Niz sada dobro poznatih slika iz kosovske skupštine proširio se širom zemlje, regiona i sveta, u prethodnih nekoliko nedelja. Jaja, zviždaljke i suzavac su samo neki od neobičnih oblika protesta koje su koristili poslanici opozicije i uspeli da blokiraju rad skupštine. Protesti su u vezi sa međunarodnim dogovorima koje je Kosovo u avgustu potpisalo sa Srbijom i Crnom Gorom, a čiji kritičari tvrde da su protiv interesa Kosova i njegovih građana.
Kosovski premijer, Isa Mustafa, nedavno je potpisao dva kontroverzna međunarodna sporazuma.
Septembra 22, kada je premijer Isa Mustafa došao da bi skupštinu upoznao sa sporazumom potpisanim sa Srbijom, umesto da dobije pažnju svih poslanika, Mustafa je dočekan jajima od nekih članova opozicije, što je prouzrokovalo napuštanje sednice. Sledeće nedelje, oktobra 1, opozicioni poslanici su na fizički način blokirali sednicu skupštine tako što su stajali za govornicom i odbijali da se sklone.
Situacija je dodatno eskalirala nedelju dana kasnije, kada su opozicioni kreatori politika prvo zamenili jaja zviždaljkama, a onda bacili dve limene kante sa suzavcem, što je dovelo do toga da svi iz prostorije budu evakuisani, a bilo je i nekoliko manjih žalbi na zdravstveno stanje nekih poslanika. Uprkos uvođenju dodatnih mera obezbeđenja, uključujući skenere, kada je prošlonedeljna sednica trebalo da bude održana, 15. oktobra, u skupštini je ponovo korišćen suzavac, što znači da sednica nije ni započela zbog tog incidenta.
Iskazivanje nezadovoljstva nije ograničeno samo na zgradu skupštine. Aktivisti su nekoliko puta gađali jajima vladine zvaničnike, uključujući ministra rada i socijalne zaštite, Arbana Abrašija, i zamenika ministra spoljnih poslova, Petrita Selimija, dok je Mustafa dvaput morao da skida žumace sa svoga odela.
Zamenik ministra spoljnih poslova, Petrit Selimi, jedan je od vladinih zvaničnika koji su gađani jajima.
Najozbiljnija eskalacija situacije, do danas, odigrala se 12. oktobra nakon hapšenja istaknutog poslanika opozicije, Aljbina Kurtija, zbog ispitivanja povodom prvog incidenta u vezi sa suzavcem u skupštini. Stotine aktivista iz Kurtijeve stranke Samoopredeljenje okupilo se ispred policijske stanice gde je on zadržan, protestujući da je pritvor politički motivisan i da Kosovska policija nije pokazala nalog za hapšenje. Tokom nekolikonapetih časova, prozori su lomljeni na policijskoj stanici u Prištini, kao i sedište koalicije Demokratske partije Kosova (PDK), dok su vladina vozila paljena, a policija koristila suzavac kako bi razbila gužvu. Kurti je iste noći oslobođen, pripisujući svoje oslobađanje pritisku koji su vršili demonstranti.
Policija je upotrebila suzavac kako bi pokušala da razbije grupe demonstranata koji su bili ljuti zbog hapšenja poslanika Samoopredeljenja, Aljbina Kurtija.
Događaji oko Kurtijevog hapšenja su samo služili produbljivanju političkih napetosti na Kosovu, dok su sve strane pribegle retorici razdora.
Iako zastoj nema nameru da se okonča, mi ga posmatramo na osnovu sedam ključnih pitanja.
1. U čemu je stvar?
Sadašnji zastoj je primarno povezan sa dva međunarodna sporazuma, oba potpisana od strane Kosova u avgustu ove godine.
Avgusta 25, pod posredstvom EU, Kosovo i Srbija su potpisali sporazum u Briselu pokrivajući istim četiri glavna polja: energetiku, telekomunikacije, slobodu kretanja u uveliko etnički podeljenom severnom gradu Mitrovici, i stvaranje „Zajednice opština sa srpskom većinom“. Poslednje polje je ono koje je uzrokovalo mnogo nelagodnosti kod opozicije, jer se čini da sporazum Zajednici daje široka ovlašćenja u privredi, prosveti, zdravstvu, infrastrukturi, policiji, i carinama, uvodeći pritom predsednika, skupštinu i zastavu.
Nakon više od dve godine pregovora u Briselu pod posredstvom EU, kontroverzni sporazum između Kosova i Srbije je potpisan u avgustu.
Uspostavljanje Zajednice je prvo dogovoreno u principu u aprilu 2013, kao deo Prvog briselskog sporazuma, što je deo procesa dijaloga pod posredstvom EU, a u cilju normalizovanja odnosa između Kosova i Srbije. Međutim, uprkos mnogobrojnim spekulacijama u međuvremenu, nisu otkrivani detalji sve dok nije postignut drugi sporazum u avgustu.
Druga tačka sporenja je sporazum o graničnoj demarkaciji između Kosova i Crne Gore, koji je potpisan 28. avgusta u Beču. Potpisivanje sporazuma je praćeno uzavrelom debatom u Odboru za spoljne poslove u kosovskoj skupštini, kada je vatreno nezadovoljstvo izraženo od strane nekih poslanika koji tvrde da je Kosovo izgubilo deo svoje teritorije usled ovog dogovora.
2. Ko se protivi sporazumima i šta ti ljudi hoće?
Najglasnije protivljenje sporazumima dolazi od opozicionih stranaka u kosovskoj skupštini, gde je neformalni savez opozicije napravljen, i to između Samoopredeljenja, Alijanse za budućnost Kosova (AAK) i Inicijative za Kosovo (NISMA).
Samoopredeljenje je stalno javno govorilo protiv dijaloga između Kosova i Srbije u Briselu, sve dok se prethodno ne ispune preduslovi, kao što je taj da Srbija prizna Kosovo, da Srbija plati ratne reparacije i da se izvini za ratne zločine. Prema tome, ne treba da čudi da su oni bili na čelu opozicije u odnosu prema sporazumu u Briselu koji je potpisan u avgustu, dok je samo protivljenje počelo dok je dijalog još bio u toku.
AAK je bila prva stranka koja se pobunila protiv dogovora o graničnoj demarkaciji. Glavno političko uporište ove stranke se upravo nalazi na ovom delu kosovske granice sa Crnom Gorom. Lider AAK, Ramuš Haradinaj, bio je posebno glasan po ovom pitanju, jer i sam dolazi sa područja o kom je reč.
Fatmir Ljimaj (NISMA), Visar Imeri (Samoopredeljenje) i Ramuš Haradinaj (AAK) udružili su snage svojih stranaka u opozicioni blok.
Opozicioni blok, prema tome, na mnogo načina liči na venčanje podudarnih pogodnosti, što se takođe može videti u taktici koja se koristi. Dok je Samoopredeljenje uvek bilo u opoziciji i nisu mu nepoznati protesti i aktivizam, uključivanje AAK u korišćenje ovakvih alternativnih sredstava opozicione politike je nešto što više iznenađuje. Ne samo da je Haradinaj bivši premijer Kosova, već je njegova stranka podržala Briselski sporazum od 2013. godine u principu, i do februara ove godine je imala predstavnika u sklopu pregovora. Lider NISMA, Fatmir Ljimaj je isto tako prošle godine bio jedna od ključnih ličnosti u sadašnjoj koaliciji PDK, uključujući period kada je prvobitni Briselski sporazum potpisan.
Odlučivši da su im snage jače kada se udruže, opozicioni blok je pozvao vladu da povuče potpis Kosova iz oba sporazuma. Oni tvrde da sporazuom o „Zajednici opština sa srpskom većinom“ u osnovi podriva suverenitet Kosova, jer će stvoriti telo sa „izvršnim ovlašćenjima“ u raznim oblastima, uključujući prosvetu, zdravstvo, ekonomiju i bezbednost. Prema rečima generalnog sekretara Samoopredeljenja, Dardana Molićaja, Zajednica bi predstavljala „bosnifikaciju“ Kosova (referenca za složene, višeslojne nivoe vlade) i učinila bi državu manje funkcionalnom.
Mustafa je demantovao ove tvrdnje, objavivši saopštenje ubrzo nakon potpisivanja sporazuma. U saopštenju je pisalo da Zajednica neće imati izvršna ovlašćenja i da je celi sporazum u skladu sa kosovskim ustavom. Vlada insistira na tome da je sporazum u interesu Kosova i da uživa široku podršku u međunarodnoj zajednici, i da, prema tome, omogućava i Kosovu i Srbiji da napreduju u evropskim integracijama.
Protivljenje sporazumu o graničnoj demarkaciji između Kosova i Crne Gore je mnogo više neposredno – jer, reč je o teritoriji. Prema Haradinajevim rečima (i rečima opozicije otkako je blok formiran), hiljade hektara kosovske zemlje je dato Crnoj Gori sporazumom o graničnoj demarkaciji. On je optužio Mustafu za deljenje Kosova i davanje njegove teritorije Crnoj Gori. Haradinaj se obavezao da će blokirati sprovođenjesporazuma, i pozvao je na preispitivanje ovog sporazuma, i da na kraju i granica bude vraćena na staro.
Vlada tvrdi da je granica dogovorena sa Crnom Gorom povučena u skladu sa ustavom Jugoslavije iz 1974. i da Kosovo, kao rezultat ovog sporazuma, nije izgubilo ništa. Ponavlja se situacija da je ovaj sporazum pozdravio veći deo međunarodne zajednice zbog negovanja prijateljskih odnosa sa Crnom Gorom.
3. Zašto je do zastoja došlo sada?
Taktika visokog profila koju praktikuje opozicija u skupštini je počela onda kada je Mustafa pokušao da poslanike upozna sa sporazumom potpisanim sa Srbijom prošlog meseca. Opozicija tvrdi da je ovo urađeno čisto radi reda; da vlada ne predstavlja ništa što već ne postoji u javnom diskursu, ili čak pokreće glasanje po pitanjima koja su već „završen posao“. Prema rečima opozicije, već se zna šta će koaliciona vlada reći, te je dakle upoznavanje skupštine sa sporazumom bio sasvim uzaludan potez.
4. Zašto opozicija ne koristi konvencionalnija sredstva?
Opozicioni blok se nalazi u teškom položaju. Sa dvema najvećim strankama u skupštini – Demokratskom ligom Kosova (LDK) i PDK – koje formiraju koalicionu vladu (zajedno sa Srpskom listom i drugim manjinskim strankama), opozicija je beznadežno nadmašena u brojnosti; više od dve trećine od 120 poslanika pripada vladi. Čak i da se o sporazumima glasa u skupštini – opcija koja trenutno nije na dnevnom redu – ishod bi bio neminovan rezultat u korist vlade.
Opozicioni poslanici su upotrebili niz neobičnih remetilačkih taktika kako bi blokirali rad kosovske skupštine, uključujući duvanje u pištaljke za vreme držanja govora
Imajući u vidu njihove dugo održavane stavove i njihovu snagu po ovim pitanjima, opozicija smatra da mora da učini više nego samo da ustane i diskutuje o sporazumima u konvencionalnom formatu. Zaustavljajući rad skupštine, opozicija misli da preduzima legitimne korake u sprečavanju da Kosovo nastavi sa potpisivanjem sporazuma koje smatra štetnim za državu.
Iako to opozicija nije artikulisala na takav način, ona je možda i oprezna da se ne upušta u nešto što smatra besmislenom debatom; upuštanjem u „normalnu“ debatu, možda ne želi da bude smatrana nekim ko daje legitimnost sporazumima, za šta vlada kasnije može da tvrdi da je sve prošlo kao u svakoj drugoj demokratskoj praksi.
Vladini zvaničnici su snažno kritikovali nekonvencionalne akcije opozicije, što ne treba da čudi. Zamenik ministra lokalne samouprave, Bajram Gecaj, koji je bio jedan od osoba napadnutih jajima, rekao je da nije nerazumo proglasiti aktiviste Samoopredeljenja za „Crvene brigade“, misleći na radikalnu marksističku/lenjinističku paravojnu organizaciju iz Italije koja je funkcionisala sedamdesetih i osamdesetih godina.
Ipak, zamenik predsednika Samoopredeljenja, Driton Čauši, rekao je Kosovu 2.0 da su akcije opozicije u skladu sa evropskom praksom. „Ovo su metodi koje nismo napravili na Kosovu, ovo su metode sa Zapada, i često su nazivane nasilnim kada se dešavaju na Kosovu, ali je velika greška nazvati ih tako“, rekao je on. Gađanje jajima političare svakako nije ništa novo. Velika Britanija je vrlo poznata po ovome, i to kada je reč o premijeru Dejvidu Kameronu, bivšem lideru Laburističke stranke, Edu Milibandu, i lideru Nezavisne stranke Ujedinjenog Kraljevstva, Najdželu Faražu. Svi su oni dobili po jedno jaje na lice, doslovno, u prethodnim godinama, kao rezultat akcija aktivista. Međutim, gađanje političara unutar skupštine, i od strane njihovih na izborima izabranih kolega (kao što je slučaj sa Isom Mustafom), čini se da je novi standard koji je prvi put uveden na Kosovu.
5. A šta ćemo s javnim mnjenjem? Šta građani Kosova žele?
Niko zaista ne zna. Iako su dogovori i akcije opozicije dobili mnogo pažnje medija, do rasprostranjene debate među običnim građanima nije ni došlo.
Postoji niz činjenica koje bi mogle da nas upute na nešto. Kao prvo, nenaučni pogled na stavove koje zastupaju „aktivisti iz fotelja“ na Fejsbuku sugeriše da ima mnogo građana koji postaju ravnodušni prema politici; iako oni možda ne podržavaju vladu, oni se ne slažu ni sa remetilačkim taktikama koje koristi opozicija. Kvantitativniji trag pojavljuje se u obliku peticije koju je organizovala opozicija protiv sporazuma sa Srbijom i Crnom Gorom, a koja je, smatra se, skuptila više od 200.000 potpisa naroda u većim kosovskim gradovima. Ipak, opozicija dosad nije pozvala na masovne proteste, što sugeriše da opozicija ne smatra da bi se veliki broj ljudi na takvim protestima pojavio.
Potpredsednik Samoopredeljenja, Driton Čauši, upozorio je da će se održati protesti ukoliko vlada odbije da povuče kosovske potpise iz nedavno potpisanih sporazuma.
Čauši iz Samoopredeljenja demantovao je da opozicija ne organizuje proteste zato što ne može da okupi veliku podršku. On tvrdi da su javni protesti izostali zato što nije bilo potrebe za istima; opozicija je imala drugačija sredstva. Ukoliko vlada „nastavi sa svojom tvrdoglavošću“, on je rekao da će protesti uskoro uslediti.
U medijima i civilnom društvu, nije izostala diskusija o ovim sporazumima, posebno u medijima u Srbiji. Kada je ovaj sporazum prvi put najavljen u avgustu, bilo je onih koji su favorizovali ovaj sporazum. Kolumnista Kohe ditore, Halil Matoši, tvrdio je da će „Zajednica opština sa srpskom većinom“ imati individualnu autonomiju, uglavnom zasnovanu na kulturnoj autonomiji, a uopšte ne u smislu teritorijalne/političke autonomije, i da je – prema tome – treba podržati. Generalno govoreći, bilo je mnogo više onih koji su se suprotstavljali sporazumu.
Paralizovanje skupštine na skoro dva meseca, i posebno metode koje je koristila opozicija, izazvali su fragmentaciju mišljenja. Ljumir Abdidžiku, kolumnista Kohe ditore i direktor Instituta Riinvest, bio je jedan od onih koji su se javno protivili sporazumu između Kosova i Srbije, kada je on objavljen. „Zajednica srpskih opština, sa svojim principima, stvara dodatni nivo autonomije u državi“, on je rekao Kosovu 2.0. „Istovremeno, ponašanje opozicije u smislu nepoštovanja institucija ili korišćenja institucionalnih mehanizama Republike za protivljenje sporazumu je antirepublikanski pristup, uprkos argumentima i motivima koje je opozicija obznanila.“
6. Šta kaže međunarodna zajednica?
Šta god da se dogodi u kosovskoj politici, stavovi predstavnika međunarodne zajednice su neizbežni. Ima mnogih koji kažu da, kada međunarodna zajednica kaže „skoči“, političari pitaju: „koliko visoko?“. Nedavna repriza glasanja skupštine o uspostavljanju specijalnog suda (za procesuiranje ozbiljnih zločina koje su navodno počinili članovi Oslobodilačke vojske Kosova tokom i posle rata sa Srbijom) često se poteže: Skupština je prvobitno odbila uspostavljanje suda, ali je ubrzo glasala za isti nakon ogromnog međunarodnog pritiska.
U poređenju sa nejasnim i ambivalentnim javnim mnjenjem na Kosovu, međunarodna zajednica je istakla nedvosmislenu podršku sporazumima potpisanim sa Srbijom i Crnom Gorom, osudivši pritom sredstva koje koristi opozicija da bi zaustavila rad skupštine.
Zajednička izjava Kancelarije EU na Kosovu, specijalnog predstavnika EU i ambasada/kancelarija država-članica EU na Kosovu nakon prvog incidenta sa suzavcem u skupštini – predstavljala je veliki ukor opoziciji. Ta izjava opisuje „nasilne akcije“ opozicije kao nešto što je „za svaku osudu“, kao „bezobzirne“ i „neprihvatljive“, dok se u izjavi poziva na poštovanje „osnovnih principa demokratije“.
Ambasada Sjedinjenih Država je takođe kritikovala „užasno ponašanje pojedinih poslanika opozicije“ koje od „jedne od najvažnijih demokratskih institucija Kosova izvrgava ruglu“. U saopštenju se opozicija poziva da se „odrekne nasilja kao političke taktike“, SAD naglašavaju da „oružju nije mesto u skupštini“.
7. Šta će uslediti?
I dalje se ne zna. U zajedničkom saopštenju nakon poslednjeg prekida sednice u skupštini, opozicija se obavezala da će nastaviti sa svojim akcijama dok se vlada ne povuče iz dva navedena međunarodna dogovora, rekavši da će tek tada da se vrati u institucionalnu i društvenu normalizaciju na Kosovu.
Dve alternative koje je opozicija ponudila su sledeće: održavanje referenduma o sporazumima i pozivanje na prevremene izbore. Abdidžiku iz lista Koha ditore kaže da bi ovakav pristup mogao da bude održiv način za okončanje sadašnjeg političkog zastoja. „Neka građani na kraju odluče o sudbini ove zemlje“, rekao je. Ipak, nijedno od potencijalnih rešenja nije neposredno. Etika i zakonitost pozivanja na referendum o pitanjima koja utiču na manjine su upitni, dok je malo verovatno da će vlada rizikovati da izgubi i jedan jedini glas koji bi mogao dovesti do toga da se Kosovo povuče iz sporazuma koje naširoko podržava međunarodna zajednica.
Perspektiva masovnih protesta je takođe potencijalna stvarnost, pa je i opozicija nagovestila da bi se akcije mogle usmeriti u tom pravcu. Prošlog petka (16. oktobra), vrh stranke AAK pozvao je na mobilizaciju svojih aktivista i svih građana na „konačni protest“ protiv vlade, ali otada nisu obznanjeni dodatni detalji. Takve mere su se pokazale delimično efikasnima ranije: U februaru su masovni protesti na ulicama Prištine doveli do davanja otkaza zamenika premijera Kosova koji je bio na čelu Srpske liste, Aleksandru Jablanoviću, zbog kontroverznih komentara koje je uputio Albancima koji su blokirali srpske hodočasnike na pravoslavni Božić. Međutim, i dalje je nejasno da li isti osećaj snage postoji među građanima o trenutnim političkim pitanjima, dok će međunarodna karika ponovo biti ta koja će zaokret svake vlade učini manje verovatnim.
Predsednica Kosova, Atifete Jahjaga, u međuvremenu je pokušala da okonča politički zastoj. Jahjaga se pojedinačno sastala sa liderima koalicione vlade i opozicionim liderima triju partija ove nedelje, ali se čini da se malo napredovalo, jer su stavovi različitih strana tako dijametralno suprotstavljeni; obe strane su izjavile da nisu spremne za kompromis.
Kako se zastoj nastavlja, a svršetak ne nazire, druga sednica skupštine je sazvana za sutra (petak, 23. oktobar) za 16.00č. Opozicija je ovaj potez nazvala „provokacijom“ rekavši da će nastaviti da remeti rad skupštine.
Čini se da svi žele da pronađu rešenje trenutne krize – a šta će to rešenje biti, ostaje da se vidi…K
