Tišina i buka jedne decenije
Složena svakodnevica između sećanja i istorije devedesetih.
Piše Eli Krasniqi | 18. marta 2025.
Često sam slušala kako se generacija koja je odrastala ili bila tinejdžer u devedesetima, posebno kada je reč o obrazovanju, naziva “izgubljenom generacijom”. To me uvek natera da zastanem i razmislim o tome. Izgubljeno je samo ono što se zaboravi. Ko zapravo odlučuje šta ćemo pamtiti, a šta zaboraviti?
Kada se govori ili piše o devedesetima, taj period se često svodi na velike priče o naciji, međunarodnoj afirmaciji kosovskog pitanja, društvenim pokretima i ratu, dok svakodnevni život ostaje po strani. A upravo tu dolazi do izražaja važnost mikroistorije i istorije svakodnevice (Alltagsgeschichte) – pokušaj da se razume kako su političke, društvene i ekonomske promene oblikovale živote običnih ljudi. Na Kosovu devedesetih, usled marginalizacije i sistemskih nepravdi, društvo je izgradilo vrednosti zasnovane na kolektivitetu, solidarnosti i otporu.
Naravno, sva ta preplitanja – nacionalna, rodna, klasna – ne mogu stati u jedan članak. Ali ovaj tekst, kroz lične priče, detalje o događajima i poneku arhivsku ili teorijsku referencu, pre svega pokušava da prenese osećaj svakodnevice tokom devedesetih.
To su bile godine mirnog otpora, koji je na početku imao za cilj očuvanje života, jer su progoni, hapšenja i ubistva Albanaca bili svakodnevica. Paralelni sistem obrazovanja i zdravstva pokušavao je da očuva društvo gurnuto na marginu posle ukidanja autonomije Kosova 1989. godine. Istovremeno, borba je bila usmerena na to da se pitanje Kosova ne posmatra samo kao unutrašnje pitanje Jugoslavije, već da postane međunarodno pitanje koje će privući pažnju i izazvati pritisak spolja. Na kraju, krajem devedesetih godina, došlo je i do oružanog otpora.
Svaki segment ovog perioda predstavljao je put ka neostvarenoj slobodi, dok su težnje i snovi o njoj činile okosnicu opstanka Albanaca.
Jedan crni luk dnevno drži suzavac podalje
Mama je postavila tanjire s pasuljem na sto. Videla sam kako Mimoza, moja najbolja drugarica, nakon što je rekla “hvala”, sklanja sa strane sitne komadiće crnog luka koji nisu bili sasvim usitnjeni.
Majka joj se kroz osmeh obratila: “Šta je, Mimoza, ne jedeš luk?”
Mimoza se nasmejala: “Ne, ne, tetka Remzije, jedem, ali ovde ga skoro i nema, samo ovi sitni komadići.”
Ona i ja smo nastavile da ih sklanjamo, kao prave “separatistkinje“ kakve smo bile. I tako smo započele razgovor o crnom i belom luku – majka nam je pričala koliko su zdravi, a mi smo ponavljale kako su korisni, naročito crni luk, protiv suzavca. Smejale smo se.
Znale smo to i same, ali i od starije braće i sestara – još od 1989, kada je Srbija ukinula autonomiju Kosova, ljudi su nosili luk u džepovima zbog učestalih demonstracija. Uvek ista scena: majke na vratima, ispraćaju decu uz reči: “Čekaj, zaboravio si luk!”, “Eeeh, bolje je luk staviti u džep, nego pod glavu”.
Iza tog smeha i šale, znali smo i da suzavac nije ništa u poređenju s ubistvom. Bile smo male kada je 1. februara 1990, tokom demonstracija u Donjem Ljupču kod Podujeva, ubijena šesnaestogodišnja Ylfete Humolli. U nju je pucao policajac, koji je izašao iz automobila i otvorio vatru na demonstrante. Iste večeri, u dvorištima kuća porodice Humolli, nedaleko od mesta gde je Ylfete ubijena, policija je bacala suzavac – dok je njeno telo još bilo u mrtvačnici.
Tada to nisam znala. Ili jesam, ali sam zaboravila. Ponovo sam to saznala kasnije, kada sam istraživala arhive u sklopu svog rada o devedesetima.
U znak protesta, Albanci širom Kosova ugasili su svetla na pet minuta i palili sveće na prozorima, uz niz drugih akcija tokom dana. Radio-televizija Priština (RTP) nije objavila tu vest.
Za vreme protesta 1990-1991, policija je ubila 75 demonstranata. Tokom devedesetih, naučili smo da nije ni bilo potrebno biti na demonstracijama da bi završio ubijen.
U noći 21. aprila 1996. godine, dok se vraćao kući, studenta Armenda Dacija ubio je civil srpske nacionalnosti Zlatko Jovanović u naselju Aktaš u Prištini. Zlatko je izašao na balkon ili prozor i iz tog položaja pucao na Armenda, koji je imao samo 20 godina. Neki su tvrdili da je koristio snajper.
Dva dana kasnije, 23. aprila, Forum žena Demokratskog saveza Kosova (LDK), najveće političke stranke kosovskih Albanaca devedesetih godina, zajedno sa Centrom za zaštitu žena i dece i Savezom žena Albanki, pozvao je žene na tihe proteste sa svećama i cvećem, koje su postavljene na mestu gde je Armend ubijen, svega 500 metara od njegove kuće. Istovremeno, Unija nezavisnih studenata Prištinskog univerziteta (UPSUP) – paralelna organizacija Albanaca – pozvala je na protest 26. aprila u 21:00 čas, koji je trajao 5 minuta, tokom kojeg je celo Kosovo obeležilo tišinu, gaseći svetla i paleći sveće, kao i 1990. godine.
Autonomija koja je ukinuta 1989. godine bila je ostvarena donošenjem izmenjenog Ustava 1974. godine, a albanska politička elita je pokušavala da je sačuva, zajedno sa rudarima, studentima, radnicima i građanima uopšte, kroz proteste, marševe i štrajkove. Tok i razvoj statusa Kosova nakon Drugog svetskog rata odražava političke tenzije između principa jednakosti Jugoslavije, koji su postojali samo na papiru, i stvarnih ambicija Srbije u praksi.
Nakon ukidanja autonomije, Srbija je uvela tzv. “brutalne mere”, koje su podrazumevale centralizaciju svih institucija na Kosovu u institucije Srbije i “diferencijaciju”. Ovaj poslednji pojam podrazumevao je marginalizaciju Albanaca na radnim mestima, čak do njihovog potpunog otpuštanja, što je imalo višestruke posledice. Takođe, ovo je opisano kao “civilna smrt”, kako je to nazvao Antoine Garapon, pravnik i član Komiteta Međunarodne federacije za ljudska prava, nakon njegove posete Kosovu novembra 1989. godine.
Otpuštanje sa posla zapravo je značilo proterivanje iz svih javnih institucija, najčešće uz brutalnu policijsku silu prema albanskim radnicima, koji su potom zamenjeni srpskim radnicima. Kao posledica toga, smatralo se da je 700.000 porodica ostalo bez prava na zdravstveno osiguranje, penzije i dečije dodatke. Bez plata, bez socijalne zaštite, bez zdravstva i obrazovanja, Albanci su postali ekstremno siromašni, ali su se organizovali kolektivno.
Tako je nastao tzv. paralelni sistem. Formirana je Vlada Kosova u egzilu, a ceo sistem se oslanjao na finansijski sistem zasnovan na 3% poreza od prihoda Albanaca širom sveta, pri čemu je dijaspora imala ključnu ulogu. Obrazovanje i zdravstvo funkcionisali su u privatnim objektima. Pošto su Albanci takođe bili proterani iz RTS-a u julu 1990. godine, Radio Televizija Albanije (RTSH) pružila je ovom kolektivu dva sata emitovanja, koja su se pratila putem satelita. Istovremeno, dnevni list “Rilindja” (Preporod), koji je takođe bio zatvoren, nastavio je da izlazi kroz list “Bujku” (Zemljoradnik), koje su se do tada bavile poljoprivrednim pitanjima u zemlji.
Kada je režim zatvorio škole i univerzitete za Albance, građani su otvorili vrata svojih domova i praznih prostorija u svojim objektima kako bi omogućili održavanje nastave. Srednja muzička škola “Prenk Jakova”, koju sam pohađala, održavala je nastavu u kući nacionalnog aktiviste Ibrahima Gashija. On je i sam bio deo Illegale, a upravo su u toj kući održana prva okupljanja za organizaciju demonstracija 1968. godine. To tada nismo znali, a kasnije sam saznala istražujući žene iz Illegale. Illegala se sastojala od grupa i organizacija koje su tajno delovale od Drugog svetskog rata, u različitim periodima. Iako je došlo do programskih promena u različitim fazama delovanja, osnovni zajednički cilj bio je borba protiv diskriminacije i ugnjetavanja od strane Jugoslavije, a posebno Srbije, prema Albancima.
U kući porodice Gashi, naši časovi su tokom dana bili u sobama Arbërije, Mirdite, Milota i Mrike, dok su noću nastavu držali u drugim porodicama. Unutar dvorišta ove porodice bila je još jedna kuća u kojoj je živela porodica Vehapi, bračni par sa dvoje male dece, Segjom i Burakom. I u ovoj kući smo imali nastavu, u dve sobe, od kojih je jedna, dnevna soba, imala akvarijum sa zlatnim ribicama. Ove dve sobe su postale učionice u kojima su se nalazili klaviri i notne sveske. Umesto klupa, koristili smo daske postavljene na dva kraja ili razne stvari na kojima smo sedeli, poput prostirki ili jastuka. Nismo imali klupe. Zimi nije bilo grejanja. Grejali smo se pomoću električne grejalice sa tri žice, od kojih je jedna služila kao zamena za upaljač kada bismo “ilegalno” pušili cigarete u “školi”. Nismo se bunili zbog loših uslova jer je odlazak u školu i biti dobra učenica postalo gotovo kao patriotska dužnost.
Nakon što smo oprale tanjire od pasulja i detaljno razgovarale o korisnim svojstvima kelja, sa Mimozom sam izašla na “šetnju” koju je tada, 1997. godine, organizovao UPSUP na šetalištima gradova. Korzo u Prištini često je bio prostor podela, a retko okupljanja između albanske i srpske omladine. Tokom socijalizma, Albanci su šetali sa jedne strane u jednom pravcu, dok su Srbi i Crnogorci šetali sa druge strane, u suprotnom pravcu. Albanci su šetali sve ređe od 1988. godine, a još manje nakon 1989. godine. Posle velikih demonstracija početkom 90-ih, postali su samo prolaznici.
“Šetnje” na korzou 1997. godine bile su politički čin – način da pokažemo svoje prisustvo u javnom prostoru i priprema za protest 1. oktobra, prvi masovni protest nakon višegodišnje “pauze” za koju se, kao vid mirnog otpora, zalagala LDK, koja je strategiju strpljenja i uzdržanosti smatrala ključnom za očuvanje, između ostalog, i ljudskih života.
Za mene, Mimozu, Tinu, Beneta i druge vršnjakinje i vršnjake, to je bio prvi dan na univerzitetu — 1. oktobar 1997. godine.
U demonstracijama tišina nikada nije obična, posebno u trenucima pre nego što krene suzavac ili odjeknu pucnji. Osećaj je drugačiji – nešto u vazduhu se promeni pre nego što nastupi potpuna tišina.
Bila je to mirna demonstracija. Rečeno nam je da sve studentkinje i studenti dođu u belim košuljama. Više od 30.000 studentkinja i studenata okupilo se u naselju Velanija, preplavivši sve ulice i uličice. Policajci naoružani, sa pancirima i pendrecima, postrojili su se u centru okupljanja, ali i u drugim delovima naselja i širom grada. Raspoređeni horizontalno ispred svake kolone protesta, širili su noge i demonstrativno udarali pendrecima o svoje dlanove.
Bili smo tihi. U demonstracijama tišina nikada nije obična, posebno u trenucima pre nego što krene suzavac ili odjeknu pucnji. Osećaj je drugačiji – nešto u vazduhu se promeni pre nego što nastupi potpuna tišina. Oseti se na ramenima, ali nije teška. Prolazi kroz tela poput tankih iglica, povezujući sve nevidljivim nitima. A te niti postaju pokret, jedinstvo, solidarnost. Drže se čvrsto i ne pucaju. Ko padne, drugi ga podižu, pridržavaju, vuku do mesta gde može doći sebi. Tako su sigurno pokušavali da podignu i Ylfetu, nadajući se da će se osvestiti. Tako su sigurno pokušali da podignu i one ubijene u demonstracijama 1989. i ranih 90-ih, verujući da će još jednom udahnuti.
Prvog oktobra 1997. godine, nakon višegodišnje “pauze” u mirnom otporu, više od 30.000 studentkinja i studenata preplavilo je uske ulice naselja Velanija. Levo: Arhiva Elize Hoxhaj. Desno: Arhiva Mihane Salihu-Bala.
Naredili su nam da sednemo, dok je helikopter kružio prilično nisko iznad naših glava. Policajci su krenuli na nas. Organizatori su nam rekli da sednemo na zemlju, kao znak da se ne opiremo. Mi, u belim košuljama, sedeli smo i iznosili svoje zahteve za pravo na obrazovanje u školama i na univerzitetima. U međuvremenu, policajci su nas udarali pendrecima i bacali suzavac.
Kakav maler, zaboravili smo da napunimo džepove lukom! Nije mi jasno kako to da nismo sa sobom poneli luk tog dana. Borivši se sa efektima suzavca u očima i grlu, što je dovelo do kašljanja, suza, gušenja, bežanja i stampeda, stigli smo do jedne kuće, gde nam je vrata otvorila nepoznata žena. Rekli smo joj: “Luk, daj nam luka!” Drhtajućim glasom, tresući se cela, rekla nam je da ima luka u podrumu kuće.
Uzeli smo drvenu gajbu punu crnog luka i raspodelili ga međusobno. Kao prave “separatistkinje”, Mimoza i ja skidale smo slojeve luka i stavljale ih na oči i nos, ali smo u jednom trenutku počele da ih jedemo. Kao jabuke. Mi, kojima su smetali samleveni komadići luka u pasulju.
Beli papiri
Godina 1989, kada je oduzeta autonomija, obeležila je život svih nas. Međutim, te promene koje su se dešavale, kojih sam bila svesna u tom periodu, bile su uglavnom male, baš kao i ja – imala sam samo 10 godina. U martu je oduzeta autonomija, u julu sam dobila prvu menstruaciju, u septembru smo se oprostili od učitelja i prešli u peti razred sa predmetnim nastavnicima, a u oktobru sam napunila 11 godina.
Nisam tada potpuno razumela šta znači ukidanje autonomije, ali se ni o čemu drugom nije govorilo, ni kod kuće, ni napolju. Iste te godine, a i one koja je usledila, gledajući vesti o masovnim protestima i ubistvima, otpuštanjima s posla, a zatim i podeli škola po etničkoj osnovi i trovanjima, postalo je jasno i nama, deci, šta ukidanje autonomije zapravo znači. Postali smo duboko svesni da nemamo ama baš nikakva prava samo zato što smo Albanci. Upravo zato, opasnost je bila poput smrti – kako kažu, bliža od košulje na telu. Škole su bile podeljene tako da je 80% albanskih đaka bilo nagurano u 20% školskog prostora, dok je preostalih 80% pripalo srpskim đacima, kojih je bilo daleko manje, možda i manje od 20%. Naravno, situacija se razlikovala od mesta do mesta.
Protestovali smo ispred škole, sasvim spontano, ali mi se sećanje na detalje tog događaja pomalo zamaglilo. Ipak, koliko me sećanje služi, naše demonstracije su bile jednostavne – s podignuta dva prsta kao simbolom mira i demokratije. Za nas, to je bio pozdrav, dok je za njih – policajce i većinu srpskih civila – to značilo samo jedno: “provokacija”. BIo je to dovoljan povod za brutalna prebijanja i hapšenja. U tom periodu, svaki postupak Albanaca smatran je “provokacijom”.
Kad su se dogodila masovna trovanja u školama, nakon etničke podele, bilo je jasno da su pogođeni isključivo albanski učenici – preko 3.000 njih, prema izveštaju međunarodne komisije na čelu sa lekarom iz organizacije Lekari sveta, Bernardom Benedettijem. Srpska strana tvrdila je da je reč o kolektivnoj histeriji, dok je za otrovane mlade govorila da bi im na glumi pozavideli i glumci filmskog festivala u Kanu.
Jedan od protesta koji se većina nas seća bio je onaj kada smo izašli na balkone i udarali u lonce i tiganje kašikama ili nečim što je pravilo buku. Ovaj oblik protesta, poznat kao cacerolazo (Marš praznih lonaca), koji je korišćen u mnogim zemljama, poput Alžira 1961. godine u njihovim naporima za nezavisnost od francuskog kolonijalizma, pozvala je u junu 1991. godine Parlamentarna stranka Kosova, jedna od političkih partija formiranih nakon marta 1989. godine.
U podne, tačno u 12:00 sati, izlazili smo na balkone i pravili buku pet minuta, koristeći lonce i tave, kao simbol gladi, koja je bila posledica masovnog otpuštanja Albanaca sa posla – do 1991. godine 146.025 Albanaca je izgubilo posao. Zatim su usledili protesti sa zveckanjem ključeva, a mnogo godina kasnije, 1997. ili 1998. godine (ne sećam se tačno), protesti sa budilnicima koji su bili navijeni da zvone u isto vreme. Sećam se da su tog dana srpski studenti izašli na demonstracije, protiveći se zahtevima albanskih studenata za pravo na obrazovanje u školama i univerzitetima, a na njihovim transparentima pisalo je: “Ne dajte im olovke”.
OVK je izašla u javnost. Kada smo gledali snimke na televiziji, shvatili smo da su ti vojnici uglavnom mladići i devojke naših godina, iscrpljeni od represije i političkog i ekonomskog nasilja. Srbija ih je nazivala teroristima. Za nas su bili oslobodioci.
Demonstracije žena bile su podjednako važne, ili možda čak i važnije, jer nisu uvek u potpunosti pratile “pauzu” mirnog otpora LDK-a. Protest u tišini, u znak osude ubistva Armenda Dacija, bio je prvi skup nakon šest godina pasivnog otpora. Otpor žena bio je višestruk jer je pritisak bio kako nacionalni, tako i rodni, a simbolika protesta bila je veoma različita. Ono što se posebno pamti među mnogim protestima koje su žene organizovale, naročito u martu 1998. godine, bio je marš poznat kao “Hleb za Drenicu”.
Krajem februara i početkom marta 1998. godine, rat je započeo u Drenici, u centralnom delu Kosova. Oslobodilačka vojska Kosova (OVK) već je izašla iz senke. Gledajući prikaze na televiziji, shvatili smo da su ti vojnici uglavnom bili mladi momci i devojke, naših godina, iscrpljeni od političkog i ekonomskog nasilja. Njihovo strpljenje je bilo pri kraju. Srbija ih je nazivala teroristima. Za nas, oni su bili oslobodioci. U tri napada, za pet dana, srpske snage ubile su 84 osobe, od kojih su barem 24 bile deca i žene.
Civilno stanovništvo, koje se sklonilo u planine i suočavalo sa hladnoćom i potpunim nedostatkom hrane, bilo je potpuno izolovano. Srpske snage nisu dozvoljavale ulazak humanitarne pomoći, čak ni kroz humanitarne organizacije, pod izgovorom da one navodno prenose oružje u tajnosti.
Feminističke aktivistkinje su se organizovale, a pridružile su im se žene iz svih krajeva Kosova. Ujutro 16. marta, u tišini i svečano, oko 10.000 žena, sve sa po veknom hleba u ruci, marširale su od Centra za informisanje Sjedinjenih Američkih Država, ili Američke kancelarije, kako smo je zvali, koja se nalazila u naselju Arbëria (nekadašnji Dragodan) u Prištini, do Kosova Polja, gde ih je policija zaustavila i nije dozvoljavala da nastave. Cilj marša bio je da se ublaži humanitarna kriza u Drenici davanjem hleba, ali i da se pokaže međunarodnoj zajednici šta se dešava. Ovaj marš je imao veliki međunarodni odjek, kao i protest 8. marta koji se desio pre ovog, poznat kao protest sa belim papirima.
Aktivistkinje su rekle da ovaj 8. mart nije praznik za nas, i da, van kućnih pragova, nemamo gde da idemo.
Feminističke aktivistkinje su odlučile da protest bude miran, držeći u rukama bele papire kao simbol potpunog nedostatka ljudskih i nacionalnih prava Albanaca. Glavni slogan protesta bio je: „Ostajemo snažne pred našim vratima“, što je bilo povezano sa idejom da čak i žene koje nisu mogle da učestvuju u protestu ispred Američke kancelarije, mogu protestovati stojeći na pragovima svojih kuća sa belim papirima u rukama. Aktivistkinje su rekle da ovaj 8. mart nije praznik za nas, i da, van kućnih pragova, nemamo gde da idemo.
Sa hiljadama žena, u prisustvu velikog broja policajaca, stajale smo na nogama držeći bele papire u rukama. U tišini. Čula se samo buka radio-veza policije. Meni se činilo da se čuju i naši uzdisaji.
Žene su šefu Američke kancelarije predale “Izjavu o tihom protestu”. Izjava je bila potpisana od strane Centra za zaštitu žena i dece, Foruma žena LDK-a, Saveza žena Albanki i Medija Projekta, a u njoj je stajalo: “Zalažemo se za mir i zbog toga, sa belim papirom, svetu pokazujemo da nemamo prava i da želimo da ispišemo naša prava u miru, a ne u ratu.”
Ponekad sa belim košuljama, ponekad sa belim papirom, na sve načine smo pokušavale da pošaljemo poruku mira i pokažemo svetu da smo mi miroljubivi. Danas nije baš lako dati pravi smisao tim simbolikama jer je kontekst drugačiji. Ono što ipak ostaje je sećanje, koje se ponekad briše kao prašina, a ponekad stvara tamne rupe u kojima se događaji i epizode skrivaju.
Kada prelistavam arhive iz tog perioda i gledam fotografije koje mi uvek bude sećanja, na protestima često vidim žene u mantilima i sa maramama na glavi. To je zanimljiv detalj, s obzirom na to da ih je socijalistički modernizam, naročito sedamdesetih godina, zamišljao isključivo u privatnoj sferi. Stvoren je utisak da žene mogu učestvovati u javnom životu kao građanke samo ako nemaju maramu na glavi. Ideja da je skidanje marame povezano s emancipacijom uspostavljena je još posle Drugog svetskog rata, kroz Antifašistički front žena – ne samo u Jugoslaviji, već i u drugim komunističkim zemljama s muslimanskim manjinama. Na Kosovu, od kraja osamdesetih, žene, sa i bez marame, sve više su bile prisutne u javnosti – ponekad kao majke, ponekad kao građanke. Time su dodatno narušavale granicu između privatnog i javnog prostora, donoseći još jedan vid otpora u nizu prelomnih trenutaka.
Sećanje na ovaj period, uključujući i borbe za rodnu ravnopravnost, nije nešto što treba uzimati zdravo za gotovo, jer lako može da ispliva na površinu. Carol Gilligan i David A. J. Richards u knjizi “The Deepening Darkness: Patriarchy, Resistance, and Democracy’s Future” (Produbljivanje tame: patrijarhat, otpor i budućnost demokratije) kažu da trauma često dovodi do gubitka sećanja i glasa. Oni se fokusiraju na dinamiku intimnih odnosa i patrijarhata, ali ovaj gubitak ja povezujem sa onim što francuski filozof i sociolog Maurice Halbwachs piše u svom delu “On Collective Memory” (O kolektivnom pamćenju), a to je da pamtimo kao deo određene grupe. Štaviše, ekonomski i politički odnosi moći često nameću amneziju ili oblikuju sećanje na određene istorijske periode.
U tim odnosima moći, ne samo na Kosovu, žene često bivaju gurnute u vrtlog zaborava.
To nije teško razumeti, jer ljudi uglavnom mere napredak i razvoj kroz trajanje sopstvenog života, pa se ovde nameće važnost sećanja – ono mora biti preneto kroz generacije. Ne da bi se stvorila jedna verzija prošlosti, već da bi se otvorio prostor za nijansirane narative – priče marginalizovanih ljudi i grupa – i kako bi se sprečilo brisanje sećanja od strane režima i vladajućih struktura.
Jer, kako kaže Halbwachs, kolektivno pamćenje je konstrukt koji se oblikuje prema potrebama sadašnjosti. Dakle, ni pamćenje ni zaborav, a još manje istorija i istoričari, nisu neutralni – sve dok ih vlast ne iskoristi za projektovanje političke i ekonomske budućnosti. U tim odnosima moći, ne samo na Kosovu, žene često bivaju gurnute u vrtlog zaborava.
Osim feministkinja, retko ko jasno i glasno kaže da su albanske žene na Kosovu – uprkos stereotipu da su zatvorene iza visokih zidova svojih domova, pokorne i potlačene – zapravo bile pokretačice velikih društvenih, političkih i ekonomskih promena.
Sve ove inicijative i pokreti činili su put ka nacionalnom i rodnom oslobođenju. Ovo drugo je i dalje u procesu.
Iskra koja je zapalila studentske demonstracije u martu 1981. godine bila je pobuna studentkinje Bahrije Kastrati, koja je u znak protesta bacila tacnu s hranom u studentskoj menzi u Prištini. Frustracija studenata i studentkinja bila je povezana s teškim uslovima u domovima i menzama, ali je istovremeno bila i odraz lošeg ekonomskog i političkog stanja. Kosovo je oduvek bilo najsiromašniji deo Jugoslavije. Ono što je počelo kao studentski protest preraslo je u masovne demonstracije. Glavni zahtev bio je da Kosovo postane republika, kao rešenje političke i društvene nejednakosti koju su Albanci doživljavali. Demonstracije iz 1981. godine danas se smatraju prvim nagoveštajem početka raspada Jugoslavije.
Godine 1989, grupa intelektualki koje su se okupljale u Narodnoj biblioteci, predvođena poznatom feministkinjom Sevdije Ahmeti, osnovala je prvo žensko udruženje pod nazivom Nezavisno žensko udruženje. Ovo udruženje nije dugo trajalo, jer je brzo apsorbovano od strane Demokratskog saveza Kosova. Ipak, tokom devedesetih, žene su osnovale druge nezavisne organizacije koje su pokrivale ključne oblasti poput obrazovanja, zdravstva i kulture. Posebno u obrazovanju, žene su dale ključni doprinos – kroz formalne organizacije, neformalne inicijative, ali i nastavnice koje su primale učenike u svoje domove kako bi nastava mogla da se odvija nakon zatvaranja škola. Na primer, organizacija “Sestre Qiriazi”, koju su osnovale i vodile Safete i Igbale Rogova, 1990. godine pokrenula je kurseve za suzbijanje nepismenosti pod sloganom “S olovkom u Evropu – stop nepismenosti” i osnovala 33 ogranka širom Kosova. Kasnije, 1993. godine, Grupa stvarateljki i veteranki obrazovanja, koju je osnovala Naxhije Buçinca, pomogla je upis 94 devojčice u osnovne i srednje škole, pored drugih manjih organizacija i grupa.
Pripadnice ilegalnih organizacija, Have Shala i Myrvete Dreshaj, a kasnije Akile Dedinca i Zoge Shala, bile su inicijatorke pomirenja krvne osvete, što je preraslo u masovni narodni pokret. Sve ove inicijative i pokreti činili su put ka nacionalnom i rodnom oslobođenju. Ovo drugo je i dalje u procesu.
Uloga žena u javnoj i privatnoj sferi bila je ključna za opstanak, otpor i obnovu Kosova. Rodna sloboda u ovom periodu često je bila potisnuta zarad nacionalne borbe, uz “obećanje” da će jednakost doći s oslobođenjem. Kao i u mnogim drugim kontekstima, posle rata 1998–1999, to obećanje se nije samo od sebe ispunilo, pa su feministkinje nastavile borbu za ravnopravnost na različitim nivoima i frontovima.
Međunarodna zajednica nas je stalno podsećala na rat i NATO intervenciju u humanitarne svrhe, a to podsećanje se često osećalo kao oblik disciplinovanja. Implicitno, a ponekad i eksplicitno, govorilo nam se da treba da zaboravimo i da krenemo ispočetka, pišući priču o Kosovu kao na praznom listu papira. Takav “zaborav” je, na neki način, podrazumevao i brisanje ženskog aktivizma.
Nakon proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine, feministički pokret kao da se oslobodio tereta nacionalnog pitanja. Oblikovan nasleđem društvenih pokreta tokom socijalizma, a posebno pokretima žena iz devedesetih, kao i opštom borbom za slobodu, feministički pokret danas na Kosovu spada među najvitalnije u regionu Balkana.
Feministkinje, iz generacije u generaciju, pamte.
Tegla
Koliko god se mama trudila da mi spremi raznovrsnu hranu, nisam volela da jedem. Toliko da sam do 1994. godine pala u anemiju. Malo toga mi se sviđalo – na primer smoki sa jogurtom, kombinacija koju me je naučio moj drug iz razreda, Benet, i gurabije sa orasima. One koje je pravila Benetova mama, tetka Naza, jela sam sa uživanjem na njihovoj terasi na 14. spratu u naselju “Lakrishte” (Kupusište). Sa te visine, gde su se purpurni sutoni najbolje videli, svet je delovao mekše.
Na kraju, morala sam da primam terapiju. Paralelno s tim, moji roditelji su me stavili na strogi režim ishrane. Između molbi i pretnji da moram da jedem, deo tih “represalija” bila je i tegla sa šargarepom i cveklom. Cvekla je mirisala na zemlju. Mrzela sam je.
Pretnje zabranom omiljenih stvari i “sankcije” trajale su sve dok mi se krvna slika nije popravila, gotovo do samog rata. Kada su srpske snage počele sa proterivanjem Albanaca iz njihovih domova, odmah nakon početka NATO bombardovanja 24. marta 1999, i moja porodica se, zajedno sa stotinama hiljada drugih, našla u jednoj od dve kolone koje su vodile ka Albaniji i Makedoniji. Nas nekoliko porodica, u automobilima, bilo je u dugoj koloni proteranih, otprilike šest kilometara od Elez Hana, u pravcu granice. U brzini i haosu, poneli smo malo hrane, ali nakon tri dana, ostali smo gladni i trudili se da sačuvamo nešto za moju baku. Bila je potpuno tiha i povučena. Znala je šta je rat. Preživela je Drugi svetski rat, a pre toga, kao beba, zajedno sa svojim bratom, bila je jedina preživela iz svoje uže porodice u masakru u selima Goljaka u januaru 1921, koji je izvršila žandarmerija Kraljevine SHS.
Duž cele kolone proteranih kretale su se paravojne jedinice. U raznim delovima Kosova, mnoga ubistva i silovanja događala su se kada su pripadnici tih jedinica izvlačili muškarce, mladiće, žene i devojke iz kolone. I u toj atmosferi straha, srpska vojska nam je donela hranu. Negde drugde po Kosovu, granatirali su i ubijali, a ovde su nam davali da jedemo. Nakon dvoumljenja da li uopšte prihvatiti hranu od njih, odlučili smo da odemo po nju, ali u gužvi i metežu, gde su moje dve sestre pale i prestravile se, u rukama mi je ostala samo tegla sa nečim unutra, koju mi je dao jedan vojnik. Držala sam je ne kao trofej preživljavanja, već kao tragičan artefakt. Čak i kasnije, kad bih se prisećala tog trenutka, videla bih sebe – mršavu i bledunjavu, s teglom u ruci.
Istraživanje po arhivama je kao dodirivanje vremena. Ili, možda, nekoliko njegovih dimenzija.
Mnogo godina kasnije, kada sam ponovo čitala svoj dnevnik iz tog perioda, između straha i strašne hladnoće, centralna tema bila je i glad. Videli smo druge kako kuvaju koprivu. U tom trenutku, ugledala sam vojnika kako nešto govori mom bratu Metiju. Nisam sigurna da li je to bio onaj isti koji mi je dao teglu. Bili smo preplašeni zbog svega što se dešavalo, a Meti nam je rekao da mu je onaj vojnik ispričao da je rezervista iz Niša, tek diplomirani lekar kojeg je srpska vojska mobilisala. Nekoliko minuta kasnije, videli smo ga kako plače. Bila sam potpuno zbunjena. U tom trenutku nisam mogla da shvatim kako je mogao biti tamo, a istovremeno plakati. Zašto jednostavno nije pobegao? Na njegovom mestu mogao je biti i Meti, početkom devedesetih, negde u ratu u Hrvatskoj ili Bosni, kada je Jugoslovenska narodna armija (JNA) već mobilisala mlade ljude sa Kosova.
Godine 1991, kada je Metiju drugi put stigao poziv za JNA, kao i mnogi mladi ljudi, pobegao je iz zemlje. Oni koji su bili mobilisani vraćali su se u metalnim sanducima, hermetički zatvorenim, uz naređenje da se kovčeg ne sme otvarati, uz objašnjenje da je vojnik izvršio samoubistvo. Ipak, porodice poginulih, kada su mogle da izbegnu strogi nadzor policije, otvarale su te sanduke. Ti mladi Albanci, koji su bili poslati u vojsku, mora da su posedovali izuzetne akrobatske sposobnosti – jer su mnogi od njih “izvršili samoubistvo” tako što su upucani u leđa.
Godine 2014, dok sam prelistavala časopis za žene “Kosovarja” (Kosovarka), u člancima koji su govorili o tim ubistvima, vratila mi se slika tih vojnika, njihovih tela, seciranih tokom obdukcije, sa vertikalnim šavovima preko grudnog koša. Istražujući arhivske materijale, osvetljavala sam mračne kutke svog sećanja, rupe koje su progutale delove i slike prošlosti. Istraživanje po arhivama je kao dodirivanje vremena. Ili, možda, nekoliko njegovih dimenzija.
Na ove zločine reagovalo se pismom upućenim ministru odbrane Jugoslavije, generalu Veljku Kadijeviću, i predsedniku Predsedništva Jugoslavije, Janezu Drnovšeku. To pismo bilo je jedna od prvih zajedničkih inicijativa žena, a potpisalo ga je 15 žena poznatih kao “Žene Albanke intelektualke”. Nedugo nakon ovog pisma, Forum žena, koji je okupljao mnoge žene i koji je predvodila Luljeta Pula, profesorka univerziteta i jedna od najhrabrijih političarki devedesetih, među mnogim protestnim pismima u to vreme, uputio je apel majkama Jugoslavije da reaguju i osude ubistva vojnika. Slične inicijative postojale su i u drugim delovima Jugoslavije, gde su majke pisale peticije ili demonstrirale protiv slanja sinova u rat. Međutim, ove inicijative nisu imale uspeha jer je velika većina žena stavila nacionalne interese ispred ženskih pitanja.
U Prištini se rat najmanje osetio u odnosu na delove Kosova gde je bilo oružanog otpora, kao što su Drenica, Lab, Dukađinska ravnica i ostala područja. Zbog toga, neki od nas, svesni svega što se dešavalo, nerado govorimo o devedesetima, kao kroz zube.
Kada se 1991. godine Meti vratio iz emigracije u Prištinu, policija ga je uhapsila, i to po drugi put. Zaustavili su ga u centru Prištine, odveli ga u ulaz jedne zgrade i tokom pretresa – obično s rukama na zidu i nogama široko razmaknutim – pronašli mu jednu “opasnu” knjigu. Ne seća se da li je to bio časopis “Alternativa” ili knjiga “Kosovo, krv i suze” Blerima Shale, tada novinara i publiciste, koja je bila objavljena 1990. godine. Tukli su ga u ulazu i u policiji, sve dok nije izgubio svest. Ove detalje sam saznala mnogo kasnije, tokom rata. Ali se sećam ožiljaka na njegovoj kičmi, koje sam primetila, iako nisam smela da ga pitam. Naša kuća je bila premala da bi mogla da sakrije sav taj bol. I to različite vrste bola, sviju nas. Prvo hapšenje dogodilo se kada je bio srednjoškolac, tokom protesta 1988. godine, sa još desetine drugih. Tog trenutka se sećam samo maglovito. Ali se sećam bake koja je tiho šaputala: “Nadam se da ga nisu ubili”, i tek kasnije sam shvatila zašto nije došao sa protesta, a sutradan smo saznali da je bio u pritvoru. Zatvor sam na neki način razumela jer je moja tetka, Shukrije Gashi, bila politička zatvorenica 80-ih, kao i dva mog ujaka. Iako se o tome nije mnogo pričalo u početku 80-ih, ja sam to razumela. Deci nisu uvek potrebne reči da bi nešto razumela.
Ali to su bile najmanje opasne stvari koje su mogle da se dogode. Tokom čitave represije u Jugoslaviji, naročito nakon velikih nemira, najugroženiji su bili Albanci iz drugih opština. Na primer, za studente koji nisu imali stalno prebivalište u Prištini, Priština nije bila samo grad studija, već i grad u kojem se nisu osećali bezbedno. U Prištini se rat najmanje osetio u odnosu na delove Kosova gde je bilo oružanog otpora, kao što su Drenica, Lab, Dukađinska ravnica i ostala područja. Zbog toga, neki od nas, svesni svega što se dešavalo, nerado govorimo o devedesetima, kao kroz zube.
Iseljavanje mladih Albanaca bilo je motivisano i političkim i ekonomskim razlozima. Kosovo, kao najsiromašniji deo Jugoslavije, dodatno je pogodila ekonomska kriza, a masovna otpuštanja učinila su ljude još siromašnijima, ali i veštima u snalaženju. Nismo mogli da priuštimo sve što nam je bilo potrebno iz prodavnice. Majka nam je pravila sok od zove i koprive. Delovalo mi je kao da se sve može sačuvati u kacama i teglama, od paprika do krušaka.
Mnogo smo vremena provodili kod kuće. Neki su sate gubili na telefonu, čekajući vezu. Signal je bio analogni, pa bi se na istoj liniji našlo više ljudi, i tako bi vreme prolazilo u prepirkama: “Pusti to više, bre”, “Ne, ti pusti”. Popodne bi neko od nas mleo kafu ručnim mlinom. Svi smo se na neki način snalazili. Bilo je sasvim normalno među komšijama pozajmiti kafe, čaja, poneko jaje ili prašak za pecivo uz pitanje: “Da nemaš možda malo…?” Solidarnost je bila obeležje tog vremena. Porodica mi je pričala da nam je, na samom početku, stric doneo brašno i ulje. Kasnije smo izašli iz krize tako što smo otvorili minimarket u kojem smo svi mi, deca, radili u smenama. Moglo bi se reći da je to bio moj prvi posao.
Dok su na TV-u ili radiju trajale vesti, često bismo puštali video kasete sa filmovima iz Albanije, koje smo uzimali od naših ujaka ili od komšije preko puta, čika Syle, čije sam knjige često pozajmljivala kada bih iščitala one iz naše kućne biblioteke, a on je svaku pozajmljenu knjigu zapisivao u svoju svesku sa debelim koricama. Ili bih prepodne gledala filmove kao što je mjuzikl “Hair” (Kosa), a popodne “Dy krisma në Paris” (Dve pucnjave u Parizu), koji je prikazivao suđenje nacionalnom heroju Avniju Rrustemiju za atentat na Esat Pashu Toptanija. Oba sam znala napamet. Sada se smejem ovom kontrastu, ali ipak, oba filma imaju nešto zajedničko — borbu za slobodu. Jedna je bila lična, a druga nacionalna. Gledali smo i koncerte, kao što je “Live in Pompei” (Uživo u Pompeji) Pink Floyda i mnoge druge koncerte koje je Meti na VHS kasetama fanatički sakupljao. U tom periodu, a naročito u drugoj polovini devedesetih, MTV je postao konkurencija kanalima koji su emitovali vesti. Setila sam se tih dana, naročito tokom pandemije u martu 2020. godine, kada sam tražila pesme koje smo slušali devedesetih. Verovatno je to bilo zato što me je karantin podsećao na to vreme vanrednog stanja, policijskog časa i rata.
Solidarnost, ovaj element stubа opstanka, pružao je socijalnu sigurnost, posebno kroz društvenu reprodukciju žena.
Kao da sama izolacija od društva nije bila dovoljna, kopala sam po prošlosti kroz pesme, smatrajući to vrstom opuštanja, dok sam nesvesno pokušavala da pronađem smisao tadašnje sadašnjosti kroz prošlost, jer sam nju poznavala, dok sam budućnost smatrala potpuno neizvesnom.
Jednog od tih prvih dana izolacije otišla sam da kupim namirnice. Dok sam gledala proizvode i videla ljude kako uzimaju puno hrane, setila sam se početka i kraja devedesetih. Na jednoj od mnogih praznih polica ugledala sam teglu. Prvo sam pomislila da je neko u poslednjem trenutku odustao od kupovine i nije vratio teglu na odgovarajuću policu. Čim sam dodirnula hladnu staklenu teglu, kao u sceni iz filma, pred očima mi se pojavila slika sebe iz tog perioda – suva, bleda, sa teglom u ruci, stojim blizu našeg auta u koloni, marta 1999. Samo što sam ovaj put bila u Gracu. Osetila sam strah, ali nisam bila sigurna da li je to više zbog virusa ili zbog pomisli da možda jedno duže vreme neću moći da se vratim u Prištinu. Taj isti strah sam imala i 31. marta 1999. godine, kada sam u dnevniku zapisala: “Možda više nikada neću videti Kosovo…” Kupovala sam tegle i konzerviranu hranu, kao što smo to radili devedesetih, ali se strah nije mogao konzervirati.
Moja drugarica Merita, koja takođe živi u Gracu, pozvala me je. “Eli, ne brini za hranu, imamo dovoljno” – “mi”, u značenju ona i njena porodica. Solidarnost, kao u devedesetima. Ovaj element preživljavanja pružao je vrstu socijalne sigurnosti, naročito kroz društveno umrežavanje žena. A sećanje? Ono se već, opet selektivno, probijalo kroz hermetičke poklopce.
Shvatila sam šta je bilo u tegli, i tada i sada: cvekla.
Hodanje u “L”
Mora da je bilo negde sredinom 2000-ih kada sam po drugi put otišla u Beograd. Prvi put sam bila u februaru 1999. godine, kada sam putovala u Norvešku da učestvujem na Međunarodnom studentskom festivalu u Trondhajmu (ISFIT). Let je bio iz Beograda, što je značilo da sam morala da noćim u Beogradu i u odlasku i u povratku. U to vreme je na Kosovu bio rat, i nisam imala pojma da li će biti bezbedno boraviti u Beogradu. Shuki mi je predložila: “Možeš da ostaneš kod Lepe Mlađenović.”
Shuki, feministička aktivistkinja, tada novinarka i radnica Saveta za zaštitu ljudskih prava i sloboda (KMLDNj), poznavala je Lepu Mlađenović — poznatu feministkinju, antiratnu aktivistkinju, psihološkinju — zbog aktivnosti u feminističkoj mreži “Žene u crnom” i drugih saradnji među feministkinjama u Prištini i Beogradu. Mlađenović je, između ostalog, pisala o nepravdi koja je naneta Shuki, kojoj, kao i mnogim bivšim političkim zatvorenicima, nije bilo dozvoljeno izdavanje pasoša gotovo dve decenije. Kada sam otišla u njenu kancelariju, videla sam velike postere na kojima su ona i njene prijateljice, kao što je Staša Zajović i druge, bile poređane na trgovima u Beogradu, protestujući protiv rata na Kosovu. Bio je to trenutak koji je ostavio dubok utisak na mene. Relativizovala je i srušila neke granice koje su mi bile postavljene vremenom i okolnostima, ali i ravnodušnošću, blago rečeno, nekih intelektualki iz Beograda.
Negde u drugoj polovini 90-ih, Shuki i Nazlie Bala, takođe feministkinja, radnica u KMLDNj u to vreme i kasnije osnivačica organizacije “Elena”, učestvovale su u jednoj feminističkoj manifestaciji u Beogradu. Jedna “feministkinja” iz Srbije, koja nije bila kao Lepa i njene prijateljice, rekla je Shuki i Nazliji: “Šta vama Albancima fali, imate univerzitet, studirate na srpskom.”
Za njih, kao i generalno u Jugoslaviji, “Šiptarka” je smatrana primitivnom, nepismenom, sa maramom na glavi i mnogo dece, a za Srbiju je ovaj rast nataliteta imao političku motivaciju.
Taj “nedostatak informacija” i kolonijalni pristup doživela sam i ja, sredinom devedesetih, takođe na jednom feminističkom događaju u Mađarskoj. Jedna od tih “feministkinja” čudila se kako je moguće da se ja, “Šiptarka”, bolje izražavam na engleskom nego na srpskom, a uz to sviram saksofon. Za njih, kao i generalno u Jugoslaviji, “Šiptarka” je smatrana primitivnom, nepismenom, sa maramom na glavi i mnogo dece, a za Srbiju je ovaj rast nataliteta imao političku motivaciju. Zapravo, demografske analize su pokazivale da je natalitet bio povezan sa ekonomskim statusom žena, njihovim socijalnim i klasnim položajem. U porodicama gde su žene bile zaposlene, broj dece bio je manji nego u onim porodicama koje su se bavile poljoprivredom, a to nije bio slučaj samo na Kosovu, već i, na primer, u Vojvodini kao drugoj autonomnoj pokrajini.
Rasistički izraz “Šiptar”, koji se i danas koristi u Srbiji, nosio je mnoge slojeve prezira i mržnje: prema etničkoj pripadnosti, islamu, zaostalosti, kao i prema “belokapcima”, izrazu koji se odnosio na keče, tradicionalne bele kape koje su uglavnom nosili stariji Albanci iz ruralnih krajeva. Zapravo, koreni ovog termina sežu mnogo dalje, verovatno čak i pre 1913. godine, kada je političar, pisac i premijer Srbije od 1897. do 1900. godine, Vladan Đorđević, izjavio da Albanci imaju repove. Tokom kolonizacije između dva svetska rata, kolonisti su Albance nazivali “turé” (pogrdan izraz za Turke), “žuganima” (što na albanskom znači šugav, prljav) i “divljacima”. Krajem 80-ih i tokom narednih godina, svi ovi rasistički izrazi objedinjeni su u termin “Šiptar”. Posle Drugog svetskog rata, naročito tokom 60-ih, “Šiptar” se koristio kako bi se napravila razlika između Albanaca iz Albanije — nazivanih Albancima — i Albanaca sa Kosova — nazivanih “Šiptarima”, jer su mnogi smatrali da mi, Albanci sa Kosova, nismo pravi Albanci. Zbog toga je standardizacija albanskog jezika na Kongresu u Tirani 1972. godine bila smatrana velikom pobedom, jer je, između ostalog, oborila uticaj ove neistine.
Rasizam prema Albancima počeo je da se prepoznaje kao takav od strane nekih jugoslovenskih intelektualaca, iako u malom broju. Iztok Tory, slovenački pozorišni režiser, nakon povratka sa Kosova 1989. godine, napisao je u članku za časopis “Alternativa” da je “otkriće” otvorenog rasizma prema Albancima za njegovu generaciju bilo šokantno, jer su oni znali za takve fenomene u Africi i Americi, dok su bili potpuno nesvesni tog fenomena u Jugoslaviji. On se vraćao u sećanje i pitao, sa blagim zgražavanjem, kako je izgledao stav njegove generacije prema terminu “Šiptar”? Sumnja u propagandnu zamku u koju su pali, govorio je Tory, nastala je zbog toga što su o Albancima “tamo dole” razmišljali kao o “primitivnim i nesposobnim ljudima […] koji ne rade ništa osim što uništavaju sve oko sebe”, a ta sumnja se pojavila kada su Albanci koji su došli u Sloveniju počeli da razgovaraju sa Slovencima na njihovom, slovenačkom jeziku.
Taj način hodanja u “L” podseća na potez konja u šahu, što me je tata naučio još početkom ili sredinom 90-ih.
Kao što to obično biva, stvaranje “drugog” kroz rasizam i naglašavanje razlika, umesto sličnosti, ima za cilj izazivanje straha, koji potom opravdava potčinjavanje i nasilje u ime odbrane.
Tako sam, sredinom 2000-ih, dok sam poslednjeg dana boravka po drugi put u Beogradu peške išla u hotel, naišla na policijsku patrolu. Oni su obavljali svoj posao i, naravno, nisu znali da sam Albanka, ali u meni su se, kao Albanki, automatski probudili određeni instinkti kada bih videla policiju – recimo, da skrenem u drugu ulicu. Iako je prošlo dosta vremena otkako nisam videla srpsku policiju, tog dana, čim sam ih ugledala, u glavi mi se odmah pojavila gotovo nesvesna “naredba” da hodam u “L”. Taj način kretanja podseća na potez konja u šahu, što me je tata naučio još početkom ili sredinom 90-ih. U to vreme, zbog političke i ekonomske situacije, često bi se budio noću i zaticao me budnu. Više me nije kritikovao što ne spavam. Tako nam je postalo navika da igramo šah ili barem da se pravimo da igramo. Tako da, strategija kretanja po gradu — bilo da se vraćam s demonstracija ili da obavljam svakodnevne stvari — bila je da koristim sporedne ulice ili skrenem kako bih izbegla susret s policijskim patrolama ili kontrolnim punktovima. Taj način izbegavanja ili navigacije kroz grad nazivala sam hodanjem u “L”.
Ovo nije bila karakteristika samo moje generacije. Članovi ilegalnog pokreta, kada su ih pratile policija i tajna služba (Uprava državne bezbednosti – Udba), morali su da deluju u potpunoj ilegali. Njihovo kretanje išlo je dalje od samog hodanja u “L”. Šunjali su se kroz kapidžike dvorišta, ulaze kuća i preko ograda, sve dok ne bi uspeli da izbegnu hapšenje. I mi smo naučili određene prolaze kroz mahale, sporedne ulice, ulaze i dvorišta zgrada.
U situacijama kada bih hodala u “L”, zamišljala bih sebe kao viteškinju u oklopu, kako se provlačim kroz skrovite delove grada u kojem sam rođena i odrasla. Tako sam u svojoj mašti pravila mapu onoga što je ostalo od grada, koji je bio izmenjen segregacijom i etničkim obeležavanjem.
Voleli smo te albanske nazive delova grada, poput “Vrata” i “Kičme”, i govorili da je grad ipak naš, jer nijedno telo ne može da se kreće bez vrata i kičme.
Segregacija je započela još 80-ih godina, kada je Srbija smatrala da Kosovo treba da bude “dealbanizovana”, a kulminacija tog procesa desila se nakon ukidanja autonomije. Počelo je preimenovanjem ulica, trgova i institucija, pa čak i izgradnjom pravoslavnih crkava, poput one podignute usred kampusa Univerziteta u Prištini. Samo u Prištini, u kratkom vremenskom periodu, srpski režim je preimenovao 7.000 ulica, škola i institucija. Postojeći spomenici i biste zamenjeni su onima posvećenim srpskim istorijskim ličnostima, a podignuti su i novi. Ova rekonfiguracija gradova neminovno je dovela do etničke segregacije, osim u nekoliko stambenih zona gde su živeli i Albanci i Srbi, uglavnom u kolektivnim zgradama iz doba socijalizma.
Prostorna segregacija bila je i zbog toga što nijedan od objekata javnih institucija i ugostiteljstva, od kojih se većina nalazila u centru grada, nije imao albanske radnike. Kulturni i društveni život za nas odvijao se u prostorima koji su nam pripadali, kao što su delovi naselja nazvani “Kurrizi” (Kičma), “Qafa” (Vrat), kao i prostor u “Dardaniji”, gde je čitav hodnik između i iza zgrada dobio ime po kafiću “Santé” — “Santeja”. Na tim lokacijama, u nedostatku sala, organizovale su se izložbe, književne večeri, koncerti, a u nekim slučajevima i predstave, kada nije bilo moguće igrati u “Dodoni”, lutkarskom pozorištu koje je opstalo uprkos pokušajima potpune okupacije. Voleli smo te albanske nazive delova grada, poput “Vrata” i “Kičme”, i govorili da je grad ipak naš, jer nijedno telo ne može da se kreće bez vrata i kičme.
Grad je izgledao drugačije, zbog političkih postera i nacionalističkih grafita, koji su predstavljali još jedan vizuelni “podsetnik” na srpsku represiju i hegemoniju. Sećam se tih grafita: “Srbija do Tokija”, pa na engleskom “I am not just perfect I am Serb too” (Nisam samo savršen, ja sam i Srbin), ili “Ovo je Srbija”. Na ovom poslednjem, ispod njega, kasnije se pojavio još jedan grafit koji je glasio: “Ovo je zid, budalo”.
Bilo je i drugih, poput “Delije”, za koje sam kasnije shvatila da su navijačka grupa jednog fudbalskog kluba. Svaki put kada bi Srbija pobedila u fudbalu ili košarci, rafali metaka bili su neizbežni. Bilo je pametno u to vreme ne kretati se ni u obliku slova “L” kroz grad.
Naši grafiti bili su drugačiji. Bilo je proleće 1998. godine, sigurno druga polovina marta, kada je Burim pozvao nas, svoju ekipu — mene, Vloru, Kushtrima i još nekoliko drugih kojih se ne sećam — kod sebe kući. Ne sećam se da li smo te večeri razgovarali o ideji da pišemo grafite ne samo u “našim” delovima grada, već i u centru, ili je to ranije bila ideja Burima i Kushtrima. Kushtrima sam tada poznavala samo površno, ali nedugo zatim postao je moja ljubav.
Kasnije smo shvatili da su porodice naših majki bile deo “Ilegale”, da su to bili bivši politički zatvorenici, i kroz šalu smo govorili da smo, za razliku od te generacije koja je parole ispisivala četkama i bojom, obično crvenom, mi “napredovali” — koristili smo sprej, takođe crvene boje. I mi smo, kao i oni, pisali “Kosova Republikë” (Kosovo republika) — oni kao zahtev, a mi kao potvrdu, budući da su albanski delegati Skupštine Autonomne Pokrajine Kosovo proglasili Kosovo republikom 2. jula 1990. godine. Kasnije je volja Albanaca za republikom potvrđena referendumom koji je održan 1991. godine.
Strategija naše “ilegalne aktivnosti” bila je jasna — jedan piše, dok ostali čuvaju stražu, pa se zatim menjamo. Znak da se policija pojavila i da treba da se raziđemo bio je kao da nekoga dozivamo. Odlučili smo se za ime Fis.
Jedne večeri, nakon što smo ispisali grafite na nekoliko mesta, odlučili smo da na zidu škole “Xhevdet Doda”, koja se nalazila u samom centru grada, napišemo “Give peace a chance” (Dajte šansu miru). Te večeri, na redu je bio da piše Kushtrim, dok smo Burim i ja stražarili. Kad je počeo da ispisuje rečenicu koja mi se te večeri činila najdužom na svetu, niotkuda se pojavila policijska “marica”, jedan od onih kombija sa rešetkama, spuštajući se niz ulicu od studentske menze.
Ne znam da li je to bio strah ili adrenalin, ali kada sam počela da vičem “Fis”, glas mi je zadrhtao na način na koji bi mi svaki pevač narodne muzike pozavideo. Kushtrim je okrenuo glavu i, nastavljajući da piše, nasmejao se: “Kaži, draga”, imitirajući moj glas. Završio je rečenicu, “marica” je nastavila prema pošti, a mi smo se zaputili nazad ka “Santeji”, smejući se mom “refrenu” “F-i-i-i-s”.
Nakon oslobođenja, u junu 1999., moji imaginarni obrisi segregiranog grada su se spojili. Po prvi put, sa Kushtrimom, zakoračila sam u mnogo objekata javnih institucija. Po prvi put, kao dvadesetogodišnjakinja, ponovo sam otkrivala grad. Ali ovaj put, bez potrebe za hodanjem u “L”.
Tišina i buka jedne decenije otpora, u svim njegovim oblicima, koje je grad upijao zajedno s našim telima, polako su nestajale – zajedno sa vekom koji je prolazio.
Bili smo slobodni. Ili barem delimično.
Naslovna slika: Pozadinska fotografija otrovanog studenta i naslov „Kosovo“ u obliku okova delo je Faika Krasniqija iz devedesetih godina.