U utorak (8. maja), Centralna izborna komisija Bosne i Hercegovine najavila je da će opšti izbori da se održe 7. oktobra. Ipak, nezvanična kampanja je počela još sredinom 2017, kada su političari svih profila počeli da spekulišu o najavljivanju kandidatura za niz funkcija na državnom i entitetskom nivou, a koje bi trebalo da se popune u skladu sa složenim bosanskim sistemom podele vlasti.

Federacija je — što je jedan od dvaju političkih entiteta u Bosni — uzdrmana glasinama da će Sebija Izetbegović, žena bošnjačkog člana trodelnog Predsedništva Bakira Izetbegovića, da se kandiduje za položaj na kom se nalazi njen suprug, dok je u Republici Srpskoj — drugom entitetu — aktuelni predsednik Milorad Dodik prkosno najavio u oktobru 2017. da će postati “predsednik nečega, zasigurno”. Kasnije je potvrdio da će se kandidovati za državno Predsedništvo.

Spekulacije su se nesmanjenim žarom nastavile duboko u 2018. uprkos savetima stručnjaka da bi produženi period vođenja kampanje mogao da dovede do “stalne blokade institucija”, nanoseći štetu vitalnim interesima države i odugovlačeći neophodne reforme.

Guverner Centralne banke u Bosni upozorio je da se životni standard neće poboljšati ove godine “jer bi fokus mogao da se usmeri na politička, a ne na ekonomska pitanja”. Ipak, perspektiva oskudnog ekonomskog razvoja nije jedina pretnja koja bi mogla da prekrije prekomerno vođenje kampanja za vlast u Bosni.

Prema rečima stručnjaka, dugotrajni zastoj u kreiranju izbornog zakona u ovoj zemlji bi mogao da označi da se rezultati glasanja u oktobru uopšte neće sprovesti u delo, što bi moglo da dovede državu u političku i ustavnu paralizu.

Poreklo paralize države

Poreklo aktuelnog zastoja potiče iz 2006, kada je multietnička opoziciona Socijaldemokratska partija (SDP) nominovala bosanskog Hrvata Željka Komšića za kandidata tročlanog bosanskog Predsedništva. Tada ga je na vlast izabran mešavinom hrvatskih i bošnjačkih glasova.

Bodo Veber (Weber), viši saradnik u nevladinoj organizaciji Savet za demokratizaciju politika, tvrdi da, iako je ovakav potez pravno ispravan, on krši nepisano shvatanje kod bosanskih političara da se mesta u Predsedništvu rezervišu za članove triju najvećih etničkih političkih partija.

Godine 2016, u zakasnelom odgovoru na izbor Komšića, Božo Ljubić, bosanski političar hrvatskog porekla, podneo je žalbu Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine zahtevajući ocenu ustavnosti izbornog zakona. Uz podršku konzervativne i nacionalističke Hrvatske demokratske zajednice Bosne i Hercegovine (HDZ BiH), on je naveo da ovi zakoni diskriminišu Hrvate, jer dozvoljavaju brojčano dominantne Bošnjake u Federaciji da glasaju za predstavnika Hrvata.

Ustavni sud je decembra 2016. delimično prihvatio Ljubićevu žalbu i poništio nekoliko članova bosanskog izbornog zakona. Time je uklonjena pravna osnova za uspostavljanje Doma naroda u Parlamentu Federacije.

Kako se političke partije još nisu saglasile o tome kako da se ispuni praznina ostavljena zbog poništenih odredbi, moglo bi da bude nemoguće ne samo formirati Dom naroda u Parlamentu Federacije, već i Dom naroda u državnom parlamentu, čiji se članovi biraju iz redova skupština na nivou entiteta. Federacija bi ostala bez predsednika i potpredsednika koje bira Dom naroda, iako državno Predsedništvo ne bi bilo direktno pogođeno jer se ljudi na ove pozicije biraju direktno.

Lars Gunar Vigemark (Gunnar Wigemark), specijalni predstavnik Evropske unije u Bosni, i Morin Kormek (Maureen Cormack), američka ambasadorka u Sarajevu, pozvali su bošnjačke i političare iz redova bosanskih Hrvata u Federaciji da “pokažu svoje vođstvo kroz postizanje kompromisa” i da se postigne sporazum o spornim odredbama pre nego što se raspišu izbori.

Međutim, Valentino Grbavac, saradnik na Institutu za društveno i političko istraživanje iz Mostara, smatra da je mala verovatnoća da će rešenje biti pronađeno pre oktobra. On upozorava da “ako ovaj problem ne reše bosanski političari pre izbora, moglo bi biti nemoguće popraviti ga posle toga, jer zakonodavno telo neće postojati, a kako bi moglo da se time bavi”.

Iako bi, teorijski gledano, bosanska Centralna izborna komisija (CIK) mogla da uskoči i sačini novi mehanizam koji bi omogućio sprovođenje izbora delegata Doma naroda Parlamenta Federacije kako bi se izbegla politička paraliza, Grbavac kaže da je pretpostavka da će ova opcija imati efekta — “dubiozna, u najboljem slučaju”.

On ističe da, kako potiču od presude Ustavnog suda, promene izbornog zakona moraju da budu sprovedene zakonskim sredstvima, dok CIK nema ovlašćenje da menja zakone.

Predsednica CIK-a Irena Hadžiabdić je kazala na konferenciji za novinare u utorak, nakon najave izbora, da bi državni parlament trebalo da izmeni izborni zakon pre nego što se izbori održe. Ona je rekla da, iako bi CIK mogao da usvoji podzakonski akt kao poslednje sredstvo, to bi moglo da napravi značajne pravne izazove. Hadžiabdić je primetio da, ako se ne pronađe rešenje do marta 2019, na vreme da se formira nova vlada i usvoji budžet, Bosna bi mogla da se suoči sa “totalnom blokadom”.

Grbavac primećuje da aktuelne okolnosti stavljaju Bosnu u situaciju “bez presedana”. “Postoji mogućnost da će ulozi biti toliko visoki da će svi zažmuriti na jedno oko i biti zadovoljni da imamo bilo kakvo rešenje”, rekao je, dodajući da bi, zbog svoje neustavnosti, usvajanje podzakonskog akta od strane CIK-a moglo da dovede do još jednog suđenja pred Ustavnim sudom koje bi se desilo kasnije.

“Ili bi neke stranke, nezadovoljne rešenjem, mogle da bojkotuju izbore na tim osnovama da se pravila menjaju usred kampanje i da je to nedemokratsko delovanje”, dodaje.

Neizvršene presude

Imajući u vidu nesposobnost lokalnih političara da postignu sporazum, neki su se okrenuli akterima sa treće strane u potrazi za odgovorom.

Erik Gordi (Eric Gordy), profesor političke i kulturne sociologije na Fakultetu za slovenske i istočnoevropske studije Univerzitetskog koledža u Londonu, smatra da je intervencija spolja u prošlosti rešila mnoge sukobe u Bosni. Ali, kako tvrdi, negativna strana ovakvog pristupa je da se tako blokira kapacitet demokratskih institucija. “Obično se ovi sporazumi postižu na neformalan način i prave reprezentativne institucije koje su predviđene ustavom, ali one ne obavljaju svoj posao”, kaže Gordi.

Slučaj Ljubića je samo jedan u nizu presuda u kojima su pronađene nepravilnosti u bosanskom izbornom zakonu u proteklim godinama. U protekloj deceniji je strazburški Evropski sud za ljudska prava izrekao tri presude koje zahtevaju da se ustav ove zemlje izmeni.

Presuda u slučaju Sejdić-Finci iz 2009. zaključuje da je preduslov predviđen ustavom, da kandidati u trodelnom Predsedništvu i Domu naroda moraju da budu pripadnici ustavnih etničkih grupa — Bošnjaka, Srba i Hrvata — nezakonit jer isključuje Jevreje, Rome i druge manjine koje ne mogu da se kandiduju za politički položaj. Presuda je odjeknula u presudi Zornić iz 2014, dok je slučaj Pilav iz 2016. izvršio dodatni pritisak na državu da se izmeni njen ustav, navodeći da bi građani trebalo da budu u mogućnosti da se kandiduju za sve tri pozicije na državnom nivou, za Predsedništvo, bez obzira na entitet u kom žive. Međutim, do dana današnjeg, nijedna presuda nije izvršena.

Gordi smatra da političke partije u Bosni “biraju međunarodne presude koje im odgovaraju i tumače ih onako kako žele”. On primećuje, “da je presuda Sejdić-Finci izvršena, ne bi uopšte bilo prostora za aktuelni sukob, jer bi onda država jemčila prava pojedinačnih građana da budu politički predstavljeni”.

Godine 2016, Jakob Finci, predstavnik jevrejske zajednice u Bosni i jedna od strana u slučaju Sejdić-Finci, rekao je da je presuda postepeno prerasla u “hrvatsko pitanje”, jer je lider HDZ BiH i hrvatski član Predsedništva, Dragan Čović, pokušao da upregne ovaj slučaj kako bi izgurao izmene i dopune izbornog zakona koje se odnose na izbor hrvatskog člana Predsedništva.

Tri presude Evropskog suda za ljudska prava takođe su dovele do obnovljene rasprave o prirodi Dejtonskog sporazuma. Sporazum kojim je okončan Rat u Bosni 1995. nikada nije bio nameren da upravlja državom duži vremenski period, ali 23 godine posle prekida vatre, Aneks 4 i dalje služi kao bosanski ustav. Izvršavanje bilo koje presude označilo bi reviziju ustava i izmenu samog karaktera države.

Kurt Basener, suosnivač i viši saradnik Saveta za demokratizaciju politika, smatra da se bosanske političke etnonacionalističke elite opiru promenama jer teže da imaju dobiti od sistema u kom oni rukovode etničkim podelama. On primećuje da “elite neće biti učesnici rešenja. One će, bez obzira na to da li im se sviđa, ući u budućnost”.

“Poenta je da se radikalno umanji njihova moć lišavajući ih dvaju glavnih oruđa: sposobnosti da zastrašuju ljude i sposobnosti da kupuju socijalni mir kroz pokroviteljstvo”, dodaje Basener.

Pitanje koje se uveliko postavlja u Bosni jeste da li aktuelni ćorsokak poseduje potencijal da postane krajnji lakmus test za krhko političko okruženje i da dovede do izbijanja novih neprijateljstava.

Grbavac se pribojava da, ukoliko se nova vlada ne formira do početka jeseni, budžet neće biti odobren pre zakonskog roka, 31. marta 2019. Kao rezultat toga, penzije i plate radnika u javnom sektoru se neće isplaćivati. On kaže da bi ovakav scenario mogao da rezultira “totalnim slomom celog društvenog i političkog sistema”.

Basener, međutim, smatra da je ovo lažna uzbuna i da potiče od činjenice da oni koji upotrebljavaju ovaj narativ “prave ekstrapolaciju zbog izostanka dogovora i nepostojanja sposobnosti da se formira vlada. Ipak, sukob i rastakanje države se mogu sprečiti bez obzira na ono što se desi sa izborima”.

On primećuje da se aktuelni zastoj “ne tiče Hrvata ili HDZ BiH. Ovo se tiče Dragana Čovića i toga da on osigura da nikada više ne bude rizika po njega samoga van okvira hrvatske zajednice. Ovo je plan za ostanak na položaju, a koji se predstavlja kao plan za zaštitu kolektivnih prava”.

Prema Gordijevim rečima, “moramo da vidimo kakvi su rezultati izbora. Ako desničarske stranke osvoje mesta koja su predodređena za Hrvate, onda neće biti sukoba”.K

Naslovna fotografija: Nidzara Ahmetasevic / K2.0.