Nazad u 1991, nakon pada komunizma u Albaniji i otvaranja granica države koja je dugo bila sasvim izopštena iz vanjskog sveta, hiljade Albanaca dospele su na južnu italijansku obalu Barija, u Apuliji. Mnogi su bili na palubi prekrcatog velikog broda pod nazivom ‘Valona’ (alb. Vlora), koji je postao simbol onoga vremena.
Duboka socio-ekonomska kriza harala je državom i mnogi Albanci su počeli gledati ka zemlji preko mora sa novim istraživačkim žarom. Italija, čija je silueta mogla da se uoči preko Jadranskog mora, više neće biti tako blizu a tako daleko kao do tada.
U međuvremenu, televizijske i radio stanice bile su jednoglasne u tome da sa hvalom govore o privlačnosti ovog poluostrva: Mesto nadohvat ruke na kom mogu da jure za svojim snovima i da bolje žive.
Dok je valonska epizoda urezana u kolektivnom sećanju, prvi balkanski prepadi na ovom poluostrvu potiču još iz dalekog 15. veka, kada su se zajednice iz Albanije, Grčke, sa Kosova i iz Makedonije nastanile na dubokom jugu (posebno u Kalabriji, Apuliji, Bazilikati i na Siciliji), zbog invazije Osmanskog carstva na ovaj region.
Njihovi potomci se i dan-danas nazivaju “Arberešima” (alb. Arbëreshë). Mnoge istaknute ličnosti su upamćene po svom dalekom arbereškom poreklu: jedan od prvih italijanskih premijera Frančesko Krispi (Francesco Crispi) i priznati pisac i socijalni teoretičar Antonio Gramši (Antonio Gramsci).
Masovni odlazak 1991. označilo je novi početak za italijanski multikulturalni pejzaž. Nekoliko decenija kasnije, skoro pola miliona Albanaca redovno je posećivalo Italiju, od kojih mnogi tvrde da su stopostotni Italijani i često malo znaju o zemlji iz koje njihovi roditelji potiču.
Ipak, proces apliciranja za državljanstvo dugotrajan je i zamoran, te često uzrokuje brojne frustracije.
Osoba koja je posvedočila tome jeste Ermir Ljušnjari (Lushnjari). Usred nestabilnosti koja je usledila nakon urušavanja poncijevskih prevara u Albaniji krajem devedesetih, 1999. godine, kada je imao 15 godina, Ljušnjari je ilegalno, brodom, migrirao u Italiju, kao što to danas čine desetine hiljada.
“Birokratsko čekanje za dobijanje važeće [putne] dozvole predugo je trajalo da bih se prema tim uslovima upravljao”, kaže. “Nisam imao drugog izbora.”
Ermir Ljušnjari, poreklom iz Albanije, napravio je aplikaciju da bi pomogao imigrantima da dobiju informacije o složenom procesu sticanja državljanstva u Italiji. Fotografija: Kamila Karačio (Camilla Caraccio).
Njegov cilj je bio da se domogne svojih roditelja na severu Italije što je pre moguće. Po dolasku, smestio se u Verbaniji — severnoj opštini nedaleko od Švajcarske — gde je završio obrazovanje za pravnika i pokušao da reguliše svoje prebivalište.
Kao advokat-pripravnik, ubrzo je primetio zamršenost birokratije kada je reč o dobijanju italijanskih dokumenata, uključujući nebrojeno mnogo odlazaka kod advokata, mukotrpno iskustvo skupljanja sve prateće dokumentacije i popunjavanje raznih formi. Istovremeno, neke neophodne forme nisu bile jasne i bile su nerazumljive, posebno za aplikante koji ne govore tečno italijanski ili nisu upoznati sa zakonskim propisima ove zemlje.
“Čekanje do četiri godine da bi se vaš legitimni zahtev uvažio teško je prihvatiti”, rekao je.
Kako je 2011. dobio italijansko državljanstvo i podelio nezadovoljstvo sa drugim strancima, Ljušnjari je odlučio da svoje pravničko iskustvo iskoristi da bi pomogao onima koji prolaze kroz neviđene lične muke da bi kompletirali ovaj birokratski proces.
Nakon što je primetio da većina aplikanata nije svesna statusa prijave, on je predvideo platformu uz pomoć koje bi svaki korisnik mogao da zauzme informisani stav prema propisima. Njegovo rešenje je bilo da razvije alatku jednostavnu poput mobilne aplikacije.
“Nazvao sam je Caj Mali [Planinski čaj] da bismo prizvali poznatu sliku povezanu sa obredom ispijanja čaja”, rekao je. “Mislio sam da ćemo tako ljude uputiti na zajednički osećaj pripadanja.”
Nije nikakva slučajnost da je prilagođeni logotip aplikacije sastavljen od 12 ikonica u obliku cveta namesto 12 zvezda zastave EU.
Caj Mali danas u fokus stavlja običan narod koji deli bol kada je u pitanju zahtev za državljanstvom u Italiji. Ljušnjari to opisuje kao besplatnu pravnu uslugu koja ruši procedure za zabrinute strance koji ne umeju da govore dati jezik, kojima je teško da ispunjavaju prijavne forme na zvaničnim veb-stranicama i da se kreću kroz pravne peripetije.
Snimak ekrana mobilne aplikacije Caj Mali. Fotografija: Kamila Karačio (Camilla Caraccio).
Ljušnjariju je trebalo 10 meseci da stigne tamo gde se sada nalazi. Projekat je počeo februara 2018. i otada je zadobio pažnju više od 3.000 korisnika — gde više od 300 njih potiče sa Kosova, iz Albanije i iz drugih delova Balkana — primarno se oslanjajući na preporuke drugih.
Dosad su ljudi iz 57 država, uključujući Australiju, Brazil, Argentinu, Ukrajinu i Šri Lanku, aplicirali za italijansko državljanstvo preko ove aplikacije.
Na aplikaciji, pored podnošenja prijave za državljanstvo, korisnici mogu da pronađu precizne detalje o procesu kom bi inače teško pristupili. Platforma je strukturisana tako da baca dodatno svetlo na davanje državljanstva građanima drugih država. Jedna sekcija pruža ažurirane podatke o sveukupnom iskustvu sa sudske tačke gledišta — kako ti koraci izgledaju i koje se radnje moraju preduzeti.
Druga sadrži dokumenta spremna da budu ispunjena i poslana institucijama. Potrebno je samo kliknuti da biste započeli proceduru, pa korisnici zatim mogu da provere status u realnom vremenu neke aplikacione forme čim procedura otpočne.
To znači da korisnici mogu da preskoče učestale posete advokatima, a da se pritom nađu u položaju da prate status svoje onlajn aplikacije bez dodatne papirologije.
Kako bi se rešio ključni problem koji se tiče kretanja kroz haotičnu pravnu situaciju u kojoj se nalaze oni koji ne govore italijanski kako valja, Ljušnjari je napravio pojednostavljenu verziju sudskog žargona — što je nešto za šta kaže da administrativnim institucijama, uglavnom, nedostaje.
Dok je razvijao aplikaciju, bio je sve samouvereniji da bi korišćenje znanja i ekspertize radi sakupljanja svih važnih informacija i formi na jednom mestu pomoglo kandidatima da se kreću kroz ovaj dugotrajan proces, te da bi se angažovala tehnologija kako bi se sve stavilo njima na tacnu i kako bi se celi proces otvorio.
Zarobljeni u zamci
Prema nedavnim statističkim podacima, oko 135.000 ljudi dobilo je italijansko državljanstvo 2017, uključujući više od 27.000 etničkih Albanaca. Ipak, put ka sticanju italijanskog državljanstva sve je, samo nije jednostavan i direktan, pa je tako postao još mukotrpniji u proteklih nekoliko godina.
Napori koje ulaže Ljušnjari uklapaju se umnogome u diskusiju o identitetskim politikama koja se trenutno vodi.
Mateo (Matteo) Salvini, ultra desničarski zamenik premijera i ministar unutrašnjih poslova, došao je na vlast 2018. na krilima obećanja da će učiniti da država ponovo bude bezbedna i da će “Italijani imati prednost”.
Ipak, kako koaliciona vlada, sastavljena od Salvinijeve Severne Lige i populističkog pokreta Pet zvezda, pojačava svoje stavove u debati o migrantima, oni prete i da će prekršiti nasleđene demokratske principe. Salvinijeve politike su doprinele znatnom padu broja novopridošlih u Italiju 2018, sa 119.000 koliko ih je registrovano 2017. na samo oko 23.000 2018.
Novouspostavljeno političko vođstvo vratilo je na sto retoriku isključivosti koja se dobro uklapa u nacionalističke sentimente koji su rasprostranjeni po Evropi; 2018. godine, vlada je obznanila dekret Immigrazione e Sicurezza (o imigracionoj bezbednosti) koji teži sprečavanju imigranata sans papier (koji ne poseduju dokumenta) da dobiju državljanstvo.
Nova pravila, između ostalog, guše sistem azila, uklanjaju kratkoročni status “humanitarne zaštite”, umanjuju ovlašćenja struktura za prijem tražilaca azila, osporavaju prava na boravak tražiocima azila i dozvoljavaju povlačenje državljanstva ukoliko neko bude povezan sa terorističkim aktivnostima.
Ovaj propis je dodatno produžio vreme čekanja za one koji traže državljanstvo, značajno produžavajući aplikacione procese i povećavajući troškove apliciranja.
