Pre tri godine, Eljmaz Čakali (Elmaz Çakalli), kao i brojni njegovi prijatelji u Albaniji, odlučio je da emigrira. Sa 20 godina zaputio se u Englesku, prethodno se zaustavivši u Francuskoj. Tamo je proveo tri meseca pre nego što su državne institucije njega i njegove nade potisnule natrag.

Njegovo rodno mesto, Bulćiza (Bulqiza), nikako nije nepoznati kraj. Već je godinama predmet desetina novinskih priča o žalosnim radnim uslovima u rudnicima hroma ― veliki broj poginulih, povređenih, male plate; pomenuti rudnici su često jedina šansa za zaposlenje hiljada meštana. Nedavno je jedan od brojnih rudara u ovoj zemlji, Eljton Debreši (Elton Debreshi), zapalio iskru promena tako što se aprila ove godine kandidovao za poslanika na parlamentarnim izborima. Iako nije osvojio dovoljno glasova da bi dobio poslanički mandat, Debreši je na određeno vreme preusmerio pažnju na potrebu da se poboljšaju radni uslovi rudara.

Rudarenje hroma u Bulćizi obično je prvi posao koji dobiju mladi iz ovog područja. Eljmaz, koji sada ima 23 godine, počeo je da radi u rudniku sa 17 godina, prvo neprijavljen, bez ugovora i osiguranja, a zatim je, posle godinu dana, prijavljen kao radnik. Opisujući proces rada koji obavlja već šest godina, to jest punjenje vagona hromom, on spominje iskustva koja doživljava svakodnevno dok ulazi u rudničku galeriju.

“Kada uđem u rudnik, uvek nosim pokrov ispod pazuha”, kaže Eljmaz. “Nosim ga stalno, jer je vrlo opasno ― od ulaska na sprat gde je galerija rudnika ― da se radi u prostorima ili jamama u kojima nije bezbedno.”

Bulćiza svojim stanovnicima ne nudi pregršt prilika, sem rada u rudnicima hroma. Fotografija: Dejvid Hardi (David Hardy).

Kako se generacije smenjuju, ovaj poziv se nasleđuje u njegovoj porodici, sa dede na oca. On se boji da bi njegova deca mogla da imaju istu sudbinu. Radni uslovi su jednaki onima iz prošlosti, pa tako kada rudari idu na posao, strah ih uvek prati u stopu.

“Situacija je ovakva još od vremena moga dede, koji mi je pripovedao brojne priče, a isto je i u vreme moga oca koji je u galeriji preminuo”, kaže Eljmaz. “Ovde doživljavam iste uslove; čak i gore. Danas su brojne žile već iscrpljene, pa je tako preostali rad intenzivniji.”

Sem muškaraca, u rudniku rade žene i deca. Obično se dešava da pomažu članovima svoje porodice koji su tu zaposleni, a često je to jedini način da zarade novac nakon što izgube muževe i očeve u rudniku. Međutim, i oni plaćaju visoku cenu.

“Bilo je brojnih primera kada su žene radile u otvorenoj jami i na njih su bageri istovarili materijal onda kada ih vozač ne spazi”, kaže Debreši. “Pojedina deca su lomila noge i ruke radeći tamo.”

Brojne žene u Bulćizi primorane su da rade u otvorenoj jami da bi pomogle svojim porodicama. To je često jedini način da zarade. Fotografija: Dejvid Hardi (David Hardy).

Dvadeset i osmoga maja ove godine, u Bulćizi je dan završen uz vesti da je tridesetpetogodišnji muškarac poginuo prilikom urušavanja plafona u galeriji kojom je rukovodila firma Albkrom (AlbChrome). Albkrom pripada Balfin grupi, koja poseduje većinu rudnika u Bulćizi. Ova firma nije prihvatila odgovornost i prvobitno je saopštila da se nemili događaj desio zbog nemara rudara.

Policija iz okruga Diber (Dibër) uhapsila je sutradan tehničara, tereteći ga za kršenje pravila zaštite na radu; u pitanju je krivično delo, dok policija krivično goni i dva pripadnika nadzornog organa.

Događaj od 28. maja predstavlja nastavak niza sličnih dešavanja koja se zbivaju tokom cele godine. Drugi rudar je 24. maja povređen u galerijama hroma u Bulćizi, dok su se, nekoliko nedelja kasnije, tri rudara ugušila u Martanešu, okolina Dibera, usled gasova koje je proizveo generator.

Sem pomenutih događaja, prema rečima predstavnika Državnog inspektorata za rad i socijalne usluge, samo u prvom tromesečju 2021. četvoro rudara je povređeno, a jedan je izgubio život. Prema godišnjoj analizi inspektorata, petoro rudara je u 2020. izgubilo život, a 28 ih je povređeno, od kojih tri žene.

Gubitkom formalnog statusa rudara nakon pada komunističkog režima oni su lišeni mnogih prava, kako radnih, tako i onih koji se odnose na penzionisanje. Prema Debrešijevim rečima, stanovnici Bulćize smatraju da bi najbolje bilo uvesti poseban status za rudare.

“Ako rudar izgubi život u galeriji i pritom iza sebe ostavi decu i supružnika, oni ne bi trebalo da moraju da rade u otvorenoj jami da bi zaradili za hleb za svoje porodice”, kaže Debreši. “Država mora da garantuje podršku porodici u obliku pristojne plate koja dolikuje jednom rudaru.”

Debreši ističe da rudari, nažalost, nemaju dugi životni vek, pa tako žele da steknu ovaj status pre nego što umru.

Sa taksistom naftašem do Balša…

Na dva sata vožnje od Tirane, opština Balš, u okrugu Fier, relativno je novijeg datuma. Balš je izgrađen pre oko 35 godina da bi se zadovoljila potreba za industrijskim razvojem u ovom području; otvorena je Rafinerija nafte koja je puštena u rad 1978. Ova fabrika nije obezbedila samo radna mesta u Balšu, već i u gradovima Patos, Malakastra, Kučova, pa čak i u Fieru i njegovom okolnim sredinama.

Ironično je to da Eri, jedan od taksista koji su se postrojili u redu na stanici i traže putnike da ih voze do Balša, vrlo dobro poznaje situaciju u rafineriji, jer je i sam tamo radio kao naftaš. U malim gradovima, posebno u Albaniji, nemoguće je izbeći razgovor u kolima, pogotovu zato što svako zna svakoga.

Sa 30 i kusur godina i iskustvom rada u svojstvu naftnog radnika, Eri već neko vreme radi kao taksista usled prekida proizvodnje u rafineriji. Kao diplomirani inženjer i neposredno po završetku studija u Tirani, vratio se u rodni grad da radi u fabrici.

Rad u ovoj fabrici je obustavljen septembra 2019, zbog čega je 800 radnika u oblasti obrade nafte ostalo bez posla. Kao član Ujedinjenog sindikata naftne privrede, Eri kaže da će cela ova oblast odumreti ukoliko rafinerija ne proradi.

“Ne možemo da ostanemo ovde. Pobeći ću čim se granice otvore”, rekao je dok ubrzano vozi kroz krivudave puteve koji vode do Balša, grada smeštenog usred zelenila. U tom trenutku, maja meseca, granice Albanije još nisu bile otvorene zbog kovida 19.

Rafinerija je jedna od retkih prilika za zaposlenje u ovom području i kada bi bila puštena u rad, on bi se ponovo tamo vratio. Međutim, izgubio je nadu, imajući u vidu u kom pravcu se situacija kreće.

“Ranije, dok je rafinerija još radila, ulice i gradić su bili živahniji zbog radnika koji su dolazili u grad i odlazli iz njega”, kaže Eri.

Čitav proces koji je doveo do obustave rada u rafineriji vuče korene iz stalnih promena rukovodstva, s obzirom na to da je rafinerija u više navrata menjala vlasnike i firme koje su njome rukovodile u skladu sa koncesijom. Tako je došlo do zaostalih plata još od poslovanja firme Tači ojl (Taçi Oil), koja je počela da se zadužuje nakon kupovine rafinerije 2008.

Sokol Dautaj, radnik rafinerije u Balšu već 20 godina i direktor Ujedinjenog sindikata naftne privrede (SNB), kaže sledeće: “Otkako je firma Tači ojl saopštila bankrot, brojne druge firme su dovođene da rukovode našom fabrikom, gomilajući sve veći dug.” Sindikat je osnovan 2020. kao reakcija na neuspeh starijih sindikata da reše probleme naftnih radnika.

“Međutim, naš najveći neuspeh je usledio onda kada je ovaj dug počeo negativno da utiče na radnike, kada su prestali da isplaćuju plate”, kaže Dautaj i dodaje da je privatizacija rafinerije nekada smatrana ozbiljnim rešenjem, ali se pretvorila u dugovanja prema radnicima.

I institucije su konsultovane na temu zarada. Prvostepeni sud je septembra 2017. priznao pravo 505 radnika na 13 zaostalih plata, a ova odluka je bila pravosnažna. Međutim, ona još nije sprovedena u delo.

Rad rafinerije u Balšu obustavljen je 2019. i niko ne zna kada će ona nastaviti proizvodnju. Fotografija: Erisa Krieziu (Kryeziu).

Za razliku od rudara, naftaši su pod zaštitom “Statusa zaposlenih u industriji nafte i gasa”, koji je Skupština Albanije usvojila februara 2017. Ovaj zakon, od koga koristi ima pet hiljada naftnih radnika, priznaje njihovo pravo na prevremeni odlazak u penziju i daje im prioritet pri zapošljavanju. Pored toga, njihova plata ne može biti manja od 80% od minimalne zarade u državi. Ovakva osnovica naknade sama je po sebi problematična, jer Zakon o radu jasno navodi da zarade ne mogu da budu niže od minimalne zarade u državi.

Direktor sindikata, Dautaj, smatra da se ne duguje samo radnicima, već i albanskoj državi.

“Najveće iznenađenje jeste ono što može da se desi samo u Albaniji. Imali smo sudski proces. Sve zainteresovane strane su priznale da postoji obaveza, ali je rafinerija nastavila da radi dok je trajao celi ovaj proces”, kaže Dautaj. “Rafinerija je obezbedila prihode i kapital svakom investitoru, i tako sve do pojavljivanja naredne firme.”

Privatizacija rafinerije u Balšu već godinama nije održiva, jer su fabrikom upravljale razne firme koje su, naposletku, prenele svoje probleme na naftne radnike koji su na kraju izgubili posao.

Naftni radnici u neizvesnosti, vladina podrška izostaje

Zirako (Zyrako) Matohitaj već 34 godine radi kao laboratorijska tehničarka u fabrici u Balšu. Ova fabrika je bila profesionalno sklonište za radnike i stručnjake iz celog regiona i okolnih područja.

Svaki dan je prelazila put do Balša iz svog rodnog mesta Patosa, koje se nalazi na jugoistoku okruga Fier, do 20 minuta vožnje automobilom. Rafinerija je obustavila rad novembra 2019, zbog čega su Zirako i njene kolege ostale bez posla.

“Nastavili smo da radimo uprkos mecima. Suprotstavljali smo se bandama koje su dolazile i krale [tokom građanskog rata 1997.]”, kaže Matohitaj. “Nismo dali otkaz na poslu samo da bismo zaradili za hleb, već i da bismo zaštitili državnu imovinu na korist cele zemlje. Ostaviti ove radnike na cedilu, bez ikakve podrške, mislim da nigde na svetu ne postoji mesto gde se to može desiti.”

Naftni radnici su od januara 2020. naovamo u više navrata izrazili nezadovoljstvo zbog izostanka prihoda. Organizovali su proteste i marševe u gradu Balšu, kao i u Tirani. Zahtevi za ispunjenje njihovih prava rezultirali su štrajkom glađu. Nakon što su, posle 17 dana, mnogi muškarci počeli da se razboljevaju, žene su odlučile da ih zamene.

“Muškarci su to započeli, a zatim žene nisu imale šta više da izgube”, Matohitaj priča o tome šta je osećala kada se pridružila štrajku glađu. “Njihova deca su se razboljevala čak i u svojim školama; 1997. godine žene su bile te koje su održale fabriku u životu, a ne muškarci; gaženo je po njihovom znoju i trudu…”

Zirako Matohitaj, naftna radnica, stupila je u štrajk glađu zajedno sa ostalim ženama, a nakon pogoršanja zdravstvenog stanja njihovih muških kolega. Fotografija: Erisa Krieziu (Kryeziu).

Pošto su godinu dana bili nezaposleni i nije im isplaćeno 13 plata, finansijska situacija naftnih radnika ubrzo je doživela kolaps. Dvadeset i šestog dana štrajka, žene su napustile malu prostoriju zdravstvenog centra u kojoj su boravile u Balšu, a nakon što je postignut dogovor sa premijerom Ramom. Dogovoreno je da će dobiti pomoć od 40.000 leka (330 evra) mesečno u trajanju od godinu dana. Ova pomoć predstavlja tek polovinu mesečne plate rudara, koja se kretala između 70.000 i 80.000 leka (oko 600-700 evra).

“Predložili smo da vlada pruži pravovremenu finansijsku podršku svim ovim radnicima”, premijer Rama je izjavio noć pre postizanja sporazuma, 9. novembra 2020. “To ne može da bude kao njihova plata, jer rafinerija ne radi, ali svakako ne govorimo ovde o pomoćnoj plati.”

Period za pružanje vladine podrške naftnim radnicima navršava se oktobra ove godine, dok u rafineriji nema naznaka da će se rad nastaviti.

Od završetka štrajka glađu, vlada više nije u javnosti pominjala rafineriju iz Balša.

Predstavnik Ministarstva infrastrukture i energetike je u emisiji “Provera” na kanalu ABC News Albania izjavio da država ne može da ima konkretan predlog za nastavak rada budući da ne poseduje nijednu deonicu rafinerije.

Novi sindikati: nova nada za radnička prava

Novi sindikati sada niču kao pečurke, a nakon što tradicionalni sindikati nisu predstavljali radnike na odgovarajući način i zato što su izneverili radnike u protestu, i to u ključnim trenucima, dok su se ovi borili za prava u raznim sektorima.

“Radnici u naftnom sektoru se već godinama osećaju kao da ih niko ne predstavlja”, kaže Dautaj, sindikalni vođa SNB-a. “Isto je bilo pre nekoliko godina, kada su nas [stari] sindikati napustili prilikom skupa ispred Ministarstva energetike u Tirani, kada smo satima marširali.”

On smatra da svaki zakonski predstavnik radnika koji ih napusti na protestima zarad dobre plate treba automatski da izgubi ovu titulu.

Osnivanje novog sindikata koštalo je četvoricu rudara iz Bulćize radnog mesta, ali je svima tako ulivena nada. Fotografija: Dejvid Hardi (David Hardy).

Dva glavna sindikata u Albaniji, Sindikat nezavisnih sindikata Albanije (BSPSH) i Konfederacija sindikata Albanije (KSSH), vrlo mlitavo brane radnike. To smatra istraživačica Edljira Džafa (Edlira Xhafa), direktorka onlajn akademije Global Labor University, gde se sindikalcima daje prilika da pohađaju master studije. 

“Premda je početkom devedesetih godina naizgled nagovešteno rađanje nezavisnog radničkog pokreta, u samom startu se razvlačilo sa materijalizacijom ovog potencijala”, kaže Džafa. “Ovde je ključnu ulogu odigrao zloglasni dekret predsednika Beriše spočetka devedesetih godina, kojim je imovina sindikata prenesena na dva sindikata iz toga doba.”

Prema rečima Edljire Džafa, KSSH i BSPSH su, prosto govoreći, postali privatni upravnici svoje imovine, od koje otada ostvaruju obilne prihode. 

Zato što su se organizovali i udružili u sindikate, četvorica rudara izgubilo je posao u firmi Albkrom u Bulćizi.

“Osnivanje sindikata je izuzetno teško”, kaže Debreši. “Imajući u vidu profil sadašnjih vlasnika, oni suvereno vladaju galerijama u Bulćizi i poprilično su moćni, povezani sa državom, sa vlašću. Oni su najbogatiji ljudi u Albaniji. Mislimo na ljude kao što je Samir Mane [vlasnik Balfin grupe].”

Po rečima Edljire Džafa, stari sindikati su, u slučaju Bulćize, sarađivali sa vlasnicima da bi ugušili novonastale organizacije. Prema tome, ona smatra da bi najbolje bilo da radnici neposredno formiraju demokratske sindikate.

“Nije u pitanju samo direktan odgovor na nepovratnu propast starih sindikata, već i reakcija na istorijsku potrebu radnika da se na radnome mestu čuje njihov glas”, kaže ona. 

Mediji su ujutro 27. avgusta objavili da je Debrešijev automobil napadnut eksplozivom, što njegovi podržavaoci smatraju posledicom njegovog aktivizma za prava rudara. Međutim, po Debrešijevome mišljenju, premda ga je osnivanje novog sindikata skupo koštalo i dovelo do otpuštanja nekoliko radnika, sindikalna misija mora da istraje.

“Uklanjanjem predsednika i 3-4 drugih osoba neće ubiti sindikat”, kaže Debreši. “Sindikat je nastavio da se razvija i osvaja podršku tako što se pridružuje stranim, svetskim i evropskim sindikalnim pokretima.”

Prema njegovim rečima, sindikalizam koji se pojavio u Bulćizi uliva nadu i stvara prostor za nastup pravednijih alternativa. Ipak, ostaje da se vidi hoće li iskustva iz Bulćize i Balša uticati na sveukupno organizovanje radnika u svim sektorima.

Naslovna ilustracija: Dejvid Hardi (David Hardy).