Blogbox | Poezija

Bolesno društvo

Piše - 01.07.2018

Jedna pesma.

Uh… da mi je više vremena…

Da radim šta?

Uh… Veruj da imam,

Ali biram da ga protraćim kud god odem,

I svakog trena se smejem ili pretvaram da se smejem da bi videli da sam srećna,

Ali, jesam li?

 

Ispričaću vam svoju rutinu, za slučaj da niste upućeni.

Svako jutro ustajem i ljudima pričam da sam ustala.

Odlazim na posao i govorim ljudima da radim.

Odlazim na počinak i govorim ljudima da ću spavati.

Čak i sanjam da objavljujem ono što sam sanjala.

Kao da ih je briga.

Ovo mi se desilo jednog dana.

Prijateljica me je pozvala da izađemo, a pošto je nisam videla neko vreme – izašli smo.

Ipak, ništa drugo nismo radile sem telefona, jer to je ono što najbolje znamo i ništa više.

Uh… Čekaj!

Ipak, radili smo nešto.

U stvari, uslikali smo se dobro, objavili sliku i ljudi su zaista pomislili da se zabavljamo.

Ali, da li je tako?

Nova godina dolazi…

Znate, vreme je kada porodice zajedno slave…

Ali, ja to ne planiram…

Samo želim da živim sve to vreme…

Na Instagramu ili Fejsbuku, još nisam odlučila.

Ljudi poput mene će isto učiniti,

Pa niko nikoga videti neće, jer ljude je briga, ili im je stalo?

Ljudi znaju da napolju pada sneg,

Ljudi znaju šta je kiša.

Ljudi mogu čak i da saznaju kakvo je vreme širom sveta.

Ne trebam im ja da im kažem, za to im je Google.

U stvari, ljude boli uvo šta ja radim.

Samo prevuku preko mojih priča, jer misle da sam dosadna,

Kao što ja radim sa njihovim.

Ljude baš briga kada ustajem, kada piškim, kada jedem ili spavam.

Nećemo biti prijatelji ako me ne pratiš na Instagramu, hejter si ako ti se ne sviđaju moje fotke, ali ako me više ne pratiš – onda je s nama gotovo.

Tako smo kratkovidi.

Umesto da stvaramo sećanja,

Samo stvaramo priče na društvenim mrežama

Koje će nestati za 24 sata i koje će videti stotine ljudi.

VRLO BITNO!

Ne možemo nikud da odemo bez blica, blica, blica, blica.

A onda tražimo privatnost…

Ali, nikad ne treba da tražimo nešto što sebi nismo omogućili, zar ne?

Moramo da otvorimo oči i da prokleto živimo ovaj život, za sebe, ne za druge.

Slažete se sa mnom?

Super, hajmo jedan selfi.

 

Ovu pesmu je izvela autorka na Festivalu kosovske slem poezije, u organizaciji učesnika studijskog programa za razmenu mladih YES, a K2.0 je objavljuje uz dozvolu. Godišnji festival ima nameru da bude prostor za mlade ljude na Kosovu, da ispolji svakodnevne bitke koje vode i društvene probleme kroz originalne stihove.

Naslovna fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.