U zemljama Zapadnog Balkana, radni uslovi i dalje su nesigurni, radni zakoni su slabi ili se slabo sprovode, a radnici se teško organizuju. Kako politička levica ostaje slaba — i u narativu i u stvarnoj političkoj moći — prava radnika prepuštena su na milost i nemilost kapitalističkim silama.

Kako bi istražila ove izazove, K2.0 je razgovarala sa Vladimirom Simovićem — istraživačem, aktivistom i jednim od ključnih ljudi iza inicijative “Decent Work Balkans” (na srpskom: Dostojanstven rad na Balkanu). Ovaj regionalni pokret okuplja organizacije civilnog društva, sindikate i zagovaračke grupe iz Kosova, Albanije, Srbije, Crne Gore, Severne Makedonije i Bosne i Hercegovine, s ciljem da poboljša uslove rada širom Zapadnog Balkana.

Simović je sociolog i koordinator Programa za radna prava u Centru za politike emancipacije (CPE), organizaciji sa sedištem u Beogradu, osnovanoj 2012. godine. Njegov rad fokusiran je na zagovaranje radničkih prava i podršku borbama radnika, naročito industrijskih. Koautor je dva važna CPE izveštaja o radnim uslovima u automobilskoj i tekstilnoj industriji u Srbiji.

Uporedo sa tim, Simović se bavi i istraživanjem kulture sećanja, posebno jugonostalgije kao oblika političkog i društvenog pamćenja. Kao dugogodišnji aktivista, ostaje angažovan u inicijativama koje se bave društvenom nejednakošću i zalažu se za demokratskiju i pravedniju ekonomiju.

Na osnovu višegodišnjeg rada u oblasti radničkih prava, socijalne politike i regionalne solidarnosti, on pruža uvid u to kako su post-socijalističke ekonomske tranzicije — oblikovane ratom i neoliberalnim reformama — iscedile lokalne ekonomije i gurnule radnike u nesigurne, slabo plaćene poslove. Kritikuje način na koji se strani investitori tretiraju kao nedodirljivi, dok su radnici ostavljeni bez stvarne pravne ili političke zaštite. Osvrće se i na dvostruke standarde EU — koja obećava integraciju, dok istovremeno zatvara oči pred kršenjem demokratskih normi i radničkih prava.

K2.0 je razgovarala sa Simovićem o tome kakva se budućnost nudi ljudima na Balkanu, u trenutku kada EU obećava ubrzani pristup, a istovremeno ignoriše ključna pitanja radničkih prava — i o tome ko zapravo oblikuje tu budućnost.

K2.0: Za početak, možete li nam dati širu sliku o opštem stanju radničkih prava u tzv. šest zemalja Zapadnog Balkana (WB6)?

Vladimir Simović: Situacija je svakako složena, ali rekao bih da postoji mnogo sličnosti među zemljama koje se nalaze u centralnoj, istočnoj i jugoistočnoj Evropi, a koje su bivše socijalističke države. Krajem 80-ih i početkom 90-ih napustili smo ranije oblike proizvodnje i društvene reprodukcije. U suštini, sve naše zemlje prošle su kroz tranziciju ka kapitalizmu, što je za skoro sve države centralne, istočne i jugoistočne Evrope značilo privatizaciju i značajan gubitak radnih mesta u industriji — naročito na prostoru bivše Jugoslavije, gde su i ratovi dodatno uticali na ekonomiju i proizvodne kapacitete.

Simović ukazuje na dvostruke standarde EU — obećavaju integraciju, a zatvaraju oči pred kršenjem demokratskih normi i radničkih prava. Foto: Konvencija EDI-ja.

U 2000-im godinama, region Zapadnog Balkana ušao je na međunarodno tržište bez stvarne konkurentske prednosti u pogledu proizvodnje. Šta smo mi to mogli da ponudimo globalizovanom kapitalističkom sistemu proizvodnje? Da bismo obezbedili radna mesta, usmerili smo naše politike i ekonomske strategije ka privlačenju stranih direktnih investicija (SDI), što je naše ekonomije učinilo zavisnim od stranog kapitala, uz neravnomeran odnos moći među uključenim akterima.

Iz te pozicije, naše vlade su činile sve što su mogle da privuku strane investitore, koji su zatim dolazili ovde i otvarali niskokvalitetna radna mesta, bez ulaganja u tehnologiju ili znanje.

U okviru ovog procesa, vlade su pružile značajne subvencije stranim investitorima, u vidu niskih poreza i izgradnje infrastrukture. To se takođe ogleda i u niskim standardima radnih prava u našim zemljama. Na primer, u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Severnoj Makedoniji, radni zakoni su gotovo istovremeno menjani kako bi se pružila veća fleksibilnost stranim poslodavcima. Ove reforme su oslabile položaj radnika i stabilnost zaposlenja jer su promovisale jeftinu radnu snagu i fleksibilne radne uslove za poslodavce.

Tokom poslednje dve ili tri decenije nismo uspeli da razvijemo sopstvene ekonomije, izgradimo održivu proizvodnju i podstaknemo otpornost. Umesto toga, postali smo izvor jeftine radne snage za jednostavnu proizvodnju poput auto-delova, tekstilne industrije i građevinarstva.

Posledice su osiromašeni ljudi koji su primorani da se povinuju zahtevima svojih poslodavaca, sa veoma malim prostorom za borbu za bolje radne uslove i širi spektar prava. To je puko preživljavanje. Potrebno je da preispitamo naše ekonomske politike i da se udaljimo od pristupa koji je dominirao poslednje dve ili tri decenije.

Zanima me kako je protekla nedavna konvencija Inicijative za angažovanu demokratiju (EDI), održana u Skoplju ovog maja. Kakvi su Vaši utisci i osećanja nakon događaja?

Mi smo deo EDI inicijative od samog početka, i kroz ovu platformu nastala je inicijativa “Dostojanstven rad na Balkanu”.

Godine 2023. održali smo prvu radionicu u Prištini, sa svega desetak učesnika. Nakon toga smo se povezali sa drugim organizacijama, uključujući Institut za socijalnu politiku “Musine Kokalari” i Institut za kritiku i društvenu emancipaciju iz Tirane. Kasnije te godine uključili smo još organizacija civilnog društva (OCD) i izradili manifest o dostojanstvenom radu kao osnovi za izgradnju regionalne koalicije. Ovaj dokument, koji je potpisalo 20 OCD-a tokom konferencije koju smo organizovali u Draču u septembru 2023, predstavlja kamen-temeljac naše koalicije.

Godine 2024. u Igalu (Crna Gora), kao koalicija, organizovali smo još jedan događaj – Akademiju o radnim pravima, ovoga puta uz učešće sindikata iz celog regiona. Bio je to značajan skup, sa prisustvom 45 organizacija i sindikata. Neki od tih sindikata su takođe potpisali manifest, čime su dodatno učvrstili temelje koalicije.

Ono što je počelo kao mala radionica u okviru EDI-a, razvilo se u rastuću regionalnu koaliciju. Nadamo se da će ova koalicija postati okvir za zajedničke borbe usmerene na društvene i radne standarde na Zapadnom Balkanu. Kao što sam već spomenuo, moramo se povezivati i koordinisati ako želimo da postignemo stvarne promene. Podeljeni, nemamo šanse.

Za sada smo se fokusirali na izradu informativnih listova o radnim standardima u svakoj zemlji, ukazujući koliko su uslovi slični u celom regionu. Takođe gradimo akcije solidarnosti, poput organizovanja prvog Dana akcije za životnu zaradu u septembru. Ovo je deo globalnog pokreta koji je pokrenula Clean Clothes Campaign (Kampanja za čistu odeću), ali sa aktivnostima prilagođenim našem regionalnom kontekstu. Ovi napori su važni kako bi ljudima širom regiona – od Beograda do Podgorice, od Sarajeva do Tirane – pokazali da su uključeni u slične borbe. Ovo zajedničko razumevanje može biti katalizator za koordinisano delovanje.

Takođe se suočavamo sa stalnom pretnjom mobilnosti kapitala. Na primer, kompanije u Srbiji često prete radnicima da će prebaciti proizvodnju u Albaniju kako bi pronašle jeftiniju radnu snagu. Zato je borba za pravednije zarade širom regiona ključna kako bi se sprečile ovakve zloupotrebe i podele.

Naši ciljevi uključuju izgradnju solidarnosti, obezbeđivanje pouzdanih informacija i zagovaranje za integraciju društvenih i radnih standarda u procese regionalne i EU integracije, poput Berlinskog procesa ili okvira zajedničkog regionalnog tržišta. Takođe želimo da delimo znanja i iskustva. Na primer, kada se kampanje ili štrajkovi dešavaju u jednoj zemlji, drugi u regionu mogu da uče iz toga i da pruže podršku.

U suštini, želimo da stvorimo platformu kroz koju organizacije civilnog društva i sindikati širom Balkana mogu delovati zajedno, učiti jedni od drugih i kolektivno se zalagati za dostojanstven rad i dostojanstvo za sve.

Nakon što je Trump pobedio na poslednjim izborima u SAD, ideološke vrednosti vezane za prava radnika su izgubile na značaju, kao i druge teme, na primer rodna prava. S obzirom na moć i uticaj SAD, to je imalo ogroman odjek i drugde. Time je dodatno sužen prostor za kampanje za radnička prava.

Mnogi pripadnici radničke klase i njihove porodice glasali su za desničarske stranke i političare, ne samo u SAD, već i širom sveta, često vođeni konzervativnim idejama. Međutim, rekao bih da većinom tako glasaju zato što su ih liberalne elite izneverile. Na primer, demokrate, koje su nekada bile percipirane kao bliže socijaldemokratskim vrednostima, za razliku od otvoreno neoliberalnih konzervativaca.

I u SAD i u Velikoj Britaniji tokom 1990-ih, kao i širom Evrope, svedočili smo transformaciji socijaldemokratskih partija. Te partije su se udaljile od tradicionalnih vrednosti radničke klase i socijaldemokratije i sve više prihvatale neoliberalne pozicije. To je otvorilo prostor konzervativcima i krajnjoj desnici, pokretima koji se često označavaju kao populistički. Lično, ne volim termin “populizam” i koristim ga nevoljno, jer se uglavnom vezuje za nešto nerealno i iracionalno, naspram onoga što se smatra racionalnim i stručnim. Upotreba ovog izraza efikasno guši mogućnost da se diskutuje o prirodi naših društava, jer se sve što dovodi u pitanje dominantne narative ili postojeće načine proizvodnje i društvene reprodukcije unapred odbacuje kao utopijsko.

Verujem da se okretanje siromašnijih društvenih slojeva krajnjoj desnici i konzervativcima – koji tradicionalno štite interese vladajuće klase – nije dogodilo zbog nekog iznenadnog fašističkog zaokreta među ljudima niti zbog nagle ideološke promene. Pre je u pitanju protestni zaokret, način da se kazni socijaldemokratija jer nije zaštitila ugrožene grupe i jer je napustila svoje proklamovane vrednosti u korist politika privatizacije i odbrane interesa kapitala.

Da to približimo našem kontekstu, uzmimo primer Srbije. Demokratska stranka, koja je članica Partije evropskih socijalista, kažnjena je na izborima 2012. upravo zato što je doživljena kao jedan od glavnih promotera neoliberalnih politika, uključujući proces privatizacije. Umesto da brani prava radnika ili se zalaže za socijalne zaštite, ta stranka je postala sinonim za korupciju, ekonomsku nesigurnost i urušavanje javnog sektora. Kao rezultat toga, mnogi glasači su joj okrenuli leđa.

Po mom mišljenju, ljudi se ne okreću desničarskoj politici zato što su odjednom prihvatili fašizam ili slična uverenja. Glavni problem je što su desničarske stranke i pokreti uspeli da se predstave kao alternativa postojećem sistemu i na taj način privukli protestne glasove. To predstavlja jedan od najvećih neuspeha levice: nesposobnost da ponudi uverljivu, sistemsku alternativu statusu kvo i to što je od strane upravo one populacije koja bi trebalo da joj bude najbliža – radničke klase – percipirana kao čuvar postojećeg poretka i interesa kapitala i profita.

Najnovija konvencija Inicijative za angažovanu demokratiju (EDI) održana je u Skoplju ovog maja. Foto: Konvencija EDI-ja.

Na Zapadnom Balkanu to izgleda još teže. Kako vidite levicu u našem regionu?

Mislim da je očigledno da je levica i dalje slaba. Aktivista sam od početka 2000-ih. U to vreme, kada si se deklarisao kao levičar, ljudi su te automatski povezivali sa Slobodanom Miloševićem. Iako smo mi bili dijametralno suprotni Miloševiću, on je predstavljao Socijalističku partiju i oni su bili percipirani kao levica. Uprkos nazivu, njihova delovanja su bila potpuno suprotna socijalističkim principima – bili su ratnohuškački nacionalisti koji su započeli proces privatizacije.

Početkom 2000-ih, antikomunističko i antisocijalističko raspoloženje bilo je dominantno. Postojalo je uverenje da svi problemi zemlje potiču iz socijalizma. Posledice neoliberalnih politika i šok terapije koja se tada sprovodila, uključujući privatizaciju i deindustrijalizaciju, nisu pripisivane stvarnim neoliberalnim političarima koji su ih sprovodili, već socijalističkom nasleđu, što je bilo paradoksalno.

Ova atmosfera je trajala, manje-više, do oko 2010. godine, kada su globalni pokreti, poput Occupy Wall Street u SAD i Indignados u Španiji, pokazali da su smislene levo orijentisane, progresivne borbe i dalje žive, da istorija nije završena i da zahtev za sistemskom promenom nije samo stvar prošlosti. Od tog trenutka, mislim da je promovisanje levičarskih, progresivnih ili socijalističkih ideja počelo da dobija drugačije značenje i da je postalo donekle prihvatljivije u našem društvu. Nisam baš siguran kako se situacija razvijala u drugim zemljama u regionu, ali koliko sam uspeo da ispratim, rekao bih da su procesi bili prilično slični.

Mislim da u regionu ozbiljno nedostaju političke snage koje su zaista povezane sa radničkom klasom. To je, po mom mišljenju, pravac kojim levica treba da krene: da uspostavi direktne veze sa ljudima kojima je pomoć potrebna i da im pomogne da se organizuju i politički artikulišu svoje interese. To znači odlazak u sela i male gradove, u mesta gde nijedan političar nije kročio godinama, i bukvalno građenje pokreta odozdo. Verujem da je to jedini put. Oslanjanje isključivo na argumente nije dovoljno. Lepo je biti pronicljiv i informisan, ali to ima vrlo mali ili nikakav uticaj ako ne doprinosi organizovanju ljudi – jer organizovanje je oblik moći koji je neophodan za promene.

Naravno, postoje određena ograničenja i uvek se postavlja pitanje da li je ovakva vrsta političkog rada moguća sa ograničenim resursima, ali mislim da ipak ima pozitivnih primera. Na primer, u Albaniji su aktivisti sarađivali sa rudarima i angažovali se u lokalnim zajednicama. To je jedan od modela kako se politički rad može pravilno raditi. Ne verujem da postoji neki drugi put.

Pojavio se novi talas optimizma u vezi sa proširenjem EU. U Albaniji je Edi Rama prošlog meseca ponovo pobedio na izborima, uglavnom na osnovu platforme zasnovane na evropskoj integraciji. Ubrzo nakon toga, Tirana je bila domaćin Samita evropske političke zajednice, gde je francuski predsednik Emmanuel Macron izjavio da je Albanija na pravom putu ka EU. Ipak, kada su u pitanju radnička prava, kao i u mnogim drugim oblastima u Albaniji, uslovi su daleko ispod EU standarda. Kako tumačite ovaj kontrast, ako tako može da se nazove?

Iskreno sumnjam da će naš region uskoro postati član EU. Možda Crna Gora ima neku šansu, ali sve u svemu, gledajući kako se situacija razvija, ne verujem da je pristupanje na vidiku.

Mislim da EU ima koristi od toga da region ostane baš ovakav kakav jeste – neregulisan, sa jeftinom radnom snagom, jeftinim resursima i visokim nivoima korupcije. I nije stvar samo u tome što su naše lokalne elite korumpirane – zapadni akteri takođe igraju značajnu ulogu u tim procesima. Ljudi često tvrde da je korupcija deo našeg balkanskog mentaliteta, ali to jednostavno nije tačno. Najmanje što možemo da uradimo jeste da priznamo saučesništvo zapadnih elita i kapitala u održavanju korumpiranog sistema, u podršci lokalnim političkim klasama i učvršćivanju postojećeg statusa kvo.

EU ima koristi od ovakvog poretka. On stvara prostor za jeftinu proizvodnju, naročito u automobilskoj i tekstilnoj industriji. Imajući sve to u vidu, ne verujem da postoji iskren interes da se ovaj region razvije u pogledu socijalne pravde, radničkih prava ili ekoloških standarda.

EU se doživljava kao neka vrsta nade za radnike u zemljama koje teže članstvu zbog standarda koje postavlja u oblasti radničkih prava. Ako EU nudi ubrzano članstvo zemljama u kojima su radnička prava daleko ispod tih standarda, da li rizikuje da podrije vrednosti koje tvrdi da promoviše?

Kada govorimo o integraciji u EU – bilo na nivou Zapadnog Balkana ili u širem smislu – skoro uvek se sve svodi na ekonomsku stabilnost i razvoj, a nikad na socijalne ili radne standarde. To je prosto realnost. Ova pitanja se retko, ako ikada, nađu na stolu u visokoj diplomatiji ili pregovorima između vlada i ključnih aktera. Jedini koji ih stalno pokreću su organizacije civilnog društva – ali ih uglavnom niko ne sluša.

Nažalost, ne vidim da će se to uskoro promeniti. Idemo ka novim ekonomskim krizama, a istorija nas uči da se radnička i socijalna prava prva žrtvuju u takvim vremenima, zarad zaštite profita i toka kapitala. Čak i unutar EU, verovatno ćemo gledati nove talase mera štednje i dalje urušavanje radnih standarda. Za nas van EU – posebno s obzirom na naš niži položaj u globalnim lancima snabdevanja i proizvodnje – ova pitanja će pasti još niže na listi prioriteta.

Upravo zato moramo da se organizujemo regionalno – organizacije civilnog društva i sindikati širom Zapadnog Balkana moraju da grade saveze i deluju zajedno. Podeljeni smo slabi. Zajedno možemo da pojačamo svoje glasove. Trenutna pozicija i sindikata i civilnog društva nije jaka, ali kroz koordinisano zagovaranje, kampanje i zajedničku borbu, možemo ove teme staviti na dnevni red.

Ni EU političari, ni naši lokalni lideri neće staviti radnička i socijalna prava na prvo mesto – osim ako ih na to ne primoramo. Moramo da insistiramo na tome da su drugačija ekonomija i drugačije društvo mogući – ono koje poštuje pravdu i dostojanstvo radnih ljudi. Ako to ne uradimo, naši zahtevi će ostati potpuno na margini – kao što kažemo u Srbiji: “zadnja rupa na svirali”.

Dugo je postojala predstava – bar spolja gledano – da je Srbija predvodnica među zemljama Zapadnog Balkana na putu ka EU. Nisam siguran da li je taj utisak bio isti i unutar same Srbije. Kakva je situacija danas?

Početkom 2000-ih, oko 70% građana Srbije, možda i više, podržavalo je ulazak u EU. Danas je taj broj pao na oko 40%, možda i manje. Mnogo toga se u međuvremenu promenilo, ali mislim da je jedan od ključnih razloga za taj pad upravo uloga koju EU ima u unutrašnjoj političkoj situaciji u Srbiji.

Uprkos rastućem otporu prema režimu Aleksandra Vučića, EU ga i dalje otvoreno podržava. Na primer, pre oko dve godine, Vlada Srbije je izmenila Zakon o medijima – izmene koje su domaća i međunarodna novinarska udruženja oštro kritikovala kao nedemokratske i štetne po slobodu medija. Ipak, Ursula von der Leyen dolazi u Srbiju, drži zajedničku konferenciju sa Vučićem i otvoreno ga hvali upravo zbog tih reformi.

Pitanje rudarenja litijuma je još jedan dobar primer. Velika većina građana Srbije je protiv toga. Ipak, 2023. godine, nemački kancelar Olaf Scholz dolazi u Beograd da potpiše sporazum o strateškim sirovinama. Sa sobom dovodi i EU zvaničnike i čak jednog predstavnika Mercedesa. Ljudi to vide i izvlače zaključak: EU je zapravo zainteresovana za naše sirovine – i spremna je da zažmuri na urušavanje demokratije kako bi došla do njih.

Tačno je da je Evropski parlament više puta kritikovao Vučića i njegovu vlast. Ali Evropska komisija, Ursula von der Leyen i konzervativne snage koje trenutno vode EU, zadržale su bliske odnose s njim.

Spoljna politika pokazuje dodatne kontradikcije. Srbija je i dalje jedina evropska zemlja koja nije uvela restriktivne mere protiv Rusije. U početku je EU to kritikovala jer Srbija ne usklađuje spoljnu politiku sa evropskom, ali te kritike su u poslednje vreme skoro sasvim utihnule – najverovatnije zato što Srbija izvozi municiju u Ukrajinu i Izrael, tiho zadovoljavajući interese EU.

Na kraju, važno je pomenuti i izbore održane u decembru 2023. godine. Bili su ozbiljno narušeni izbornim prevarama, što je dokumentovano od strane organizacija civilnog društva. Iako je Evropski parlament o tome raspravljao i usvojio deklaraciju kojom osuđuje proces, već na proleće 2024. Vučić odlazi u Francusku i sastaje se sa predsednikom Emmanuelom Macronom. Tokom te posete dogovara višemilionski ugovor o kupovini francuskih borbenih aviona Rafale. Time je Vučić praktično osigurao političku podršku svoje vlasti. Nakon toga, većina evropskih političara uglavnom ćuti.

Ono što je počelo kao mala radionica u okviru EDI-ja, preraslo je u rastuću regionalnu koaliciju. Foto: Konvencija EDI-ja.

Kakva je trenutno situacija s radničkim pravima u Srbiji?

Prilično loša. Zakon o radu je ne samo slab, već je dodatno razbijen u različite pravne okvire koji regulišu razne vrste ugovora o radu, čime se potkopava sam temelj radnog zakonodavstva. Ali još veći problem je što se čak ni ta skromna prava zapisana u zakonu – ne sprovode.

Imamo jednog inspektora rada na 10.000 radnika, što je apsolutno nedovoljno. Ti inspektori su potplaćeni, loše opremljeni i najčešće neefikasni. U isto vreme, naša ekonomija se u velikoj meri oslanja na strane direktne investicije. U tom kontekstu, strani investitori se tretiraju kao zaštićena vrsta – retko kad se pozivaju na odgovornost. Imaju skoro potpunu slobodu da rade kako hoće, i to se ne dešava samo u Srbiji, već širom regiona.

Sve zemlje u regionu imaju socijalno-ekonomske savete – tripartitna tela u kojima država, sindikati i poslodavci pregovaraju o pitanjima rada i ekonomije. Ali ni u jednom od tih tela nema predstavnika stranog kapitala. Učestvuju samo domaće firme. To jasno pokazuje privilegovan položaj stranih investitora – njima pregovori očigledno nisu potrebni jer svoje zahteve rešavaju drugim kanalima. Idu direktno kod vlasti sa svojim uslovima ili jednostavno zaprete da će otići ako im nešto ne odgovara.

Većina stranih investicija su projekti bez ikakvih dugoročnih obaveza. Uglavnom se radi o “greenfield” ulaganjima u jednostavnu, niskokvalifikovanu proizvodnju koja se oslanja na jeftinu radnu snagu. Takva proizvodnja se lako prebacuje iz jedne zemlje u drugu, ne zahteva obuku i ne donosi nikakvo pravo ulaganje u ljude, znanje ili tehnologiju.

Ova neravnoteža moći ozbiljno otežava radnicima i sindikatima da se efikasno organizuju. Nemaju nikakvu polugu, a još manje političke saveznike. Većina dominantnih stranaka u regionu ne pokazuje ni najmanje iskren interes da brani radnička prava ili unapredi standarde rada.

Srbija se već dugo doživljava kao da sedi na dve stolice.

Ne samo na dve – već na svim koje postoje. Vučić odlično zna kako da igra tu igru. Korupcija u našem regionu nije samo lokalni problem, već je strukturna, a mnogi zapadni akteri su u tome duboko umešani. Pogledajmo Francusku, na primer: trebalo bi da gradi metro u Beogradu, projekat koji godinama tapka u mestu bez ikakvog napretka. Ali je očigledno da se tu vrti ozbiljan novac. Aerodrom smo dali Francuzima, zlato i bakar Kinezima, a litijum se sprema da ode Nemcima.

Što se tiče Rusije, situacija je malo drugačija. Oni imaju većinski udeo u našoj državnoj naftnoj kompaniji, ali njihovo ekonomsko prisustvo je ograničeno i ne mislim da je to presudan faktor. Ipak, Vučić odlazi u Moskvu, sastaje se s Putinom i time šalje snažnu simboličku poruku koja koristi ruskom režimu – da EU ne može da spreči jednu evropsku zemlju da se približi Rusiji. Vučić vrlo vešto balansira između svetskih sila, zna kako da sedi na svim dostupnim geopolitičkim stolicama. Nažalost, te veštine koriste samo njemu i njegovom najužem krugu, dok se javna dobra Srbije rasprodaju kroz poslove čiji je jedini cilj da on zadrži vlast i podršku svih velikih igrača.

Zato se i javna percepcija EU kod nas pogoršava. Ljudi EU više ne vide kao zajednicu zajedničkih vrednosti, već kao instituciju koju vode interesi – profit, pristup resursima i politički uticaj. Možda to i nije sasvim loše – možda je vreme da skinemo taj veo navodnih vrednosti i stvari počnemo da gledamo onakvima kakve zaista jesu pod kapitalizmom: obične ekonomske transakcije.

Razgovarao sam sa nekim uglednim nemačkim političarima – ne sa konzervativcima, već sa progresivnima – koji su mi vrlo otvoreno rekli: “Nama treba stabilnost. Nažalost, ponekad je autoritarni lideri obezbeđuju.” To je realnost, sa svom svojom ciničnošću. Njih mnogo manje zanimaju kvalitet života, prava radnika ili demokratski standardi u Srbiji i regionu. Njima je važna stabilnost i nesmetan protok novca i resursa. To je suština svega.

Naslovna slika: Konvencija EDI-ja.