Zovem se Dragica Majstorović, devojačko Jerić, a kratko me zovu Dragana. Do 1977. sam živela u Kosovu Polju sa majkom Petrijom, ocem Ivanom, bratom Slavkom i sestrama Miroslavom i Danijelom. Iste godine sam se upoznala sa mužem, Miloradom Majstorovićem, rođenim u Obiliću, koji je radio i živeo u Skoplju, tako da sam i ja otišla da živim tamo. Radila sam u vojnoj bolnici u Skoplju. Tamo sam rodila dvoje dece. Nikolu, starijeg sina, sam rodila 1979, a Ivana, mlađeg, 1981.

U Skoplju smo živeli i radili do 1992. Povlačenjem vojske, pošto sam ja bila civil u vojsci, povukli smo se u naše mesto rođenja, Prištinu. Tamo sam radila u ambulanti vojnog garnizona kao zdravstvena radnica, a muž je radio u Elektroprivredi u Obiliću. Dali su nam stan na Kičmi, gde smo živeli i uzgajali decu. Stariji sin je završio elektrotehniku, a mlađi treću godinu srednje škole „Ivo Lola Ribar“ u Prištini. Ja sam kao devojka završila medicinsku školu u Prištini, a višu u Beogradu.

Moj je rad uvek bio zasnovan na medicini. Imala sam prijatelja među Albancima, Gorancima i Srbima. Pomagala sam svim nacionalnostima, svim ljudima i uvek sam se bavila humanitarnim radom. Tako sam zamišljala i ljude oko mene, jer su i oni razmišljali kao ja.

Nismo imali nekih većih problema pre ratnih dešavanja jer nismo bili povezani ni sa čim, ni politički, niti smo bili angažovani na bilo čemu drugom, osim posla. Sam rat me je našao na dužnosti. Celo vreme sam radila u vojnoj ambulanti, gde smo lečili civile, vojne osiguranike i sve oni koji su bili u opasnosti.

Deca uopšte nisu bila angažovana u radu. Stariji je upravo trebao da upiše fakultet, dok je drugi završio školu. Bio je letnji odmor, škola je prekinula rad i mi smo ih poveli sa sobom. Svi smo većinom boravili u Kosovu Polju, kod mojih roditelja, kako bi decu imali pod kontrolom i svi bili zajedno. Ceo taj ratni period i posle rata smo većinom bili zajedno, preživeli zajedno. Nakon rata smo odlučili da ostanemo u Prištini jer nam je tu bio stan, tu smo živeli i smatrali da nikome nismo naneli štetu i da možemo na miru da ostanemo tu.

Nakon povlačenja vojske, nakon što su svi otišli, mi smo ostali i ja sam počela malo da radim u bolnici, na hirurgiji, jer sam bila instrumentalista u operacionoj sali. To je trajalo samo deset dana jer je počeo teror u bolnici. Došli su Albanci koji su tu radili ranije, počeli da uznemiravaju ljude tu i izbacili nas. Shvatila sam da mi nije mesto u bolnici i vratila se kući.

Stalno smo prijavljivali nasilje oko nas, ali UNMIK i engleski KFOR su nam rekli da ne mogu da nam obezbede zaštitu, da trebamo da odemo.

Nakon otprilike deset dana, jedno jutro su došli neki ljudi, na silu ušli u moj stan i jednostavno nas izbacili iz njega. Mi smo uzeli dokumenta i otišli u Kosovo Polje, kod mojih roditelja. Ja sam bila nezaposlena, muž još nije počeo, deca su imala potrebe, jedan da završi školu, drugi se upisao na fakultet. Dakle, morali smo da tražimo rešenje.

Javila sam se mojoj komandi i dobila poziv da se vratim na radno mesto. Otišla sam u Leskovac, tamo počela. Muž i deca su ostali sa mojim roditeljima. I tog užasnog 19. avgusta ’99. je moj sin krenuo za Leskovac sa našim komšijom, Draganom Stefanovićem, jer sam ga ja tamo upisala da završi četvrtu godinu gimnazije. Oni su kidnapovani na relaciji Kosovo Polje – Merdare i odvedeni u nepoznatom pravcu. Kasnije smo saznali da je sabirni centar bio u Batlavi.

Oni su krenuli komšijinim vozilom. Čekali smo ih na Merdaru, ali oni nikada nisu prešli granicu. Moji roditelji i muž su mi rekli da su ih pratili. Verovatno su kidnapovani u zoni Lapa i odvedeni u nepoznatom pravcu.

Kasnije smo imali tačne informacije od naših albanskih komšija. Imali smo prijatelje sa kojima smo sarađivali, sa kojima smo živeli dobro, kojima smo pomogli. Jedan od njih nam je rekao da se nalaze u istražnom zatvoru u Batlavi i da njihova sudbina još nije poznata. Nakon nekoliko dana je ovaj svedok ubijen na misteriozan način. Posle ovog nismo imali drugih informacija.

Bilo je raznovrsnih informacija, da su ljudi transferisani u Albaniju za organe, da su ovi sabirni centri u Prištini, u Batlavi. Pokušavali smo na sve moguće načine. Prvo je da su muž, majka i otac otišli u bazu engleskog KFOR-a u Prištini i prijavili njihov nestanak, rekli im da oni nikada nisu stigli na mesto gde su krenuli. Oni im nisu uzeli nikakve podatke, rekli im da su veoma zauzeti, da nemaju vremena da se bave tim problemom i rekli im da se prijave Crvenom krstu. Odmah su prijavili Crvenom krstu i oni su samo registrovali slučaj i nisu ništa uradili.

Zatim smo pokušavali preko naših, privatnih veza, preko albanskih prijatelja, raznih nevladinih organizacija, da pronađemo nešto. Rekli smo da ćemo platiti otkup, da ćemo prodati stan, da ćemo uraditi sve to, ali bez uspeha. Zatim smo se obratili našoj državi, srpskoj vladi i zastupničkim kancelarijama. Na kraju smo se udružili kao porodice i osnovali jednu organizaciju kako bi lakše saznali istinu i saznali gde su naši. Neprekidno smo sarađivali sa UNMIK-om, KFOR-om, svake nedelje smo se sastajali sa patologom Hose Barajbarom (Jose Baraybar). Tada sam bila u prvoj delegaciji i otišla u Prištinu mnogo pre osnivanja vlade, ali kada su oslobodili ove albanske osuđenike, mi smo otišli i ja sam imala sastanak tog dana. Nas sedam roditelja je bilo tu da vidimo šta se desilo na našim ljudima.

Nama je bilo jasno da nije imalo živih ljudi. Tražili smo, apelovali, da se oslobađanjem ovih Albanaca osuđenih za zločine oslobode i naši, jer je broj kidnapovanja bio 1700, koliko ih je bilo i ovde, bilo je 2022 Albanaca u zatvorima. Ja sam išla i u te zatvore, tražila od Albanaca koji su imali svoje u zatvorima da apeluju za naše, da dođe do razmene svih, da se nešto desi jer sam imala informacija od Albanaca da su ljudi kidnapovani zarad razmene. To je bila prva varijanta, da su oni kidnapovani kako bi oslobodili ove. Ali ovde, Koštuničina i Đinđićeva vlada nije slušala jer su možda dobili nalog da ih treba osloboditi, a mi nismo saznali ništa.

Nastavili smo da lutamo, držali smo razna okupljanja pred ambasadorima, prvo se sastali sa Hakerupom (Hækkerup), o protokolima koji su potpisani. Sastajali smo se sa UNMIK-om, KFOR-om, davali razne informacije, trudili se na sve načine, ali je sve i dalje bilo neuspešno.

A za svih ovih 20 godina smo trebali da preživimo, održavamo porodicu. U međuvremenu smo se svi razboleli, cela porodica pati od štitne žlezde zbog stresa. Majka mi je umrla zbog toga, posle mi je umro otac, pre nekoliko godina, a sada i brat. Ja i sestra se lečimo i primamo terapiju za štitnu žlezdu.

U međuvremenu sam napisala knjigu posvećenu svim kidnapovanim i nestalim osobama jer naše osobe koje su kidnapovane su i dalje zavedene kao N. N. Kada ih pronađu, oni dobiju ime i prezime, ali se do tada vode kao nepoznati. Knjigu sam posvetila deci i ubijenima, čak je jedna poezija posvećena ubici. Tu molim ubicu, kažem mu da će mu sve biti oprošteno, samo neka mi kaže gde mi je sin. Jer živeti čitav život i ne znati šta se je desilo detetu, to je užasno.

Ja sam radila u vojsci, ali kao zdravstveni radnik, sa humanitarne strane, dakle nikada ništa loše. Lečila sam ljude kojima je bila potrebna pomoć i to radim i danas. Muž je bio zaposlen, dakle nismo ništa nikome uradili. Sve su komšije potvrdile da smo im samo pomagali. Ali, verovatno je da smo se našli na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Bili smo sa druge strane i naša je vera bila pogrešna i to nas je koštalo života. Dakle, dete je platilo zato što je bilo Srbin. Nije bilo krivo, niti dužno, gimnazijalac koji je krenuo da upiše četvrtu godinu srednje škole. Kaže se na našem jeziku: „Nit luk jeo, nit luk mirisao“. A opet žrtva.

Za nas su najteži praznici. Kada dođu, uvek ostavimo jednu stolicu praznu. Imao je samo 17 godina kada je krenuo na put. Sada, 5. septembra bi napunio 39. Tako je izgubljen ne samo jedan život, već cela porodica. Da je bio živ, sigurno bi imao porodicu. Ali, šta da se radi? U ovim problemima, čovek obično ostane usamljen. Muž se odmah predao, nije bio u stanju da ga traži. Predao se možda zbog krivice što smo ostali, nismo otišli jer je on insistirao govoreći: „Treba da ostanemo, nismo nikome ništa loše učinili, treba da ostanemo u našoj kući“. Izgleda da ga ovo progoni svih ovih godina, to što nas je ubedio da ostanemo i mirnim putem čekamo na naše. Jer su tako ljudi pozivali: „Ostanite u vašim kućama!“.

Bila sam svedok nekoliko sastanaka Majka Džeksona (Mike Jackson) koji nam je govorio: „Budite mirni u vašim kućama, niko vas neće dirati! Došli smo ovde da donesemo mir, a ne rat“, a moj je muž govorio: „Čujte šta kažu ljudi“. Naš rukovodilac, Milošević, je govorio „Doći će ljudi da se staraju o vama, nema zašto da napuštate vaše kuće!“. Kada je došao Majk Džekson, na svim sastancima, u svim selima, u Čaglavici, Kosovom Polju i Obiliću, svuda, govorio je: „Nema potreba da napuštate kuće, život će se srediti, stanje će se srediti, ljudi će nastaviti da žive. Ne možete da prognate ceo narod!“. I mi smo se rukovodili idejom da je stvarno tako, da će se elitna vojska starati o svima isto. Ali, uverili smo se u suprotno. Prvo, tokom prijavljivanja nestanka, kada nam je jedan vojnik rekao da nema vremena da se bavi time, da ga to ne interesuje. Drugo, kada smo se žalili da ljude izbacuju iz stanova i niko nije hteo da dođe. Tako smo shvatili da nema spasa za nas, da ćemo morati da odemo negde. I tako se je i desilo.

I evo nas danas, raseljeni. Napustili smo Prištinu, naš grad, našu zgradu, našu ulicu, naše ljude. Sada živimo ovde. Beograd je lep, ali kao što kaže Verica: „Priština je u našem srcu“. Živeli smo tamo, voleli smo tamo, radili smo tamo, imali smo našu ulicu od lipa, imali smo prijatelje, živeli smo srećno bez obzira na sve svađe koje su se dešavale s vremena na vreme. I nismo hteli da odemo, već smo hteli da ostanemo. Mislili smo da možemo jer smo bili nevini.

Ja sam posle toga radila u Leskovcu prvih osam meseci. Nisam imala kuda. Bila sam sama, porodica mi je ostala u Kosovu Polju. Ivan je trebao da dođe, krenuo je 19. avgusta ’99. da se upiše u školu i kako bi bio sa mnom, u jednoj sobi. Kada je kidnapovan i nestao, ja sam ostala u Leskovcu još osam meseci jer nisam imala kuda. Nisam imala para, ni smeštaja, nisam imala ničega. Radila sam celo vreme.

Moji roditelji su ostali u Kosovu Polju do 2000. i na kraju je ovaj komšija što živi u Švajcarskoj došao i ponudio da nam kupi imovinu, pa je otac i prodao. Kada je prodao i kupio kuću ovde, svi smo došli kod njega. U jednom trenutku je 16 osoba živelo u jednoj kući. Oni su je kupili, ali dok su je sredili, oko sredine marta ili aprila, sam i ja došla iz Leskovca i zatim dovela porodicu, muža i sina, i živeli smo sa mojim roditeljima dok ja nisam uspela da prodam stan u Prištini. Onda smo kupili stan ovde.

Ivo Andrić kaže: „Nema niša lepše nego živeti ceo život u jednom mestu i na dugo vremena jer je to tvoj grad, tvoja ulica, sve je tvoje“. Dakle, prvo sam otišla za Leskovac, tamo sam prvo bila. Nije bilo daleko, ali nisam nikoga poznavala. Bilo je veoma teško za mene u Leskovcu jer se odmah dogodilo da su mi kidnapovali Ivana. Tako da sam tamo živela u agoniji, tražeći sina, uz pozive, peticije i više od sto njegovih fotografija sa natpisom: „Da li neko zna, da li je neko nešto čuo?“. Zatim sam kontaktirala sa prijateljima u Prištini, ljudima u Srbiji, državom, vladom, kako bi uradila nešto. Dakle, tih osam meseci je bio pakao.

Kada sam došla u Beograd bilo je još gore, mnogo teže, ali morala sam da utešim roditelje. Za njih je bilo najteže jer su ga oni ispratili toga dana. Nisam mogla da ih smirim, ja sam njegova majka i trebala sam da tešim i moje roditelje. Oni su stalno posmatrali kako reagujem i ja sam se stalno hrabro držala govoreći da ima vremena, da se još ne trebamo predati jer se nikada ne zna. Zatim smo uspostavili kontakt sa ljudima iz Albanije, nekim prijateljima koji su nam ispričali kako je stric tokom Drugog svetskog rata otišao u Albaniju. Bili su zarobljeni, ali su se ljudi vratili. Dakle, sa raznim ljudima koji su preživeli na taj način, stalno smo postavljali pitanja i tražili svedoke koji su bili u kampu, da nisu možda nešto videli ili čuli.

Moj zet i sestra su ostali na Kosovu još dve godine zbog mog Ivana, kako bi saznali nešto. Mislili smo možda se pojavi neko, možda se vrati. Znači, ovo je agonija jedne čitave porodice jer su deca traumatizovana, mi traumatizovani, a celo vreme smo morali da radimo, živimo. Ja sam radila u hitnoj pomoći, nisam više mogla da uđem u operacionu salu, nikako. Rad koji sam obavljala je bio visokog nivoa, na kukovima, ortopedsko-traumatološkim instrumentima. Specijalizovala sam i bila veoma dobra u toj oblasti. Ali, kada se je ovo desilo, tražila sam nešto, ne lakše, jer nema ničeg lakog kod hitne pomoći, već nešto što nije visokog nivoa jer koncentracija mora da mi potraje po tri ili četiri sata.

Radila sam celo vreme, nisam bila na bolovanju ni jedan jedini dan. Od prvog dana do penzije nisam bila na bolovanju, sada sam u penziji jer je uvek bilo lakše raditi, tražiti Ivana, pisati, podržavati porodicu. Cilj mi je bio da okupim porodicu, obezbedim kuću jer se je muž odmah predao.

Zatim sam pregovarala sa Albancima da prodamo stan, tražila sam da kupim stan negde i opet smo kupili pored roditelja kako bi pomagali jedni-druge kao porodica. Da, učestvovati znači imati nekoga sa kim da razgovarate, podelite bol.

Zahvaljujući ovom udruženju smo pokucali na sva vrata, nema napora koji nismo preduzeli. Ovde ćete videti fotografije, sastanke sa svim ambasadama, svim ambasadorima. Apelovali smo, čak napravili i jedan film, napisala sam knjigu i posvetila je mom sinu kako bi ostavila traga, kako bi ostala priča.

Moja porodica, dakle otac i majka, imali smo tamo 20 hektara zemlje, kuću i dvorište. Roditelji su bili u penziji kada se je sve ovo dešavalo, kada je ovaj mir potpisan. Oni nisu hteli da idu, hteli su da ostanu, ali pošto su svi masivno odlazili, a mi pasivno slušali kako ljudi odlaze, na silu ih progone, brat mi je rekao: „Ne mogu da ih ostavim, ostaću i ja sa njima“. Kada smo doneli odluku ja i moj brat smo otišli na sastanak kod Majka Džeksona i on nas je ubedio da ostanemo. Sa druge strane videli smo da je opšta situacija loša. Ljudi su ubijani, maltretirani, kidnapovani, ali roditelji nisu hteli da idu i ostave svoju imovinu. Govorili su: „Ako ostavimo ovu imovinu, vi ćete ostati na ulici, zbog toga ćemo se mi žrtvovati. Ako nas ubiju, nek nas ubiju, ali u najmanju ruku ostaće nešto iza nas koje ćete moći da prodate“.

I grobovi porodice su nam bili tamo, očevih, majčinih roditelja, sve to. Nismo mogli da ih ubedimo da odu. Tamo su ostali do poslednjeg. Imali su dobre komšije, ali su i moji roditelji bili veoma plemeniti ljudi. Ćerka našeg prvog komšije Albanaca se je porodila sa našim ženama, radila je na ginekologiji. Oni su došli kod oca i rekli mu: „Više ne možemo da se staramo o tebi, moraš da prodaš jer grupa ljudi želi da te ubije i mi se borimo za tebe jer znamo da si pošten čovek i nisi nikome ništa uradio. Bolje prodaj nama imovinu i idi nego da te vidimo ovde mrtvog.“

Kada im je komšija ovo rekao, otac i majka su odlučili da prodaju. A kada su došli ovde, bilo je veoma teško za njih. Prvo, zato što je dete kidnapovano, ali i zato što su se preselili u drugi grad, u drugu zemlju. Trebalo je upisati decu, nekoga u školu, nekoga na studije. Te godine je bratov mlađi sin ponovio godinu jer nije mogao da uči. I mom sinu je bilo teško, veoma teško. Njemu je i dalje teško. Njegovoj deci, jer se je oženio, je dao bratovo ime. Dakle, ćerki Ivana, a sinu Ivan. Mali Ivan, unuk, je sada napunio 8 godina. Ime je nosio deda, pa moj sin, sada ovaj mali.

Dan kada su me izbacili iz bolnice u Prištini došla sam u Kosovo Polje i rekla roditeljima da treba da idem kako bi zadržala posao. Prijatelji mog sina koji su otišli za Srbiju su stalno govorili: „Mi počinjemo školu, a ti se nisi upisao, kada ćeš da dođeš, šta ćeš da radiš?“. I kada sam odlazila sam mu rekla: „Ostaćeš sa mojim ocem i mojom majkom i bićeš sa tvojim bratom, sačekaćeš dok ti se ne javim telefonom“. A on – zvao me je Draganče – mi je rekao: „Uopšte ne brini Draganče, sve će biti u redu“.

Seo je pred kompjuter i samo rekao: „Idi, neću ti reći do viđenja jer ćemo se videti“. Ovo je bio poslednji pozdrav. Posle je počeo da me zove na telefon: „Svi su otišli“. Zvali su ga drugovi, šta da radi? Kako će završiti četvrtu godinu? On bi ponovio godinu da se nije upisao u školu, trebali smo da se organizujemo da ga upišemo negde. Otišla sam u gimnaziju, upisala ga. Zatim kako da ga prebacim?

Autobusi nisu saobraćali, nije bilo pratnje, nije bilo organizovano. Na kraju, kada je taj čovek trebao da krene za Srbiju, rekla sam da dođe s njim. Tako da su njih dvoje krenuli zajedno na put bez povratka.

Imam i drugog sina, ali Ivan, ne samo zato što ga nema više, već je uvek bio poseban. Kao dete se je o njemu starala njegova baka, tako da je odlično naučio srpski. Kada je došao u Makedoniju je za godinu dana počeo da govori tečno makedonski i pohađao školu na makedonskom. Starijem sinu, Nikoli, sam plaćala časove engleskog, ali je on naučio engleski bolje od ovog kojem sam plaćala časove. 

Bio je i šampion u plivanju. Obojica su plivala za „Vardar“, tamo u Makedoniji. On je bio prvi u njegovoj grupi, imao je medalje za plivanje. Plivao je i vežbao karate. Jedan dan su išli na engleski, jedan na karate, jedan plivanje, obojica. Kada smo došli u Prištinu on je bio vanserijski. Odmah se je uključio. Jedan Albanac je bio džudo trener i odmah ga je upoznao i odveo u njegov klub u „Boro i Ramizu“ i vežbao ga džudo. U gimnaziji je bio jedan od najboljih šahista. Nije normalno igrao šah, njegov bi brat pomerao figure, a on bi okrenuo glavu i tako bi igrao šah. Dakle, bio je napredniji od ostalih.

Kada je došao KFOR, bio je to irski KFOR, on me je pozvao na telefon i rekao mi: „Draganče, zamisli koliko dobro pričam engleski da pratim engleski KFOR i irski KFOR“. Znači, išao je sa irskim KFOR-om i pomagao ljudima.

Bio je dete koje je moglo da ponudi puno, zbog toga je i upisao gimnaziju. Govorio je: „Ne znam čime ću se baviti. Svi moji drugovi već sada znaju, a meni se sviđa najmanje pet ili šest grana. Ne znam kuda da idem“. Rekla sam mu: „Upiši gimnaziju“, a on: „Izabraću najteži smer, prirodno-matematički, tako da ću biti u stanju da odredim“. Ali, počeo je septembar, nikada nije završio četvrtu godinu.

Da je živeo danas bi sigurno bio neka vrsta lekara. Puno je voleo medicinu. Pošto sam se ja bavila medicinom i on je praktikovao medicinu, znao je puno o medicini, stalno se je interesovao. Bio je sportski tip, jezik govorio odlično, bio je dobar matematičar, šahista, a i u medicini je bio isti jer je bio mnogo vezan sa mnom i mislio je da upiše medicinu u budućnosti jer smo se stalno angažovali na humanitarnom radu, pomagali nekome.

Kada odem u crkvu zapalim sveću za njega, kao da je živ i ispod zapalim sveće za sve kidnapovane i nestale, za ubijene za koje znam i ne znam da su ubijeni. Za mene je on još živ. Volela bi najmanje da znam gde je dok sam živa jer mi se javlja u snovima. Kaže mi: „U Albaniji sam, u albanskom kampu i pobegao sam“. Zove me, drži telefon u ruci i kaže mi: „Odo ja, ali ne znam kuda ću da idem“. Ja mu odgovorim,: „Ti si mnogo sposoban, uspećeš u svemu, samo se jednostavno nemoj vraćati na Kosovo“. I on baci slušalicu i kaže: „Dobro“.

Ili sanjam da ga tražim na groblju i on dođe i kaže mi: „Koliko ćeš dugo nastaviti da me tražiš na groblju, treba da nastavimo dalje ja i ti“.

Bili smo na Merdaru da identifikujemo odeću. I videla sam jedan duks sive boje jer je on imao istu i crne kratke pantalone sa kanapom. Zbog toga sam rekla: „Da proverimo taj duks, možda je njegov“. Otišla sam u UNMIK i čekala. Pre toga sam ga sanjala. Govorimo mi je: „Nisam umro, nastavljamo dalje“. I ja sednem i srce mi jako lupa. Smirujem se govoreći sebi: „Nemoj da se brineš! Nije on, sigurno. Rekao ti je da je živ i da treba da nastavimo dalje“. A kada sam otišla tamo, tih pola sata dok sam čekala, ispalo je da je telo muškarca od 60-70 godina.

Tom prilikom sam napisala poeziju: „Nastavimo“. U poeziji oni koji mi se obraćaju zaključuju govoreći: „Nastavimo dalje“. To je naš moto. U tom očaju kada nismo znali šta da radimo, rekla sam da trebamo da stavimo naslov na časopis. Predložila sam da stavimo naslov: „Kidnapovana istina“ jer su i ljudi kidnapovani, dok je i istina kidnapovana tim ljudima. Ali istinu treba čuti, kakva god ona bila. Dakle, naš se časopis zove: „Kidnapovana istina“, a naš je moto: „Nastavimo dalje“.

Želela bi da ga nađemo, ali više ne verujem, posle 21 godine. Ako me neko prosto pozove telefonom i kaže: „Sin ti je živ i u Australiji je, ali vi morate potpisati da ga više nikada nećete videti“, rekla bih: „Slažem se.“ Samo da znam šta se desilo, da li je živ negde, da li su mu izvadili srce ili su ga odmah ubili. Imam pravo na istinu, najmanje to. Teško je složiti se sa činjenicom da je neko umro, ali činjenice govore same jer da je neko živ nakon 21 godine, pronašao bi način da se javi, da kaže: „Živ sam“. Velika je verovatnoća da nije više živ i da su mu možda uzeli srce.

Kada je reč o pravdi, da li je pravda to što ja danas ne živim u Prištini, što više nemam stan koji sam opremila nameštajem i u kojem sam srećno živela sa porodicom, što sam izgubila nevino dete? Ja ne verujem u pravdu. Koja god pravda bila, za mene neće biti satisfakcije. Možda će neko dobiti pravdu, ali ja ne verujem u nju. Za mene će biti pravda da saznam šta se desilo sa detetom. To je razlog zašto sam napisala poeziju: „Ubico, sve će ti biti oprošteno“. Jer kakva god bila pravda, ako i vešaju deset osoba ovde sada, ja bi rekla: „Nemojte“. Bilo bi teško gledati da ubijaju nekoga. Rekla bi: „Imajte milosti prema njima“. Neki se začude kada kažem ovo, ali ne mogu da vidim da se nekom naudi. To ne bi mogla da izdržim. Iako bi se možda moj sin naljutio, možda bi mi čak i rekao: „Eh Draganče, ti opraštaš dok sam ja patio“. Ali, ne mogu. Da li znate koliko je čovek bespomoćan u svom bolu, štagod uradio. Jedan čovek mi je rekao: „Pa zašto se nisi odmah ubila?“. Odgovorila sam mu: „Ako se on vrati, ko će da ga gleda? Zašto da se ubijem, neću da se ubijem. Ako se ubijem znači da sam se predala. To nema nikakvog smisla“.

Pročitaću ovu pesmu posvećenu ubici: 

„Ubico, biće ti sve oprošteno. Samo mi kaži gde si mi sina zakopao. 

Da li si mu lapski kamen na grudi stavio ili si sitnički pesak po njemu prosuo? 

Možda si ga u moju njivu položio? Kako si ga osudio, koju si mu krivicu pronašao? 

Šta si mu na kraju rekao? Da li si mu oči svezao? 

Ili si smelo u lice dete gledao? Ni ljubav još nije spoznao ni žilet nije kupio da bi bradu obrijao, da mu naraste stalno je čekao? 

Ubico, reci mi, da li se na smrtnom času Bogu pomolio, da li je majku dozivao? 

Kakvu si mu smrt odredio? Da li si ga streljao? 

Jer samo dete je bio? Kako si mogao? 

Ubico, biće ti sve oprošteno samo mi kaži gde si ga sahranio. 

Ispod kog drveta si mu život ugasio? Kojom si ga travom ozelenio? 

Kako si kući otišao? I decu pomilovao kada si moje dete ubio? 

Kako si noćas spavao da li si moje čedo sanjao? 

Ubico, biće ti sve oprošteno samo mi kaži gde si mi sina pokopao. 

Ili si mu srce na svetoj pijaci prodao?“. 

Šta da vam kažem, život ide dalje, ne može da stane, ali je teško. Mislila sam da će tokom vremena biti lakše, ali u ovom slučaju vreme ne znači ništa. Čini mi se kao da se sada dešava, kao da smo blokirani na neko vreme u ’99. Ponekada kada trebam da napišem godinu, dođe mi da napišem 1999. Ponekada je kao da je vreme stalo, dok se ne setim koja je godina.

Izgleda da čovek celo vreme, želeo ne želeo, ostane s nadom da će problem biti rešen. Međutim, tokom vremena je sve teže jer i te ubice koje su bile, oni su sada već umrli jer su sigurno bili ljudi u godinama koji su ratovali. Posle mislim da neće niko ostati da ispriča istinu. Osim ako se ne uradi preko neke komandne odgovornosti i kaže: „Ovi su bili odgovorni po komandnoj odgovornosti u tom regionu, ovi su bili za ovaj region, ovi za onaj“.

Ne mogu reći da oplakujem moje dete više od jedne muslimanske ili hrvatske žene ili nekog drugog koji oplakuje svoje dete. Majka je majka, bol je bol, dakle nesreća je nesreća. Ako je bio rat, bez protokola. Ja sam prva čula Haradinaja kako se hvali da je držao dnevnik, dakle on zna za svoj deo jer ima svoju zonu. Ja sam uvek govorila: „Ajmo da odemo u te zone da vidimo koji je komandant imao zatvorenike, ko su bili zatvorenici koji su ubijeni“. Prošlo je toliko godina, pola je ljudi pomrlo, čak i pola onih koji su ubijali je pomrlo. Ali protokole treba otvoriti zarad humanosti, sve situacije treba rešiti jednom za svagda, za svaku nestalu, kidnapovanu i ubijenu osobu kako bi porodica našla svoj mir.

Znate onu slovenačku priču: „Sluga Jernej i njegovo pravo“. Eh, ja verujem da nema pravde. I uopšte ne tražim tu vrstu pravde, tražim istinu, spokoj, mir. Ako je jedno dete umrlo, da znamo da ga oplakujemo na njegovom grobu. A ne da dobijemo telo za koje ne znamo jer smo dali krv za DNK analize, da nađemo dete, saznamo istinu, ako je umro. Ako je živ, zatvoren negde ili radi negde u Iraku., Iranu ili su ga preobratili u borca. Najmanje da znamo, živ je, tamo ratuje, umro je u tom ratu, nije više, dakle štagod da bude da porodica zna.

Život se nastavlja, vi radite, kuvate, čistite, perete, starate se o svemu, ali tu je jedan crv koji stalno pita: „Šta on sada radi?“. Kada sednem da jedem mislim, da li je umro od gladi, da li je bio gladan. Šta će drugo majka da misli osim kako je dete skončalo, šta mu se je desilo. 

Naslovna fotografija: ForumZDF

K2.0 skratilo je neke od priča. Cjelokupne priče možete da potražite u knjizi “Oteta djetinjstva”.