pronalaze zaposlenje u inostranstvu –
i to od kuće.
Kada je Afërditin otac imao dvadeset i kusur godina, skoro istog uzrasta kao ona sada, živeo je u nemačkom gradu Štutgartu, gde je radio posao koji je mogao da nađe. Meštanin Velikog Belaćevca, sela u okolini Prištine, odrastao je početkom devedesetih godina prošlog veka, u doba i na mestu u kom su mladi Albanci imali slabe šanse da pristojno zarade.
Kao električar po zanimanju, nije imao mnogo izbora nego da napusti svoj dom i posao potraži u inostranstvu kako bi mogao da poboljša kvalitet života svoje porodice na Kosovu. Prva faza njegove karijere liči na onu kakvu su prošle stotine hiljada kosovskih Albanaca (pretežno muškaraca) u toj deceniji, kada su bili prisiljeni od represivnog Miloševićevog režima da se isele u zapadnu Evropu ili drugde, gde su jedino mogli da nađu posao.
Na Kosovu i dalje mnogi planiraju da napuste zemlju, ali sada bežeći od grozomorno malog broja radnih mesta, a ne od represije. Bilo da su u pitanju lekari, inženjeri, građevinski radnici, medicinski tehničari, kuvari ili studenti, svi oni traže prosperitetniju budućnost drugde.
Međutim, uspon industrije rada na daljinu podrazumeva da – iako građani Kosova još ne mogu da putuju u inostranstvo bez ograničenja – ovde ima mnogo više prilika nego ikada ranije kada su u pitanju svetsko tržište i radna mesta. Sve veći broj mladih radnika na Kosovu koristi šanse u digitalnoj sferi koje im pomažu da pristojno zarade od kuće, makar zasad.
Mi smo razgovarali sa njih četvoro – od kojih se svako nalazi u drugačijoj fazi frilenserskog angažmana – o odlukama koje su doneli i koje su ih uvele u postojeću karijeru, o njihovom načinu razmišljanja o promenljivom karakteru poslovanja preko interneta i kako se sve to uklapa u njihovu viziju budućnosti.
Rešavanje zagonetke
Dok je razmišljala o tome šta će studirati po završetku srednje škole, Afërdita se vodila samo jednim načelom: izabrati nešto što ima “makar trunku perspektive”. Kao frilenserka u oblasti softverskog inženjeringa, koja sarađuje sa partnerima u Nemačkoj, priseća se kada je kao tinejdžerka prvi put čula za odsek informatike na Univerzitetu u Prištini, pomislivši: “Dobro, sve dok je velika potražnja, moram da uđem kako bih našla posao.”
Kao frilenserka posluje od početka 2022. godine, a nakon što je stekla šestogodišnje iskustvo rada u trima softverskim firmama, od kojih je jedna švajcarska, a druge dve američke sa ograncima u Prištini. Jaz u zaradama između Kosova i bogatijih država učinio je da kosovski stručnjaci iz oblasti informaciono-komunikacionih tehnologija postanu privlačni autsorserima koji ovim radnicima mogu da isplate iznose niže od domaćih standarda u vlastitoj zemlji, a koji su ipak znatno viši od domaćeg proseka na Kosovu.
Bilo je to u doba pandemije, dok je Afërdita radila od kuće kao softverska inženjerka i liderka tima za firmu iz Čikaga, kada je prvi put ozbiljno razmotrila opciju da se oproba kao frilenserka.
“Dok sam radila od kuće, primetila sam da imam vremena da obavim i ostale stvari kojima nisam mogla da se posvetim dok sam ranije morala da idem u kancelariju”, kaže ona. “Mislim da sam tada shvatila da rad od kuće i velika fleksibilnost predstavljaju stvari koje moje zvanje može da mi omogući.” Počela je da se javlja na upite firmi koje su s njom stupale u kontakt preko LinkedIn-a i Xing-a, onlajn platformi za profesionalno umrežavanje.
Ono što se Afërditi na početku učinilo kao izazov bilo je razumevanje pravnih i administrativnih stvari, što je problem koji je ubrzo rešila uz pomoć ostalih frilensera iz programerske zajednice. “Kada je u pitanju porez, registrovala sam individualni biznis u kom sam jedini radnik jer je to bio savet koji sam dobila od ostalih koji rade nešto slično”, objasnila je.
Zasad ne može da se seti nijedne negativne strane svog frilenserskog angažmana. Za početak kaže da su joj prihodi mnogo veći od onih na prethodnim pozicijama, a smatra da ima više slobode da provede svoje vreme onako kako joj odgovara. “Ja odlučujem kada ću završiti poslovne zadatke, pa tako manje-više mogu posao da organizujem oko privatnog života, oko ostalih stvari koje želim da radim”, kaže ona.
Još nešto što se razlikuje od ranijeg perioda jeste osećaj kontrole nad svojim svakodnevnim obavezama na poslu. “Osećate kontrolu i kada radite kao član tima u firmi; ne morate da radite sami da biste to osetili, ali to je prvi put da mi se ovo dešava”, rekla je. “Zadovoljnija sam poslom koji obavim – ispunjava me u velikoj meri i motiviše da radim još više i bolje.”
Svoja na svome
Upravo je ta potraga za smislom motivisala Almu Feku da se prijavi za rad na frilenserskom veb-sajtu Upwork, a nakon što je pre nekoliko godina magistrirala u oblasti menadžmenta i informatike. Sada radi na izvršnoj funkciji u rastućoj digitalnoj izdavačkoj firmi na Kosovu – u oblasti digitalnih tehnologija i inovacija. Tako radno iskustvo ove dvadesetsedmogodišnjakinje svedoči o njenoj želji da se odjednom oproba u više oblasti i da, kolokvijalno govoreći, nosi više raznolikih odevnih predmeta (kada smo se sreli, na glavi je imala sivu kapu).
Njen prvi radni angažman bio je na privatnom univerzitetu na kom je završila osnovne studije u oblasti informacionih sistema. Univerzitet je te godine uveo pomenutu katedru, pa je odlučila da isproba i sve je proteklo u najboljem redu.
“U stvari, postala sam asistentkinja u nastavi, makar nezvanično. Nazivali su me tutorkom jer nisam još bila završila studije, ali sam odmenjivala svoje profesore i obavljala sve ostale dužnosti asistentkinje u nastavi”, kaže ona. “Međutim, posao sam po sebi nije bio baš sjajan. Dugo sam putovala da bih stigla na radno mesto i celokupni radni proces bio je pomalo neorganizovan. Ni platom nisam bila zadovoljna.”
Uzela je godinu dana odmora, bez ikakvih radnih angažmana, a nakon završetka osnovnih studija. U tom se periodu, prema sopstvenom priznanju, sasvim posvetila pisanju scenarija za video-igricu koju je pravila sa svojim bratom. Zatim, dok je pisala master rad, radila je nekoliko meseci kao nastavnica nemačkog jezika, ali je uskoro shvatila da taj posao ne zadovoljava njen sve širi spektar interesovanja. Otprilike u to vreme u njenoj sekciji Novosti na društvenim mrežama počele su da se pojavljuju ponude za rad na Upwork-u i tada je “sve krenulo svojim tokom”.
O ugovorima
Premda neki rade na ovaj neformalan način, drugi su svoje poslovanje uskladili sa domaćim zakonima. Pojedini se registruju kao biznisi sa jednim zaposlenim (to jest, sobom) u Poreskoj upravi Kosova (PAK) i tako plaćaju poreze. Neki se, pak, povezuju sa novoosnovanim firmama koje rešavaju ovaj problem u zamenu za mesečnu nadoknadu
Otvaranje računa bilo je komplikovan proces jer Kosovo nije integrisano u platforme za onlajn plaćanje, poput Paypal-a. Čim je prevazišla ovu prepreku koristeći “kreditne kartice, dokumenta i šta sve ne”, naredne četiri godine nastavila je da radi kao frilenserska spisateljica reklamnih tekstova i prevoditeljka.
Po svemu sudeći, njenim klijentima iz SAD, Kanade i Nemačke dopali su se njeni rezultati, pa je odlučila da nastavi da radi kao frilenserka “dok ne naiđe nešto bolje”.
Kada su joj se, nakon četvorogodišnjeg frilenserskog angažmana, pojavile dve dobre prilike, morala je da donese tešku odluku. Jedna se odnosi na Obaveštajnu agenciju Kosova (AKI), gde se prijavila na konkurs i položila prvi test, a druga je bila u rastućem tehnološkom start-apu, gde je otišla na intervju za poziciju spisateljice reklamnih tekstova.
“Bila sam u nedoumici. Da li da odem u AKI, [gde bih dobila] sigurno radno mesto radeći za državu ili da nastavim ovim putem, koji bi mogao više da me ispuni i da bude kreativnijeg karaktera?”
Odlučila se za tehnološki start-ap.
Slaganje slagalice
Dvadesetdevetogodišnji Arvan Berisha počeo je da radi u marketinškoj branši kada je bio devetnaestogodišnji student grafičkog dizajna na Univerzitetu u Prištini. U narednim godinama se selio iz agencije u agenciju učivši zanat, sve do 24. godine, kada je dobio bespovratna sredstva Kinematografskog centra Kosova za potrebe kreiranja animiranog filma. Tada je odlučio da se sasvim posveti filmu.
“Taj projekat je ličio na uranjanje u reku bez znanja kako se pliva – pa sam morao da naučim da plivam i moj projekat je trajao pet godina”, kaže on. “Budžet mi se potrošio jer sam tražio manje novca nego što mi je trebalo, pa sam sasvim spontano počeo da radim kao frilenser.”
Otada nije nijednom pomislio da se vrati i radi za druge jer “sam zarađivao više nego na svim drugim mestima i čak više od drugih ljudi koji su možda bili bolji od mene, ali su radili po firmama, nisu bili frilenseri”.
Planirao je da se usredsredi na domaće marketinške agencije, od kojih su mnoge s njim sarađivale dok je bio član tima. Njegova etablirana mreža, u kombinaciji sa njegovim veštinama, priredila mu je projekte koji ne samo da su materijalno bili unosni, već su mu ponudili priliku da se kreativno izrazi i da oseti satisfakciju koja nastaje od profesionalno obavljenog rada. “Klijenti bi me zvali i tražili da predložim rešenje”, kaže. “Situacija je bila savršena i upravo suprotna od onoga na šta se dizajneri obično žale.”
Arvan određene aspekte svog uspeha pripisuje srećnim okolnostima; svoje prvo radno mesto imao je u marketinškoj agenciji koja je bila “krem de la krem” u branši. Takođe, sebe smatra srećnikom zato što kao zanimanje ima unapređenu verziju onoga čime se bavio kao klinac: crtanje po svakoj površini koja mu dođe podruku.
Obavljanje frilenserskog posla omogućilo mu je da napravi prodor u tržišnu nišu koja je drastično povećala njegove izglede za uspeh. “Mislim da sam na tržištu prepoznao oblast koju niko dotle nije pokrio. Nju nazivaju alegrija ilustracijama; to je način vizuelne komunikacije koji su kreirale digitalne firme, prvo Fejsbuk, a zatim i ostali”, pojašnjava. “Tada mi je oko zapelo za to [u pravom trenutku], a zatim je potražnja za tim stilom komunikacije počela da narasta, pa su agencije počele da mi nude projekte na kojima sam rado radio.”
Sa 26 godina prihvatio je ponudu da radi za norvešku agenciju, gde je trebalo da sarađuje sa kolegama na dugoročnim dizajnerskim projektima u svojstvu frilensera na daljinu. Isprva je sve teklo kako treba, kako rad sa njima, tako i angažman na projektima sa domaćim klijentima, ali mu je tada život očitao bukvicu kada su u pitanju granice.
“Samopouzdanje mi je naraslo kada sam saznao da mogu da radim i u inostranstvu, ali [je zatim moj klijent] odlučio da raskine ugovor i to zato što sam ulazio u previše detalja”, kaže on. “Razvio sam prevelike ambicije i nisam znao kako da organizujem radne zadatke, nisam znao kako da odrično odgovorim na zahteve kolega i naposletku sam se izgubio u užurbanosti i pojačanoj dinamici.”
Premda i dalje oseća žaljenje jer je izgubio posao na kom je imao vrlo dobru platu sa relativno malim stresom, u životu mu je, bez obzira na to, sve potaman. Nekoliko godina je nastavio da radi za lokalne agencije, to jest sve do 2020. godine, kada je kreativna platforma za društvene mreže Behance – na kojoj izlaže svoje radove – napravila novu funkcionalnost koja omogućuje neposredno apliciranje za poslove. Tako se povezao sa dva klijenta, u Švedskoj i Singapuru, sa kojima je potpisao dugogodišnje ugovore. Individualni biznis, koji je osnovao 2018. kako bi mogao da legalno pruža frilenserske usluge, sada je narastao u agenciju koja zapošljava još dve mlade osobe koje stiču iskustvo u radu baš kao što je to Arvan uradio nekada ranije.
Ova vrsta učenja kroz rad čini se posebno korisnom za mlade stručnjake u kreativnim industrijama, gde tradicionalne metode visokog obrazovanja teško da mogu da isprate inovacije u pomenutom sektoru.
Sve ispočetka
Ilustrator i animator Edvin Susuri odlučio je da se oproba u frilensingu kada je imao 20 i kusur godina, a nakon što je više godina – i to puno radno vreme – radio kao neplaćeni stažista; zatim je četiri meseca bio plaćen za rad u dizajnerskoj agenciji. Njegov prvi pokušaj u svetu frilenserskog rada naveo ga je da kaže da je “uspešno propao” – zbog sijaseta razloga, ponajviše usled nepostojanja iskustva i veština za umrežavanje.
“Niko nije znao da postojim – bio sam onaj novi lik i retko ko mi je verovao da ću dobro obaviti posao jer sam bio vrlo mlad”, kaže on dok se priseća situacije od pre nekoliko godina. “Nastavio sam da radim još skoro šest meseci jer sam isprva dobio nekoliko poslova, ali pošto nisam znao kako to sve ide sa ugovorima, nikada im nisam pisao i uvek sam se oslanjao na usmeni dogovor, što je dosta loše jer vam treba makar faktura, ali ja nisam imao registrovan individualni biznis niti bilo šta od toga.”
Na tadašnju avanturu osvrće se kao na grešku nastalu zbog neiskustva, iako smatra da je dobro što se desila tada jer mu je tako pružena prilika da unapredi svoje tehničke sposobnosti na poslu, ali i da poradi na društvenim i praktičnim elementima rada. “U narednih šest ili sedam godina”, priča on, “vratio sam se na radno mesto na kom sam bio nečiji radnik i tada sam naučio mnoge stvari i [otarasio se] ega koji mladi obično imaju kada misle da su ‘najpametniji’, jer sam postao skroman u prisustvu ljudi koji su bili mnogo bolji.”
Nezaposlenost mladih
Iako mnogim građanima Kosova ide dobro u međunarodnom frilenserskom sektoru preko interneta, ovaj vid posla dostupan je isključivo osobama sa određenim veštinama. Mnogi nezaposleni mladi građani Kosova ne poseduju tehničke veštine ili sposobnosti da nađu posao u digitalnoj sferi, pa se tako moraju takmičiti za radno mesto na neumoljivom domaćem tržištu rada.
U to doba je radio sa brojnim ljudima u industriji, što mu je pomoglo sa poznanstvima čim se prošle godine vratio u oblast frilensinga. Ovaj vid višegodišnjeg profesionalnog umrežavanja pomogao je Edvinu da pronađe novi posao i nove klijente, što mu je bilo od najveće pomoći imajući u vidu da ne poseduje onlajn portfolio koji bi potencijalni klijenti mogli pregledati.
“Situacija je čudna jer je [onlajn portfolio] neophodan”, priznao je. “Moram to uskoro da napravim; ne mogu dalje da sarađujem samo sa ljudima koji me već poznaju jer moram da pridobijem nove klijente, nove projekte… Kada ste frilenser, onda vam je potreban taj dodatni podsticaj.”
Dodatni podsticaj je dobio krajem godine, kada mu je poznanik omogućio da stupi u kontakt sa tehnološkom kompanijom iz Majamija koja je tražila umetnika da kreira vizuale za kolekciju nezamenljivih tokena (NFT), proizvodima iz sfere digitalne umetnosti povezanih sa blokčejn tehnologijom, a koju bi mogli da poklanjaju investitorima u firmu. Edvin je prihvatio njihovu ponudu iako ranije nije radio sa nezamenljivim tokenima i nije mu bilo poznato po kom principu funkcionišu.
Koristeći istu analogiju kao Arvan, on objašnjava kako se čovek u toj branši uči da pliva nakon što ga bace u duboke vode. “Učio sam u hodu i na kraju napravio kolekciju NFT-a”, kaže on. Pošto kolekcionarski elementi NFT-a koje je napravio nisu bili namenjeni za prodaju u Majamiju, platili su mu samo jednokratno i nije mu isplaćivana autorska naknada svaki put kada se jedan NFT proda, iako mnogi umetnici obično traže da im ugovori sadrže član sa ovom odredbom.
“Razgovarao sam sa nekim osobama koje se duže bave kripto-stvarima i oni su mi rekli: ‘okej, hajde da oformimo ekipu: ti pronađi drugog umetnika koji će ih stvarati, i onda ćemo ih napraviti dosta i prodati’”, rekao je. Njihovi NFT-jevi su publikovani i počeli sa prodajom januara 2022. i otada je zadovoljan rezultatima, premda je globalna prodaja NFT-jeva u proteklim mesecima naglo opala.
Međutim, pun je nade da će njegov umetnički rad nastaviti da rađa velike plodove. U međuvremenu uživa u procesu stvaralačkog napretka i u novim veštinama koje uči zajedno sa drugim umetnicima iz svog kruga poznanika.
Čekanje na pravu priliku
Sva četiri stručnjaka iz ovog teksta pozivaju se na iste fraze kada govore o poželjnim aspektima frilenserskog rada u digitalnoj sferi. Nezavisnost, dobra plata, fleksibilnost, stvaralačka sloboda, osećaj kontrole nad sopstvenim životom i ogromni prostor za napredak predstavljaju tek jednu stranu novčića – dok su na drugoj strani nestabilnost, eventualna izolacija i izgaranje.
Ipak, bilo da su relativno skoro počeli da se bave ovim poslom, kao što je slučaj sa Afërditom i Edvinom, ili su pak vrlo iskusni, poput Alme i Arvana, ono što im je zajedničko jeste da digitalni frilensing koriste kao odskočnu dasku za ostvarivanje svojih pojedinačnih ciljeva.
Što se Alme tiče, frilenserski posao joj je obezbedio stalni prihod i šansu da razvije širok spektar profesionalnih veština, a koje je iskoristila da sazna u čemu uživa da radi i da bi unapredila veštine neophodne za potragu tipičnog radnog mesta.
Ipak, rad od 10 ujutru do šest uveče i unapred utvrđeni raspored ipak imaju negativne strane; nekada je, nakon radnog vremena, preumorna da bi se bavila ličnim interesovanjima, kao što je blog koji je nedavno napravila. Međutim, kada dođu takvi dani, ona uvek sebe podseti da je posao tek oslonac koji će joj pomoći da stigne do krajnjeg cilja.
“Na posao gledam kao na oruđe koje mi pomaže da postignem krupnije stvari u životu”, kaže ona. “Uvek se setim da možda neću ceo život da radim u ovoj firmi, pa se tako trudim da izvučem što više znanja i da ga primenim na svoje privatne projekte i sveukupni život.”
Edvin smatra da mu je prvo iskustvo sa frilensingom od pre nekoliko godina očitalo bukvicu kada su u pitanju skromnost i da je iskustvo izuzetno vredna stvar. Frilensing mu je sada pomogao da širokogrudo pristupi novim tehnologijama i da sebe istera iz kreativne zone komfora.
“Nikada se ranije nisam bavio kripto tematikom, pa je tako [ovo sveže iskustvo] bilo revolucionarno; najbolje je to što sam se povezao sa nekoliko kvalitetnih umetnika koje bih inače teško upoznao i u njima sam našao inspiraciju”, rekao je. “Ne mogu da se setim ničeg negativnog od celokupnog iskustva.”
Arvan se sada trudi da maksimalno iskoristi svoju novu ulogu u svojstvu lidera kreativnog tima koji se takmiči na globalnom tržištu. “Mislim da je ovo pravi put s ovog mesta, ne kao frilenser, već kao agencija koja pruža usluge digitalnim firmama jer one imaju potencijal da rastu, pa tako i vi možete s njima da napredujete.”
Što se Afërdite tiče, ona je napravila kratku pauzu da bi se prilagodila radu sa ljudima iz nove branše, nakon čega će preuzeti nove projekte koji će je naterati da napregne moždane vijuge i da profesionalno napreduje. Kao neko ko je, po sopstvenom priznanju, društvena osoba, u frilenserskom radu joj se najviše dopada to što ima priliku da sarađuje sa ljudima iz raznih kultura, što smatra prilikom za lični razvoj.
U stvari, to je jedan od glavnih razloga zbog kog je odlučila da nastavi život u Nemačkoj, i to u gradu severnije od onoga iz kog se njen otac vratio pre skoro 30 godina. Za razliku od njega, ona nije tamo da bi se osećala bezbedno i sigurno, već radi samoaktuelizacije.