“Udata sam. Nisam htela [da se udam], prisilili su me roditelji. Udala sam se kao vrlo mlada, kada sam imala 15 godina.” Ovo su reči Suzane Zaje, izgovorene u dokumentarcu iz 2010. koji se bavio prevremenim brakovima u romskoj, aškalijskoj i egipćanskoj zajednici. Aktivisti sugerišu da ovaj film — koji je inicirala Mreža ženskih organizacija Roma, Aškalija i Egipćana Kosova (RrOGRAEK), dok su podršku dobili od vladine Agencije za rodnu ravnopravnost — predstavlja jednu od prvih inicijativa koja je pokušala da otvori raspravu na temu brakova između dece na Kosovu.

To je, takođe, jedna od retkih inicijativa vladinih tela da se pozabave ovim pitanjem koje nikada nije bilo prioritet vlade; izveštaji sugerišu da vlada ima tendenciju opravdavanja svog nereagovanja pravdajući se da je to “tradicija” romske, aškalijske i egipćanske zajednice, dok previđaju da ovaj problem utiče na sve zajednice.

Ipak, iako ovaj fenomen nije rasprostranjen onoliko koliko je bio u prošlosti, video-snimak objavljen proteklog meseca na društvenim mrežama naglašava da se brakovi između dece ne ograničavaju na nevećinske zajednice. Venčanje dvaju maloletnika iz zajednice kosovskih Albanaca (starosti 13 i 14 godina) iz Mališeva, sa slikama članova porodice i gostiju koji slave kreiranje ove bračne zajednice kao da se ništa posebno ne dešava, izazvalo je bes građana Kosova širom društvenih mreža. Rasprava o brakovima između dece je dobila na momentumu i ukratko je postala tema dana za svaki medij na Kosovu.

Nakon medijske pokrivenosti mališevskog venčanja, Kosovska policija i socijalni radnici su uskočili, dok su mediji izveštavali da su roditelji pod istragom i da se sumnjiče za kršenje Krivičnog zakonika; ovi nedavno venčani par je razveden i mogu da stupe u brak tek kada napune zakonski predviđen broj godina za brak. Prema zakonskom okviru, oni koji žele da postanu supružnici moraju da imaju barem 18 godina, iako minimalna starost pada i na 16 godina uz roditeljsku saglasnost.

Kosovsko zakonodavstvo je u skladu sa većinom zapadnih zakonodavstava, iako se, prema međunarodnim konvencijama, brak pre 18. godine smatra kršenjem dečjih i ljudskih prava osobe o kojoj je reč.

Visare Mujko-Nimani, programski stručnjak Populacionog fonda Ujedinjenih nacija (UNFPA) iz kancelarije na Kosovu, smatra da bi zakon na Kosovu trebalo standardizovati i obuhvatiti zabranu svih brakova između maloletnika. “Kao UNFPA, mi želimo da [minimalna starost za stupanje u brak] bude, po zakonu, 18 godina”, kaže ona.

Prema zvaničnim podacima Agencije za statistiku Kosova, 105 prevremenih brakova je zakonski registrovano prošle godine, a 95 slučaja 2014, dok su u svim slučajevima bile obuhvaćene devojčice od 16 ili 17 godina koje su se udavale za starije muškarce. Međutim, preciznih statističkih podataka nema, jer je na Kosovu uobičajeno da parovi čak i nekoliko godina posle tradicionalnog venčanja završe zakonske obaveze stupanja u brak.

Kao rezultat toga, Mujko-Nimani kaže da je neposredna registracija posebno retka u brakovima između dece: “Devedeset devet odsto ovih brakova se ne beleže u civilnom registru. Oni ne odlaze da bi se venčali po zakonu. Dakle, kada je reč o podacima o učestalosti prevremenih brakova, oni čak ni ne obuhvataju one koji imaju 16 ili 17, sa roditeljskom saglasnošću.”

Užasne posledice

Organizacije koje se širom sveta zalažu za ljudska prava i zdravlje stalno pokušavaju da osvetle užasne posledice brakova između dece koji nose veće rizike od problema u trudnoći i porođaju. Prema UNICEF-u, devojčica mlađa od 15 godina ima pet puta veće šanse da umre tokom trudnoće ili u porođaju nego žena koja je u svojim dvadesetim godinama. Kada majka ima manje od 18 godina, šanse njene bebe da umre u prvoj godini života jesu 60 odsto veće nego šanse bebe čija majka ima više od 19 godina.

Devojčice koje se udaju rano takođe su navedene u izveštaju UNFPA-a iz 2012. koji se bavi dečjim brakovima na Kosovu, gde se navodi da su one sklonije oboljevanju od polno prenosivih bolesti  i toga da postanu žrtve porodičnog i seksualnog nasilja, jer stariji supruzi pokušavaju da uvedu poslušnost kod kuće. Mnoga deca koja su u braku, a koje je intervjuisao UNFPA, izjavila su da su doživela porodično nasilje “nekoliko puta”.

Mujko-Nimani kaže da se posledice dečjih brakova šire i van okvira zdravlja. “Pokušavamo da podignemo svest da dete mora po svaku cenu da bude sprečeno da zatrudni i da treba da nastavi sa obrazovanjem, jer deca tih godina pohađaju školu”, kaže ona.

Ljuljeta Demoli, izvršna direktorka Centra za rodne studije Kosova (KGSC) takođe naglašava da kada maloletnice bivaju primorane da se udaju, da ih to lišava detinjstva jer se od njih često traži da preuzmu kućne poslove i odgovornosti jedne majke pre nego što sazre. “Prevremeni brak je posebno problematičan za devojčicu”, kaže ona. “Ona će se udati… a da još nije odlučila šta će sa svojim životom, a da još nije videla šta će sa drugim pitanjima, pa će se naći u problemu koji neće umeti da reši.”

Patrijarhat i siromaštvo

Brojke iz Agencije za statistiku Kosova sugerišu da je prosečno doba kada muškarci na Kosovu stupaju u brak 31 godina, dok je za žene na Kosovu 27 godina. Međutim, imajući u vidu rasprostranjenost neregistrovanja brakova u vreme same svečanosti, podaci jesu poprilično neadekvatni.

Posebno su žene te koje se udaju kao vrlo mlade usled konzervativnih i patrijarhalnih tradicija koje povezuju brak jedne žene sa čašću porodice. “Kada sam bila u Mamuši [opština u blizini Prizrena] 2015. godine, pitala sam da li postoji žena ispod 35 godina koja nije udata”, kaže Demoli. “Rekli su da nema.”

Ona dodaje da su dečji brakovi vrlo učestali u oblastima poput Mamuše, Dragaša i drugih područja u blizini granice između Kosova i Albanije, ali i u ruralnim područjima generalno, gde inspekcije slabo rade i gde se zajednice i pojedinci vrlo dobro međusobno poznaju.

Iako je kosovsko zakonodavstvo u skladu sa zakonodavstvom mnogih zapadnih zemalja, aktivisti ističu da inspekcije vladinih agencija — tokom kojih socijalni radnici proveravaju dobrobit maloletnih supružnika — čine da brakovi dece koja imaju između 16 i 18 godina budu vrlo problematični. “Zamislite samo da se ovo dogodi u izolovanim područjima, kao što su Dragaš i Opolje”, kaže Demoli. “Socijalni radnik poznaje porodicu i takav slučaj ne bi prijavio. Ta osoba bi mogla da bude pravi stručnjak, ali se u manjim mestima brani nadgledanje onoga što se dešava u porodicama, jer ne žele da govore o tome šta se dešava sa devojčicom. Upravo zato vlada mora da bude opreznija u kreiranju svojih politika.”

Drugi činilac koji dovodi do dečjih brakova jesu ograničene šanse za ekonomski prosperitet na Kosovu, što naginje siromašnije porodice da udaju svoje ćerke, što im je strategija za ekonomsko preživljavanje; brakovi se posebno ugovaraju između maloletnih devojčica i starijih muškaraca sa Kosova koji žive u dijaspori.

Takvi brakovi se ne prave uvek protivno volji devojčice. U ruralnim i izolovanim područjima, devojčica možda brak u inostranstvu smatraju privlačnom alternativom kako bi pobegla od siromaštva i pomogla svojoj porodici.

“To je greška roditelja, jer oni to vide kao rešenje svojih problema i kraj siromaštva, a vladina je krivica što dozvoljava da postoji rasprostranjeno siromaštvo”, kaže Demoli. “To se smatra legitimnim u našem društvu. Roditelji će reći, ‘moja ćerka je vrlo sposobna, ona nam pomaže’. To se toleriše i ne kažnjava se. Socijalni radnik ili zvaničnik koji sklapa brak vidi ovo i ne protivi se. Oni to ne kažnjavaju jer to ne čini ni društvo.”

Prema izveštaju UNFPA-a, ugovoreni brakovi sa osobama van Kosova se ne završe uvek onako kako se očekivalo: iako muškarci možda misle da će mlada žena sa Kosova ili devojčica biti poslušna i da će prihvatiti tradicionalne rodne uloge u novoj kući u inostranstvu, devojčice često vide život van Kosova kao šansu da pobegnu od tradicija. Kada dođe do razilaženja u očekivanjima supružnika, ponekad se desi i razvod.

“Ona mora da se pobrine za dobrobit svoje porodice — kakav je samo to ogroman teret za jednu devojčicu od 16 godina”, kaže Demoli. “Onda će morati da se pobrine za kućne poslove i za porodicu svoga supruga. Ona će slati novac svojoj porodici i zato mora da bude vrlo poslušna svom suprugu, pa sve to postaje jedan lanac tlačenja. Ona postaje tlačena žena koja pati.”

Dvostruka diskriminacija

Fenomen dečjih brakova na Kosovu je posebno dominantan kod nevećinskih zajednica. Kako nealbanske zajednice nisu efikasno integrisane u obrazovanje, društveni, ekonomski i politički život, žene iz ovih zajednica — posebno Goranke, Bošnjakinje, Turkinje, Romkinje, Aškalijke i Egipćanke — suočavaju se sa dvostrukom diskriminacijom: kako od strane svoje sopstvene zajednice, tako i od društva kao celine.

“Devojčice ne znaju koja su im prava”, kaže Špresa Aguši, izvršna direktorka RrOGRAEK-a. “One ne zahtevaju svoja prava, ali je i mentalitet, sličan balkanskom mentalitetu, taj da žene moraju sve da istrpe, čak i kada ih supruzi zlostavljaju.”

Organizacija Šprese Aguši, pod nazivom RroGRAEK, pokrenula je 2010. dokumentarac koji je pokušao da otvori raspravu na temu dečjih brakova na Kosovu. Fotografija: Majlinda Hoxha / K2.0.

Aguši kaže da su, za vreme sprovođenja istraživanja za dokumentarac iz 2010, upoznali devojčice koje su imale najviše 13 godina, koje bi već trebalo da su udate. U jednom slučaju, istraživačima na terenu je prećeno od strane jednog supruga koji zlostavlja svoju ženu, jer su pokušali da dobiju intervju od njegove supruge koja je udata dok je još bila devojčica.

Demoli ističe kako užasni životni uslovi proširenih porodica na malim mestima teraju mnoge roditelje da svoje kćeri udaju dok su još vrlo mlade. “Smatram da je vlada kriva što nije rešila stambeno pitanje, jer porodica ima pravo na svoj dom, a ne da šest generacija zaredom živi zajedno”, kaže Demoli.

Običaj isplate “baba hak” — kada muškarac na neki način nadoknađuje roditeljima devojčice kako bi je imao za svoju nevestu — jeste i dalje fenomen među Romima, Aškalijama i Egipćanima. Prema rečima Demolijeve, to je jedan od glavnih razloga zbog kojih se sklapaju prisilni brakovi u ovim zajednicama, kada se devojčice udaju protivno svojoj volji.

“Baba hak” obično finansira troškove u vezi sa venčanjem, kao što je odeća, noć od kane, ili plaćanje za miraz ako ga porodica mlade ne može priuštiti. Međutim, Aguši kaže da ono što najviše uznemiruje jeste kada roditelje direktno plaća mladoženja. “Ima slučajeva kada se traže određeni iznosi, a porodica iskoristi taj novac za svoje troškove a da pritom ne doprinosi svojoj ćerki”, kaže Aguši.

“Baba hak” može da iznosi i nekoliko hiljada evra; što je devojčica mlađa i što se lepšom smatra, to je cena viša. Roditelje, prema tome, podstiču da ugovore brak svoje ćerke dok je ona još vrlo mlada, a kako bi se obezbedila veća isplata.

Prema izveštaju UNFPA-a, kada vlasti istražuju navodne slučajeve dečjih brakova, lideri tih zajednica ponekad intervenišu tako što pregovaraju sa policijom i roditeljima. Aktivisti insistiraju na tome da je obaveza vlade da zaštiti najbolje interese deteta.

“Tokom sprovođenja istraživanja na terenu, videli smo da se ne suočavamo sa tradicijom, već sa nesprovođenjem zakonskog okvira i nedostatkom znanja o postojećim zakonima na Kosovu”, kaže Aguši. “Dakle, ljudi žive svoje živote onako kako žele, jer ne postoje kazne, ne postoji sprovođenje zakona.”

Pitanja vladavine zakona utiču na sve građane, baš kao što problemi sa ekonomskim uslovima i dobrobiti seku čitavo društvo napola. Međutim, dokazi pokazuju da, kada se desi neka nezgodna situacija, posebno pate oni koji su najugroženiji, kao što su to pojedinci koji stupaju u dečje brakove.K

Ilustracija: Save the Children.