Nedaleko od centra Tirane, prekoputa mesta na kom se danas nalazi pravoslavni hram, bleda kontura jedne stare zgrade jedva se može razaznati. Obilno lišće jednog bršljana opkolilo je prozore na drugom spratu i ostavilo zelene tragove na crvenim ciglama koje čine ukrašene balkone.

Ova zgrada, dugo poznata kao “Kuća lišća”, danas je dobila novu funkciju: nekadašnje sedište ‘Sigurimi’ — državne bezbednosti, obaveštajne agencije i tajne policije Albanije pod totalitarnim komunističkim režimom Envera Hodže — postala je muzej. U junu sam se sreo sa novopostavljenim direktorom u dvorištu prekrivenom lišćem, koji mi je pokazao okolinu.

Duž uzanih hodnika, na oba sprata kuće, vrata soba su otvorena. Slabo osvetljenje otkriva nepoznate objekte… a onda, iznenada, pojavljuje se slika na mestu na kom bi trebalo da se nalazi prozor. To je delo Edisona Đerga, nekadašnjeg slikara koji je proveo osam godina zatvoren nakon hapšenja koje je sproveo Sigurimi. Žrtva i dželat su se sada našli pod istim krovom.

Nakon što ju je koristio Gestapo u Drugom svetskom ratu, Kuća lišća je postala obaveštajna kancelarija koju je koristio Sigurimi. Fotografija: Artan Rama.

Svakako da ovo nije slučajnost. Prepoznao sam sliku, “Ep jutarnjih zvezda” — magična plava boja sa dramatičnom pozadinom i belom bradom rapsoda koja krije grupu partizana. Reč je o “Epu” koji je označio uspon i pad svog autora, zbog čega je došlo do hapšenja. Ispod slike, u izlogu, nalazio se dosje sa brojem 6095.

Savet u dosjeu broj 6095

Operativni podaci Sigurimija, očišćeni od prašine, sada se prvi put obznanjuju za javnost, ali imena nedostaju. Imena operativaca, imena kolaboracionista i imena istražitelja izbrisana su mrljom crnog mastila. Na mestu imena se nalaze pseudonimi: “Veliki ormar”, “Umetnik”, “Fatmiri”, “Plan”, “Štap”. Agenti i tajni doušnici se i dalje kriju iza crnih mrlja.

Pažljivo posmatram dokumenta i čitam… “Edisone! Moraš da zaboraviš koji je tvoj ukus i šta je dobar ukus! Moramo da radimo na tome šta je ukus svih ljudi.” Bio je to mali ‘savet’ sekretara Lige pisaca, o čemu je izveštavao agent “Veliki ormar”.

Broj operativnog dosjea 6095 sadrži 148 izveštaja ukupno, desetine njih je obezbedio “Veliki ormar”. Drugi dokument navodi: “Izvor izveštava da se nekoliko puta sastao sa Edisonom Đergom u njegovom studiju, a 1. jula 1974. ga je pronašao sa njegovom verenicom…”

Pitao sam direktorku muzeja da li je znala da je Edison bio veren. Ona je odmahnula glavom, kulturno se nasmešila i rekla da se komisija za odabir dela za izlaganje nije bavila privatnim stvarima — prema njenim rečima, muzej se interesovao za fenomen, a ne za imena. Potom je iznenada dodala: “Ali dole, na izlazu, jedna dama je ostavila poruku u knjizi posetilaca… rekla je da je bila njegova verenica”.

Postao sam radoznao zbog pomisli da je osoba koja se pominje u dosjeu došla u muzej i, štaviše, da je reč o samoj verenici. Sišao sam do izlaza i prelistao knjigu, listajući od poslednje stranice naovamo. Ovo sam pronašao:

“Ja sam žrtva ovih užasnih presretanja koja su uništila moje životne snove. Verila sam se za Edisona maja 1974. dok ga nisu uhapsili januara 1975. Edisona i dalje snažno čuvam u srcu.”

Telefonski broj je zapisan na dnu stranice. Pozvao sam broj i zakazao sastanak.

Sastali smo se dva dana kasnije u jednom tihom kafiću. Dama ispred mene držala se tako da je odavala toplinu. Izvadio sam svesku i zapisivao sve što sam čuo.

“Prvo sam upoznala Edisona dok je bio odrasla osoba i kada je znao šta će sa životom”, rekla mi je. “Nisam upoznala njegovu ranu mladost, ali sam spoznala njegovu umetničku zrelost, tako je. Studirala sam arhitekturu, a on je bio izvanredan umetnik. Stvarao je planove i tomove uz pomoć boja.” Govorila je polako i koristila kratke rečenice, ali je to činila nekako slobodno i uz bojažljivu žudnju skrivenu iza svake reči koju je izgovorila, toliko da sam se plašio da prekinem tok njenih misli.

Edison Đergo u prvoj godini pritvora, nakon što su ga uhapsili u januaru 1975. zbog njegovog “Epa jutarnjih zvezda” koji je imao “pesimistički pogled na svet”. Fotografija: Artan Rama.

Sedam meseci ljubavi

“Jednom je napravio moj portret. Pozirala sam tokom triju sesija. Nalazili smo se u studiju i odjednom mi je naredio da legnem na kauč. ‘Pronađi udoban položaj i podigni ovako ruku… Moraćeš tako da stojiš nekoliko sati’, rekao mi je. Portret je bio pravo čudo. Bilo je to u Modiljanijevom stilu”, zaustavila se i pogledala me naočito.

“Da li ste bili zajedno kada je sastavio Ep?” pitao sam.

“Ne, on ga je bio završio negde oko vremena kada smo se upoznali”, odgovorila je, sasvim uverena, nakon čega je nastavila svoju priču. “Ostali smo zajedno sedam meseci. Drugog januara 1975. verili smo se i to je bilo divno. Uhapsili su ga dve nedelje kasnije. To se desilo u 7.30 ujutru. Podigli su ga iz kreveta. Bio je u pidžami kada su ga odveli. Onda su mi tražili da predam ključeve Edisonovog studija. Kada sam otišla u Ligu pisaca u podne, sekretar je sišao niz stepenica i obratio mi se: ‘Edison je neprijatelj naroda i partije!’ Uzeo je ključ i ušao, moj celi svet se našao u tom ključu.”

Usledio je muk. Nisam znao da li da nastavim da postavljam pitanja. Žena je gledala unaokolo, ali mi se činilo da je gledala nekako u nešto drugo. Oboje smo zaronili u prošlost muškarca bez budućnosti, ali sa sjajnim talentom. Prisećam se njegovih reči napisanih u jednom deklasifikovanom faksimilu: “Nalazim se u stanju stalne dosade. Ne samo ja, već se i moji prijatelji isto tako osećaju. Niko ne govori o radosti. Čak i kada se čini da će novi život da se rodi, uslovi i okolnosti koji će da uguše taj novi život odmah se stvaraju”.

Ovaj citat je deo informacija o kojima je “Veliki ormar” izvestio operativnog službenika sedam meseci pre nego što je Edison uhapšen. Pokušao sam da zamislim sreću koju je ovaj slikar osetio kada se verio sa, tada dvadesetčetvorogodišnjom, studentkinjom arhitekture, kakvu je samo snagu ona mogla da ulije njegovoj umetnosti.

Izveštaji Sigurimija o njihovim metama sada su dostupni javnosti, iako su imena redigovana. Fotografija: Artan Rama.

Pitao sam je o tome šta je usledilo. Duboko je uzdahnula i porazmislila. Više od 40 godina je prošlo, ali je njeno sećanje i dalje bilo sveže.

“Tajno sam se sastala sa Edisonovom majkom u kući njegove tetke”, počela je. “Nije ni njoj bilo lako. Edisonu su u zatvoru bili potrebni odeća i hrana. Tako sam jednog dana skupila poklone za veridbu i uručila ih Korneliji — tako se zvala njegova majka. Rekla sam joj: ‘Možete ovo da prodate’. Nije prihvatila, ali sam bila uporna. ‘Uzmite, jer imate velike troškove’, rekla sam. ‘A Edisonu trebaju pare.’ Ponovo sam joj gurala poklone. Ona se ućutala i oči su joj napunile suze. Ovako smo nastavili da se sastajemo narednih pet godina. Sa Edisonom sam komunicirala preko nje, koristeći kodirane poruke. Ipak, on je bio sve tiši kako je vreme prolazilo. Ređe smo se sastajali i njegova majka je rekla da je tako bolje za mene, da je to on sam tražio iz zatvora. Hteo je da me zaštiti.”

Moja sagovornica je odjednom prestala da govori, ali sam ja nastavio da pišem. Misli su mi daleko odlutale u ćelije Spaca, gde je ovaj zatvorenik zaštitio jedinu dobru stvar koju je dobio u svom životu tako što je tu dobru stvar oterao od sebe, dajući joj šansu da nastavi sa svojim životom.

Bezgranična ljubav

“Da li ste se kasnije susreli… kada je uhapšen?” bio sam određeniji.

“Ne. Nikada. Kada je izašao iz zatvora, ja sam i dalje bila neudata. Ali mi nikada nije prišao. Bilo je to užasno vreme. Znao je da ga Sigurimi prati. Onda se oženio. Oboje smo se venčali, ali sa drugim ljudima. Moj suprug je dobar čovek, ali sam ovu priču čuvala za sebe. Edison me je bezgranično voleo, poštovao i ja sam imala veliki uticaj na njega. Imala sam predskazanje na dan kada je preminuo. Bila sam troma i umorna. Jedan prijatelj mi je rekao tu vest. Ja sam završila sa poslom i vraćala se kući. Na putu kući, negde oko centra, jedan autobus je stao. Prepoznala sam neke ljude koji su se iskrcavali. Bio je to autobus koji se vratio sa groblja. Bio je to jedini autobus tu. Oplakivala sam ga čitavih mesec dana i ljudi su to primetili.”

Zastala je i pogledala me. Možda je očekivala da nešto kažem, ali sam se osećao bespomoćno. Onda se povukla u sebe i pretraživala svoju torbu. Imao sam mnogo pitanja, ali sam ipak zaćutao sasvim. Počeo sam da razmišljam o jednom deklasifikovanom dokumentu iz muzeja od 8. septembra 1989. U njemu je pisalo: “Operativno procesuiranje dosjea 2B arhivirano u Sekciji IV, jer je meta preminula”. Edison Đergo je umro od akutnog zapaljenja pankreasa u Bolnici u Tirani na leto 1989, pa je tako, paradoksično, nadgledanje njegovih aktivnosti okončano tek nekoliko meseci posle njegove smrti.

“Šta je sa portretom, šta se s njim desilo… kada ste sedeli na kauču?” usudio sam se da pitam.

“Nisu ga pronašli! Sigurimi je sve zaplenio. Jednom sam poslala zahtev Ministarstvu unutrašnjih poslova. Nisam dobila odgovor. Čini se da je portret ukraden”, zaključila je ona i utihnula neko vreme. “Od njega mi je ostao samo verenički prsten, koji je sam napravio. Na jednoj njegovoj slici se nalaze neke devojke koje rade u fabrici. Ja sam jedna od njih, on je nacrtao moj portret.”

“Da li ste uspeli da nastavite dalje sa životom?” pitao sam.

“Prava je bol i pravi blagoslov da se sve to preživi. Život ponese čoveka. Čovek ima neku želju koja ga održava u životu, ali kada se ta želja ne ostvari u potpunosti, onda je to veliki, stalni bol. Jedino što sam dobila u životu je moje dvoje dece, moja ćerka i moj sin koji je talentovani vajar.”

Zatvorio sam svesku. U sebi sam osećao uzbuđenost i krivicu.

“Imam za vas poslednje pitanje. Kakav je utisak muzej ostavio na vas?”

Razmišljala se i neko se vreme nije pomicala.

“Tamo sam videla ogledalo taštine koje je oduzelo život jednom čoveku. Videla sam dokaz mržnje i ambicije… čitav spisak ljudi protiv njega! Zato sam htela da progovorim o utvarama koje su naškodile Edisonu, ko ga je pratio i svedočio protiv njega kada je bio na vrhuncu, kada smo bili zaljubljeni. Ali su oni sakrili imena! Nije dobro to što skrivaju imena.”

Sigurimi je imao najsavremeniju tehnologiju za sprovođenje svojih aktivnosti, uključujući opremu uvezenu iz Nemačke, Rusije, Japana i Kine. Fotografija: Artan Rama

Tri sata je proteklo otkako mi je ispričala ovu tužnu priču, ali sam po polasku znao tačno šta mi je činiti. Trebalo mi je tek nekoliko dana da pronađem imena doušnika i službenika Sigurimija koji su upleteni u Edisonov slučaj.

Ipak sam morao da imam konačnu potvrdu, pa sam se vratio u “Kuću lišća”. Ushićenost je prošla i osećaj neobjašnjive krivice je zamenjen unutrašnjom odlučnošću. Zakazao sam sastanak sa Edisonovom verenicom, ali sam bio odlučan da ovaj put ja budem taj koji će najviše pričati. Ona bi trebalo da zna. Trebalo bi da sazna, ko je bio taj revnosni agent, taj “Veliki ormar”, koja su bila imena prekrivena crnom bojom; da li su ti ljudi živi, da li su bili obeštećeni kao proganjani, da li su dobili penziju kao penzionisana vojna lica. Koliko ima samo stvari koje bi trebalo da sazna. Više se nisam premišljao. Tišina pomaže krivcima, a ne žrtvama.

Blagi povetarac je duvao na trgu ispred ove kuće. Lišće se bešumno uzdizalo i mekano padalo. U dvorištu prekrivenom listovima, gde se nalaze fasade sa ukrašenim balkonima, iza mesta u kom se čuvaju tajne Sigurimija — sve je delovalo tako tiho i mirno.

Naslovna fotografija: Artan Rama.