Dvoentitetska struktura države Bosne i Hercegovine (BiH) i njena podela duž etničkih linija uzročno određuje čitav spektar odnosa ove države sa drugim državama. Sve postaje sasvim i nedvosmisleno jasno ako pogledamo na način na koji Srbija i Hrvatska tretiraju BiH i način na koji predstavnici Srba i Hrvata održavaju paralelne odnose sa svojim takozvanim matičnim državama.

Mehanizam “posebnih paralelnih odnosa” sa susedima — što, u suštini, znači da političke strukture drugih zemalja služe kao mentori političkom razvoju situacije u BiH — upotrebljava se kao sredstvo zaštite interesa drugih država u BiH, što u većini slučajeva utiče na samu BiH i na njene odnose sa državama koje se ne smatraju matičnim zemljama. Tako se BiH nalazi u paradoksalnom položaju koji liči na protektorat, a čime se suspenduje suverenitet ove zemlje u najvećoj mogućoj meri.

Uticaj spoljnih pritisaka, kao i etnički koreni političkih radnji, na odnose između BiH i drugih zemalja možda jeste najbolje prikazano odnosom ove države sa BiH. Ovaj odnos je označen uzročnošću na nekoliko nivoa, a sve zbog srpske opstrukcije priznanja Kosova preko entiteta BiH, Republike Srpske. Složenost ovog odnosa i njegovih širih implikacija otkrivena je kroz vizni režim između BiH i Kosova, kao i problem u prevazilaženju ovog problema.

Da li nemogućnost građana BiH da slobodno putuju na Kosovo utiče na duhovne potrebe posvećenih pravoslavnih hrišćana? Ako je tako, na koji način? U tom smislu, da li vizni režim utiče na hodočašća u pravoslavne manastire, kao i u druga sveta (s etničke i duhovne tačke gledišta) srpska mesta na Kosovu — centru srpske nacionalne i verske duhovnosti?

Jasan i direktan odgovor na ovo pitanje je činjenica da članovi rodoljubivo-verskog udruženja Srbsko Sabranje Baštionik iz Banjaluke i dalje imaju mogućnost da “posećuju Kosovo i Metohiju jednom ili dvaput godišnje”.

“Kada putujemo, mi koristimo srpske pasoše na koje imamo pravo u skladu sa Sporazumom o dualnom državljanstvu i Sporazumom o posebnim paralelnim odnosima između Republike Srbije i Republike Srpske”, kaže Predrag Adamović, predsedavajući Upravnim odborom ovog udruženja. “Niko od nas nikada nije aplicirao za vizu takozvane Republike Kosovo.”

“Ne” priznanju Kosova

Otkako je Kosovo proglasilo nezavisnost i zatražilo priznanje od članica UN, srpski predstavnici u BiH, opozicioni političari i ostali na vlasti, usvojili su jasan i jednoglasan stav — priznanje Kosova od strane BiH se nikada neće desiti.

Time se šalje nedvosmislena poruka — što se tiče srpskih predstavnika, ovo pitanje je smatrano rešenim od samog početka. Imajući u vidu da se političke odluke u BiH donose uz saglasnost svih triju konstitutivnih naroda — Bošnjaka, Srba i Hrvata — ovakav stav neposredno utiče na mogućnost (ili, pre, nemogućnost) uspostavljanja diplomatskih odnosa između BiH i Kosova. Na duže staze, ovi donosi će, nesumnjivo, ostati blokirani, a sve zbog ustrojstva BiH. Ne može se očekivati da će ovo pitanje doći na dnevni red u bliskoj budućnosti, jer svaki pokušaj da se uspostave diplomatski odnosi naišao bi na opstrukciju predstavnika Srba u institucijama BiH. U budućnosti, ovo pitanje će se verovatno koristiti kao još jedna arena sukobljavanja u oblasti nacionalnih interesa konstitutivnih naroda.

Posvećenost Srbije evro-atlantskom putu prisiljava Srbiju da opusti svoje odnose sa Kosovom. U pregovorima je već dosta napredovano, pa kao rezultat pregovora ne postoje velike prepreke u komunikaciji između Beograda i Prištine. Postoje određene oscilacije, ali činjenica da ljudi iz Srbije mogu da putuju na Kosovo otkriva da je ovaj odnos različit od odnosa BiH i Kosova. Sve što je na neki način osporeno Srbiji — političkim predstavnicima Republike Srpske je odobreno. To se vidi iz činjenice da se Republika Srpska danas pozicionira kao krajnji staratelj srpskog potraživanja na Kosovu, a što se ogleda u nekoliko stvari.

Kao prvo, imaući u vidu da je srpski političari vide kao nadoknadu za “gubitak” Kosova, Republika Srpska preuzima sve obaveze Srbije i stavove Srbije (bilo otvoreno ili latentno) u odnosu prema određenim pitanjima. Tako se omogućuje kontrola, preko mehanizma paralelnih odnosa, svega što se smatra interesom Srbije u BiH. To je dovelo do paradoksalne situacije u kojoj Srbija pravi sve više i više koncesija u procesu pristupanja EU, i manje-više legitimizuje Kosovo kao nezavisnu državu, dok Republika Srpska blokira bilo kakvu perspektivu razgovora o priznanju Kosova u BiH.

Ako ćemo da pratimo pomućenu političku logiku budućnosti, u nekom trenutku ćemo dospeti u paradoksalnu situaciju u kojoj Srbija zvanično priznaje Kosovo, dok će BiH biti sprečena da isto to učini zahvaljujući mehanizmu veta koji je uveden radi “zaštite vitalnih nacionalnih interesa”. Time se upućuje da će Kosovo postati nacionalni interes bosanskih Srba umesto građana Srbije.

Ako pogledamo humanitarne i druge akcije koje su građani Republike Srpske organizovali za kosovske Srbe u proteklim godinama, možemo zaključiti da je Kosovo već “prioritet” Republike Srpske. Postoji čitav niz udruženja građana, kao i zvaničnih entitetskih institucija, koji organizuju pomoć za srpsko stanovništvo na Kosovu. Ova udruženja, koja organizuju prikupljanje i prevoz humanitarne pomoći na Kosovo u prethodnih nekoliko godina, jesu sledeća: Sveti Đakon Avakum, Božur, Srbsko Sabranje Baštionik, brojne delegacije srpskih pravoslavnih mitropolija i eparhija iz BiH, kao i lokalnih i regionalnih kancelarija udruženja Kolo srpskih sestara u Republici Srpskoj.

U Banjaluci postoji i Odbor za pomoć Srbima sa Kosova i Metohije koji je aktivan nekoliko godina. Postoji i zvanična akcija koju organizuje Radio-televizija Republike Srpske, “Kad bi hljeba bilo više”. Nema ničeg lošeg u humanitarnim akcijama, ali obilje takvih aktivnosti prikazuje količinu interesa koju Republika Srpska ima na Kosovu.

Sistem odnosa opisan iznad nesumnjivo utiče na sam problem viznog režima koji postoji između BiH i Kosova. Posle proglašenja kosovske nezavisnosti, država BiH je uvela mere da bi otežala putovanje građanima Kosova, dok je Kosovo odgovorilo na te mere 2014. Aktuelna situacija po pitanju viznog režima je složena, proces dobijanja viza je vrlo komplikovan, ekonomska razmena je frustrirajuća, dok opuštanje odnosa nije na vidiku.

Na kraju, građani su ti koji osećaju posledice na svojoj koži, jer su oni pretrpeli napornu i skupocenu proceduru kako bi mogli da dobiju vizu za putovanje na Kosovo. Da li ovaj vizni režim ne sprečava i građane Republike Srpske da putuju na mesto koje uveliko smatraju središtem pravoslavne srpske duhovnosti?

Kosovske vize nekima nisu problem

Posle razgovora sa predstavnicima crkvenih organizacija iz Republike Srpske, kao i sa predstavnicima organizacija koje su putovale na Kosovo iz verskih ili humanitarnih razloga, postalo je jasno da ovaj problem, u stvari, i nije problem većine Srba u BiH. Vizni režim se lako može izbeći zahvaljujući posebnim paralelnim odnosima između Republike Srpske i Srbije, koje omogućavaju većini građana Republike Srpske, ili barem većini predstavnika organizacija i institucija koji imaju razlog za putovanje na Kosovo, da dobiju srpski pasoš bez komplikacija. To znači zaobilaženje viznog režima, jer nosiocima srpskih pasoša ne treba viza da bi ušli na Kosovo. Ako ste građanin BiH koji ima i srpski pasoš, nećete imati problem da uđete na Kosovo.

Pitao sam Zdravka Bogojevića, sekretara Eparhije bihaćko-petrovačke, da li je bilo ko od njegovih službenika eparhije dobio vizu za putovanje na Kosovo. On kaže da nijedan od 39 sveštenika i jeromonaha iz Eparhije bihaćko-petrovačke nije aplicirao za kosovsku vizu.

“Nedavno sam, sredinom maja, ispratio episkopa bihaćko-petrovačkog na Kosovo, ali smo koristili srpske pasoše”, kaže Bogojević. “Naše vozilo je imalo tablice sa oznakom BiH, pa smo morali da platimo 15 evra za osiguranje na graničnom prelazu Merdare. Mnogi sveštenici imaju dualno bosansko-srpsko državljanstvo zahvaljujući posebnim odnosima između BiH i Srbije. Oni apliciraju za državljanstvo ili zamenjuju svoje istekle pasoše u srpskom konzulatu u Banjaluci.”

Mira Lolić-Močević, bivša direktorka zadužena za program Radio-televizije Republike Srpske, koja je radila na programu “Kad bi hljeba bilo više”, ističe da je putovala na Kosovo, ali da niko iz njene ekipe nije morao da aplicira za vizu, jer svi imaju ili srpski ili hrvatski pasoš.

Vizni režim između BiH i Kosova je teret za građane BiH koji nemaju srpski ili hrvatski pasoš. Da budemo još precizniji, prilično je očigledno da oni koji imaju sredstva da izbegnu vizni režim onemogućavaju građanima koji nemaju putne isprave izdate od susednih zemalja da slobodno putuju.

Prikaz: Majljinda Hodža / K2.0.