Blogbox | Mediji

Slatki ukus švedske demokratije

Putovanje u Stokholm ističe koliki put još Kosovo mora da pređe kada je reč o medijskim slobodama i ljudskim pravima.

Piše - 21.10.1616

Prošlog meseca, bio sam jedan od 10 novinara iz celog sveta koje je u Stokholm pozvalo Ministarstvo spoljnih poslova Švedske. Povod je bila konferencija pod nazivom “Sloboda govora za otvorenost demokratije i ljudska prava”, koja je održana da bi se obeležila 250. godišnjica donošenja Akta za slobodu štampe, što je akt koji se smatra prvim zakonom na svetu koji podržava slobodu štampe i protoka informacija.

Program naše posete je obuhvatio sastanke sa zvaničnicima Ministarstva spoljnih poslova Švedske, Ministarstva kulture i demokratije, medija, članova odbora jednog centra za migrante i drugih institucija koje se bave istraživanjima iz svih delova švedskoga glavnoga grada.

Iako je bilo nekoliko iznenađenja tokom naše trodnevne posete — ne samo zato što je sunčeve svetlosti bilo posvuda — nije bilo sumnje da je Švedska među onim zemljama u svetu u kojima se najviše poštuju sloboda štampe i ljudska prava.

Kako smo iz prve ruke mogli da posvedočimo otvorenosti institucija i javnih službenika prema medijima, kao i okruženju novinara koji uvek mogu da pristupe informacijama, uglavnom smo posle toga bili zapanjeni. Nije da smo došli sa druge planete i da nismo imali pojma o otvorenosti švedskog društva, mada su karakteristike tolike otvorenosti oduvek delovale nadrealno. Posle svakog sastanka, mogli smo čuti zanovetanja i diskusije novinara koji su upoređivali Švedsku sa našim zemljama.

eraldin-fazliu11

Kako smo uspeli da bolje razumemo pristup informacijama koji novinari i obični građani u Švedskoj imaju, uključujući pristup imejlovima i visoko pozicioniranim političarima, svima nam je vilica bila do poda. Takve mogućnosti novinarstva su nam delovale neverovatno, ali Šveđani ipak nisu bili sasvim zadovoljni situacijom i tražili su više odgovornosti. Švedski zvaničnici su govorili o tome kako da sistem naprave što složenijim kako se ne bi ostavilo prostora za zloupotrebu položaja od strane političara.

“Korupcija je u Švedskoj neprihvatljiva, ona se smatra političkim samoubistvom”, rekao nam je jedan zvaničnik iz Ministarstva spoljnih poslova. Trebalo mi je nekoliko sekundi da shvatim da je takva izjava o korupciji stvarna, a ne samo dosadna retorika koju čujemo kod kuće, svakoga dana. Posebno o tome govori politička elita.

Bio sam izuzetno ljubomoran. Moje misli su odletele na Kosovo, prisećajući se, između ostalog, činjenice da ugovor za najskuplji građevinski projekat u istoriji Kosova — auto-put, završen 2013, a koji povezuje Kosovo i Albaniju — nikada nije objavljen za javnost. Procenjuje se da košta oko 800 miliona evra, ali je tek mali broj detalja poznat. Smatra se da ovaj auto-put, koji nosi naziv Ibrahim Rugova, ima najvišu cenu po kilometru za bilo koji auto-put koji je pravljen na evropskom tlu.

Ipak, moje misli su se ubrzo vratile u ovu sobu, jer su učesnici počeli da govore o primerima nedostatka transparentnosti koja dovodi do zloupotrebe javnog položaja i korupcije u politici u njihovim zemljama. U tim trenucima je postalo jasno da geografija nije toliko važna kada opisujete korumpirane političke sisteme. Iznenada sam imao osećaj da novinar iz Makedonije nije bio moj jedini sused u ovoj grupi. Oni iz Kolumbije, Belorusije, Jordana, Poljske, sa Tajlanda, iz Španije, Rusije i Vijetnama su, takođe, postali moji “susedi”, iako su nas okeani i kontinenti delili. Pa, stvarno, realnost je da korupcija ne poznaje granice.

eraldin-fazliu-sweeden01

Nakon razmišljanja, “bol” je malo ublažena; govorio sam sebi da treba da imam na umu da je Kosovo proglasilo nezavisnost tek pre osam godina, a ja sam učestvovao na konferenciji u zemlji koja je slavila tradiciju slobode govora dugu 250 godina. Ali onda, slušajući ostale učesnike, ova zamisao da je vreme jedini činilac u odbrani prosperitetnog političkog sistema postala je zamućena. Giljermo, španski novinar, nam je objasnio da, iako je Španija postala članica EU pre tačno 30 godina, nivo zloupotrebe javnog položaja i dalje zabrinjava. Nedoumica o tome koliko bi trebalo da poredimo naše zemlje dodatno je produbljena kada smo se setili da je Švedska imala stotine godina a da je rat nije rastrzao. Konačno, batalio sam da se borim u ovoj bizarnoj internoj borbi i shvatio sam da postoji neizrečeno razumevanje između svih učesnika da mi doživljavamo jedno drugačije iskustvo, “zemlju čuda” u pogledu odgovornosti, slobode štampe i demokratije.

Nije da švedski mediji žive u raju, kao što nam je to rečeno na sastancima sa švedskim izveštačima. Problemi sa finansijama, izazovi u eri digitalizacije i čak pretnje ekstremističkih grupa smatraju se sve važnijim pitanjima. Međutim, uprkos svim izazovima s kojima se suočavaju, mediji igraju glavnu ulogu u održavanju i kultivisanju kulture odgovornosti u Švedskoj.

Neko nam je rekao da je ministar srednjeg i visokog obrazovanja podneo ostavku nakon što je uhvaćen kako vozi u alkoholisanom stanju. Čini se da postoji jedno shvatanje u društvu o tome da — pored potencijalnih zakonskih posledica — takvi činovi zahtevaju moralnu reakciju političara koji su uključeni u određena dela.

eraldin-fazliu7

Razmišljajući o tako visokom nivou političke svesti, neizbežno sam se vratio na Kosovo u svojoj glavi; pogodilo me je to da, kada bi kosovski političari preduzimali takve mere na moralnim osnovama, cela vlada bi morala da podnese ostavke, skupština bi se raspustila i predsednik bi, takođe, morao da odstupi. Svakako, vožnja u alkoholisanom stanju je zabranjena, ali posledice delovanja bivšeg ministra po švedsko društvo nisu na istom nivou kao nedavni razvoj situacije u kosovskoj politici.

Oko dva meseca pre naše posete, onlajn istraživački novinski portal Insajderi je počeo da objavljuje prisluškivane razgovore obavljene 2011, u kojima se otkriva visok nivo zloupotrebe javnog položaja od strane ključnih ličnosti u najvećoj partiji koalicione vlade, PDK. U njima je učestvovao aktuelni predsednik Kosova, Hašim Tači (koji je bio premijer u vreme obavljanja ovih razgovora), predsednik Skupštine Kosova, Kadri Veselji, i šef parlamentarne grupe PDK, Adem Grabovci.

Grabovci je delimično ispratio švedsku praksu odstupanja od svog položaja kao šefa parlamentarne grupe partije, ali je i dalje poslanik u skupštini. Apsurdno je to što je Grabovcijev naslednik na tom položaju, Zenun Pajaziti, takođe postao protagonista prisluškivanih razgovora. S druge strane, i Tači i Veselji su ipak odabrali da ućute umesto da odgovore ili urade nešto što bi bilo više na lestvici bez presedana: davanje ostavke. Ironično je to što obojica i dan-danas govore “protiv korupcije” i drže predavanja o “vladavini prava”, dok nekažnjivost i dalje ostaje jedna od najvećih prepreka u našem društvu.

Natrag u Švedsku, naš program je obuhvatio posetu centru za migrante u Farsti, na obodima Stokholma, gde sam počeo da preispitujem svoj stav prema Švedskoj kao mitskoj “zemlji čuda”. Diskusija u odboru ovog centra za migrante je bacila svetlo na jednu drugu stranu švedskog društva — u Švedskoj, kao i u drugim evropskim zemljama, postoji rast ksenofobije i antiimigrantskih osećanja, a desničarske grupe su u porastu. Antiimigraciona stranka, Švedske demokrate, održala je niz skupova i bila je glasna protiv nedavnog talasa izbeglica — samo je u 2015. više od 163.000 ljudi tražilo azil u Švedskoj. Iako je reč samo o maloj grupi ljudi (Švedske demokrate, prim. prev.) koja je glasna, ovi glasovi su imali nesrazmeran uticaj na prljanje ugleda opšte poznatog švedskog altruizma.

Članovi ovog odbora su objasnili uslove i aktivnosti ispred više od 500 izbeglica — uglavnom sa Srednjeg istoka — koji su delili ovaj dobro održavani centar.

Međutim, dok su govorili, moju pažnju je preuzelo nešto drugo. Okruženje me je vratilo u 1999, u jednu drugu skandinavsku zemlju, Dansku, gde sam pobegao sa svojom porodicom zbog rata na Kosovu. Iako sam u to vreme bio jedanaestogodišnji dečak, i dalje dobro pamtim neke delove svog detinjstva koje sam proveo u centru vrlo sličnom onome u kom sad, 17 godina kasnije, boravim kao novinar.

Iznenada, prisećanje na moje uspomene je prekinuto kada su “dva Albanca” pomenuta sa spiska izbeglica u ovom centru. Iako nisam mogao da razumem celu njihovu priču, jer sa njima nismo imali zakazan sastanak, pretpostavio sam da su oni deo nedavnog talasa izbeglica sa Kosova spočetka 2015, kada je više od 100.000 građana Kosova nezakonito otišlo u zemlje Evropske unije, ovaj put tražeći “ekonomski azil”.

Ko bi pomislio da će građani Kosova, 17 godina kasnije, i dalje tražiti azil? Ipak, rasprostranjena nezaposlenost, siromaštvo, neravnopravnost i manjak mogućnosti za mlade ljude podjednako mogu da nateraju ljude da beže iz svojih domova, kao što to čini rat. U stvari, oba straha potiču od “straha za egzistenciju”.

eraldin-fazliu3

Posetu ovom centru smo završili posetom spavaćim sobama, sobama za moljenje, dečjim sobama i kolektivnoj kuhinji. Impresioniran uslovima jedne od soba, Pham, novinar iz Vijetnama, izjavio je da je ova soba “bolja od moje sobe u Hanoju”. I zaista, moj generalni utisak je bio da je celi objekat mesto u kom su njegovi stanari — među kojima je bilo mnogo traumatizovanih — dobro zbrinut.

Poslednjeg dana konferencije, obratila nam se pasionirana švedska ministarka za kulturu i demokratiju, Alis Bah Kunke. Za razliku od tipične slike koju imamo o političarima, kada je Kunke govorila o slobodama, stekao sam utisak da je zaista mislila sve ono o čemu je pričala. I sama bivša novinarka, ona je objasnila da uvođenje termina “demokratije” u naziv njenog ministarstva nije samo još jedan naziv već simbol posvećenosti švedskog društva slobodi govora i ljudskim pravima. Demonstrirajući ključni element demokratije, ona je posvetila dosta svog vremena slušajući, pitajući nas za naše brige u našim zemljama, a pričali smo i o tome kako ona, kao ministarka, može da se pozabavi tim problemima.

Bio je to prigodan kraj za našu posetu. Ovo iskustvo je izazvalo kod nas dosta preispitivanja i diskusije, kako na ličnom nivou, tako i na višem nivou demokratije i ljudskih prava; Švedska ima svoje bitke i probleme s kojima mora da se suoči, ali ona izgleda kao obećana zemlja u poređenju sa Kosovom, gde je borba za neke fundamentalne vrednosti i dalje u začetku.

Fotografije: Eraldin Fazliu / K2.0.

logo_ce-en-quadri-1Ovaj članak je deo projekta Evropski centar za slobodu štampe i medija (ECPMF). Sufinansijer je Evropska komisija, a projekat se sprovodi u partnerstvu sa Osservatorio Balcani e Caucaso. Sadržaj ove publikacije je isključiva odgovornost sprovodilaca projekta i ne može se shvatiti kao stav Evropske unije.