Udomiteljske porodice nude dom, a ne samo sklonište
Na Kosovu, deca bez roditeljskog staranja odrastaju s ljubavlju u udomiteljskim porodicama.
Piše Arian Hajdaraj — 28/7/2025
Rano jednog prolećnog jutra, Behrije Nrecaj-Gashi zavrće rukave kako bi oprala dvorište popločano betonskim kockama, ispred svoje kuće na periferiji opštine Štimlje. U papučama koje je samo obula, odlazi ka uglu dvorišta gde raste cvet koji je zasadio njen sada pokojni suprug Safeti. Žuto crevo ne pušta mnogo vode, ali ona se trudi da cvet ostane svež – iz poštovanja prema mužu s kojim je upravo tu, u tom dvorištu, planirala zajednički život.
Od jula 2024, kad je Safeti preminuo, Behrijin život se promenio. Sve obaveze koje su ranije delili sada su njena odgovornost. Osim kućnih poslova, na njoj je i briga o Genciju, šestogodišnjaku kojeg su zajedno uzeli pod starateljstvo još 2019. godine.
“Tog dana kad su nam doneli Gencija, bio je 11. mart – rođendan mog najstarijeg sina. Imao je šest meseci”, seća se Behrije, koja danas ima 54 godine. Genci je bio beba bez roditeljskog staranja, rođena sa zdravstvenim problemima.
Priča se prekida kad uzima Gencija, koji je gotovo nepokretan, i premešta ga na stolicu u kojoj mu je udobno, ispred televizora. Igračka mu ispada iz ruke i privlači mu pažnju. Čim mu je ponovo stavi među prstiće i nežno ga zagrli, Behrije nastavlja da priča o njemu.
Kad su ga preuzeli, rečeno im je da ima Daunov sindrom, ali nisu znali da, pored toga, ima i ozbiljne srčane i bubrežne probleme. Tri godine kasnije morao je na operaciju, ali danas vodi daleko mirniji i stabilniji život.
“Genci je jako mirno dete. Nikada ne plače. Rano ustaje, obično oko sedam. Onda ga iznesem napolje. Ima alergiju na polen, ima terapiju, ali prirodu mnogo voli”, priča Behrije. Uprkos svemu, postao joj je veliki životni oslonac.
“Genci mi je postao drug. Kad se probudim, znam da ću ceo dan biti uz njega – da ga obučem, nahranim… Svaki dan mi izbriše sve brige, iako ne zna da govori. Jako je vezan za mene”, kaže.
Briga o deci bez roditeljskog staranja postala je suština njenog života. Genci je 26. dete koje je Behrije privremeno udomila. Nakon rata 1999. godine, Behrije i Safeti su se, sa svoje troje dece, vratili iz Švajcarske gde su bili izbeglice. Nekoliko godina kasnije, 2006, javni poziv da postanu udomitelji usmerio ih je na put koji traje do danas.
“Na TV-u se pojavila emisija, rekli su: ‘Postani udomitelj – spasi jedan život’”, priča. Tada su bili u tridesetim godinama i odlučili da otvore i dom i srce detetu koje je trebalo ljubav i negu.
Prvo dete preuzeli su samo mesec dana nakon završetka obuke za udomitelje.
“Bila je to devojčica stara pet nedelja. Nije bila dobrog zdravlja. Velika odgovornost. Te noći svi smo bili budni. Četiri meseca smo je čuvali”, kaže Behrije. “Posle je usvojena ovde u Štimlju. U kontaktu smo. Sad ima 19 godina.”
Pored Gencija, o kojem se brine već skoro šest godina, ostalu decu čuvala je kraće – zdravija deca se obično brže usvajaju.
“Nismo znali da će ovo potrajati 20 godina, kaže dok u rukama drži mali dnevnik u koji, osim fotografija svoje biološke porodice, pažljivo beleži sve podatke o deci o kojima se brinula. Za svako dete upisala je datum kada su ga primili, kada je otišlo iz kuće i nadimak kojim su ga zvali dok je bilo kod njih.
Samo nekoliko kilometara dalje, takođe u Štimlju, pored puta za Košare, odrasta Blendi, koji je nedavno napunio 19 meseci.
Arbenita Nuredini, 28-godišnjakinja u čijem se domu Blendi sada nalazi, priseća se dana kada su ona i suprug, kao roditelji dvoje male dece, odlučili da postanu udomitelji. Inspiraciju su pronašli kod rođaka koji su ranije već to radili.
“Muževljeva tetka je bila udomiteljka. Kad god smo išli kod nje, deca su nas volela, sedela nam u krilu – ostavili su jak utisak. I jednom sam je pitala: ‘Mogu li i ja da budem udomiteljka?’”
Tada joj je mlađi sin još bio mlađi od tri godine, pa su joj savetovali da sačeka dok ne poraste. U međuvremenu je završila obuku o brizi za decu bez roditeljskog staranja i time otvorila put da ostvari svoj san – da brine o detetu u potrebi.
U septembru 2024. godine, posetili su je službenici Centra za socijalni rad (CSR) i rekli da imaju hitan slučaj – dete kojem je hitno trebalo privremeno zbrinjavanje. Iako je bila u drugom stanju i čekala treće dete – devojčicu – Arbeniti je omogućeno da preuzme brigu o Blendiju, pored svoja dva sina koji su tada već bili stariji: jedan je imao 10, a drugi skoro šest godina.
“Tog dana kad smo primili Blendija, sinovi su nas čekali na vratima. S radošću i ljubavlju smo ga dočekali”, priseća se Arbenita, dok u jednoj ruci drži Blendija, a u drugoj svoju biološku ćerku koju je rodila nekoliko meseci kasnije.
Pored nove energije i ljubavi koju je doneo, Blendi je Arbenitu i njenog supruga suočio sa dubokim emotivnim izazovom.
“Na obuci su nas učili da ga ne učimo da nas zove ‘mama’ i ‘tata’”, kaže Arbenita.
To pravilo – koje postoji da bi se izbegla emocionalna vezanost jer je udomljenje privremeno i razdvajanje često neminovno – za nju je bilo najteže.
“Kad me zove ‘mama’, ne odgovaram, a onda mi priđe i dodirne me”, priča. “Kad je imao šest meseci, prvi put je mog muža nazvao ‘tata’. I on mu je odgovorio. Rekao je: ‘Ne mogu da mu ne odgovorim’.”
Porodice Arbenite i Behrije samo su dve od ukupno 40 udomiteljskih porodica koliko ih trenutno ima na Kosovu. One se trenutno brinu o oko 65 dece bez roditeljskog staranja – bilo da su napuštena odmah po rođenju, zlostavljana, da roditelji privremeno nisu sposobni da brinu o njima, ili im je sudskom odlukom oduzeto roditeljsko pravo.
Malo hraniteljskih porodica
Hraniteljski smeštaj jedna je od četiri forme zaštite dece bez roditeljskog staranja, uz institucionalni smeštaj, starateljstvo i nadgledano samostalno stanovanje.
Ovaj vid brige počeo je da se razvija na Kosovu još 1999. godine, kada je s radom započela nevladina organizacija “Amici di Bambini” (Prijatelji dece), sastavljena od hraniteljskih i usvojiteljskih porodica, koja od 1986. godine deluje širom sveta kako bi podržala decu u institucijama i borila se protiv njihovog napuštanja.
Od 2015. godine odgovornost za ovu uslugu preuzela je Organizacija za decu bez roditeljskog staranja (OFAP), nacionalna humanitarna organizacija koja se bavi zaštitom dece bez roditeljske brige. OFAP je licencirana za pružanje psihosocijalnih usluga ovoj grupi dece.
U tom kontekstu, OFAP predstavlja ključnu kariku u sistemu alternativne brige o deci na Kosovu. Organizacija je stalno angažovana na identifikovanju porodica spremnih da preuzmu brigu o napuštenoj deci, kao i o deci koja su, sudskom odlukom, morala da se odvoje od svojih bioloških roditelja. Te odluke najčešće se donose u slučajevima fizičkog ili psihičkog nasilja nad detetom, ili nasilja u porodičnim odnosima koje porodično okruženje čine nesigurnim za detetov razvoj.
Albana Hoti, projektna menadžerka u OFAP-u, tokom posete porodici Arbenite, objasnila je kroz koju proceduru mora da prođe jedna porodica kako bi mogla da postane hraniteljska. Najpre, porodica se prijavljuje lokalnom CSR-u, koji u svakoj opštini ima zakonsku nadležnost za zaštitu dece u riziku.
CSR zatim procenjuje prijavu prema kriterijumima predviđenim Administrativnim uputstvom o hraniteljstvu. Porodice moraju da ispune više uslova: ne smeju biti krivično gonjene; moraju proći kroz proces regrutacije i procene ekonomske situacije; moraju imati dovoljno stambenog prostora, stabilne partnerske ili porodične odnose i spremnost ostalih članova domaćinstva da pruže podršku.
Porodice koje ispune uslove zatim prolaze petonedeljnu obuku. “Održavamo specifične obuke za porodice. Imamo porodice koje se specijalizuju – za bebe, zlostavljanu decu ili decu sa invaliditetom”, kaže Hoti.
Nakon toga, kako dodaje, dokumentacija se prosleđuje komisiji u Ministarstvu pravde, i ako je sve u redu, ministarstvo daje konačno odobrenje. “Cela procedura traje nekoliko meseci”, kaže ona.
U hraniteljske porodice privremeno se smeštaju deca bez roditeljske brige – na primer, novorođenčad napuštena odmah po rođenju. U tim slučajevima, CSR preuzima dete direktno iz porodilišta i zatim ga smešta u hraniteljsku porodicu u okviru iste opštine.
Država ovu decu poverava hraniteljima privremeno, dok se ne pronađe trajno rešenje – najčešće usvajanje. Prvo se pokušava zbrinjavanje u okviru šire porodice – kod baka i deda, tetaka, ujaka, stričeva ili drugih rođaka – gde je trenutno smešteno preko 400 dece. Kada to nije moguće, traže se hraniteljske porodice.
Međutim, broj hraniteljskih porodica na Kosovu i dalje je nedovoljan. On je znatno ispod međunarodnih standarda koji predviđaju minimum tri hraniteljske porodice po opštini. Od ukupno 38 opština, samo 15 trenutno ima aktivne hraniteljske porodice. Zbog toga se često dešava da deca budu smeštena u druge opštine, daleko od svog mesta rođenja.
“U opštini Kosovo Polje imamo samo jednu hraniteljsku porodicu”, kaže Abaz Xhigoli, direktor CSR-a u toj opštini, dok otvara vrata svoje kancelarije okružene zelenilom.
“Ali imamo troje dece u hraniteljstvu. Jedan od njih, mladić sa invaliditetom, ima 18 godina i živi ovde, u Kosovu Polju. Drugo dvoje su raspoređeni u druge opštine”, kaže Xhigoli, držeći u ruci listu sa imenima 20 dece koju je opština od rata do danas uputila u hraniteljske porodice.
Tokom svoje karijere u CSR-u, Xhigoli je naišao na brojne slučajeve, od kojih mu se mnogi i danas jasno sećaju. Skida naočare s očiju i kaže da mu prvo padaju na pamet novorođenčad ostavljena odmah po rođenju.
“Neka deca bivaju napuštena odmah nakon porođaja, čak i pre nego što im roditelji daju ime. Prva odgovornost onda pada na nas – da detetu damo ime”, kaže on. “U tim slučajevima, upravnici slučaja se konsultuju sa zakonskim starateljima, a često se dešava da se ime smišlja usput – dok smo još na putu iz bolnice ka hraniteljskoj porodici.”
Među osnovne usluge koje CSR pruža deci bez roditeljske brige spadaju: imenovanje upravnika slučaja i zakonskog staratelja, izrada individualnog plana za brigu i razvoj, smeštaj u hraniteljsku ili rezidencijalnu ustanovu, sprovođenje nadzornih poseta i praćenje procedura za ponovno ujedinjenje s biološkom porodicom ili usvajanje – kada je to moguće.
Ali prema podacima Koalicije NVO-a za zaštitu dece (KOMF), CSR-i često nisu u stanju da redovno sprovode nadzorne posete, zbog velikog broja dece koja zahtevaju brigu i nemogućnosti da se svi slučajevi pokriju. Prema njima, to ozbiljno ugrožava zaštitnu funkciju ovih centara i dovodi do nedostatka kontinuiranog nadzora – što je ključno za bezbednost i razvoj dece u alternativnoj brizi.
CSR-i na Kosovu, koji su decentralizovani 2009. godine sa ciljem poboljšanja pristupa socijalnim uslugama, i dalje se suočavaju sa ozbiljnim strukturnim izazovima. Prenošenje nadležnosti sa centralnog nivoa na opštine zateklo je opštine nespremne za ovu odgovornost, suočene sa izraženim nedostatkom finansijskih sredstava, obučenog kadra i osnovne opreme poput vozila ili adekvatnog prostora. Prema izveštaju Zaštitnika građana za 2019. godinu i podacima KOMF-a za 2020, postojeće osoblje CSR-a je preopterećeno, nema uslove za dostojanstven rad, a infrastruktura često ne ispunjava standarde za pružanje osetljivih usluga, poput onih namenjenih deci bez staranja, žrtvama porodičnog nasilja, trgovine ljudima ili osobama sa invaliditetom.
Na nacionalnom nivou deluje ukupno 40 CSR-a, koji pokrivaju 47 različitih kategorija korisnika – među njima decu bez roditeljske brige, žrtve porodičnog nasilja i trgovine ljudima, osobe sa invaliditetom i mentalnim smetnjama. Ipak, izražen nedostatak profesionalnih socijalnih radnika dovodi do toga da postojeće osoblje mora istovremeno da obavlja više uloga – kao psiholozi, savetnici, socijalni radnici, pa čak i administratori – često bez dovoljno akademskog znanja ili praktične obuke. Prelazak ovih službi pod upravu Ministarstva pravde u januaru 2023. dodatno je produbio zabrinutost da država socijalnu zaštitu sve više tretira kao institucionalni mehanizam kontrole, a ne kao osnovno pravo i odgovornost.
Nedovoljna finansijska podrška
Pored strukturnih problema i nedostatka institucionalne podrške, još jedan faktor koji direktno utiče na funkcionisanje hraniteljskog smeštaja jeste finansijska podrška za hraniteljske porodice i druge pružaoce alternativne brige. Iako zakon predviđa nadoknadu za porodice koje se staraju o deci bez roditeljskog staranja, trenutna podrška često nije dovoljna da pokrije njihove stvarne potrebe.
Za jedno dete bez roditeljskog staranja, Ministarstvo pravde obezbeđuje mesečnu finansijsku podršku u iznosu od 350 evra, koja je namenjena isključivo detetu. Za dete sa invaliditetom taj iznos dostiže 450 evra.
U poslednje vreme, i pojedine opštine su počele da izdvajaju sredstva iz lokalnog budžeta za podršku hraniteljskim porodicama. Mesečna davanja variraju od 150 do 350 evra, ali se, za razliku od onih koje dodeljuje Ministarstvo pravde, usmeravaju direktno porodicama, a ne deci.
Behrije se seća vremena kada je finansijska podrška bila daleko manja, ali, kako kaže, njen entuzijazam je bio isti kao i danas. Priča da su na početku dobijali svega 90 evra mesečno, što je poraslo na 150 evra 2018. godine. Od 2023, podrška iznosi 350 evra za decu bez zdravstvenih problema, dok porodice koje brinu o deci sa invaliditetom primaju 450 evra.
Ipak, prema Behrijinom mišljenju, ni ta sredstva nisu dovoljna, posebno ako se uzmu u obzir brojni troškovi koje podrazumeva briga o detetu poput Gencija, koji je imao ozbiljne zdravstvene tegobe. I za druge hraniteljske porodice ova pomoć donekle olakšava svakodnevicu, ali to nije razlog zbog kojeg prihvataju decu na staranje. Troškovi za medicinske preglede, neophodne lekove ili mleko za bebe često premašuju iznose koji se dodeljuju kao pomoć.
Opštine koje pružaju finansijsku podršku hraniteljskim porodicama izdvajaju mesečnu pomoć u različitim iznosima:
- Opština Priština: 300 evra mesečno
- Opština Prizren: 250 evra mesečno
- Opština Obilić: 200 evra mesečno
- Opština Lipljan: 350 evra mesečno
- Opština Kosovo Polje: oko 150 evra mesečno
- Opština Istok: oko 200 evra mesečno
Uprkos tome što je hraniteljska porodica više od dve decenije, Behrijin angažman nikada nije bio formalno priznat kao radno mesto. Ipak, novi Zakon o socijalnim i porodičnim uslugama, koji je usvojen 2024. godine, po prvi put prepoznaje hraniteljske porodice kao pružaoce socijalnih usluga i otvara im mogućnost uključivanja u penzioni sistem. Takođe, ovaj zakon predviđa da deca starija od 18 godina mogu dobijati institucionalnu podršku do 26. godine — iako se ta odredba još uvek ne sprovodi u praksi.
Organizacija “SOS Dečija sela” i druge organizacije koje se bave zaštitom dece zatražile su da se proširenje finansijske podrške za decu bez roditeljskog staranja uključi u Nacrt zakona o građanskom zakoniku. Međutim, zakon još uvek nije usvojen jer nije prošao prvo čitanje u Skupštini zbog neslaganja u vezi sa članom koji se odnosi na priznanje zajednica između osoba istog pola.
Ipak, posvećenost i briga za decu bez roditeljskog staranja prevazilazi finansijsku podršku. Da je sve u novcu, već odavno ne bi postojala ni OFAP, koja je mesecima u finansijskoj krizi. “Kraj 2024. doneo je krizu koja i dalje traje tokom prvih meseci 2025. Sankcije EU prema vladi imale su svoj uticaj. Politička dešavanja, bilo u zemlji ili inostranstvu, direktno se odražavaju na naše socijalne usluge. Bili smo u egzistencijalnoj krizi”, rekla je Hoti.
U junu 2023. godine, Evropska unija je uvela kaznene mere prema Kosovu, suspendujući oko 600 miliona evra razvojnih fondova. Time je nastala velika finansijska praznina koju su naročito osetile nevladine organizacije, uključujući i OFAP, čije usluge u velikoj meri zavise od donatora i državnih sredstava, koja su pogođena ovim merama.
Kao posledica, većina zaposlenih u OFAP-u i dalje radi bez plata, često sami pokrivajući troškove za terenski rad i posete deci širom Kosova. “Od decembra do sada [maj], 80% osoblja radi volonterski”, kaže Hoti, dodajući da je posvećenost ovim mališanima više od posla – to je misija kojoj ne možete lako okrenuti leđa, čak i kada potrošite poslednji evro pokušavajući da obezbedite dom za jedno dete.
U međuvremenu, sama Hoti je napisala knjigu bajki pod nazivom “Bajke o nevidljivim herojima”, posvećenu upravo deci bez roditeljskog staranja. Prodajom primeraka ove knjige obezbeđena su sredstva koja su pomogla organizaciji da prebrodi najteži period.
Inspirisane stvarnim događajima, 10 priča dece bez roditeljskog staranja pretočene su u 10 bajki, od kojih je štampano oko 4.000 primeraka.
“Svaka bajka je odraz njihovog srca, nežan poziv da razumemo krhki svet u kojem žive. To je riznica malih duša, odraz nade koja sija i u najdubljem mraku”, priča Hoti o knjizi.
Na kraju jedne od bajki, napisala je: “Ribica Val je naučila da, bez obzira odakle dolazimo, ljubav i prihvatanje su najjače sile koje nas mogu povezati i učiniti da se svako od nas oseti kao deo prave porodice”. Ova priča ima za cilj da deci pomogne da se lakše izbore s napuštanjem i da se prilagode novoj hraniteljskoj porodici. Svaka bajka istovremeno osvetljava i ulogu “nevidljivih heroja” — porodica i staratelja koji svakodnevno, tiho, snose teret emocionalne brige.
Teško emotivno razdvajanje
Tokom poslednje redovne mesečne posete, radnici CSR-a saopštili su tešku vest porodici Nuredini — status malog Blendija je rešen. Iako zvuči kao tehnički termin, to u suštini znači da Blendi može da ostane u ovoj porodici još samo nekoliko meseci, jer se njegova procedura usvajanja privodi kraju.
“Nedostajaće nam, kuća će ostati pusta”, rekla je Arbenita. “Mislila sam da sam jaka, ali nisam. Ne izlazi mi iz glave. Navikla sam da spavam s njim, da se budim s njim. Kuda god idem — da mi bude uz leđa.” Arbenita mu miluje kosu koju je sama ošišala jer “nije dozvoljavao da ga šiša berberin, samo je hteo da ja to uradim”.
Za dan kada će se oprostiti od Blendija, cela porodica teško se priprema emocionalno. Arbenitin najstariji sin je čak pitao službenika iz CSR-a: “Možemo li mi da ga usvojimo?” Ali hraniteljske porodice zakonski ne mogu da usvoje decu o kojoj brinu. Trenutni zakon to zabranjuje kako bi se sprečio sukob interesa i očuvao profesionalni, privremeni karakter hraniteljstva, budući da te porodice od države primaju nadoknadu za pruženu brigu.
Dozvoljavanje usvajanja iz hraniteljskih porodica, prema toj logici, rizikovalo bi da se hraniteljstvo pretvori u direktan put ka usvajanju, što bi ugrozilo profesionalne standarde i pravo deteta na nepristrasan izbor porodice koja će ga usvojiti.
Zakon jasno pravi razliku između smeštaja kao privremenog vida staranja i usvajanja kao trajnog porodičnog rešenja, kako bi se osigurala najbolja zaštita u interesu deteta.
“Nedostajaće nam, kuća će ostati pusta”, rekla je Arbenita. “Mislila sam da sam jaka, ali nisam. Ne izlazi mi iz glave. Navikla sam da spavam s njim, da se budim s njim. Kuda god idem — da mi bude uz leđa.” Arbenita mu miluje kosu koju je sama ošišala jer “nije dozvoljavao da ga šiša berberin, samo je hteo da ja to uradim”.
Za dan kada će se oprostiti od Blendija, cela porodica teško se priprema emocionalno. Arbenitin najstariji sin je čak pitao službenika iz CSR-a: “Možemo li mi da ga usvojimo?” Ali hraniteljske porodice zakonski ne mogu da usvoje decu o kojoj brinu. Trenutni zakon to zabranjuje kako bi se sprečio sukob interesa i očuvao profesionalni, privremeni karakter hraniteljstva, budući da te porodice od države primaju nadoknadu za pruženu brigu.
Dozvoljavanje usvajanja iz hraniteljskih porodica, prema toj logici, rizikovalo bi da se hraniteljstvo pretvori u direktan put ka usvajanju, što bi ugrozilo profesionalne standarde i pravo deteta na nepristrasan izbor porodice koja će ga usvojiti.
Zakon jasno pravi razliku između smeštaja kao privremenog vida staranja i usvajanja kao trajnog porodičnog rešenja, kako bi se osigurala najbolja zaštita u interesu deteta.
Biološki roditelji imaju rok do dve godine da poboljšaju svoje socijalno-ekonomsko stanje. Ako se to ne desi, dete dobija status deteta podobnog za usvajanje, čime se pokreće procedura usvajanja. U slučajevima kada roditelji deteta koje je smešteno u hraniteljsku porodicu ne uspeju da poboljšaju uslove za povratak deteta kući, pokreće se postupak za rešavanje njihovog pravnog statusa, uključujući i sudski proces za oduzimanje roditeljskog prava. Ako su biološki roditelji nepoznati, čeka se godinu dana, nakon čega se slučaj smatra rešenim i započinju procedure usvajanja.
Prema pravilnicima, prosečno trajanje boravka deteta u hraniteljskoj porodici je od šest meseci do godinu dana. Međutim, u praksi se ova granica često prekoračuje. Deca sa invaliditetom i zdravstvenim problemima, poput Gencija, ostaju duže u hraniteljskim porodicama jer je interesovanje za njihovo usvajanje znatno manje. Zapravo, ceo proces — od trenutka napuštanja deteta ili njegovog izdvajanja iz biološke porodice, pa sve do usvajanja — ume da potraje godinama.
Panel za usvajanja, koji je osnovalo Ministarstvo pravde, razmatra listu čekanja i odlučuje po redu za porodice koje ispunjavaju uslove za usvajanje. Kada porodica usvoji dete, ima pravo da mu promeni ime i prezime. Po završetku procesa, CSR je u obavezi da prati razvoj deteta u novoj porodici tokom perioda do godinu dana. Nakon toga, usvojiteljska porodica preuzima potpunu odgovornost i prava kao biološki roditelji. U međuvremenu, broj dece koja se napuštaju je niži od broja porodica koje žele da usvoje. Prema podacima Agencije za statistiku Kosova, broj napuštene dece opao je tokom poslednje decenije. U 2023. godini napušteno je devetoro dece, dok je deset godina ranije taj broj bio oko četrdeset.
Jedna od najvećih prepreka u procesu usvajanja jeste činjenica da većina porodica želi da usvoji dete mlađe od tri godine, što otežava postupak za stariju decu bez roditeljskog staranja. Takođe, prema rečima Albane Hoti iz OFAP-a, postoje i porodice koje žele da usvoje isključivo dečake, dok su na listi samo devojčice.
“Tako prolaze godine dok se ne ispune uslovi, i zato je broj porodica koje žele da usvoje veći od broja dece dostupne za usvajanje”, rekla je Albana.
Najduži period koji dete bez roditeljskog staranja može da provede u hraniteljskoj porodici jeste do svoje 18. godine. Iako Zakon o zaštiti dece predviđa novi vid staranja — nadzirano samostalno stanovanje — kao oblik podrške deci bez roditeljske brige od 18 do 26 godina, ta praksa još nije zaživela.
Zbog toga, kada dete postane punoletno i više ne može da ostane u hraniteljskoj porodici, Organ starateljstva je primoran da obustavi negu i usluge. Kada je reč o deci sa invaliditetom, jedina preostala opcija često bude smeštaj u Institutu u Štimlju — oblik rezidencijalnog zbrinjavanja koji negativno utiče na dobrobit i dalji razvoj deteta.
Na ovakva razdvajanja, koja su sistemska, ali ne i prirodna za same porodice, pokušavaju da se pripreme i same hraniteljske porodice.
“Rastanak sa Blendijem biće emotivan, bolan, ali i ponosan — jer sam uspela da uradim nešto za njega. Samo se molim Bogu da porodica koja ga preuzme barem jednom pošalje sliku. Znam da možda nije ispravno, ali želim da ga vidim kako raste”, rekla je Arbenita.
I Behrije razmišlja o danu rastanka — ne zato što će neko usvojiti Gencija, već zato što zna da će on osetiti njen nedostatak.
“Za Gencija imam plan. Kad bih mogla da ga pošaljem u neku porodicu na tri meseca, dok budem kod dece (u dijaspori), jer ne želim da se u potpunosti rastanem.” Time zatvara i svoje dugogodišnje poglavlje brige: ime Gencija biće poslednje u Behrijinom dnevniku.
Naslovna slika i fotografije: Ferdi Limani / K2.0
Napomena redakcije: Imena dece o kojoj brinu Behrije i Arbenita su promenjena radi zaštite njihove privatnosti.