje se produbljivalo. I izbori su se bližili, pa je Erdogan iskoristio ekstremnu desnicu da nas okleveta.

Međutim, mi smo postali još jači. Boje se da bi mogao da se desi drugi državni udar. Plaše se da bi mogli da ih ponovo zadese događaji iz Parka Gezi. Pošto nemamo finansijsku stabilnost, turska lira je bezvredna — nemamo radna mesta, kvir osobe ne mogu sebi da priušte stanovanje i žive kao beskućnici. A posao ne možemo da imamo jer nam ne daju posao. Svi su premoreni. Ipak, stalno pridobijamo saveznike, posebno iz raznih manjinskih etničkih grupacija; Kurdi su nas oduvek podržavali, ali sada i ostali prave iskorak.

Boje se mlađi, oni koji tek treba da se izjasne o svom identitetu, što je zaista zastrašujuće. Za one koji ne mogu da izađu u javnost — vrlo je zastrašujuće. Međutim, nije to ništa za osobe koje su već neko vreme angažovane kao aktivisti. Stavljani smo u pritvor, zatvarani zbog “terorizma”, ima ljudi koji i dalje čame u zatvoru. To nas neće zaustaviti. Mi verujemo jedni u druge.

Otkako se zalažem za LGBTQ+ prava, svaki Prajd se u Istanbulu zabranjuje. Dakle, ovo ovde će mi biti prvi legalni Prajd. Jedva čekam da učestvujem u legalnoj paradi. Svaki put kada ovde, na ulici, vidim policiju, odmah strahujem da su došli da me uhapse. Ove godine nas je osmoro sa Istanbulskog Prajda došlo ovde. Došli smo u znak solidarnosti.

Hamza Nasri Jridi

29, politički aktivista za prava kvir osoba

Intersekciono udruženje za prava i slobode, Tunis

Istopolne veze su kriminalizovane u Tunisu. Na osnovu Krivičnog zakonika, ljude mogu da osude na trogodišnju zatvorsku kaznu, dok u nekim mestima mogu i da ih izopšte iz rodnoga grada.

Kada ste aktivista u Tunisu, onda postajete dvostrukom metom, pod dvostrukom ste opasnošću, jer je kriminalizovano biti kvir, a i kriminalizovan je i politički aktivizam. Godine 2020. uhapšen sam i držan u pritvoru tri dana zato što sam protestovao ispred parlamenta. Optužili su me da sam oštetio automobil jednog poslanika. Pustili su me na slobodu nakon zagovaračke inicijative na nacionalnom i međunarodnom nivou. Posle dva meseca ponovo sam uhapšen zbog učešća na demonstracijama, a zatim su me osudili na tromesečnu zatvorsku kaznu.

Nakon što su me procesuirali i osudili na tromesečnu kaznu, sada već neko vreme živim u Stokholmu i čekam da se završi apelacioni proces kako bih se vratio u svoju zemlju. Upravo se sa time suočavaju branioci ljudskih prava i aktivisti iz prvih redova u Tunisu — politička situacija u zemlji se srozava, a kvir osobe sve češće postaju meta napada. 

Pre revolucije, stanje je bilo još gore, ali smo ubrzo počeli da ostvarujemo napredak u sferi ljudskih prava i LGBTQ+ prava. Ipak, Tunis je, nažalost, postao poprište državnog udara. Predsednik je 2021. za sebe prigrabio svu vlast i raspustio skupštinu, nakon čega je povećan broj napada na branioce ljudskih prava. Ovde, na Evroprajdu, razgovarao sam sa nekim učesnicima i za mene je nadahnjujuće da budem ovde jer potičem iz sredine u kojoj preovladavaju ograničenja, zabrane, progon, a ovde se sastajem sa aktivistima iz prvih redova borbe iz celog sveta — sa onima koji umeju da se izbore za svoja prava. To me kao osobu arapskih korena i islamske veroispovesti i te kako ohrabruje.

Uvek insistiram na opredeljenju da sam kvir politički aktivista jer istinski verujem da je ono lično nerazdvojno od političkog te da organizacije civilnog društva obavljaju izuzetno važan posao. Međutim, sada je došao trenutak da kvir osobe izvrše invaziju na političku scenu i na javni prostor u kom smo navikli da gledamo samo cisheteronormativne osobe i cisrodne muškarce.

Vrlo mi je bitno da budem politički borac za prava kvir osoba. Od onoga što sam video, na primer, u feminističkom pokretu u Tunisu, aktivisti civilnog društva učinili su mnogo toga, ali se velike promene dešavaju tek nakon što odete pred parlament, nakon što predložite neke nove zakone, nakon što počnete da branite i zagovarate promene u parlamentu. Iz tih razloga mi kvir osobe moramo da izvršimo invaziju na parlament, da izvršimo invaziju na vlade, a kako bismo realne promene ostvarili kroz političke institucije.

Uroš Milutinović

19, gej

Volonter na Prajdu, Srbija

Počeo sam da volontiram i da se interesujem za ljudska prava dok sam još bio poprilično mlad. Moramo da upoznamo ljude sa ovakvim angažmanom te da ih što pre edukujemo na tom planu — dok su vrlo mladi. U Srbiji baš i nemamo razvijeni sistem volontiranja i uvođenja ljudi u tematiku ljudskih prava. Za Prajd sam prvi put volontirao prošle godine.

Moj cilj je da u jednom trenutku u svom rodnom gradu, Vrnjačkoj Banji, uspem da organizujem malu paradu ponosa. Ako hoćemo da pomognemo mladim kvir osobama da se osećaju udobno u svojoj koži, onda nam treba veća zastupljenost u javnosti, da pokažemo da smo tu i da postojimo.

Prošle godine sam sproveo studiju na temu položaja kvir učenika u opštini u kojoj sam odrastao, pa sam se za te potrebe vratio u staru školu. Imali smo upitnik koji smo poslali učenicima da popune te smo održali sastanak sa predstavnicima škole i lokalne samouprave. Bilo mi je poznato da je situacija vrlo teška jer sam tek nedavno završio tu školu, ali nisam znao da su okolnosti baš toliko loše.

Sarađivao sam sa nacionalnim organizacijama, savetima za mlade u Srbiji, a kada smo konačno uspeli da na sastanak dovedemo direktore škola i predstavnike opština, oni su nas napali zbog podatka u našem izveštaju da se 50% ispitanika ne oseća bezbedno, u šta spadaju i kvir i ostale osobe. Predstavnici institucija su rekli da pokušavam da uništim ugled svoga grada te nagovestili da bi to moglo imati ozbiljne posledice po mene. Bilo je to iskustvo koje mi je otvorilo oči jer su, manje-više, vikali na mene i nazivali me pogrdnim imenima. Šokirao sam se sa kolikom su me lakoćom nazivali pederom i sličnim imenima. Ljudi koji ne pripadaju našoj zajednici nikada ne bi trebalo da koriste te izraze.

Prvi prajd u Beogradu održan je nekoliko meseci pre mog rođenja i bio je krvav — slike sa tog prajda nas proganjaju do dana današnjeg. Tako sam prvi put saznao šta znači kada je neko gej. Ovakvo ponašanje nam nije strano jer nam se desničarske grupe stalno protive, ali se to dešava i u zemljama poput Poljske i Mađarske. Sve je ispolitizovano, senzacionalizovano. Sve se koristi se za osvajanje političkih poena i za skretanje pažnje sa pravih problema. To nam nije strano, borićemo se protiv toga. Doći ćemo ovde i nastaviti našu borbu.

Intervjui su u manjoj mjeri uređeni radi preglednosti.

Fotografije: Igor Čoko / K2.0.