Ako putujete dnevnim autobusom, iz Prištine do Beorgada (ili obratno) obično će vam biti potrebno oko šest sati.

Ali tog prijepodneva na prištinskoj glavnoj stanici, karton sa putnom satnicom zaglavljen iza vozačevog stakla sugerisao je da ćemo se ovaj put voziti – sedam sati.

Zbunjen, upitao sam vozača: “Je li šest ili sedam?”

“Pa sad… Nekad treba šest, a nekad sedam. Zavisi”, odgovorio mi je.

Nisam ni pomislio da ga pitam – od čega? Podrazumijeva se da može zavisiti od mnogo čega.

Recimo, od toga koliko će trajati pauze.

Kad vozač zaustavi autobus i vikne “Pet minuta!” (sladak detalj – uvek to učine i na albanskom i na srpskom),  to ne znači nužno da će se baš toliko stajati. “Pet minuta!” znači da je posrijedi pauza za odlazak u toalet, ali i pušenje. Pritom možete ispušiti jednu, eventualno dvije cigarete, a ponekad i tri. Zavisi.

Jedini sat koji meri ovo vreme je onaj u vozačevoj glavi. Nama koji putujemo s njim ostaje samo da nervozno stojimo i povremeno bacamo poglede u njegovom smjeru, iščekujući da već jednom kaže: „Hajde! Polazimo!“

S druge strane, kada vikne „Deset minuta“, to znači da je posrijedi pauza za kafu. E sad, za deset minuta se naprosto ne može s mirom kafenisati, stoga pauza za kafu obično traje duže. Mada nikad ne znate koliko tačno. 

Jednom se desilo da nas je hajdeknulo samo što mi je poslužen makijato. Smjesta sam ustao, ostavivši na stolu punu šoljicu. Vozač je to vidio, pa me diskretnim titrajem ruke ubijedio da sjednem. “Polako”, rekao mi je. “Sačekaćemo mi tebe.”

Sveti obred ispijanja kafe nipošto se ne smije prekidati — a naročito ne zbog nekog tamo reda vožnje.

– – – – 

Sad putujem iz Sarajeva za Beograd, s tim što ne idem autobusom, već kolima. Za volanom je Rada. Ona već duže od 20 godina prevozi ljude na relaciji Bosna—Srbija.

Sjedamo tako u jednu kafanu nedaleko od granice, da predahnemo deset minuta. Da, dobro ste pogodili: zadržaćemo se tačno onoliko koliko je čovjeku potrebno da bez žurbe popije kafu.

Rada u toku pauze kupi novac od putnika_ca. Mješovita smo grupa. Jedni plaćaju u dinarima, drugi u konvertibilnim markama, dok treći pak plaćaju u eurima. Rada prima sve računajući u svojoj improvizovanoj, mobilnoj mjenjačnici cijenu nevidljivih karata brzinom svjetlosti. Slobodno je možete zamoliti da vam kusur vrati u nekoj drugoj valuti, a ne u onoj u kojoj ste joj platili. I to ona izračuna bez po muke.

U svom noteščiću pedantno vodi evidenciju o broju osoba koje putuju, naplaćenom novcu, gorivu te o troškovima putarine, ića i pića. Povrh svega toga, računa i razliku između prihoda i rashoda: profit.

Iako taj podatak nema neku praktičnu vrednosti, Rada zapisuje i broj kilometara pređenih tog dana.,

Jednom me onako gordo pitala da pogodim ukupnu kilometražu koju je prešla za ovih 20 godina. Dobro, prosta matematika mi ide. Tristotinjak kilometara je u jednom pravcu. Vremenski gledano, to je cirka pet sati vožnje (put je pun krivina i neravnina). Rutu Sarajevo—Beograd—Sarajevo često odradi u jednom danu, ranijih godina i po šest puta sedmično. Znam da Rada voli da odleti na more. Godi more šoferskim leđima, pa uzme dvije sedmice godišnjeg. Oduzmem dvije od 52 sedmice u godini, puta dvije decenije.

Jest jednako tri miliona kilometara?

Malčice se namrgodila. Prešla je malo manje od toga. 2,4 miliona kilometara, kaže. Ekvivalent toga bi bilo da je obišla Zemljinu kuglu 60 puta.

“Teško je to zanimanje”, rekao sam joj jednom.

“Da ja tebi nešto kažem… Teže je  kad se probudiš ujutro, a nemaš hljeba da jedeš.”

– – – – 

Na putu od Beograda ka Prištini skrećemo ka maloj benzinskoj pumpi u nekoj nedođiji blizu granice Srbije i Kosova.

Oko pola tri je ujutro. Napolju je hladno. Mrkli je mrak — vidi se samo put, i kraj puta pumpa što oreolom od električnog svjetla jedva razbija gustu tamu. Oko nas se preteći uzdižu džinovska tamna brda. Na nebu nijedne zvijezde.

Autobus staje i u putničkoj kabini se pale svjetla. Neki se bude, a neki ne. Ima i onih koji nisu ni spavali.

Žene se brinu o djeci koja moraju u toalet.

Muškarci se uglavnom brinu samo o sebi. Većinom su pušači, pa izlaze na hladnoću da zapale cigaretu. Negdje ispod nas teče potok. Čuje se kako žubori, a od tog zvuka studen kao da još više rovi kožu.

Spontano okupljena grupica pušača odmah započinje razgovor. Pokušavaju da izgledaju ozbiljno — nastojeći da prikriju to što se mrznu napolju samo zbog nikotina.

I dok ih tako gledam kako skakuću u mjestu, dolazim do jednog čudnog i banalnog zaključka. Kad hoće da se ugriju, Albanci i Srbi čine potpuno identične pokrete.

Svi samo žele da se ovo – sve ovo – već jednom završi, da stignu tamo gde su krenuli, i da budu na sigurnom i toplom. 

– – – – 

Sjećate se navedenog podatka da se u Prištinu iz Beograda (i obratno) preko dana stigne za šest sati? Pa, noću se ipak stigne za sedam. Prije mi to uopšte nije bilo jasno. Ista je relacija i ista ruta, a noću nema gužve. Dakle, nije do toga.

Kad sam bio sasma mlad, otišao sam na putovanje u Japan, avionom. Tada sam saznao  da put od istoka prema zapadu traje kraće nego put od zapada prema istoku. Međutim, Priština je od Beograda udaljena tek 300 kilometara, i to je smještena južno. Još se putuje autobusom. Nije ni do toga.

Na kraju sam uvidio da bi najbolje bilo da ja pitam vozača.

“Prosta je to stvar”, rekao mi je. “Ako u Beograd stignemo ranije, putnici će sat vremena morati da čekaju da proradi javni prevoz, a u to doba noći je sve zatvoreno. Bolje im je da spavaju u toplom autobusu. Zbog toga vozimo sporije i sat vremena duže — da ne stignemo tamo prerano, a ni prekasno, nego taman na vrijeme.”

Ovaj blog je sačinjen od “viškova” koji nisu ušli u konačnu verziju  našeg članka “Alternativni poštanski sistem na Balkanu” koji je 2023. godine nominovan za Evropsku novinarsku nagradu. Tekst je prvobitno napisan za scensko izvođenje na Međunarodnom festivalu pripovijedanja ZEG koji je u junu 2023. održan u Tbilisiju, Gruzija.

Naslovna ilustracija: Dina Hajrullahu / K2.0.