Kao politikolog i istraživač, godinama sam pretvarao brojeve u dokumente, političke izveštaje, strateške planove i pravne dopise. Znam kako da sledim činjenice. Ali nikada ih nisam video kako postaju telo, dijalog, scena ili tišina. Nikada nisam video da se podaci pretvaraju u pozorište — sve dok me nije pozvao kosovski dramaturg Jeton Neziraj.

Nezirajeva prerada njegove drame iz 2019. godine, “U pet godišnjih doba neprijatelja naroda”, sada pod naslovom “Priština: smišljeno ubistvo sna”, nije bila samo prerada, već nešto mnogo dublje. Ispovest, optužba i možda — pokušaj iskupljenja.

Moja uloga je trebalo da bude sporedna. Od mene se samo tražilo da prikupim podatke i činjenice o nelegalnoj gradnji, ekološkoj šteti i javnom zdravlju u posleratnoj Prištini i da ih predam Neziraju. Tehnički zadatak, zaista, ništa više, ali sam ostao duže. Ne zato što sam morao, već zato što nisam mogao da odvratim pogled — želeo sam da prisustvujem transformaciji.

“Ovog puta”, rekao mi je Neziraj, “nije fikcija. Ovog puta imenujemo imena.” Ime u središtu ove predstave je ono koje nije smelo da izbledi iz javnog sećanja, ali jeste: Rexhep Luci.

Ako ste ikada prošli kroz Prištinu, verovatno ste primetili haos zgrada naguranih jednih na druge, kako se međusobno guše. A možda ste primetili i nekoliko kvartova sa zelenim parkovima, obližnjim vrtićima i dovoljno prostora između stambenih zgrada, kao u naseljima “Dardanija” i “Sunčani breg”. Možda ste videli ime arhitekte koji je nadgledao izgradnju tih kvartova na nekoj uličnoj tabli. Neki se možda sećaju i samog čoveka, arhitekte, ali vrlo malo njih pamti njegovo upozorenje.

Luci je bio jedna od prvih generacija obučenih urbanista na Kosovu. Nije bio samo planer, već čovek s vizijom koji je verovao u ono što radi.

Sedamdesetih godina, Luci je predvodio Samoupravnu interesnu zajednicu (SIZ), socijalističku instituciju na Kosovu zaduženu za nadzor graditeljskih projekata u Prištini. Pod njegovim vođstvom, SIZ je davao prioritet kolektivnom stanovanju, podstičući modernističku urbanu ekspanziju u naseljima poput Dardanije i Sunčanog brega, sa projektima koji su isticali zelene površine i potrebe zajednice. Dok su većina gradova u Jugoslaviji usvajali betonski pečat socijalističkog urbanog dizajna, on je zamišljao nešto drugačije, nešto mekše i humanije — Prištinu sa javnim parkovima, jedinstvenim karakterom i prostorom za disanje.

“Gradovi treba da odražavaju dušu svog naroda, a ne samo pohlepu svojih graditelja”, rekao je Luci 7. januara 1978. godine, u govoru o kojem je pisao list “Rilindja”.

Ipak, kao Albanac, bio je neprestano progonjen od strane sistema pod dominacijom Srba, koji ga je, uprkos njegovoj posvećenosti, marginalizovao. Do 1982. politički pritisci su naterali Lucija da bude premešten iz SIZ-a u Odeljenje za urbanizam opštine Priština, gde je radio na Urbanističkom planu Prištine za 2000. godinu. Međutim, krajem osamdesetih godina, kao i mnogi Albanci, bio je otpušten. Ubrzo je rat zahvatio Kosovo.

Nakon NATO intervencije 1999. godine, Priština je izašla iz ruševina pod administracijom Misije Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK). Luci, imenovan za direktora urbanizma, vratio se sa svojom Vizijom za Prištinu za period od 2000–2020. godine, sveobuhvatnim planom da se obuzda haotična gradnja visokih zgrada, zaštite parkovi i obnovi planski razvoj. Međutim, UNMIK je zahtevao da se vremenski okvir skrati, pa je napravljen petogodišnji plan koji je obuhvatao period od 2000–2005. godine.

Ali vizija, ispostavilo se, može biti opasna — naročito kada stane na put nečijem sledećem milionu.

“Rexhep Luci je bio brana. Kada su ga ubili, počela je poplava.”

U predstavi “Priština: Smak sna s predumišljajem”, Nezirajeva drama prikazuje ovu priču sa brutalnom preciznošću.

Tu je arhitekta, koga sa potresnom ozbiljnošću igra Armend Smajli – dostojanstven i prkosan.

Tu je i Meti, uglađeni građevinski mogul, koga igra Kushtrim Qerimi, koji grad ne vidi kao dom, već kao imovinu. “Vidim nebodere, pedeset spratova visoke”, hvali se Meti sa svog krova. “Tvrđave vredne stotine miliona.” Njega ne zanimaju javni trgovi ni zelene površine. On želi povraćaj investicije po kvadratnom metru.

I onda je tu Pierre, koga igra Shpëtim Selmani, međunarodni administrator – tanka, jedva prikrivena karikatura stvarnih UNMIK zvaničnika tog vremena – koji govori sve prave reči o stabilnosti i demokratiji, ali koji lako popušta pod pritiskom. “Ja želim mir”, kaže Pierre. “Ne sukob.” I sa tim rečima, odlaže plan. Baš kao što je učinjeno i u stvarnosti.

U jednom trenutku predstave, Pierre objašnjava svoje odlaganje: “Ne možemo sebi da priuštimo da naljutimo građevinske firme. Stabilnost je važnija od reda.” Drugim rečima, neka mafija gradi, samo da se ne talasa. Ali Luci je talasao. Zaustavljao je dozvole, potpisivao naloge za rušenje – uključujući i jedan za luksuzni kompleks koji se ilegalno gradio u Nacionalnom parku Grmija – zalagao se za javne rasprave i davao intervjue u kojima je ukazivao na “gangrenu ilegalne gradnje”.

Tu je i predsednik Sindikata građevinskih radnika, koga igra Afrim Muçaj, koji započinje kao sindikalni lider koji se bori za bezbednost i dostojanstvo radnika, da bi na kraju bio kupljen malim stanom u Metijevom kompleksu. “Za dobrobit naroda”, objašnjava, prihvatajući mito.

Tu je i arhitektina ćerka, koju sa bolnom suzdržanošću igra Verona Koxha, prevoditeljka UN-a koja se vratila iz izbegličkog kampa u Makedoniji. Gleda kako joj se otac muči i raspada. U jednoj nezaboravnoj sceni, Meti joj predaje paket za oca. Unutra – pištolj. “Poklon”, kaže on. Tačno znaš šta sledi.

Ubistvo nije simbolično. Dogodilo se.

Dana 11. septembra 2000, nakon što je vodio trodnevnu radionicu o svom urbanističkom planu, Luci je upucan – šest metaka u leđa, ispred svoje zgrade. Niko nikada nije uhapšen. Policija UNMIK-a je privela trojicu muškaraca. Ali niko nije optužen, i slučaj je nestao iz medija.

Nazvali su jednu ulicu i jedan građevinski propis po njemu, i onda nastavili dalje. Ali grad nije. Grad je platio cenu.

Danas se Priština i dalje guši u betonu. Prema podacima opštine, svake godine se izdaju milioni kvadratnih metara građevinskih dozvola. Kvalitet vazduha redovno se svrstava među najgore u Evropi, pogoršan prekomernom izgradnjom, saobraćajem i nedostatkom regulacije. Smrtnost na gradilištima i dalje je alarmantno visoka, jer se pravila bezbednosti ignorišu ili ne poštuju. A ipak, horizont grada i dalje raste. Ali s njim raste i pitanje: za koga?

To je pitanje koje smo postavili kada sam se, kao predstavnik Instituta Atlas – organizacije koja promoviše održivi razvoj i ekološke promene – pridružio Nezirajevom timu kako bismo obezbedili podatke: Koliko je ljudi poginulo na gradilištima od rata? Koliki je bio ekološki ceh nekontrolisanog urbanog rasta? Koliko je zelenih površina izbrisano? Brojevi su bili otrežnjujući, ali nisu bili dovoljni. Bilo je potrebno pozorište da ih oživi.

Podaci o ilegalnoj gradnji, ekološkoj degradaciji i njihovom uticaju na javno zdravlje utkali su se u predstavu, ne kao apstraktne statistike, već kao prelomne tačke radnje. Pomogli su da se prikaže šta se dogodilo Prištini nakon što je arhitekta ubijen: grad prožet bezakonjem, lišen planiranja i ugušen u cementu.

Neziraj je uzeo te statistike i pretvorio ih u likove i scene. U moralne dileme koje se odvijaju na sceni kao suđenje bez sudije. Arhitekta postaje usamljena figura koja se bori protiv sistema koji je previše upleten da bi se suprotstavio. Jedan od najupečatljivijih trenutaka dolazi tokom televizijskog intervjua, cenzurisanog od strane zvaničnika UN-a, iskrivljenog od strane Metija i medija. “Koja je razlika između UN-a i mafije?” pita Luci. “Mafija je bolje organizovana.”

Blerta Neziraj, rediteljka predstave, vodi politički nabijenu produkciju, usmeravajući glumce i glumice kroz proces koji je napola predstava, napola javna istraga. Glumci/ice ne glume samo – oni/e svedoče. Govore ne samo kao umetnici/ce, već kao građani/ke. U poslednjim trenucima, jedan glumac izlazi iz uloge i kaže: “Rexhep Luci je bio brana. Kada su ga ubili, počela je poplava.” Ta poplava, kaže on, još traje.

To je ono što čini “Prištinu: Smak sna s predumišljajem” nečim više od umetnosti — ona je obdukcija. Jednog čoveka, jednog grada i jednog sistema. Predstava ne pita ko je povukao obarač – pita ko je profitirao.

Lako je danas misliti o Luciju kao o mučeniku, ali ono što predstava otkriva jeste da on to nije pokušavao da bude. Bio je čovek koji je radio svoj posao. Profesionalac koji je pokušavao da vrati red u haos. Možda je verovao – možda naivno – da će ga institucije, lokalne i međunarodne, podržati. Da će narod stati uz njega.

Nisu.

Jer kukavičluk ima mnogo lica: tišinu onih koji su znali, izgovore onih koji su vladali, racionalizaciju onih koji su imali koristi. I da, čak i pragmatizam nas koji smo predugo te priče svodili na birokratske slučajeve umesto na ljudske tragedije.

Ali postoji jedna stvar koju pozorište može da učini, a nijedan izveštaj ni dokument ne može — da nas natera da ponovo osećamo. A kroz to osećanje možda počnemo da shvatamo da Priština nije samo prenatrpana — već je izdata. Ako ne počnemo da govorimo istinu, ne samo na sceni, već i na ulicama i u našim politikama, rizikujemo da ponovimo isti scenario, onaj u kojem se hrabrost kažnjava, a beton pobeđuje.

Dvadeset pet godina nakon nerešenog ubistva Lucija, ako “Priština: Smak sna s predumišljajem” uspeva u nečemu, onda je to ovo: odbija da nam dopusti da zaboravimo ono što je izgubljeno. I možda, samo možda, može da nam pomogne da pronađemo hrabrost da dovršimo ono što je on započeo.

Naslovna fotografija: Agron Demi / K2.0