Jedan na jedan | Kultura

Venera Mustafa: Čovek se izražava preko onoga što oblači

Piše - 13.10.2016

Modna dizajnerka priča o umetnosti i modi u Prištini.

Venera Mustafa je malo drugačija od klasičnih modnih dizajnera koje obično imamo priliku da vidimo. Ako očekujete da vidite njene kolekcije u hotelu sa pet zvezdica, onda ćete čekati uzalud. Ona kaže da nije pretenciozna; odeću koju dizajnira, a koja je odmah spremna za upotrebu, predstavljena je na nekoliko lokacija u Prištini, što je mesto koje se ne smatra gradom sa pet zvezdica.

Nakon što je završila studije u oblasti mode na Višoj školi umetnosti i tehnika mode (ESMOD, Ecole Superieure des Arts et Techniques de la Mode), što je privatna škola mode u Parizu, ona se vratila u Prištinu da počne svoju liniju odeće. Ona je osnovala marku veneramustafa 2010. godine, i od početka pokušava da svoju liniju i atelje učini prijatnijima i ljudskijima, kako bi učinila da se ljudi osećaju zbliženo i da im bude udobnije, uprkos blizini i superiornosti luksuznih modnih prodavnica.

Sve njene kolekcije su imale poseban zaštitni znak, bilo da je reč o lansiranju neke kolekcije — njeni modni šouovi “ë” i “Sonder” su više umetnički performansi nego modne parade — ili kada je reč o kreiranju i dizajnu — često sarađuje sa drugim umetnicima, mešajuću svoj rad s njihovim. Sarađuje sa ljudima kao što je vizuelni umetnik Bujar Siljejmani koji je crtao direktno na materijal.

Njena nova kolekcija, “Broka”, za jesen/zimu 2016-17, lansirana je prošlog vikenda na nedovršenom parkingu. Prvi put, ovo je očigledno bila modna parada, iako je bila vrlo drugačija od svih drugih. Ne samo odeća, već su i postavka i format parade bili “okupani” u stilu njenog zaštitnog znaka veneramustafa.

“Volim da se igram sa grafičkim delovima, volim grafički dizajn kao celinu”, kaže Mustafa, koja je, pre bavljenja mode, studirala u oblasti skulptura na Univerzitetu u Prištini. “Strukture, linije i arhitektura ili minimalizam smatram vrlo privlačnim, pa ih tako obuhvatim u svom radu s vremena na vreme.”

U svojoj kolekciji “Broka”, ona je spoznala razliku između crnog i belog, “tupost toga”, intrigantnost. Krajnji ishod jeste šarmantni dizajn od oko 90 komada odeće koji sadrže savršenu mešavinu crnog, belog i “Pedeset nijansi sive”, a na kojima se nalaze crteži Bujara Siljejmanija i odštampane fotografije Majljinde Hodže.

Mustafa se specijalizovala u muškoj modi u Parizu kako bi mogla da dizajnira mušku odeću kao i žensku. Zašto su onda sve njene kolekcije namenjene devojkama? Ona kaže da postoji nedostatak interesovanja za modu kod muškaraca. Žene svom izgledu posvećuju više pažnje od muškaraca — iako, kako priznaje, to počinje da se menja u poslednje vreme.

Mustafa smatra da ljudi u Prištini umeju lepo da se obuku, ali da se i dalje oblače jednoobrazno; nemamo individualni stil, već se, manje-više, oblačimo slično. U malom gradu kakav je Priština, kada ste drugačiji i imate razvijenu individualnost, onda vas to postavlja u centar pažnje. Mnogi nisu spremni da se suoče sa pritiskom koji dolazi s time. Ali, zašto je važno imati individualni stil?

“Čovek se izražava preko onoga što oblači”, kaže Mustafa, pridajući važnost i detaljima i sveukupnom stilu oblačenja. “Time se pokazuje kakvi se kao ličnost; način na koji vežete kravatu pokazuje delić vaše unutrašnjosti, ili šta želite time da izrazite.”

Poprilično je lako biti VIP na Kosovu; imamo mnogo televizijskih stanica i tek malu količinu sadržaja, što znači da nema mnogo dešavanja. Ali kada ste pravi umetnik i radite ono što volite — u ovom slučaju, to je modni dizajn — to zahteva više od pukog pojavljivanja na televiziji, prema njenim rečima: za to treba da naporno radite i da imate strast prema tome. Za sve one koji preduzimaju prve korake u svetu mode, Mustafa snažno preporučuje da treba težiti tim vrednostima, umesto što ćete prikazati pet komada odeće na televiziji i tvrditi kako ste modni dizajner.

K2.0 je razgovaralo sa Venerom Mustafom radi dobijanja približnije slike o njenom najnovijem radu, kao i radi njene tačke gledišta kada je u pitanju svet mode.

K2.0: Popričajmo prvo o vašoj najnovijoj kolekciji, “Broka”. Šta nju čini drugačijom od vašeg ostalog rada?

Venera Mustafa: Svakom kolekcijom želim da uvedem nešto novo; različite vrste saradnja sa mojim kolegama — ili, preciznije rečeno, mojim prijateljima. Tu ima i eksperimenata sa tekstilom, jer kada ste modni dizajner koji dizajnira odeću određeni period vremena, onda imate izazove, ali to prerasta i u monotoniju, pa morate da uradite nešto što je osvežavajuće.

Na primer, u ovoj kolekciji postoje otisci i crteži koji su naneseni direktno na tekstil, što je komplikovan proces, jer materijal mora da bude prikladan za to. Crteže je napravio Bujar Siljejmani i oni su ručno naneseni direktno na materijal, dok je za fotografije zadužena Majljinda Hodža, sa kojom sam sarađivala i ranije, kao i u drugim oblastima.

majlinda-hoxha-veneramustafaqa

Često volim da izađem iz načina razmišljanja jednog modnog dizajnera, ili iz načina razmišljanja da radim u industriji odeće, pa pokušavam da uvedem razne saradnje sa umetnicima, dodajući neke elemente iz naše tradicionalne nošnje — iako vizuelno to nije toliko očigledno, u svakoj kolekciji ima nečega tradicionalnog.

Na primer, mnogo mi se dopadaju linije “tirge” [tradicionalna albanska nošnja]: razlika između bele i crne boje, tupost u tome. Oduvek sam volela da se time poigravam i ova kolekcija je upravo takva — monohromatska. Boje koje dominiraju jesu bela, crna i siva. To je, možda, zanimljivije od saradnji koje sam ostvarila ranije.

Ispričajte nam nešto o drugim ostvarenim saradnjama sa umetnicima, možda o onima koji su vam bliski srcu.

Bila sam na fakultetu [skulpture] sa svima njima, sa Jakupom Ferijem, Bujarom Siljejmanijem i mnogim drugima. Nisam sa Majljindom Hodžom, ali smo vrlo bliske. Završila sam studije na Fakultetu skulptura ovde [u Prištini] i prijateljstva su ostala od tada. Onda, kada sam se vratila iz Pariza, posle završetka studija u oblasti mode, počela sam da radim. Kasnije sam pomislila ‘Zašto ne bih ostvarila saradnju kako bih ukombinovala ove dve oblasti [modu i skulpturu]?’ Smatram da je to vrlo zanimljivo, jer mi je omogućilo da prikažem neku vrstu mode. Ne samo da bi se kreirale sezonske modne kolekcije, jer znamo da su to, manje-više, svakodnevna odeća, već treba pronaći element koji tu odeću razlikuje od ostale odeće, pored rezanja odeće, boja i obima.

Saradnje su ostvarene na vrlo organski način, kao kada prijatelji pričaju i predlažu da se urade neke stvari na određen način, pa odlučuju da to isprobaju. Postoji i proces koji mnogo volim, deo proizvodnje svega toga; jer čovek ponekad uzalud pravi planove unapred, rekavši “Želim da ovo ovako izgleda”, “Ovo će biti ovako napravljeno”, “Ovo će onako izgledati”, jer će se u procesu veći delovi izmeniti, pa se kao rezultat ima proizvod ili delo koje je mnogo lepše nego što se prvobitno mislilo ili predviđalo.

U svojoj najnovijoj kolekciji ste sarađivali sa dvoje umetnika i vaših prijatelja, Bujarom Siljejmanijem i Majljindom Hodžom. Šta oni predstavljaju sa svojim radom?

To je, manje-više, njihov svet. Kada je reč o Majljindi, imamo, manje-više, isti vizuelni koncept. To nije neki problem, nemamo velikih različitosti u stilu ili čemu god. Vrlo smo slični. Sa Bujarom je to drugačije. On je više za živopisniji rad. U stvari, on kaže da nema sopstveni stil, pa se ja nisam tu mešala. Ne postoji posebna tema, to je, u potpunosti, Bujarov svet, ono kako se on osećao u tim trenucima. Meni je to vrlo posebno, jer nije bilo ograničenja u izražavanju. On je crtao onako kako je sam želeo. Potpuna sloboda izražavanja.

majlinda-hoxha-venera-mustafa-qa-2

Imali ste vrlo zanimljivu kolekciju u kojoj se slovo “ë” pojavljuje na svim vašim radovima. I drugi vaši radovi imaju nešto zanimljivo u sebi. Ispričajte nam nešto o vašim nedavnim delima i o tome šta njima želite da iskažete.

Slovo “ë” je bilo naziv moje kolekcije. Svaki put kada nešto pročitam na društvenim mrežama ili čujem na televiziji, slovo “ë” stalno izostavljaju. Možda ne moramo uvek da ga pišemo, jer koristimo dijalekt geg, ali ne bi trebalo iz govora da ga izopštavamo.

Bilo je to vrlo spontano. Gledala sam vesti i primetila odsustvo u našem izražavanju. Mi smo uvek nekako u sredini, između dijalekata tosk i geg. Ali mislim da ne treba da izostavljamo “ë”, jer je to prelepo slovo. Pa sam pomislila da će biti zanimljivo napraviti kolekciju sa “ë”. Nisam bila sigurna da li će to upaliti, jer je vrlo živopisno. Moglo bi biti isuviše očigledno, jer bi bilo nemoguće ne primetiti “ë” na nečijoj odeći jer su raširena i vrlo jasno napisana.

Volim da se poigravam ovim živopisnim delovima. Grafički dizajn mi se dopada kao celina; strukture, linije i arhitektura. Volim minimalizam i obuhvatam ga u svome radu s vremena na vreme. Ovog puta sam ištampala Majljindine fotografije, što je, opet, neka vrsta grafičkog sistema, jer su oni ištampani kao kvadrati.

Postoji i kolekcija brojki. Nikada se nisam snalazila sa brojkama. Ipak, volim da ih vidim. Kolekcija nosi naziv “Sonder”. To je reč koja ilustruje živote ljudi na neki način: kada vidite ljude koje ne poznajete i pitate se kakav život vode, reč za to je sonder.

Ima jedna knjiga [“Dictionary Of Obscure Sorrows” autora Džona Keniga] o situacijama koje je teško objasniti. On je dao naziv tim situacijama koje ne možemo da objasnimo rečima. Pa sam pomislila da je to zanimljiv koncept, pa sam upotrebila brojke koje predstavljaju živote svih ljudi o kojima smo razmišljali, ljudi koje ne poznajemo, ali koji su upravljali našom maštom sa pitanjima poput ‘Pitam se, da li on ima babu, dedu ili tetku?’ Meni su se takve apsurdne situacije dešavale vrlo često.

Kada je reč o kolekciji “Broka”, saradnja je bila zaista organska, nismo bili ograničeni na to da kažemo, ‘Vidi, ja bih da krenemo ovim pravcem, pa ti moraš da me pratiš’. Situacija je bila više organska, kao ‘Ti uradi svoj deo posla, ja ću svoj, pa ćemo kasnije sve uskladiti kako bi se uklopilo u kontinuum, neka vrsta vibracije odeće’.

Fotografija: Ardit Hodža.

Bilo je teško odlučiti se za neko ime, ali su se imena zasnivala na bojama koje karakterišu određenu kolekciju. Potražila sam reč “monohromatski”, i tražila da li postoji reč koja opisuje dve boje, ili monohrom, jednu boju sa mnogo nijansi. Tu reč sam pronašla u albanskom rečniku.

Broka-broka se koristi kada želite da objasnite nešto raznobojno — broka-broka crno i belo, sa bojama. Meni je to delovalo prelepo i ja sam iskoristila samo jednu reč iz ove reči, broka.

Osvrćući se na vaše kolekcije, može se reći da su one više bile umetnički performansi umesto klasične modne parade na pistama. Zašto ste ih ovako uradili?

Pokušala sam da uradim nešto zanimljivije. Da bih imala neki duh izlaganja, onaj osećaj zbližavanja sa onime što se nalazi u izložbi. Da biste vi, u zavisnosti od karaktera izložbe, mogli da to analizirate, i možda da se približite i dodirnete to. U kratkim crtama, da budete na istom nivou, umesto da se ugledate na njega.

Dakle, htela sam da moj pristup bude pristup zbližavanja, osetila sam osećaj hladnoće — ne ovde, jer ovde ne postoji industrija odeće. Ali kada sam bila u luksuznim prodavnicama, sve je tamo bilo lepo izloženo, ali sam se uvek plašila da li ću nešto slomiti ako ga dodirnem.

Tako je stvorena prepreka, jer kada idete kod dizajnera, ili na mesta koja su zapanjujuća, ne osećate se inferiorno, već oklevate da im priđete sa toplinom kao prema jednom klijentu. Pa sam htela da budem malo slobodnija, normalnija, ljudskija. Jer, to nije nešto što treba idealizovati, to je nešto što se koristi, nosi, vidi, dodirne, svidi ili ne svidi.

Drugo što je postalo vaš zaštitni znak je odabir lokacije za vaše lansiranje novih kolekcija. To nisu mesta na kojima se održava većina modnih događaja ili pista. Šta tražite kada birate lokaciju?

Meni se mnogo dopada proces pronalaženja lokacije, jer mi to daje šire vidike, neku kreativnu maštu. Ja biram ta mesta dok se vozim kolima kroz Prištinu i van nje, jer volim da se vozim.

Većina ideja mi pada na pamet dok se vozim; čak i kada se zaglavim u saobraćaju i kada vidim neko mesto, uvek ga povežem tako da od njega napravim mesto za moj događaj. Sve što je u vezi sa mnom je povezano s mojim radom. Ponekad je to veliki zalogaj, jer moram dosta da radim da bih učinila da jedan prostor bude funkcionalan, ali u većini slučajeva, ili do sada, oni su se ispostavili zanimljivima. “Broka” je održana u blizini bolnice. U garažama u blizini “Broke” se nalazi okrugli prostor koji nikada nije korišćen. Počeli su da tu prave garažu, ali je ona napuštena proteklih 7 ili 8 godina.

majlinda-hoxha-venera-mustafa-qa

Vrlo je teško pronaći prostor u Prištini za ovakvu vrstu događaja. Naš grad baš i nije velik. I ne postoji neko predviđeno mesto za moj rad, čak nemamo ni gradsku galeriju. Pa smo tako uslovljeni — neki dizajneri rade ovo u hotelima, Svis dajmondu ili kako god. Ali mene privlače ova starija mesta, ja tražim nešto što, manje-više, pruža isti smeštaj ili duh koji pruža Priština, jer Priština nije grad sa pet zvezdica.

Šta znači biti modni dizajner danas i šta znači biti modni dizajner na Kosovu? Da li je stvar samo u tome da se napravi odeća koja dobro izgleda, ili ima više od toga, kao kada nešto izjavite ili izrazite kada to prikazujete?

Da biste imali veliki modnu izložbu, treba vam modna industrija, a mi to nemamo, pa uvek pokušavam da delujem u okviru kontura našega grada, u okviru onoga što se može uraditi u Prištini. Nešto što se uklapa sa Prištinom, ne Londonom ili Parizom… da se, na neki način, sumira naše društvo i naš mentalitet.

Svako kreira ono što sam želi da predstavlja sa svojim bendom. Od samog početka, ja sebi postavljam neki pravac i ciljeve. Obično pravim liniju koju pratim, pa je onda lakše raditi u kontinuitetu, jer već imate neku poruku.

Uvek koristim ovu grafiku i saradnje, moje linije, arhitektonski deo, sečenje odeće; imam estetiku, poruku. Ali možete imati društveni i politički pristup, ako tako odlučite. Pre nekog vremena, napravila sam neke torbe pod nazivom “Visa isa sa a” [pitanje za premijera Isu Mustafu o tome kada će građani Kosova dobiti viznu liberalizaciju unutar šengenske zone], ali oni nisu bili deo moje kolekcije, oni su bili samo spontano tu.

Nije nužno imati poruku. Iako ovo nije industrija, to predstavlja neki oblik biznisa, svidelo se to nama ili ne, pa tako većina velikih kompanija izvan zemlje prenose trendove i neku vrstu duha, ali ne direktnu poruku per se poput “ne vodite rat, već ljubav”. To se može pojaviti u različitim oblicima, preneseno uz pomoć odeće. Ima dizajnera koji imaju taj direktan pristup, ali ne uvek.

Šta je sa modnom scenom na Kosovu? Da li su mladi, ili ljudi generalno, zainteresovani za modne trendove? Šta je sa muškarcima u tom smislu?

Studirala sam žensku modu, ali sam se specijalizovala za mušku. Uradila sam to jer sam htela da obuhvatim oba pola. Počela sam da radim sa muškom odećom, ali nije bilo mnogo interesovanja. Pričam o periodu od pre 5 godina, jer kada sam počinjala, nije bilo odeće “spremne za nošenje istog trenutka”, a kamoli odeće za muškarce.

Dakle, moj rad i moj dolazak su bili neka novost na tržištu. Kao prvo, kao dizajnerke koja ne voli naređenja. Ovde je percepcija takva kao da su dizajneri neki krojači… Dizajneri nisu samo krojači. Uvredljivo je da odete kod modnog dizajnera sa časopisom Vogue u rukama i da mu kažete, “Napravi mi ovaj Valentino ili Versače”. Jer, to je kao da kažete, “Ja ne gledam tvoje stvari, baš me briga za tvoj rad, samo mi napravi tako da izgleda kao u ovom časopisu”.

"Odeće imamo u izobilju, ali je važno otkriti originalnost svake osobe".

Kada je reč o interesovanju, svakako da su žene te koje više pažnju pridaju sebi, muškarci ne toliko, iako je to počelo da se menja.

Nije stvar u tome što se loše oblačimo, mislim da se dobro oblačimo, ali ipak imamo neku vrstu jednoobraznog načina oblačenja. Nije stvar u tome da imamo jedinstvene individualne stilove, mi se slično oblačimo. Izražavate se preko onoga što oblačite, prikazujete deo svog karaktera, onoga ko ste vi. Način na koji nosite šal govori dosta o vama, ili o onome što želite time da kažete.

Kao istaknuta modna dizajnerka, kakav biste savet dali ljudima koji su novi u ovoj oblasti?

Kada sam završila studije, radila sam oko godinu dana u industriji pre nego što sam otvorila svoj prostor. Videla sam da postoji određena euforija koja vas odmah pogura, kada završite fakultet, da sami napravite svoju kolekciju.

Ali je vrlo teško zadovoljiti se jednom kolekcijom ili imati kontinuitet kolekcija. Ne možete da kažete, “Napravila sam pet haljina i sada sam dizajnerka”. Stekla sam dosta iskustva, čak i tokom stažiranja; iako sam završila modnu školu, mislim da sam 80 odsto svog iskustva dobila iz ovih programa stažiranja.

Znam da je na Kosovu stvarno lako biti VIP, svi imaju pristup televiziji, svako zna nekoga ko radi tamo, to je kao da smo svi jedna velika porodica. Dakle, nije baš kao “E, ajde da idemo na TV”, već morate da radite ono prema čemu osećate strast, ono što vam nešto znači. I to se ne dešava u jednom danu, to se dešava vremenom i uz rad.

Ne treba požurivati sa zaključcima da, ako ste na TV, da ste odmah i dizajner. Mora da se radi, i to ne samo u smislu šivenja, već rad za nas same, da kreirano jedan svet, jedan imidž i da izgradimo karakter. Da se više usredsredimo na pronalaženje onoga što je u nama, jer odeće imamo u izobilju, ali je važno otkriti originalnost svake osobe.K

Fotografije: Majlinda Hodža.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.