Aida je još u osnovnoj školi, prvi put, pokušala da okonča svoj život. Bila je noć, a odjek svađe njenih roditelja prodirao je iz sobe u sobu. Ležala je ukočena u krevetu, slušajući buku te svađe koja joj se činila beskrajnom, dok joj kroz glavu nije prošla samo jedna misao: ako bi oni otišli, tanka nit koja ju je držala vezanu za svet bi se prekinula i ona bi se jednostavno raspršila.

Posle toga, Aida je zapala u gotovo neprekidno stanje odvojenosti, nesposobna da razume gde počinje, a gde se završava njeno sopstvo. Bio je to čudan poluživot, kao da je sve stavljeno na čekanje. Dani su joj se mešali, a sobe gubile svoje ivice, raspadajući se u bezoblične prostore.

Pričala je i kretala se kao i obično, kao što to čini dete, ali njen doživljaj nije bio takav. Sve joj je delovalo otuđeno, kao da posmatra samu sebe iz nekog vrlo dalekog mesta. Koliko god bila svesna, mogla je biti okružena ljudima, a opet se osećati kao da nije deo iste stvarnosti s njima.

“Osećala sam se kao da nigde ne mogu da postojim”, priča ona. “Ni u prostorima, ni u kućama drugarica, pa ni u svojoj kući. Bila sam tu, ali kao da zapravo nisam bila. To je bilo potpuno odvajanje, kao da je moje telo radilo stvari, dok se moj um nalazio sasvim negde drugde.”

Posle nedelju dana, njeni roditelji su se pomirili. Za njih je ta svađa bila samo privremena, još jedno pucanje u staklenom oklopu života ispunjenog tugama i krhkim pomirenjima. Ali za Aidu, to iskustvo je stvorilo pukotinu koja je ostala otvorena. Već joj se bio usadio osećaj da njeni roditelji mogu svakog časa da se raziđu, a ta nesigurnost ju je držala u lebdećem, nepodnošljivom stanju teskobe.

Ta godina ostaće najteži period njenog života. Pokušala je da se ubije još tri puta.

“Roditelji su mi davali tumačenja za sve”, kaže. “Postojala sam, radila stvari, ali uvek iz tuđe perspektive. Moj pogled na svet bio je toliko unutrašnji da nisam mogla da ga izrazim. Kada bi se dve figure na koje sam se oslanjala udaljile, makar i na kratko, verovala sam da, ako odu, ja ću jednostavno nestati – ne da umrem, niti da me neko odvede – nego jednostavno da nestanem.”

Godinama kasnije, tokom psihoterapije, počela je da shvata da to stanje nije bilo samo zbog njih.

Sedeći naspram psihološkinje, u tišini sobe, shvatila je da nije razvod roditelja bio ono što ju je gotovo uništilo, već unutrašnje gušenje koje je postojalo mnogo pre nego što su roditelji počeli da se svađaju.

Kasnije će razumeti da je njihov sukob bio samo odraz njenih unutrašnjih previranja, borbe da prihvati samu sebe.

Praznina koja ju je progonila, onaj neprekidni osećaj nepripadanja, imala je korene u nečemu dubljem – u tihoj odsutnosti samoprepoznavanja i usamljenosti koja prati osećaj queer identiteta, u svetu koji ne zna da te vidi onakvu kakva jesi.

Iako je tokom psihoterapije počela jasnije da izražava kako se oseća, činjenica da je uspela da tome da ime nije bila dovoljna da problem nestane. Disocijacija, ono početno odvajanje koje je Aida osećala od stvarnosti, bila je preduboko usađena u njenu psihu i nastavila je da je proganja, čak i nakon što je naučila da je prepozna. U međuvremenu, osećaj depersonalizacije – kao da lebdi, nekako izvan svog tela – ukorenio se u ritmu svakodnevnice kao nešto uobičajeno i trajno.

“Depersonalizacija je postala deo onoga što sam bila. Postala je deo mog identiteta”, rekla je.

Suočavanje s depresijom

Kada je ušla u dvadesete, Aida je već brojala četiri pokušaja samoubistva. Lekari su joj dijagnostikovali teški depresivni poremećaj – naziv koji joj je konačno dao objašnjenje za simptome praznine i osećaja odvojenosti koji su je pratili još od detinjstva. Više od decenije išla je od psihologa/škinje do psihologa/škinje, od psihijatra/ice do psihijatra/ice, isprobavala različite tretmane i godinama bila na terapiji antidepresivima.

“Sećam se da se to desilo vrlo rano. Možda u drugom ili trećem razredu”, kaže ona. “I sada shvatam da sam depresiju imala još tada.”

Njena priča poklapa se s onim što pokazuju istraživanja širom sveta. Queer osobe – lezbejke, gej muškarci, biseksualne, trans i nebinarne osobe – češće se suočavaju s depresijom, anksioznošću i suicidnim mislima nego njihovi heteroseksualni vršnjaci. Psiholozi to nazivaju manjinskim stresom, što označava trajno stanje pritiska koje nastaje usled stigmatizacije, predrasuda i društvene isključenosti. Taj stres se pretvara u svakodnevni teret koji se s vremenom nagomilava i polako nagriza mentalnu dobrobit, ostavljajući duboke tragove.

U Ujedinjenom Kraljevstvu, jedno istraživanje sa skoro pet hiljada adolescenata u Bristolu pokazalo je da su queer mladi između šesnaest i dvadeset jedne godine bili četiri puta skloniji da se osećaju očajno, da nanose sebi povrede ili da razmišljaju o samoubistvu. Istraživači su to direktno povezivali sa vršnjačkim nasiljem, odbacivanjem u porodici i stalnim anksioznim preispitivanjem – da li je bezbedno ili ne pokazati ko si. Takođe, studija je pokazala da simptomi često počinju već u desetoj godini života, kada deca počinju da shvataju da su drugačija od svojih vršnjaka. Taj obrazac se ponavlja svuda. Ono što povređuje queer osobe nije njihov identitet, već reakcija okoline na njih i, pre svega, strah od neprihvatanja.

Aidini roditelji nikada nisu shvatili da je njen očaj proizašao iz činjenice da je queer, iako su bili zabrinuti zbog njenog teškog mentalnog stanja.

“Kako su mogli da razumeju”, rekla je Aida, “kad ni sama nisam imala izraze u jeziku da objasnim kako se osećam”. Nakon prvih pokušaja samoubistva, roditelji su je odveli kod gradskog hodže, što je bila uobičajena praksa za jednu religioznu porodicu. Drugi put, odveli su je kod psihijatra u javnom sektoru, ali je to iskustvo bilo poražavajuće. On je bio podrugljiv, arogantan i učinio da se oseća još slabije nego što se već osećala ranije u toj situaciji. Tokom jedne druge posete, jedan psihijatar joj je umesto psihijatrijskog tretmana čitao stihove iz Kurana.

Ali s vremenom su stvari počele da se menjaju. Poslednjih godina Aida je pronašla psihologe koji su je slušali bez osude. Svoje seanse opisuje ne samo kao podnošljive, već čak i kao “prijatne”. Ipak, ni sada nije sigurna da li se ta promena dogodila u malom gradu u kome je odrasla. Na Kosovu, aktivisti i queer osobe govore o sporom preokretu. Saradnja između LGBTQ+ organizacija i stručnjaka za mentalno zdravlje stvorila je besplatne usluge i podigla svest – makar u ograničenom krugu psihologa i psihoterapeuta.

Aida priča o jednom takvom primeru osvešćivanja, kada su roditelji jedne njene drugarice lezbejke odveli ćerku kod psihologa radi “konverzije”, ali je psiholog kritikovao samu ideju konverzije i suprotstavio se roditeljima. Ipak, ne može se reći da je ovaj osetljiv pristup prema iskustvima queer osoba već rasprostranjen svuda. Svedočanstva o psiholozima i psihijatrima koji osuđuju ili stigmatizuju queer osobe i dalje su prisutna, naročito van uskog kruga stručnjaka koji sarađuju s organizacijama za queer prava. U različitim delovima Prištine, a još više izvan nje, praksa mentalnog zdravlja, prema rečima aktivista i queer osoba, često ostaje ukorenjena u stereotipima i stigmatizaciji.

Obrazovanje

Aidin prvi pokušaj da okonča svoj život dogodio se u školi, u devetom razredu, jedne noći posle žestoke svađe njenih roditelja. Nastavnici su je hitno odveli na urgentno odeljenje, a odatle su je poslali na psihijatriju u gradsku bolnicu, gde ju je psihijatar primio hladno, gotovo s prezirom. Zatim su je uputili kod školskog psihologa, koji je učinio suprotno od onoga što se od jednog profesionalca očekuje.

“Rekao je drugima [u školi] šta sam mu ispričala”, kaže Aida. “Jedna osoba mi je prišla i pitala: ‘Kako si htela da se ubiješ?’”

To razočaranje učinilo je da se oseća još povučenije i zatvorenije. Provodila je vreme sama, bila je u učionici “telesno, ali ne i umom”.

“Išla sam samo da roditelji ne bi prigovarali što izostajem”, kaže. “Bila sam potpuno nezainteresovana za nastavu.”

Ipak, kasnije tokom tih godina, skupila je snagu da ponovo potraži pomoć. Na svoje iznenađenje, psihološkinja u gimnaziji ju je lepo primila i nije ogovarala njene probleme. Prvi put je osetila izvesnu utehu, kao da je neko spreman da je sasluša bez osuđivanja. To nije bilo dovoljno da izbriše godine nepoverenja, ali joj je otvorilo put ka novom načinu razmišljanja, u kome se Aida više nije osećala toliko usamljeno.

U desetom razredu Aida je počela da se uključuje u volonterske projekte u školi – posao koji joj je skretao misli sa same sebe, makar i privremeno. Počela je da se interesuje za žene koje su doživljavale nasilje, za beskućnike, za osobe u potrebi, kao i da se priključuje manjim aktivističkim kampanjama. Te aktivnosti su joj davale osećaj svrhe, ali su istovremeno bile i beg.

“Radila sam od jutra do mraka samo da sebi ne ostavim vremena da se bavim sobom”, tvrdi ona.

Ipak, u dubini, osećaj nemoći nastavljao je da je pritiska.

U školama na Kosovu o queer identitetima se ne govori. Nastavni plan i program ih izbegava, nastavnici često nisu obučeni, a mnogi od njih se plaše reakcija ako pokušaju da otvore tu temu. Queer deca odrastaju bez zastupljenosti, bez glasa i često bez poverenja u same odrasle koji bi trebalo da ih zaštite.

Obrazovni sistem na Kosovu nikada nije ponudio Aidi, niti bilo kome poput nje, jezik kojim bi mogla da razume sebe. Nema feminističkog obrazovanja, niti seksualnog vaspitanja koje bi deci približilo empatiju, identitet ili želju. Tokom školskih časova, gde se rod svodio na biologiju, bilo je malo prostora za radoznalost ili brigu.

Aidino pravo obrazovanje počelo je izvan tih zidova.

Aktivizam, jezik i pripadnost

Kada se sa osamnaest godina preselila u Prištinu, Aidin život je privremeno krenuo na bolje. Tokom studija počela je da upoznaje queer osobe i, po prvi put, zajedno s njima mogla je da podeli pitanja koja su je pratila već dugo, pronalazeći zajednički jezik brige i preispitivanja. Izolacija koju je nosila još iz detinjstva i adolescencije, osećaj otuđenosti i odvojenosti, počeli su da dobijaju oblik i ime.

Čitala je, slušala, proučavala – i polako je počela da razume da njena bol nije bila lični nedostatak, već odgovor na to što je nebinarna osoba u društvu koje ne priznaje postojanje izvan heteronormativnih kategorija.

“To je bilo vreme kada sam počela da razmišljam da možda nepripadanje nije moj neuspeh”, kaže ona.

Ljudi koje je upoznala koristili su različite termine. Neki su govorili queer, neki gej, lezbejka ili transrodna osoba; drugi nisu govorili ništa. Ali druženje s njima donosilo joj je osećaj olakšanja kakav dugo nije osetila.

Sastanci su bili mali, ali s velikim uticajem. Jedna iznajmljena kancelarija u Prištini, kafić uskog prostora posle radnog vremena, krug ljudi koji su govorili tiho i glasno o stvarima o kojima se drugde nikada ne bi razgovaralo. Govorili su o stidu, o preživljavanju, o svakodnevnom radu da budu viđeni i priznati.

“To je bio prvi put da sam shvatila da postoji spektar”, priča ona. “Da biti nebinarna osoba ne znači samo jedno. Neki ljudi su bili fluidni, drugi uopšte nisu koristili lične zamenice. To me je nateralo da se osećam manje usamljeno.”

Aktivizam joj je dao jezik, a s njim je došao i krhki osećaj pripadnosti. Pomagala je u organizovanju malih radionica, protesta i onlajn kampanja.

Kroz zajednicu je naučila da je identitet stalna praksa – ponekad nadahnjujuća, ponekad iscrpljujuća.

Shvatila je i to da ni put kroz izazove mentalnog zdravlja nije uvek linearan. To shvatanje izražavala je kroz svoje telo. Neke dane osećala se živo, prisutno, ukorenjeno u svom telu. Drugih dana, to isto telo joj je ponovo delovalo strano, udaljeno, gotovo nepodnošljivo.

Ali svet oko nje se nije promenio. Za svaku malu nit brige koju bi pomogla da se stvori, postojale su brojne druge tendencije da se queer identitet tretira kao društveno odstupanje.

Povratak u poznatu samoću

Kada je Aida počela da uči više o tome šta znači biti queer i o rodu, pomislila je da je napokon spremna da progovori. Jednog popodneva odlučila je da svojoj najboljoj drugarici kaže da je biseksualna, ostavljajući za kasnije ono složenije, neizrečeno – svoje nebinarno rodno određenje.

Reakcija drugarice bila je trenutna, gotovo odsečna.

“Od ovog trenutka ja sam homofobična”, odgovorila joj je.

Odbacivanje je doživela kao da su joj se pred očima zalupila vrata. Ubrzo su i rođaci počeli da je gledaju s nepoverenjem. Za njih su njena queer prijateljstva i tomboy stil oblačenja – etiketiran kao “muški” – bili znaci nečega što ona još nije javno izgovorila.

Ponovo se povukla u sebe. Nastavila je da proučava šta znači biti queer, biti nebinarna osoba, ali to je činila u tajnosti, sa strahom koji joj je pritiskivao ramena. Mislila je da možda greši u vezi sa sobom, da su možda sumnje koje su posejale drugarica i rođaci bile opravdane. A iza svih tih sumnji krila se još dublja bojazan: šta ako roditelji saznaju? Šta ako je ne prihvate? Jedina nit za koju se držala mogla bi da pukne.

Ipak, nastavila je da odlazi kod psihologa, ali nikada nije govorila o tome da je queer.

“Toliko sam sputavala sebe”, kaže ona. “Kao da sam isključila ceo nervni sistem. Samo sam postojala, samo disala.”

Dani su se pretvorili u praznu svakodnevicu. Odlazila je na posao, ali su sati prolazili u senci anksioznosti. U svakom većem društvenom okruženju hvatala bi je panika – telo bi joj se steglo, vid bi se zamaglio i jedva bi čekala da ode. Kod kuće bi spavala tri sata, budila se, gledala bilo koji program satima, pa ponovo spavala. Taj ciklus je trajao oko dve godine. Nije više pokušavala da se ubije, ali je ta misao bila uvek prisutna – tiha vrata, spremna da se otvore svakog časa.

“Sav taj fizički bol koji dolazi s anksioznošću – celo te telo boli i ne razumeš šta se dešava. Uvek si na ivici paničnog napada”, priča ona.

Na kraju je odlučila da ponovo ode kod jedne psihijatrice – ovog puta joj je ispričala sve. Ona joj je prepisala antidepresive i terapiju protiv anksioznosti. Promene je počela da primećuje odmah.

“Prvi put u životu imala sam mir u glavi”, priznaje ona. “Nijedna navala misli. Samo sam disala. I prvi put sam shvatila da možeš da postojiš, a da se ne osećaš loše.”

Lekovi protiv anksioznosti utišali su buku dovoljno da terapija antidepresivima počne da deluje. Po prvi put, Aida je polako počela da zamišlja da bi mogla da se oseća prijatno u svojoj koži, bez obzira na to s kim razgovara ili kome govori o sebi.

Detinjstvo

Mnoge nebinarne osobe preferiraju da se oslovljavaju zamenicama oni/one. Aida bira zamenicu “ona”. Za nju, to nije negiranje, već prihvatanje iskustva da je odrasla kao devojka i da ju je svet tako video.

“Nisam imala problem sa svojim telom”, rekla je. “Ali sam mrzela način na koji su me muškarci gledali, kako su me seksualizovali i objektivizovali. I onda nisam volela ni svoje telo.”

Ponekad je usvajala osobine ponašanja koje se uglavnom pripisuju dečacima, jer su joj otvarale vrata koja bi inače bila zatvorena – kao alati koji joj daju osećaj slobode i mogućnost da se kreće bez straha.

Tek kasnije, kada je pronašla jezik za rod i seksualnost, shvatila je šta je oduvek osećala: nelagodnost nije dolazila od njenog tela, već od značenja koja su mu drugi stalno pripisivali.

Njeno detinjstvo bilo je naklonjeno onome što su drugi nazivali “dečačkim ponašanjem”. Njen otac je popravljao kućne uređaje – mašine, usisivače, sušilice – i ona je volela da ide za njim u radionicu, da sedne među alate i posmatra ga dok radi. Volela je mašine i osećaj čekića u ruci. Nosila je široke košulje kako bi izbegla poglede muškaraca. Ali tokom svih tih iskustava, stalno je osećala depersonalizaciju – kao da posmatra sebe malo izvan svog tela.

“Možda sam bila u drugom razredu”, priseća se ona. “Sećam se kako sam stajala pred ogledalom i pomislila: ‘Ovo nisam ja. Kao da su roditelji nešto stavili ispred ogledala, i svaki put kad bih ulazila u kupatilo, videla bih to nešto umesto sebe.’”

Bilo je i toplih trenutaka otkrivanja, koje danas vidi kao sitne delove svog ranog identiteta. Seća se bliskosti sa devojkama, prvih osećanja privlačnosti prema njima, koja je osetila veoma rano, pre nego što je znala da ih imenuje. U prvom razredu sedela je pored devojčice koja joj se dopadala. Jednom, dok su prelazile ulicu držeći se za ruke, iznenadio ju je osećaj sigurnosti.

“Bio je to prvi put da sam se osećala sigurno bez roditelja”, kaže.

Za Aidu, zbunjenost nije bila samo u nazivima ili zamenicama, već i u tome kako se kreće, kako sedi, kako zauzima prostor. Pravila roda bila su svuda, uklesana u tela i gestikulacije, a ona nikada nije mogla sa sigurnošću da zna gde pripada ili koje pravilo joj odgovara. Kada bi bila nežna, gledali su je kao devojčicu; kada bi bila oštrija, kritikovali su je – baš kao kad odrastanje počiva na ulogama koje se ne dovode u pitanje: roze ili plavo, lutka ili auto, devojčica ili dečak.

“Biti nebinarno dete često znači ne biti viđen, ili biti primoran da se uklopiš u uloge koje nikada nisu delovale kao dom”, priča ona.

Neki nauče da se kriju iza ponašanja dečaka ili devojčica, zavisno od situacija koje nude više sigurnosti. Aida je naučila da radi oboje. Uzimala je od dečaka ono što joj je davalo slobodu, stajala je pored devojčica kada su nudile sigurnost. U toj međuprostornoj sferi, izgradila je najraniju verziju sebe. Kada se osvrne unazad, uverena je da bi mnoga iskustva bila lakša da je okolina oko nje bila drugačija.

“Znam da su moji roditelji konzervativni i razumem odakle dolaze”, rekla je. “Ali institucije – škole, nastavnici, psiholozi, lekari, ceo sistem – morale su da budu bolje. Krivica za moje mentalno zdravlje leži više na njima.”

Ovo ne govori da bi svalila krivicu na njih, već da pokaže da uvek postoji prostor za napredak. Detinjstvo koje počiva na prihvatanju znači manje samoće, manje nepotrebne patnje i stabilnije mentalno zdravlje.

“Mi koji smo queer naučili smo to kroz preživljavanje i neprekidnu potragu za sigurnošću”, zaključila je ona.

Naslovna: Dina Hajrullahu / K2.0