Valon Beriša (Berisha) se 24. maja 2018. godine, kao i obično, probudio vrlo rano i otišao na posao. Krenuo je iz Vasiljeva, sela koje se nalazi u opštini Glogovac, te prevalio 18 kilometara da bi stigao do Kosova Polja, gde je radio na izgradnji benzinske pumpe. Bio je prosečan građevinski radnik s mesečnom platom u visini od 250 evra.

Tog jutra je Beriša trebao da očisti gradilište i skloni građevinski materijal koji više nije bio potreban za nastavak radova.

Međutim, njegov radni dan se završio ranije. U 7:35 časova, dok je obavljao svoj zadatak, Valon je doživeo nesreću sa smrtnim ishodom – pao je na zemlju sa drugog sprata.

„Bio sam na prizemlju i prvo sam čuo krik, a onda se nešto stropoštalo na pod; odmah sam otrčao da vidim šta se dešava“, kaže njegov kolega Urim Hiseni (Hyseni), inače jedini svedok tog dešavanja.

Hiseni je tog jutra otišao do gradilišta po svoju radnu opremu pre nego što se zaputio prema Glogovcu. „Vidio sam da je Valon pao s poslednjeg sprata. Izašao sam na cestu i zaustavio taksi kako bih mogao da mu pružim prvu pomoć, ali ni taksista ni ja se nismo usudili da ga dotaknemo. Potom je naišla policijska patrola koja je pozvala hitnu pomoć.“

Lekari su ga na mestu proglasili mrtvim.

Pokojni Valon Beriša bi prošlog jula navršio 30 godina života. Bio je zdrav čovek; njegov hobi i posao iz snova bilo je fizičko vaspitanje.

Želeo je da postane nastavnik i 2010. godine je završio studije na Fakultetu za sport i fizičko vaspitanje Univerziteta u Prištini. Tek je šest godina kasnije dobio posao nastavnika potpisavši ugovor o radu na neodređeno vreme te je nekoliko meseci proveo kao zamena u jednoj školi u Glogovcu.

Primoran da nađe drugo zaposlenje da bi prehranio sebe i svoju porodicu, Beriša se okrenuo građevinarstvu. To je za njega ujedno bio poslednji posao. Iza sebe je ostavio nezaposlenu suprugu i dvoje male dece, sada primorane na život s njenim roditeljima bez kojih ne bi imali finansijsku podršku.

Dvadesetdevetogodišnji Valon Beriša (Berisha) koji je stradao u nesreći na poslu iza sebe je suprugu i dvoje dece. Fotografija preuzeta s Fejsbuk računa Valona Beriše.

Valonova priča nije retkost. On je jedan od deset građevinskih radnika koji su, prema podacima iz Inspektorata rada, izgubili svoje živote na radnim mestima od početka 2018. godine do meseca oktobra. Prethodne godine je ta cifra bila identična, dok je 2016. zabeleženo sedam smrtnih slučajeva na radnim mestima u građevinskoj industriji.

Građevinski sektor zapošljava više muškaraca nego ijedan drugi sektor na Kosovu, a na osnovu Ankete o radnoj snazi koju je Agencija za statistiku Kosova (ASK) sprovela 2017. godine, u njemu je zaposleno 13 odsto cele radne snage, prevashodno zbog toga što od radnika ne zahteva posebne kvalifikacije. Razlozi za to leže i u visokim stopama nezaposlenosti i siromaštva u zemlji.

Prošle godine je stopa nezaposlenosti iznosila 30 odsto, s tim da taj broj raste na 52 odsto među starosne dobi između 15 i 24 godine. I stopa siromaštva je naročita visoka, tako da otprilike 18 odsto građana živi ispod granice siromaštva dnevno trošeći 1,82 evra ili manje, dok pet odsto ljudi živi u ekstremnom siromaštvu preživljavajući sa samo 1,30 evra dnevno.

Činjenica da građevinski sektor zapošljava ogroman broj radnika takođe je povezana s ubrzanim razvojem unutar njega koji traje još od 1999. godine, odnosno od kraja rata. U Agenciji za registrovanje preduzeća Kosova do 2000. godine je registrovano 769 aktivnih građevinskih kompanija. U sledećih devet godina taj broj je narastao na 5252 registrovana preduzeća, a do avgusta 2018. godine registrovalo se njih 12 349, što znači da se u poslednjih devet godina broj građevinskih preduzeća povećao za 135 odsto.

Samo u Prištini je u periodu između 2012. i maja 2018. godine izdate su ukupno 582 građevinske dozvola, od kojih se 385 odnosi na višespratnice i poslovne prostore. U istom periodu su na Kosovu Polju, gde je dvadesetdevetogodišnji Valon izgubio život, izgrađene 254 višespratne stambene zgrade.

Takva gradnja zahteva ogromnu radnu snagu. Kako kaže Nebih Zarići (Zariqi), vlasnik kompanije „Standard” koja se pretežno bavi izgradnjom višespratnica u Prištini, potrebno je barem 35 radnika da bi se napravila građevina površine 7000 kvadratnih metara. Takva zgrada sadrži devet spratova i 52 stana, od kojih svaki ima površinu od 75 do 80 kvadratnih metara.

„Ako toliki broj zaposlenih radi konstantno, zgrada biva gotova za 14 meseci“, ističe Zarići.

U Izveštaju o istraživanju Svetske banke stoji da se na Kosovu prava građevinskih radnika često krše. Navodi se da je 52 odsto građevinskih radnika zaposleno bez bilo kakvog ugovora o radu, pri čemu ti ljudi redovno rade prekovremeno. Dodaje se i to da građevinari ni za prekovremeni rad niti za rad u vreme praznika ne dobijaju nikakvu naknadu, baš kao ni za godišnji odmor, uz to da trpe kršenje i mnogih drugih prava.

Zakon o radu Kosova zaposlenima omogućava odsustvo s rada u trajanju od barem jednog dana nedeljno, zatim plaćen slobodan dan u vremenu državnih praznika, te četveronedeljni godišnji odmora. Ovaj zakon radnicima daje pravo i na plaćeno petodnevno odsustvo u slučaju sklapanja braka, kao i na plaćeno trodnevno odsustvo u slučaju rođenja deteta.

Pokojni Valon Beriša je u građevinskom sektoru proveo tri godine. Sa preduzećem „Timo konstrakšn“ (Construction) prethodno je potpisao jugovor o radu, koji, kako tvrdi njegov brat Ramadan, nikada nije bio u celosti ispoštovan.

„U vreme praznika bi uzeo slobodan dan, za šta uopšte nije dobijao novac. Drugih slobodnih dana nije ni imao“, kaže Ramadan. „Jedino nedeljom nije morao raditi. Isto je bilo čak i kad se oženio. Venčanje je održano u nedelju, a na posao se vratio već sledećeg dana. Nikada nije uzeo ni roditeljsko odsustvo.“

Dana 16. juna 2018. godine, Inspektorat rada je o ovom slučaju izdao izveštaj u kom stoji da ugovorom o radu koji su potpisali poslodavac i preminuli nisu u potpunosti razjašnjene radne obaveze u odnosu na stručnu spremu preminulog, stoga taj dokument nije bio u skladu sa Članom 11 Zakona o radu.

Slučaj Valona Beriše na svetlo dana je izneo još ozbiljnije probleme u građevinskom sektoru vezane za nepoštivanje Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu koje ugrožava živote radnika.

Ramadan kaže da, prema rečima Valonovih kolega, njegov brat na dan nesreće nije posedovao sigurnosni pojas, a na fotografijama gradilišta se vidi da se na gradilištu u to vreme nije nalazila bilo kakva skela.

U izveštaju Inspektorata rada navodi se i da preminuli na odgovarajući način nije zaštitio ni glavu. „Iako je preminuli radnik nosio radno odelo, rukavice i cipele, na glavi nije imao zaštitni šlem“, stoji u izveštaju.

Na fotografiji koja se nalazi u izveštaju Inspektorata o radu vidi se mesto gde je Valon poginuo pri padu u maju 2018. godine.

U nastavku izveštaja tvrdi se i da poslodavac, navodno pošto je izdao naređenja koja su trebala biti izvršena, tog dana nije bio prisutan na gradilištu. U izveštaju se napominje da zaposleni nisu znali koje materijale je trebalo da premeste, odakle da ih pomaknu, gde su morali da ih ostave, a nije im bilo rečeno ni koje alate je pri tome bilo potrebno da koriste.

„Konkretno u ovom slučaju, preminuli radnik je ispunjavao svoje obaveze o kojima ga niko prethodno nije informisao na adekvatan način niti mu je pružio relevantne upute“, stoji u izveštaju Inspektorata.

Inspektorat je 27. jula prošle godine kompaniji „Timo konstrakšn“ odredio novčanu kaznu u iznosu od 10 500 evra zbog kršenja dva temeljna zakona o radu. Vlasnik kompanije, Džafer Ljeku (Xhafer Leku), odbio je da za K2.0 kaže nešto više o Berišinom slučaju, osim toga da je o svemu obavestio Inspektorat rada i policijsku stanicu na Kosovu Polju.

Kancelarija Evropske unije na Kosovu izrazila je zabrinutost u vezi sa ovakvim bezbednosnim problemima, zbog čega je Inspektorat rada Ministarstva rada i socijalne zaštite do 15. novembra 2018. godine obustavio radove na 101 gradilištu. Taj potez predstavlja do sada nezabeležen napor usmeren ka poštivanju politike u oblasti rada na Kosovu.

Prema rečima glavnog inspektora Basrija Ibrahimija, time je prvi put preduzeta mera kojom se radovi na upravo tim gradilištima obustavljaju sve dok se ne ispune bezbednosni uslovi za njihov nastavak.

Inspektorat je ovu odluku doneo u jeku rastućeg nezadovoljstva javnosti izazvanog tragičnim ishodima nesreća koje doživljavaju radnici u građevinskom sektoru. Protest održan u oktobru 2018. godine u Prištini bio je jedna od prvih javnih demonstracija koje su organizovane u poslednjih desetak godina kako bi se ukazalo na bezbednost i prava građevinara.

Dok bi neki mogli da ih smatraju samo budućim stambenim zgradama ili poslovnim prostorima, gradilišta često služe kao simboli nepravde i manjka socioekonomske perspektive, što su problemi koji se u najekstremnijim slučajevima okončavaju smrću radnika.

Lična karta građevinarstva: Povreda mnogo, osiguranja gotovo nikako

I Rafet Hasani je gledao smrti u oči. Usled povreda koje je zadobio 2014. godine pri izgradnji fabrike u selu Žabare pokraj Kosovske Mitrovice, umalo je izgubio život.

Dok su završavali betoniranje ploče 12. decembra te godine, beton se zajedno s ostalim materijalima urušio te su se Hasani i njegovih osam kolega strmoglavili na zemlju s visine od pet metara. Jedino je Rafet bio ozbiljnije povređen.

„Bio sam u potpunosti zatrpan i jedva su me pronašli“, kaže ovaj tridesetčetverogodišnjak. „Srećom, jedan od kolega je uspeo da mi vidi lice. Nekoliko minuta kasnije sam izgubio svest.“

Budući da je pri padu pretrpeo oštećenja na rebrima i jetri, Rafet je prevezen na Univerzitetski klinički centar Kosova (UKCK), gde je smesta bio podvrgnut hirurškom zahvatu. Operacija je trajala devet časova. Pao je u komu.

U strahu da bi za uspešan nastavak lečenja mogao da bude neophodan njegov odlazak u inostranstvo, članovi Rafetove porodice su se pobrinuli da mu pribave pasoš u kratkom vremenskom roku. Razlog je ležao i u tome da je njegova lična karta isticala.

Pet nedelja kasnije, Rafet se probudio iz kome. Na kraju mu nije bila potrebna medicinska pomoć stranih lekara, mada mu i do dana današnjeg sama spomen na ličnu kartu izaziva nelagodu; to ga podseća na povrede koje se vide na slici gde leži u komatoznom stanju sa cevčicom za kisik u ustima.

Iako isprva nikoga nije mogao da prepozna, sećanje mu se vratilo nekoliko dana kasnije te mu je trebalo dodatnih godinu dana da ponovo prohoda i počne da se kreće bez ičije pomoći.

„Prvih nekoliko godina posle nesreće bio sam u strašnim bolovima“, dodaje Rafet. „Čak i sada me s vremena na vreme zaboli.“

Pre nesreće je otprilike šest godina bio zaposlen u kompaniji „Baškimi“ (Bashkimi). Ipak, netom pre tog kobnog dana počeo je da radi bez ugovora u nezavisnom preduzeću „Asi univerzal 1“, koju je osnovao Alji Muharemi (Ali Muharremi). Njegova braća i on bili su suvlasnici kompanije čija je podružnica bio upravo „Baškimi“.

Muharemi je za K2.0 izjavio da ugovor o radu Rafetu nije ponuđen jer njegovo inače novoosnovano preduzeće nije bilo zvanično registrovano. Staro preduzeće je, kako je naveo, delio sa svojom braćom, a novo je planirao registrovati po završetku radova koji su trajali kada se nesreća desila.

Uprkos tome što sa njim prethodno nije potpisao ugovor, Rafet ističe da je Muharemi pokrio troškove njegovog lečenja na UKCK-u; međutim, od poslodavca je prestao da dobija bilo kakvu podršku čim je napustio bolnicu, uz iznimku da je zaposlenom Muharemijev brat jednom prilikom uplatio boravak u banji.

Prema Članu 60 Zakona o radu, poslodavci su dužni da izdvoje novac za osiguranje kojim se nadoknađuju troškovi lečenja u slučaju povrede na radu ili profesionalne bolesti. Štaviše, Članom 59 svim zaposlenima je obezbeđeno pravo na plaćeno bolovanje u trajanju do 20 dana u toku jedne godine, a ukoliko se radi o povredi ili bolesti zadobijenoj na radnom mestu, zaposleni ima pravo na dodatnih deset do 90 dana bolovanja uz nadoknadu u visini od 70 odsto plate.

Rafet živi sa svojim roditeljima, dvema sestrama i bratom, čiji su se životi isto tako drastično promenili zbog nesreće koju je doživeo na poslu. Kaže da više nije sposoban da radi niti da na bilo koji način izdržava porodicu te da je tako svima njima postao teret.

Dodaje i to da je pre nesreće zarađivao dnevnicu od 13 evra, a da sada nema nikakvih primanja.

Rafet napominje da ga povrede sprečavaju čak i u obavljanju lakših poslova, što ga je možda koštalo i njegove budućnost. Jedino što sada očekuje jeste da će mu njegov poslodavac kupiti stan u Kosovskoj Mitrovici te tako ispuni svoje obećanje koje je dao pre dve godine.

Alji Muharemi kaže da više nije bio u mogućnosti da pomogne Rafetu posle njegovog izlaska iz bolnice, ali je dao reč da će, ukoliko posao krene dobro, za njega prioritet da bude podrška svom bivšem radniku.

„Stan mu je obećao moj brat [vlasnik kompanije ‘Baškimi’]“, dodaje Muharemi. „Verujem da će to obećanje i održati.“

Rafet više ne želi da razmišlja o nesreći te trenutno pohađa kurs nemačkog jezika, u nadi da bi ga mogao koristiti u budućnosti.

Inspektorat rada je Muharemija kaznio s 1800 evra zbog toga što njegovo gradilište nije ispunjavalo uslove za bezbednost na radnom mestu – imajući u vidu da nije bilo stubova koji bi podupirali betonsku ploču – i zbog toga što nije registrovao svoju kompaniju.

Osim toga što narušava naplatu poreza, neregistrovanje preduzeća i rad na crno štete i samim radnicima u slučaju povreda, s obzirom na to da prava propisana odgovarajućim zakonom i ne moraju da se steknu, pa se zaposleni umesto toga oslanjaju na obećanja svojih poslodavaca.

Nakon što ne uspeju da pronađu priliku za dovoljnu zaradu drugde, mnogi muškarci na Kosovu odlučuju da se zaposle u građevinskom sektoru. Fotografija: Fikret Ahmeti / arhiva K2.0.

Ipak, u zakonima koji su na snazi postoje nedostaci. Naknada štete isplaćuje se samo onda kada dođe do sticanja trajnog invaliditeta, a čak i u takvim situacijama nudi se mesečna penzija u iznosu od 75 evra. Zakonom jednostavno nisu obuhvaćeni slučajevi kao što je Rafetov, stoga ovaj čovek i dalje nailazi na poteškoće pri povratku na tržište rada iako nije zadobio trajne povrede. Pored toga, radnicima koji su u identičnom položaju kao i on takođe je uskraćeno pravo na duže bolovanje, zahvaljujući tome što rade bez prethodno potpisanih službenih ugovora. Sav teret je, dakle, na leđima tih pojedinaca i njihovih porodica.

S druge strane, u slučajevima sa smrtnim ishodom kao što je onaj Valona Beriše, na sličnu penziju u iznosu od 75 evra pravo ima porodica preminulog, i to u skladu sa Zakonom o penzijskim šemama finansiranim od države.

Postoje podaci koji ukazuju na to da se povrede zadobijene na radnom mestu retko prijavljuju. Godišnji izveštaj Inspektorata rada iz 2017. godine sadrži samo 30 slučajeva u kojima je došlo do telesnih povreda u građevinskom sektoru, dok je do septembra prošle godine zabeleženo 39 takvih slučajeva.

Međutim, čini se da je broj mnogo veći nego što to može da se vidi iz ovih statističkih podataka.

K2.0 je regionalne bolnice i Kliniku za hitne slučajeve UKCK-a pismeno zamolio da vode specijalnu evidenciju o građevinskim radnicima koji zatraže lekarsku pomoć zbog povreda zadobijenih na radnom mestu tokom meseca jula 2018. godine.

Kao rezultat toga, u tom mesecu je u regionalnoj bolnici u Peći zabeleženo deset, a u prizrenskoj bolnici devet takvih slučajeva. Podaci koje je dostavila Klinika za hitne slučajeve UKCK-a pokazuju da je u prvoj polovini 2018. godine 26 ljudi zatražilo hitnu medicinsku pomoć usled povreda zadobijenih na gradilištima.

Iz navedenih podataka koji se odnose samo na ograničen uzorak ljudi vidi se da je učestalost ovakvih povreda veća od one predstavljene u zvaničnim godišnjim izveštajima, što ukazuje na to da, uprkos značajanom broju radnika koji pretrpe povrede na radu u periodu od jedne godine, samo mali dio njih podnosi prijave Inspektoratu rada. U pojedinim slučajevima, a posebno onda kada dođe do ozbiljnije povrede, ispostavlja se da su posledice obelodanjivanja ovih informacija itekako ozbiljne.

„Nemamo nikakvih fizičkih niti tehničkih sredstava pomoću kojih bi mogli da pratimo te probleme“, kaže glavni inspektor Basri Ibrahimi. „Na kraju krajeva, svako od nas ima ličnu obavezu da se brine o vlastitim interesima.“

Skromno ili nikakvo zdravstveno osiguranje

Uzimajući u obzir to da građevinski radnici često ispunjavaju specifične i veoma rizične zadatke na visokogradnji, redovni lekarski pregledi i rano otkrivanje potencijalnih zdravstvenih problema mogu da spreče nesreće na poslu.

U Članu 22, Paragraf 1 Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu stoji da poslodavci imaju obavezu da svim zaposlenima omoguće medicinske preglede u ovlaštenim zdravstvenim ustanovama. Postoje dva tipa takvih lekarskih pregleda, od kojih se jedan odnosi na preglede za izdavanje radne dozvole, a drugi na sistematske preglede.

Prvi od ova dva tipa pregleda za cilj ima utvrđivanje opštih psihofizičkih sposobnosti radnika i obično se vrši pre nego što osoba stupi u radni odnos. Lekarske potvrde koje se potom dobijaju važe šest meseci.

U skladu sa potrebama posla, sistematski pregledi obavljaju se barem jednom u tri godine ili češće, mada najviše jedanput godišnje. Ipak, prema podacima iz zdravstvenih ustanova, retkost je da se radnici šalju na bilo koji od ove dve vrste pregleda.

Nacionalni centar za medicinu rada Kosova jedina je javna zdravstvena služba koja se bavi zdravljem na radnom mestu. Vršilac dužnosti glavnog izvršnog direktora ove ustanove, Luan Nagavci, ističe da mnoge privatne kompanije zahtevaju jedino radne dozvole isključivo zbog toga što to predstavlja jeftiniju opciju.

Kako navodi Nagavci, cena dozvole iznosi 15, a prosečna cena sistematskog pregleda 35 evra, s tim da postoji mogućnost da se ukupni troškovi povećaju u zavisnosti od toga da li su potrebni dodatni pregledi i analize.

Na osnovu podataka Nacionalnog centra za medicinu rada, 2015. godine je sistematski pregled obavilo 29 građevinskih radnika, a 2016. samo njih 19. U poslednje dve godine, međutim, sistematski pregledi se nisu ni vršili, već samo oni za izdavanje radne dozvole, kojih je u 2017. godini obavljeno 54. Do meseca novembra naredne godine broj tih pregleda je porastao na 56.

Nagavci tvrdi da su za zaposlene redovni sistematski pregledi posebno važni ukoliko se uzme u obzir da rano otkrivanje bilo kakvog zdravstvenog problema prethodi pružanju profesionalne lekarske pomoći.

„[Sistematskim pregledima] smanjuje se mogućnost zadobijanja povreda na radnom mestu, unapređuju se radni uslovi i kvalitet samoga rada te se tretiraju potencijalni nedostaci. Pomoću njih takođe možemo da dijagnostikujemo, pratimo i lečimo eventualne bolesti“, dodaje Nagavci.

Direktor Klinike za hitne slučajeve UKCK-a, Basri Lenjani, veruje da ukoliko bi radnici imali mogućnost da obavljaju redovne preglede i ukoliko bi lekari hitne medicinske pomoći vodili evidenciju o zdravstvenom stanju radnika, bilo bi mnogo lakše da se proceni zdravstveno stanje određenog pacijenta kako bi mu se pružilo ono što mu je zaista potrebno. „Ekspeditivnost je presudan faktor kada je život pacijenta doveden u pitanje“, napominje Lenjani.

Lenjani ističe da ono što bi itekako olakšalo posao lekariam jeste stvaranje jedinstvenog sistema zdravstvenih informacija u kom bi se nalazila evidencija o svakom pacijentu iz svake zdravstvene ustanove.

Sadašnje okolnosti su takve da, kako dodaje, za svakog ozleđenog radnika koji treba hitnu medicinsku pomoć redovni pregledi postaju imperativ.

To nije bio slučaj s Rafetom Hasanijem. Medicinska intervencija kojoj je podvrgnut trajala je duže od punog radnog vremena.

Pre toga nikada nije bio na lekarskom pregledu.

Nedovoljan broj osoblja u Inspektoratu negativno utiče na bezbednost radnika

U cilju sprovođenja pravila i propisa kojima se štiti bezbednost radnika na njihovim radnim mestima, nameće se potreba za velikim brojem obučenih inspektora koji će moći dovršiti započete inspekcije u preduzećima. Čak i da broj zaposlenih inspektora na Kosovu iz 2017. godine uspe da se udvostruči, ne bi bilo moguće da se inspekcije obave u svakom preduzeću tokom jedne godine.

Prema podacima koje je K2.0 dobio od Poreske uprave, u privatnom sektoru postoji 85 566 aktivnih preduzeća. Na Kosovu su trenutno zaposlena 43 inspektora te je tokom 2017. godine svaki od njih u proseku uspeo da izvrši 189 inspekcija.

Imajući u vidu koliko je preduzeća aktivno, kapaciteti Inspektorata rada godišnje dozvoljavaju obradu samo 9,5 odsto preduzeća, ukoliko se za broj obavljenih inspekcija očekuje da će ostati isti kao 2017. godine. Nadalje, ovi podaci se odnose samo na privatni sektor, koji ujedno obuhvata većinu preduzeća u građevinskom sektoru, uz to da Inspektorat ima obavezu da provjerava stanje i u javnim ustanovama.

Inspektori verifikuju one elemente radnog odnosa kao što su ugovor, radno vreme, godišnji odmor i bezbednost na radu u pogledu radne opreme i alata, radnog okruženja, uputa i nadzora.

Glavni inspektor Basri Ibrahimi kaže da to što je broj inspektora relativno mali utiče na prisustvo Inspektorata na terenu te učestalost samih inspekcija. Dodaje i da već godinama od nadležnih traži da se broj inspektora poveća, ali da uvek nailazi na odbijanje čiji je razlog manjak novčanih sredstava.

Glanogovornik Ministarstva rada i socijalne zaštite, Musa Demiri, očekuje primanje tri nova inspektora do kraja 2018. te dodatnih 15 u 2019. godini.

Uprkos tim predviđanjima, broj inspektora će i dalje biti nedovoljan, što odražava dugogodišnju političku nemoć u rešavanju problema koji se tiču konstantnog kršenja prava radnika u privatnom sektoru.

Umesto da su rešili te probleme, svaki od dosadašnjih saziva vlada negovao je promovisanje privilegija unutar birokratskog sistema države.

Tako je, na primer, broj zamenika ministara u sadašnjem sazivu vlade – kojih ima ukupno čak 78 – gotovo dva puta veći od broja inspektora u državi. Kada bi se novčana sredstva rezervisana za isplatu mesečnih naknada polovine zamenika ministara preraspodelila tako da se umesto toga napuni kasa Inspektorata rada, inspektora bi bilo tri puta više.

Osnovna mesečna plata zamenika ministra iznosi 1150 evra – ukoliko se izuzmu dnevnice, troškovi kupovine telefona i automobila, kao i drugi bonusi. Da se nije imenovala polovina tih zvaničnika, odnosno njih 39, bila bi ušteđena suma od 44 850 evra te bi se time omogućilo zaposlenje 96 novih osoba na pozicije inspektora, čija sadašnja mesečna plata iznosi 464 evra.

Inspektorat rada je 2017. godine sastavio specijalni izveštaj o inspekcijama u građevinskom sektoru, što proteklih godina nije bila praksa. Prema podacima iz tog izveštaja, Inspektorat je obavio 1147 inspekcija, izrekao 66 novčanih kazni i izdao 34 upozorenja, te je za 245 radnika, koji su prethodno bili zaposleni na crno, izvršen pritisak na njihove poslodavce zbog čega su u tim slučajevima ugovori o radu na kraju i potpisani.

U poređenju sa susednom Albanijom kao i Makedonijom, na Kosovu se nalazi upola manje inspektora koji vrše inspekcije na terenu, iako su upravo ti inspektori obavili više inspekcija od njihovih albanskih kolega. Za razliku od Makedonije, na Kosovu i u Albaniji ne postoje specijalizovani inspektori za zdravlje i bezbednost na radnim mestima.

Poređenje tri inspektorata u domenu efikasnosti i njihovih kapaciteta u 2017. godini. Izvori: Inspektorati rada Kosova, Albanije i Makedonije.

Glavni inspektor Ibrahimi ističe da se, u skladu sa godišnjim procenama, na građevinski sektor mora da obrati više pažnje budući da u njemu često dolazi do odstupanja od zakona.

„Zakon o radu i Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu u građevinskom sektoru redovno se krše“, kaže Ibrahimi.

Međutim, čak i onda kada Inspektorat utvrdi da su poslodavci prekršili prava zaposlenih, ne preduzimaju se nikakve mere osim toga da se izdaju upozorenja ili propišu novčane kazne, uprkos Krivičnom zakoniku Kosova kojim je propisano pravo na pokretanje krivičnog gonjenja u tim slučajevima. Poslodavci mogu da se suoče sa zatvorskim kaznama ukoliko radno okruženje ne uspeju da učine sigurnim. Ipak, Inspektorat nikada nije podneo niti jednu krivičnu prijavu Državnom tužilaštvu, pa ni u situacijama u kojima su radnici gubili živote zbog grubog kršenja njihovih prava.

Ovoj praksi mora da dođe kraj, tvrdi Miljaim Morina (Milaim) iz Centra za politiku i zalaganje, organizacije koja nadgleda rad Inspektorata rada. „Krivične prijave bi trebalo da se podnose, s obzirom na to da je Inspektorat takođe odgovoran za procenu okolnosti pod kojima dolazi do nesreća“, dodaje on.

Morina podržava formiranje specijalizovanog tela sastavljenog od inspektora za zdravlje i bezbednost na radu, prema uzoru na slične modele koji već postoje u Makedoniji i Hrvatskoj.

Kako navode inspektori i posmatrači, nepoštivanje uslova rada ujedno je i rezultat nedostataka sadašnjeg Zakona o radu, i to posebno u njegovim delovima koji se odnose na trajanje ugovora o radu. Glavni inspektor kaže da usled tih nedostataka mnogi građevinski radnici potpisuju tromesečne ugovore te ne žele da se žale na nepravilnosti, strahujući tako od gubitka posla. Ukoliko se takvim okolnostima pridoda visoka stopa nezaposlenosti na Kosovu, poslodavci mogu i da biraju kada je reč o potencijalnoj zameni.

Sindikati u sjeni

Glas radnika u mnogim političkim sistemima na najbolji način zastupaju sindikati, koji potpomažu interese zaposlenih. Na Kosovu su te organizacije gotovo nevidiljive, stoga im se u retkim slučajevima priklanjaju radnici čija se prava itekako krše.

Bez obzira na to, prvomajski protest održan 2018. godine okupio je više ljudi nego ijedan prethodni, a među njima su bili i predstavnici stranaka levice kao što su Samoopredeljenje (Vetëvendosje) i Socijaldemokratska partija (PSD). Govornici na skupu bavili su se temama kao što su minimalne plate, jednakost i uslovi rada.

Avni Ajdini, predsednik Unije nezavisnih sindikata Kosova (UNSK), kaže da se sindikalisti osećaju bespomoćnim, imajući u vidu da nisu u stanju da doprinesu poboljšanju vrlo ozbiljne situacije u kojoj se nalaze radnici u građevinskom sektoru.

Ističe da su pojedine veće kompanije zabranile UNSK-u da unutar njih osniva sindikalna udruženja. „Nemamo pravo ni da odemo tamo gde nemamo članova“, dodaje Ajdini. „Pre sedam godina smo pokušali da nešto učinimo u „Behtelu i Enki“ (Bechtel & Enka), pa i u „Mabeteksu“ (Mabetex), pa ipak nam nije dozvoljeno da oformimo sindikate u tim firmama.“

U međuvremenu je kompaniji „Behtel i Enka“ Inspektorat rada propisao novčanu kaznu u visini od 7500 evra pošto je jedan od njihovih radnika poginuo 28. oktobra 2017. godine. Preminuli je radio na izgradnji autoputa „Arben Džaferi“ (Arbën Xhaferi) u selu Kovačevac kod Kačanika. Glasnogovornica kompanije Ela Ruči (Ruçi) izjavila je da će razmotriti pitanja K2.0 vezana za osnivanje sindikata, ali na njih nije odgovorila još od 18. septembra 2018. godine.

K2.0 je stupio u kontakt i s Isljamom Pacolijem (Islam Pacolli), koji se prema navodima Ajdinija iz UNSK-a usprotivio formiranju sindikalnog udruženja unutar kompanije „Mabeteks“. Pacoli, u to vreme predstavnik ove kompanije na Kosovu, poriče da je opstruisao rad UNSK-a.

„Nisam im to zabranio jer nemam tu mogućnost da sprečim ili osnujem sindikalno udruženje umesto njih“, kaže Pacoli.

Sindikati tvrde da radnici obično ne ulažu pismene žalbe na svoje probleme te oklevaju da otkriju svoj identitet u strahu da će ih poslodavac otpustiti. Prema tome, njihova prava ostaju mrtvo slovo na papiru.

Za Jusufa Azemija, šefa Nezavisnog sindikata privatnog sektora koji deluje pod okriljem UNSK-a, kršenje prava građevinskih radnika dešava se zbog toga što niti vlasnici kompanija niti sama država ne brinu o tim osobama.

Azemi navodi da je istraživanje sprovedeno među zaposlenima u građevinskim kompanijama 2017. godine ukazalo na to da 50 odsto radnika nije imalo ugovor o radu niti potrebnu radnu opremu, dok se na osnovu identične ankete koja je sprovedena prošle godine zaključuje da je stanje u tom pogledu sada još gore. Ovaj put je preko 60 odsto ispitanika izjavilo da nema ugovor o radu.

„Svaki dan postavljamo sledeća pitanja: ‘Imate li ugovor o radu? Da li su Vam uplaćeni doprinosi za penziono osiguranje? Da li Vam je plaćena radna praksa? Koliko dugo Vam kasne plate?“, tvrdi Azemi.

Jusuf Azemi, šef Nezavisnog sindikata privatnog sektora, kaže da do kršenja prava radnika dolazi budući da država i vlasnici kompanija zanemaruju bezbednost zaposlenih. Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / arhiv K2.0.

Upitnik korišten u okviru istraživanja nema strukturisana pitanja niti se u rezultatima navodi broj ispitanika, a nije upotrebljena niti jedna specifična metodologija analize. Istraživanje je ustvari poopšteno i zasnovano je na impresijama građevinskih radnika te se temelji na razgovoru o uslovima njihovog rada.

„Uzmimo sledeće za primer: ako posetite 20 građevinskih kompanija, samo u dve takve kompanije će radnici nositi šlem ili potrebnu opremu“, kaže Azemi.

Za šefa Nezavisnog sindikata još jedan prekršaj poslodavca predstavlja dugačko radno vreme. On ističe da radnici s radom obično počinju u sedam časova ujutro, a da u proseku završavaju u šest naveče. Dakle, umesto da dobiju puno radno vreme koje u normalnim okolnostima traje osam časova, građevinari na poslu provode jedanaest časova dnevno.

„U roku od nedelju dana vlasnik kompanije od zaposlenih besplatno dobija jedan ili eventualno dva dodatna dana“, napominje Azemi.

Azemi dodaje i to da su sindikalisti obavestili sve relevantne državne institucije o kršenjima prava radnika koje su do sada uočili. „Poslali smo zvanična obaveštenja predsedniku države, predsedniku Skupštine, premijeru, ministru rada, Inspektoratu rada i Poreskoj upravi Kosova“, objašnjava on. „Ipak, ne vidimo da se radi išta konkretno kako bi se popravila situacija u kojoj se nalaze radnici.“

Ne čini se, međutim, da su sindikati pokušali da deluju na neki drugi način.

Jedan od članova Demokratije za razvoj (D4D), nevladine organizacije koja izrađuje izveštaje o funkcionisanju sindikalnih organizacija, Rasim Aljija (Alija), kaže da su sindikati na Kosovu, uključujući UNSK, izgubili poverenje radnika zbog svog načina rada i koketiranja s vlašću.

„Oni su ograničili moć i smanjili ulogu sindikalnih organizacija kroz memorandume o saradnji s vladom, dokumente koji ništa ne vrede“, dodaje Aljija. „Ne možete da budete dio sindikalne organizacije ili mreže sindikata ako su Vaši interesi kao radnika zanemareni i smanjeni te ako ih niko ne uzima u obzir u bilo kom obliku.“

Tvrdi da se bez poboljšanja stanja sindikalnih organizacija u privatnom sektoru teško može da razmišlja o adekvatnom predstavljanju ili zaštiti radnika.

Kao rezultat toga, organizacije civilnog društva pokušavaju da popune prazninu i u ovoj sferi.

Pravni savetnik Fljorent Spahija (Florent) je zajedno sa svojim timom na Demokratskom institutu Kosova (DIK) obezbedio besplatno pravno savetovanje radnicima, bilo da su zaposleni u privatnom ili u javnom sektoru. Savetovanje obuhvata pružanje pomoći pri pisanju žalbi, prikupljanje dokumentacije, rešavanje problema sa Inspektoratom rada i Poreskom upravom Kosova, te ostale oblike pravne pomoći.

Spahija kaže da im se tokom poslednje četiri godine obratilo oko 70 radnika u privatnom sektoru tokom te izjavilo da nemaju ugovore o radu već se samo usmeno dogovaraju s poslodavcima.

Osim toga, kako dodaje, radnici se žale na niz problema, uključujući to da im se ne uplaćuju naknade za penziono osiguranje, da nemaju redovne plate, da je sigurnost na rednim mestima upitna, da nemaju plaćene godišnje odmore, da nemaju pravo na odsustvo u vreme državnih praznika, da dobijaju otkaze bez otkaznog roka, i ostalo.

Prema Spahijinim rečima, u nekim od ovih predmeta pokrenuti su krivični postupci iako neki radnici, kako dodaje, ne mogu da se odluče da li žele da naprave taj korak, uprkos tome što su svesni da se njihova prava krše. „Obično govore da ne žele da pokrenu sudski postupak jer je to veoma zamorno. Njihovo mišljenje je poražavajuće“, zaključuje Spahija.

Samo je nekoliko predmeta o kršenju prava radnika završilo na sudu. Prema podacima koje je K2.0 dobio od Sudskog saveta Kosova, u 2017. godini su kosovskim sudovima dostavljena četiri predmeta o počinjenju krivičnih dela protiv radnih prava. Broj takvih dela bio je isti i prethodne godine, a 2015. razmatrana su samo dva takva predmeta.

Na osnovu ovih predmeta jedna osoba je u 2017. godini završila u zatvoru, dvema je propisana novčana kazna, a jednoj je izrečena uslovna kazna.

Što se tiče krivičnih dela opisanih u Članu 367, Paragraf 8 Krivičnog zakonika, koji se prevashodno odnosi na zdravlje i sigurnost na radu, opštim odelenjima kosovskih sudova je u 2018. godini dostavljeno 36 predmeta, odnosno dvostruko više nego prethodne godine, dok je u 2015. dostavljeno 14 predmeta. Nadalje, odelenja za teška krivična dela razmotrila su jedan predmet 2015, četiri 2016. te pet predmeta 2017. godine.

Međutim, samo mali broj tih postupaka se okonča u roku od jedne godine, dok ostali traju i po nekoliko godina. Pored toga, građevinski radnici u proseku mnogo više oklevaju da preduzmu pravne korake nego što je to slučaj s radnicima u drugim sektorima.

Novi nacrt zakona kao prvi korak na putu prema zaštiti budućih radnika

Čini se da ipak postoji nešto što daje pozitivan signal u ovom aspektu. Sve učestalije javno zalaganje za promene i sve veći pritisak koji se vrši na relevantne institucije doveli su do pomaka u procesu izmene zakonske regulative, a posebno one koja se tiče nedovoljne uloge Inspektorata.

Kao odgovor na rastuće nezadovoljstvo uslovima rada, Ministarstvo rada i socijalne zaštite priprema novi nacrt zakona čiji je rok za izradu bio 25. oktobar. Različite stranke su dale svoje komentare i predloge tokom diskusije o ovim promenama.

Prema navodima glavnog inspektora Ibrahimija, Inspektorat je tražio da se donese odredba kojom će trajanje ugovora iznositi najmanje godinu dana. Glasnogovornik Ministarstva Musa Demiri kaže da Ministarstvo razmatra „sve predloge“.

Ibrahimi tvrdi da najveća briga Inspektorata ostaje bezbednost na poslu te ističe da je zbog toga Ministarstvo 2017. godine donelo odredbe o implementaciju Zakona o sigurnosti i zdravlju na radu te je tako postalo obaveza svake kompanije sa preko 50 zaposlenih da uvede ovlaštenog stručnjaka za procenu rizika.

Glavi inspektor Basri Ibrahimi navodi da Inspektorat rada Kosova nema dovoljan broj zaposlenih zbog čega je broj inspekcija koje je moguće obavljati ograničen, ali čini sve da se to promeni. Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / arhiv K2.0.

Četiri kompanije su do novembra 2017. godine dobile ovlaštenje da izdaju potvrde te su počele da vrše procenu rizika na radnom mestu, ali i da obučavaju druge u ovom polju.

Do sada je certifikovano 55 eksperata za bezbednost na radu, što između ostalog predstavlja znak da su pojedine kompanije spremne da se ozbiljno pozabave zdravljem i bezbednošću.

Tako je, na primer, u kompaniji „Ajdia invest“ (Idea Invest) jedan radnik prošao kroz obuku za procenu rizika te se očekuje i da će formalno biti certifikovan. Vlasnik kompanije, Mustafa Grainca, očekuje da će obuka tog radnika usloviti dodatno poboljšanje bezbednosnih uslova na radu u njegovoj kompaniji.

S druge strane, vlasnik kompanije Standard, Nebih Zarići (Nebih Zariqi), kaže da njegova kompanija nadgleda radnike te da izriče disciplinske mere, pa čak i kazne, u slučaju da su zaposleni nemarni i da nemaju zaštitnu opremu. On ističe i da bi građevinske kompanije trebalo da obrate posebnu pažnju na opasna mesta kao što su liftovi, stepeništa i terase. I radnici bi morali da budu pažljivi, pa bi na glavi uvek trebalo da nose šlem, kao i da pričvrste sigurnosni pojas.

Zaćiri kao bivši predsednik Udruženja građevinskih preduzeća i proizvođača građevinskog materijala Kosova – tela koje se bavi zaštitom prava i interesa građevinskih radnika u čijem se sastavu nalazi 150 građevinskih kompanija – tvrdi da je, u odnosu na proteklih nekoliko godina, u ovom periodu došlo do napretka u pogledu bezbednosti, barem što se tiče izgradnje višespratnica.

Kako izjavljuje Zaćiri, poboljšanje se posebno ogleda u upotrebi skele, koju smatra veoma važnom za bezbednost radnika. „Poslodavac mora da obezbedi odgovarajuću opremu i nadzire njeno korištenje, dok bi zaposleni morali da vode više računa o sebi“, navodi Zaćiri, dodavši kako Inspektorat rada trebao da češće vrši inspekcije na gradilištima.

Iako je do ovih promena došlo kasno za osobe poput Valona Beriše, Rafeta Hasanija i ostalih koji za posao ponekad rizikuju svoje živote u nameri da se otrgnu od siromaštva, one predstavljaju mali, ali važan korak na putu prema rešavanju njihovih problema. Ipak, ostaje mnogo toga da se učini kako budući radnici sa ovim ljudima ne bi morali da dele istu sudbinu.K

Uredio: Artan Mustafa.

Dodatno uredili: Besa Luci, Jack Butcher.

Jezičko uređenje: Lauren Peace.

Naslovna fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0

Ovaj članak je napisan u okviru Programa stipendiranja za novinarstvo u oblasti ljudskih prava K2.0, 2018.

Vrati se na monografiju