„Ovde su 21. avgusta 1998. godine otete naše kolege novinari Đuro Slavuj i Ranko Perenić. Tražimo ih.“ Ovako glasi natpis na srpskom i albanskom jeziku na spomen ploči koju je postavljena kod Orahovca.

Tog 21. avgusta su iz Orahovca krenuli prema manastiru Zočište da razgovaraju sa monasima, tek oslobođenim iz zarobljeništva OVK. Otišli su da urade priču, ali je nikada nisu završili. Nestala je zajedno sa njima.

Spomen ploču su više puta postavljali novinari medija na srpskom jeziku koji već dvadeset godina tragaju za svojim kolegama. Udruženje srpskih novinara na Kosovu je šest puta postavljalo ovo obeležje dvojici nestalih novinara ali je ono svaki put srušeno. Nadležne institucije nisu uspele da otkriju kome smeta podsetnik na nestale novinare.

Udruženje novinara pozvalo je da se uradi kako bi se istražilo 15 slučajeva, u priodu od 199. do 2005. godine, u kojima su ubijeni ili nestali novinari. Fotografija Udruženje srpskih novinara.

Slavuj i Perenić su dva od ukupno petnaest (srpskih i albanskih) novinara koji su ubijeni ili kidnapovani u periodu od 1998. do 2005. godine.  Ni jedan od ovih slučajeva nije rešen, a udruženja novinara koja rade na Kosovu još uvek nemaju odgovor na pitanja o tome šta se desilo sa njihovim kolegama.

„To šalje lošu poruku, da su napadi na novinare na neki način dozvoljeni“, kaže za Kosovo 2.0 Budimir Ničić predsednik Udruženja srpskih novinara na Kosovu.

„Naše udruženje godinama insistira na rešavanju ovih slučajeva, ali oni koji su zaduženi da nam daju odgovore na pitanja gde su naše kolege i ko je odgovoran za njihove otmice i ubistva, ne rade ili nisu radili svoj posao kako treba, pre svega mislim na UNMKIK i EULEKS, a sada i domaće institucije“, dodaje Ničić.

Slučajevi nestalih novinara su bili povod da misija OSCE na Kosovu pokrene inicijativu za osnivanje komisije koja bi imala za cilj strukturisanu saradnju između pravosudnih institucija, udruženja novinara i mešunarodne zajednice. Ova komisija bi trebalo da se bavi istraživanjem slučajeva nestalih novinara u periodu od 1998. do 2005.

„Imamo i kolege koje su ubijene i nismo dobili krivce za ta nedela. To je dovoljan razlog da budemo i dan danas zabrinuti zbog tih stvari jer mogu ponovo da se dogode ukoliko nema sudskih epiloga“, kaže za Kosovo 2.0 Maja Fićović urednica radija Kosovska Mitrovica.

Iako je prošlo dve decenije od sukoba na Kosovu bezbednost je i dalje jedan od najvećih problema novinara. Na Kosovu postoji oko 30 napada godišnje a oko 90 odsto tih napada ostaje nerasvetljeno ili ako dođe do otkrivanja napadača ili  sudskog procesa onda su to neke blage kazne, novčane ili zatorske-uslovne.

Status novinara nije zakonski regulisan jer se u krivičnom zakonu Kosova napad na novinara tretira kao napad na običnog građanaina a ne na nekog ko radi posao od javnog značaja.

„Istina je postala skupa, a sve manje kolega želi da sebe izloži riziku tako što će iz čiste ljubavi i entuzijazma raditi posao za koji čak nije ni adekvatno plaćen“, kaže Maja Fićović.

Tatjana Lazarević, urednica KoSSev, kaže da je njen medij pod stalnim pritiskom i izložen različitim prijetnjama i fizičkim napadima na imovinu na subtilan način. Fotografija N1.

Jedan od nerasvetljenih napada na medije je i slučaj pucnjave na portal KoSSev iz Severne Mitrovice koji je počinjen u julu 2015. godine. Iako je prošlo više od tri godine od kada je na ovaj online medij ispaljeno više hitaca počinioci ovog dela se i dalje vode kao nestali. Pokušaji urednika i nivinara da dođu do istine o ovom slučaju su ostali bez uspeha.

Ali to nije usamljeni slučaj napada na ovu redakciju. Tatjana Lazarević, urednica KoSSeva, nabraja neke od pritisaka sa kojima se suočava. „Paljenje automobila, pretnje mojoj porodici, administrativni pritisci preko institucija, uključujući i tužbe, pokušaj društvene stigmatizacije i izopštenja preko pritiska na čitaoce, verbalni napadi, ignorisanje našeg medija sa pozivnih lista za događaje i distribuciju, lažno informacija, lažno optuživanje, prosleđivanje izveštaja o nama kao ’državnim nerpijateljima’.“

Novinari ne znaju da li će sledećeg meseca primiti platu

Mnogi problemi novinara na Kosovu su zajednički bez obzira na kom jeziku obavljaju svoj posao. U mnogim slučajevima novinari rade bez ugovora, postoje slučajevi gde poslodavci ne plaćaju ljude za svoj rad. Sudovi koji se bave ovim slučajevima su izuzetno sporu u rešavanju sporova.

Neizvesno finansiranje je jedan od najvećih problema medija koji izveštavaju na srpskom jeziku.

„Većina novinara radi za minimalne plate a mnogima se ne uplaćuje ni penziono osiguranje nego rade na crno“, kaže Budimir Ničić.

Budimir Ničić, predstavnik kosovskog odjela Udruženja srbijanskih novinara, kaže da mediji na srpskom jeziku na Kosovu su u stalnim finansijskim problemima i da je njihova budućnost neizvijesna. Foto  Slobodno srpski.

On ističe da osim RTK2, kanala koji se finansira iz budžeta Kosova, četiri elektronska medija i lista Jedinstvo ko koji se finansiraju iz budžeta Srbije, ostali opstaju kroz projektno finansiranje. „To su uglavnom mali projekti u trajnanu od tri do šest meseci, u najboljem slučaju do godinu dana i stalno su ti ljudi u neizvesnosti da li će dobiti neki projekat da mogu da opstanu i prežive“, kaže Ničić i dadaje: „Zaista sam zabrinut za budućnost srpskih medija na Kosovu.“

Drugi izvori prihoda gotovo da ne postoje. Marketing se uglavnom oslanja na povremene kampanje međunarodnih ili nevladinih organizacija dok zbog lošeg stanja ekonomije u većinski srpskim sredinama nema reklamiranja kompanija. Preduzeća čiji su vlasnici albanci ne pokazuju zainteresovanost za marketingom u medijima na srpskom jeziku.

„Veoma mali broj mladih ljudi želi da se bavi novinartsvom, i čini mi se da je novinarstvo na lestvici najneperspektivnijih zanimanja“, smatra Maja Fićović. Ona ističe da donatori sve više prepoznaju kao partnere nevladine organizacije nego za medije.

Mediji na srpskom jeziku se uglavnom svode na male redakcije od po nekoliko ljudi koji su prinuđeni da obavljaju više poslova istovremeno, kako novinari tako i snimatelji i montažeri.

„Naši snimatelji su i montažeri i majstori tona i majstori svetla, jednom rečju tri u jedan“ kaže Budimir Ničić, koji pored svoj pozicije u Udruženju srpskih novinara je i dopsinik Glasa Amerike na srpskom jeziku. „Ono što nam dodatno otežava rad u poslenjih nekoliko godina je taj što su nam sagovornici nedostupni jer jednostavno mnogi zvaničnici i predstavnici pre svega vlasti iz srpske zajednice ne žele da se pojavljuju na našim medijima, ne možemo čak ni najobičniju izjavu da im uzmemo.“

Urednica radija Kosovska Mitrovica smatra da zbog stanja u novinarstvu mediji i sami novinari imaju lošu reputaciju u društvu. „Za to je kriv i deo samih novinara koji su se infiltrirali u lokalne i centralne organe vlasti i tako pokazali da im je lični iznad javnog interesa., kaže Maja Fićović.

Maja Fićović, glavna i odgovorna urednica Radio Kosovska Mitrovica, kaže da dok novinarska profesija nije nikada bila na nižem nivou, jedan svijetli trenutak je povećana saradnja između srpskih i albanskih kolega. Foto Radio Kosovska Mitrovica.

Smatra da je zavisnost od finansiranja takođe problematična jer može uticati na uređivačku politiku pojedinih medija. „Mislim da profesija nikad nije bila na nižem nivou“, kaže Fićović. „Ono što je dobro da više u medijima nema govora mržnje, da je više međuetničke tolerancjije i u tom smislustvari idu na bolje. Saradnja među kolegama (srb, alb) je zaista na zavidnom nivou“, dodaje.

Zbog neizvesnog finansiranja, a samim tim i malog broja ljudi u redakcijama, mediji na srpskom jeziku su nekada prinuđeni da se odreknu kvaliteta ili dobre teme kako bi održali korak sa aktuelnošću događaja. Ničić kaže da se novinarstvo uglavnom svelo na prenošenje informacija drugih medija, agencija ili čak samo saopštenja pojedinih političkih partija dok elementarno istraživanje tema od javnog interesa izostaje.

„Ispostavlja se da upravo ti mali lokalni nezavisni mediji često pokreću najozbiljnije teme u ovom društu“, kaže Ničić i dodaje da zbog nedostatka kapaciteta veoma često nisu u stanju da svoju priču izvedu i prate do njenog epiloga. „Srpski novinari koji pokrivaju više stvari istovremeno nemaju taj luksuz da jednog novinara odrede za jednu temu“, zaključuje Ničić.

Sagovornici Kosovo 2.0 smatraju da u društvu ne postoji dovoljno razumevanja za novinarssku profesiju a to nerazumevanje posebno dolazi iz političkih krugova pa su mediji veoma često viđeni kao neprijatelji institucijama samo zato što preispituju njihovu odgovornost.

„Ti ljudi ponašaju kao da je neka institucija njihova lična imovina, kaže Ničić. “Moraju već jednom da shvate da su oni prolazni, a da mi novinari ostajemo i posle njih da radimo svoj posao.“

„Mislim da živimo u jednom korumpiranom sistemu, gde novinari ne veruju nikome. “Institucije bi trebalo da ozbiljno shvate  novinarstvo, novinarsku profesiju i novinare kao ’ljude koji samo rade svoj posao’“, kaže Maja Fićović.

I pored brojnih problema sa kojima se svakodnevno suočavaju novinari ne osećaju da ih bilo ko štiti počev od lokalnih do međunarodnih institucija i organizacija.

„To što se neko na primer, predstavi kao međunarodna organizacije za zaštitu slobode reči i prava novinara, je ništa drugo nego kao kad palite mirišljavu sveću u kući koju nosi uragan“, kaže urednica portala KoSSev Tatjana Lazarević. [logo]

Naslovna fotografija: Udruženje srpskih novinara.

Ova članak je podržan od OSCE Misije na Kosovu. Stavovi izrečeni u tekstu su dio uredničke politike Kosovo2.0, i ne reflektiraju pod obavezno stavove OSCEa.