Usred prošlonedeljne uzavrele političke klime, najistaknutiji satirični medij na Internetu, Kuku njuz, objavio je pokretnu sliku (GIF) na osnovu Diznijeve animirane Snežane koja je uveliko parodirana u skladu sa aktuelnim događanjima u zemlji. Snežana se, u originalnoj sceni, bori da pobegne iz začarane šume i svaki put se suočava sa zastrašujućim utvarama. U GIF-uKuku njuza, Snežana se svaki put suočava sa licima vodećih kosovskih političkih ličnosti: od Mustafe, Tačija, Jahjage do Kurtija, Imerija, Haradinaja, Hadžaja, Kadaj-Bujupi, ili Ljimaja.
Mnogima je ovo bio trenutak mlake zabave, dok su napetosti i dalje rasle između članova vlade i opozicionih partija u predvečerje glasanja za novog predsednika. Ova parodija je takođe obuhvatila drugačije raspoloženje, jer Snežana, ili u ovom slučaju – građani, nisu bežali samo od straha. Već i od stanja zbunjenosti, iznurenosti i frustracije koji su se gradili protiv koalicije u proteklih šest meseci: politički zastoj, sednice Skupštine prekidane od strane opozicije koja baca suzavac, upitne policijske akcije, seksistički i ženomrzački izrazi premijera, medijsko okruženje u kom se ljudi razapinju, javno linčuju ili barem nipodaštavaju svakoga svim sredstvima, bilo da bi se pokazali pred svojim „političkim finansijerima“ i agendama ili zarad puke „zabave“ dobijanja klikova.
Do kulminacije je došlo u petak, kada je Hašima Tačija, bivšeg premijera i uskoro bivšeg lidera PDK, izglasao 71 poslanik da „nosi baklju“ i predstavlja „jedinstvo nacije“ sledećih pet godina. Dok je Imeri iz Samoopredeljenja aludirao za vikend da bi Tačijevo imenovanje moglo biti preispitano na Ustavnom sudu, na osnovu presude Bedžetu Pacoliju iz 2011, kontroverza koja prekriva odabir Tačija prevazilazi važeće zakone. Pitanje o kom je reč jeste da pozicija predsednika, pozicija koja bi trebalo da generiše konsezus i jedinstvo u trenucima političkih podela, od početka je lansirala ljutnju, čak bes, i nezadovoljstvo, koji su samo povećali postojeće podele.
S jedne strane, mnogi vide glasanje za Tačija kao još jedan korak ka jačanju postojeće oligarhije. Reč je o sistemu koji ne da je preživeo jer je zauzeo političke, ekonomske, kulturne i društvene sfere, već o sistemu koji je prepunjen političarima koji hrane vlastitu razočaravajuću retoriku i zauzvrat „inficiraju“ sve koji postanu deo njihove igre. U prvom slučaju, izjave poput one koju je dao ministar evropskih integracija Bekim Čolaku koji je čestitao građanima na Fejsbuku za odabir Tačija izjavivši da je to „zajednička pobeda, pobeda za demokratiju i snažnu posvećenost evro-atlantskoj budućnosti Republike Kosovo“, potvrđuju da njihova briga ne leži u tome kakva se demokratija gradi na Kosovu. U stvari, njihova demokratija je ona koja sama sebi daje legitimitet na osnovu brojeva i većinske tiranije; takve izjave u taboru PDK su potekle iz zajedničkog stava: „Mi smo i dalje stranka za koju najviše birača glasa“ – o Tačiju stalno pričaju partijske kolege i podržavaoci Tačija o Tačiju kao o „lideru za kog se najviše glasa“ za vreme celog predsedničkog kandidovanja. Iako su obe brojke istinite, tvrdnja o tome da je njegovo imenovanje „pobeda“ svih građana je nešto što je pod velikim znakom pitanja.
Tačijev izbor je pokvaren teškom šestočasovnom sednicom koju je prekinuo suzavac opozicije, nakon čega je usledilo uspostavljanje trodnevnog opozicionog kampa za protestovanje ispred vladine zgrade. Policija je taj trg očistila, objasnivši da su hteli da izbegnu okršaje između „podržavalaca i protivnika“, baš u trenutku kada su poslanici PDK u Skupštini počeli glasno da aplaudiraju shvativši da je Tačijevo imenovanje obezbeđeno 60. glasačkim listićem na kom je njegovo ime; dok je samo jednostavna većina od 61 glasa u trećoj i konačnoj rundi bilo potrebno, pa su tako znali da je njihov čovek dobio, te da su izbegnuti prevremeni izbori – bar za sada. Ironično je to što su se skupovi podržavalaca PDK održavali na istom trgu gde je opozicioni kamp bio smešten, dok je vatromet u čast izbora Tačija za predsednika prekrio nebo, što je verovatno bio vatromet sa proslave osme godišnjice nezavisnosti Kosova koja prvi put nije obeležena sa bleštavim nebom.
Na privatnoj žurki pre nekoliko meseci, moj dečko je u razgovoru sa vladinim zvaničnikom PDK koji je imao dvadesetak godina rekao da PDK nije platio za neke usluge određenim firmama. Zvaničnik PDK je odgovorio tako što je rekao da svaka porodica na Kosovu ima člana porodice koji je u PDK, te će tako „dug“ biti pokriven na ovaj ili onaj način. Nakon što je moj dečko, koji inače nije sa Kosova, naivno odgovorio rečima „zar to zaista mislite?“, zvaničnik PDK je odgovorio: „Pa, pitajte svoju devojku“, misleći da svi građani Kosova znaju kako to ide.
Ovo se lako može odbaciti kao neodgovornost tog jednog pojedinca iz PDK, ili pak kao njegova „stupidnost“, jer je sugerisao da se takve stvari događaju. Ako ništa više, to je iskrenost na delu, iskrenost koja je izbrbljana u trenutku užarene privatne diskusije. Štaviše, teško je zanemariti tako nešto ako se uzme u obzir prethodnih osam godina vladavine PDK od nezavisnosti dok je Tači bio na vrhu, čime je ojačana praksa da kosovski potencijalni politički ili ekonomski prioritet leži u „sistemu nagrađivanja“ – bilo na direktnoj finansijskoj osnovi ili putem indirektnih koristi za podržavaoce partije.
PDK je, zahvaljujući ovakvom načinu razmišljanja, sebe uspostavila kao političku silu u ovoj zemlji. To je način razmišljanja koji imaju mlađe generacije koje teže nekoj vrsti profesionalnog, ekonomskog ili socijalnog blagostanja. To je ona nedoumica: „ili si s nama, ili si protiv nas“. A ako odaberete ovo drugo, onda se „sistem nagrađivanja“ pretvara u „sistem odmazde“. Sve to brzo postaje „norma“ onima koji se uključe u to, jer vremenom i sami postaju još jedan šraf u večnoj mašini korupcije, dok uopšte ne uspevaju da je vide kao takvu.
S druge strane, glasanje za Tačija baca svetlo na još jedan problem, problem imidža Kosova i perspektive da Tači predstavlja državu kao njen predsednik. Problem imidža je posebno teško pao mnogima, imajući u vidu aktuelnu borbu Kosova da dobije veće priznanje na međunarodnim forumima, kao i trajnu opsesiju toga kako će ljudi iz inostranstva posmatrati situaciju kod kuće.
U našem debitantskom broju časopisa, pod nazivom „Imidž“, koji je izašao odmah nakon izveštaja Dika Martija koji je povezao vladajuće kosovske političare (uključujući Tačija) sa trgovinom organima, organizovanim kriminalom i mrežama za krijumčarenje, tvrdila sam da kakva god da je istinitost takvih izveštaja, „šteta nije toliko u tome kako svet vidi Kosovo, već kako oni koji žive na Kosovu reaguju ili odgovaraju na takve iskrivljene slike“. U to vreme 2010, glavni odgovor je bio sadržan u tome da je imidž Kosova narušen. Šest godina kasnije, izveštaj je materijalizovan na premisi po kojoj će Specijalni sud biti osnovan, a buka u javnosti se pomerila ka tome da javnost sada koristi štap kojim udara Tačija.
Ovo predstavlja preokret u javnom diskursu koji ne treba shvatiti zdravo za gotovo. Jer, ono što je 2010. brzo odbačeno kao skandalozan čin protiv Kosova, sada se smatra kao moguća prepreka napretku ove zemlje na međunarodnim forumima. U tom pogledu, istorija bi mogla da prema aktuelnoj predsednici Atifeti Jahjagi bude blagonaklonija nego što su ljudi često bili prema njoj za vreme njenog mandata. Uprkos činjenici da su je naširoko smatrali „predsednicom u koverti“ i nekim ko nema legitimitet, ili je često vide kao nekoga ko nije iskoristio svoj moćan glas da premosti političku podelu, Jahjaga je ipak na međunarodnom nivou doprinela imidžu Kosova kao savremene države. Jahjagino predsednikovanje možda nije dočekivano skupovima na trgu ili pucnjima, što se desilo kada je Tači izabran, ali je, u smislu imidža, ona bilo ono čemu su se građani Kosova nadali, ali još to nešto nisu u njoj prepoznali.
U pogledu glasanja koje je održano u petak, uloga LDK se takođe ne treba zanemariti, dok su mnogi kritičari izrazili poseban prezir prema njima. Pet poslanika LDK je bilo odsutno na sednici u petak u znak protesta, javno obavestivši tako vlastitu partiju da se protive pružanju podrške Tačiju kao predsedniku, što je, u stvari, bio dogovor koji proizlazi iz njihovog koalicionog procesa. Dok su drugi članovi LDK izašli za izjavama o tome kako je glasanje za Tačija kao predsednika bilo glasanje o poverenju Mustafinoj vladi.
Možda je ovo raspoloženje prerano došlo, jer su ovog vikenda pet filijale LDK napadnute od strane nepoznatih počinilaca. Ovi su to indirektno svalili na opoziciju – koja je sada dobila brend „nasilnog napadača“ – ali su drugi sugerisali da su napade mogli da izvedu obespravljene pristalice ove stranke. Kada, ili ako će počinioci biti identifikovani, nema nikakvu važnost za LDK. Za sada, budućnost LDK je sve, samo ne ružičasta, jer je ona jedna od glavnih aktera koja biva podvrgavana budnom oku javnosti. I povrh toga, sudeći po premijerovom stažu u „javnim izlaganjima“ dosad, i njegovom neprijatnom držanju pored Tačija, čini se da on više nije lider LDK, već potrošena politička snaga koja pokušava da se prikači za nešto. Na kraju, šanse za preživljavanje LDK su drastično pale.
Jedina pozicija od koje su vladajuće stranke izgleda imale koristi jeste oslanjanje opozicije na suzavac i mobilizaciju oko etničkih tema. Međutim, samo zato što je opozicija ponekad koristila nasilne metode ne bi trebalo da učini da vlada dobije i koristi izgovor, ili čak opravda vlastite neuspehe.
To nas dovodi do opozicije, „prisilnog braka“ između umornih i potrošenih lica na konferenciji za novinare u petak uveče, ali je ipak reč o sve bučnijem glasu u politici u maniru koji nije viđen u kosovskoj politici u prethodnih 16 godina. Imeri i Kurti iz Samoopredeljenja, Haradinaj iz AAK i Ljimaj iz Nisme tvrde da će svrgnuti „koruptivnu mašinu“ tako što će mobilizovati podršku za „protest za suverenu državu“.
Tokom čitavih šest meseci bojkota i prekidanja sednica Skupštine posle još jednog bacanja suzavca, njihova glavna poruka je zasnovana na opasnom populističkom i nacionalističkom diskursu. Njihovo odbacivanje Zajednice opština sa srpskom većinom i dogovora o demarkaciji granice sa Crnom Gorom, samo je blokiralo državu da se svi pomerimo sa pozicije etnikuma na poziciju države zasnovane na ravnopravnom građanstvu. Dok su se mnogi pridružili njihovim protestima zbog frustracije u odnosu prema vladinim strukturama, mnogi su takođe odbili njihove pozive da protestuju zbog stalno insistiranja Samoopredeljenja na Kosovu kao mestu „krvi“ i „zemlje“; to je stav koji smo videli 28. novembra i stav kom smo ponovo svedočili za kosovsku osmu godišnjicu nezavisnosti, 17. februara. Izgleda da opozicija nije uspela da prepozna da je nezadovoljstvo građana zasnovano na svakodnevnim izazovima osakaćene ekonomije, siromaštva, prosvete i zdravstva koji nisu dorasli zadatku.
Njihov trodnevni kamp ispred vladine zgrade, koji je organizovan kao konačni odgovor okupljanja građana protiv Tačijevog imenovanja za predsednika, jeste bez ikakve sumnje jedan od najnovijih formi demonstracija od devedesetih; što je decenija u kojoj je čitav sistem postojanja, vladavine i socijalne kohezije kosovskih Albanaca bio organizovan kroz paralelno društvo. Do 1. oktobra 1997, mirni otpor je unapređen od pasivnog u aktivan putem protesta na kojima su se mobilizovali studenti, što je na kraju utabalo put kosovskoj slobodi i nezavisnosti.
Iako ovaj način kampovanja da biste protestovali u „demokratskom“ društvu jeste novina za Kosovo, njegov krajnji neuspeh leži u činjenici da opozicija i dalje ignoriše individualnosti kosovskih građana. Solidarnost je pokazana kada je hrana deljena, kada su održavane političke diskusije do kasno u noć, i kada su svirani instrumenti oko noćnih vatri. Ali ukoliko zaista teže tome da postanu prava opozicija, onda bi trebalo da budu i inkluzivni; dok su svi građani pozivani da učestvuju, mnogi bi se osećali neugodno da ih je neko povezao sa podstrekačkim nacionalističkim diskursom opozicije. Na ovome frontu, opozicija, a posebno Samoopredeljenje, imaju mnogo više zajedničkog s vladom nego što bi hteli da priznaju – ili ste sa njima, ili ste protiv njih.
Snežanu u bajci spasava njen princ tako što je poljubi. Ali vitez na oklopljenom konju na Kosovu – međunarodna zajednica – deluje zainteresovanije za to da oblikuje začaranu šumu nego da pomogne devojci u nevolji. Snežana je možda uzela slobodan vikend da bi se odmorila, ali se čini da neće živeti srećno do kraja života, bar ne u neko skorije vreme. To nije nužno loše – demokratija nije bajka; ona je stalni proces pregovaranja, kompromisa i napretka. Ako će Snežana da ima bolju budućnost, onda će pre ili kasnije morati da se spase začarane šume.
Fotografije: Astrit Ibrahimi.
