“Sada ćeš se igrati sa drugarima, mama ide na posao, a za nekoliko sati se opet vidimo”, ponavljala sam svom petnaestomesečnom sinu ovu rečenicu, gledajući ga tako kao da je on zaista znao da toga dana nećemo imati našu uobičajenu jutarnju šetnju, već će upoznati drugare i svoje nove vaspitačice u jaslicama. Čitala sam uputstva o tome kako da se ponašam tokom prvih dana jaslica, kako bi se lakše privikao. Jedan od saveta bio je da se ne iskradam, već da mu otvoreno kažem da ću ga ostaviti.

Rečenica je bila laka za pamćenje, utoliko pre što su se te reči obraćale tako malom detetu, ali kada sam stigla na vrata jaslica, sve što sam imala u glavi nestalo je. Nije hteo da me pusti iz naručja i nije želeo da ostane. Srce mi se cepalo. Pokušala sam da se osmehnem i da ga uverim da je siguran, iako sam se iznutra tresla. Predala sam ga njegovoj novoj vaspitačici i vrata su se zatvorila, dok sam iza njih još uvek mogla da čujem njegov plač.

Kada su se vrata zatvorila, stavila sam naočare i počela i ja da plačem. Znala sam da je neophodno da krene u jaslice, jer ja i partner moramo da radimo, ali nisam bila spremna. Nisam bila spremna da poverim nekome drugom brigu o njemu. A iznad svega, nisam bila spremna da se suočim sa osećajem krivice koji me obuzimao mnogo pre nego što je ovaj dan došao. Osećala sam krivicu zato što sam želela i morala da radim.

Taj osećaj krivice počeo je onog trenutka kada sam krenula da tražim odgovarajuće jaslice za njega. Pitala sam svakog roditelja koga sam poznavala, nadajući se da će mi ponuditi predloge iz svog iskustva gde bih mogla da odvedem sina. Nikada nisam pomislila da će ovaj proces biti teža odluka od mnogih drugih u životu.

U potrazi za jaslicama

Počela sam da tražim jaslice sredinom jula ove godine, kako bi sin krenuo u septembru. Fotografije jaslica na društvenim mrežama davale su utisak srećne dece, koja se smeju i igraju u zelenim dvorištima. I da, posebno naglašavam dvorište, jer je za nas kao roditelje to bio jedan od glavnih uslova koje jaslice moraju da ispune. Odlučila sam da se sastanem sa direktoricom jednih jaslica i u svojoj glavi sam već imala predstavu, oblikovanu fotografijama punim boja i osmeha dece. Nalazile su se u kvartu blizu mog posla i na prvi pogled delovale kao idealno mesto.

Dočekala nas je menadžerka jaslica, koja nam je bez oklevanja rekla cenu, oko 200 evra. Kuća je imala tri sprata i ja sam, naivno, pomislila da je cela namenjena deci. Ali, ne. Samo prvi sprat, sa četiri sobe, služio je kao jaslice, dok su ostale spratove koristile privatne firme potpuno nevezane za jaslice. Ušle smo unutra i izraz na mom licu odmah se promenio. Soba u kojoj je boravilo 12 dece, uzrasta od devet meseci do dve godine, bila je prostorija od 4 sa 4 metra, mračna i bez prirodnog svetla, sa zidovima na kojima su se jasno primećivali tragovi vlage. Bila sam šokirana. Bio je to prvi put da sam posetila privatne jaslice i nisam mogla da sakrijem razočaranje – ni ja, ni moj partner.

Pitala sam za obroke. Rekli su mi da kuhinju ne mogu da vidim, jer se “trenutno renovira”. Pitala sam za kartone o vakcinaciji, da li su sva deca vakcinisana. Menadžerka je izbegla odgovor, ali sam između redova shvatila koji je odgovor.

Čim sam izašla iz tih jaslica, shvatila sam da će odluka o mestu gde ću odvesti sina biti izuzetno težak proces.

Sledećeg dana posetili smo druge jaslice, koje su izgledale bolje od prvih i koje su mi preporučili neki roditelji. Dopala mi se njihova ideja da puste decu da slobodno istražuju bez nametanja, pristup koji mi se učinio veoma zdravim. I te jaslice imale su aktivan profil na društvenim mrežama, gde su fotografije prostora izgledale prostrano i svetlo. Cena je bila oko 200 evra ako bi dete bilo deo velike grupe od 12 mališana i dve vaspitačice, ili 300 evra ako bi se odabrao manji grupni program sa samo petoro dece i jednom vaspitačicom.

Kada smo otišli, videli smo da se jaslice nalaze u prizemlju jedne stambene zgrade, u jednom od najnaseljenijih delova prestonice. Menadžerka nam je sve vreme pričala opširno o njihovoj filozofiji, o važnosti da deca provode što više vremena u dvorištu i o slobodi koju imaju u igri. Do tada me je uverila. I unutrašnjost jaslica takođe je ostavila pozitivan utisak – iako je bila u pitanju stambena jedinica, delovala je čisto i uredno.

Ali ono što sam jedva čekala da vidim bilo je dvorište. Menadžerka ga je nekoliko puta naglasila kao jedan od glavnih aduta jaslica. Odvela nas je da ga pogledamo i u trenutku kada smo izašli napolje, shvatila sam da je to “dvorište” zapravo improvizovana stambena terasa prekrivena peskom. Ni ta opcija nam se nije dopala. Mi živimo u stanu i makar za deo dana, dok je sin u jaslicama, želimo da ima mogućnost da se igra u pravom dvorištu.

Posle su mi preporučili druge jaslice. Ovoga puta nisam se mnogo oslanjala na fotografije sa društvenih mreža, jer sam već znala da će me stvarnost razočarati. Vaspitačica mi se odmah svidela – bila je smirena, ljubazna, a sin ju je zagrlio bez oklevanja. Cena je ponovo bila oko 200 evra. Bilo je mnogo igračaka, ali prostor je bio uzak za svu decu, naročito za uzrast mog sina. Ono što je presudilo da ih ne izaberem bile su stepenice. Bilo ih je nekoliko unutar objekta, a kao majci koja zna koliko je njeno dete aktivno, stvarale su mi ogroman nemir.

I tako sam nastavila da idem iz jednih jaslica u druge, sve dok mi jedna prijateljica nije rekla: “U svakoj ćeš naći nešto što ti se ne sviđa. Privatne jaslice su uglavnom slične, samo se zidovi razlikuju. Izaberi jedne koje su ili blizu posla ili blizu stana.” Uzimajući u obzir da sam ih već nekoliko obišla, znala sam da je u pravu, pa sam izabrala one u kojima se deci služi domaća hrana, koje imaju veliko dvorište i koje su bile blizu našeg stana.

Tokom potrage naišla sam i na neke poznate privatne jaslice u glavnom gradu, gde su cene bile od 300 do 450 evra, ali tamo nije bilo slobodnih mesta za uzrast mog sina. Taj podatak me je začudio jer su te cene visoke u odnosu na standard života građana na Kosovu, gde je, prema podacima Agencije za statistiku Kosova (ASK), prosečna bruto plata za 2024. godinu iznosila 639 evra. Ali, ironijom, ta mesta i dalje su bila prepuna dece, što govori o velikoj potražnji.

Jedna koleginica koja vodi svoju ćerku u jedne od tih poznatih jaslica rekla mi je da je njena ćerka bila na listi čekanja još od septembra prošle godine, i da je tek ove godine upisana. Prema podacima Ministarstva obrazovanja, nauke i tehnologije (MAShT), na celom Kosovu postoji ukupno 174 licencirane privatne predškolske ustanove, od kojih je 90 samo u Prištini.

Ova velika potražnja za mestima u privatnim jaslicama, uprkos visokim cenama, dodatno ističe potrebu i nedostatak javnih jaslica. Na čitavom Kosovu postoji ukupno 63 javne jaslice, a poslednje su otvorene nedavno u Kosovu Polju. Pokret Samoopredeljenje (LVV) je u svom vladinom programu, nakon što je pobedio na izborima 2021. godine, obećao otvaranje 160 novih jaslica u saradnji sa opštinama. Pet godina kasnije, taj broj je i dalje daleko od ostvarenja. Prema MAShT-u, u martu 2024. izgrađene su samo četiri jaslice, pet je adaptirano, dok je oko 30 drugih bilo u procesu adaptacije ili izgradnje.

Cena u javnim jaslicama iznosi oko 50 evra mesečno, ali kapaciteti ovih jaslica ne zadovoljavaju ni minimum potreba za upis dece, zbog čega privatne jaslice ostaju jedina opcija za zaposlene žene, dok mnoge poveravaju brigu o deci porodici ili dadiljama.

Nedostatak institucionalne podrške pojačava pritisak na majke

Nedostatak javnih jaslica, uz visoke cene privatnih, čini da briga o deci često padne na žene, dodatno otežavajući njihov povratak na tržište rada. Kada država ne pruža adekvatnu podršku za brigu o deci, žene se suočavaju sa izborom između karijere i porodične brige. U zemljama poput Danske i Švedske, svako dete čim napuni godinu dana ima rezervisano mesto u javnim jaslicama, uz simboličnu mesečnu naknadu, što majkama omogućava povratak na posao bez brige za sigurnost deteta.

Ali kada državna infrastruktura izostaje, kao u slučaju Kosova, učešće žena na tržištu rada uglavnom zavisi od finansijskih mogućnosti roditelja. Danas je na nivou cele zemlje zaposleno manje od 20% žena. Ova cifra nije samo statistika, već odražava realnost mnogih žena koje, u nedostatku odgovarajuće infrastrukture, moraju da biraju između karijere i brige o deci ostajući kod kuće.

One koje odluče da pokušaju da urade oba istovremeno često osećaju krivicu, kao što sam je i ja osećala. Osećala sam krivicu što želim da radim. Osećala sam krivicu što mi posao prija. Krivicu što mi nije dovoljno samo da budem majka. Osećala sam krivicu jer sam znala da, da bih bila dobra majka, potrebno mi je više od toga: da budem i profesionalka, da ne zapostavim svoje ambicije, da ne zaboravim ko sam. Jer, na kraju dana, želim da moje dete odrasta gledajući srećnu majku, a to se ne postiže poricanjem delova sebe.

Za mene, posao van kuće je neophodnost, ne samo finansijski, već i zbog ličnog ispunjenja. I uprkos tome, osećaj krivice nikako ne nestaje.

Ne osuđujem nikoga ko odluči da odgaja decu ostajući kod kuće, naprotiv, to pozdravljam, jer iako sam mlada majka, znam da biti majka i brinuti se o kućnim poslovima predstavlja stalnu obavezu, sa mnogo odgovornosti i često potcenjenu za žene. Ali za mene, posao van kuće je neophodnost, ne samo finansijski, već i zbog ličnog ispunjenja. I uprkos tome, osećaj krivice nikako ne nestaje.

Ali znam da nisam sama. Naučni rad koji su 2024. godine objavile istraživačice Yulee Hairina i Nurul Hartini pokazuje da je fenomen poznat kao “mom guilt” (na srpskom: krivica majke) rasprostranjen među ženama širom sveta, uključujući i zemlje u kojima država pruža podršku u brizi o deci. Od Švedske do Sjedinjenih Američkih Država, od Velike Britanije do Kine, studije pokazuju da se zaposlene majke stalno osećaju pod pritiskom da izbalansiraju profesionalni i porodični život. Krivica se manifestuje na različite načine – kroz stres i osećaj neuspeha, pa do pokušaja da se nadoknadi provodeći više vremena i pažnje sa decom.

Osećaj krivice postaje još teži u kontekstu Kosova, jer se nalaziš pred izborom gde državni sistem ne pruža podršku, dok privatni sektor nudi neadekvatne uslove za brigu o deci. Ali vidim da nisam sama i da se mnoge žene suočavaju sa istim pritiskom, pokušavajući da usklade lični život sa profesionalnim.

Ovaj osećaj krivice nije samo ličan, već i kolektivan, i u njemu značajnu ulogu igra podrška koju država (ne) pruža.

Naslovna slika: Dina Hajrullahu / K2.0