Baš kao i svaki drugi dan, Gezim Kryeziu (Gzim Krieziu) se probudio u 7 ujutru i spremio za posao. Obukao je pantalone, ispeglao svoju belu majicu i proverio da li je njegovim cipelama potrebno čišćenje — pre toga je obrijao bradu.
Ovo je Gzimova jutarnja rutina pre nego što se zaputi na posao, gde radi kao konobar već 20 godina. “Konobarima priliči da budu sveže obrijani svakoga dana”, kaže.
Iako je ovo bilo jutro kao svako drugo, bio je poseban dan. Kao prvo, protekle večeri je radio do 3 ili 4 ujutro i probudio se posle samo tri sata sna. Nakon što se spremio, popio je kafu, ispušio nekoliko crvenih cigara Lucky Strike (Laki strajk) i pročavrljao sa svojom suprugom, govoreći joj da je verovatno da će i danas ceo dan provesti na poslu.
Uprkos tome što nije reč o običnom danu, Gzim je ispratio svoju rutinu. Otišao je u dečju sobu, zagrlio ih i dok se pozdravljao s njima, pozvao je taksistu koji ga je vozio na posao svakoga dana. Taksista nije zakasnio, kao što se često dešavalo, i njihov razgovor je bio vrlo neobičan.
“Sve je u pokretu danas. Izgleda da će je proglasiti”, taksista je rekao Gzimu koji se saglasio s njim.
Pre nego što je sat otkucao devet sati, Gzim je prispeo u restoran Basilico (Baziliko), koji se nalazio prekoputa starog bioskopa, Kina ABC. Naišao je na neke kolege koje su ispred restorana čekale vlasnika da otvori lokal kao obično. Kuvar Ilmi je rekao Gzimu: “Sinoć sam ti čestitao. Neću to ponovo da uradim”.
Usred haosa u kom su ljudi jedni drugima čestitali a da nisu čuli ili pročitali ništa zvanično, vlasnik je stigao i svi su ušli unutra. Stolovi su bili postavljeni i ukrašeni. Čekali su goste.
Gezim Kryeziu (Gzim Krieziu). Foto Atdhe Mulla / K2.0.
Nedugo zatim, jedna redovna mušterija je ušla. Na iznenađenje Gzima, mušterija je naručila espreso i čašicu domaće rakije. Obično nije pio alkohol, držeći se kafe u vreme doručka, ali je Gzimu rekao: “Danas se odmaram od uobičajene rutine”.
Kako je Gzim otpočinjao svoj radni dan, Valdete (Valjdete) Osmani je već duboko zagazila u četvrti radni sat. U pet časova tog jutra, čekala je na parkingu svog radnog mesta, pre nego što je krenula da izveštava o dešavanjima od toga dana.
Dan ranije, novinarka Kohavision-a (Kohavižena) dobila je zadatak da izveštava o Opštini Drenica. Sastala se sa vozačem i kamermanom, Semijem i Arbenom, i uputila se u ovo mesto koje deli ime sa opštinom. Stigli su na svoje odredište, 32 kilometra daleko, za oko 30 minuta.
Kako su ulazili u centar Drenice, videli su zastavu koja je postavljena na jednu zgradu. Ona je zaokupirala Valjdetinu pažnju — plava zastava, u čijem središtu leži karta Kosova iznad koje se nalazi šest belih zvezda. Rekla je kamermanu da to snimi, kako bi kasnije snimak mogla da pošalje uredništvu. Činilo se da je Drenici učinjena čast postavljanjem državne zastave, još pre nego što je ona postala zvanična u Skupštini Kosova.
Ostavljajući zastavu za sobom, Valjdete je nastavila da luta ulicama Drenice. Trebalo je da se sastane sa porodicom sa kojom će gledati vanrednu sednicu koja se održava u Skupštini Kosova krajem toga dana. Ova porodica, koju je nekoliko ljudi predložilo Valjdeti, pozvala ju je u svoj dom.
Posle koordinisanja ovog događaja, Valjdete je bila opuštenija kada je ušla u kafić sa dvoje kolege da bi zabeležila preovlađujuće raspoloženje. Po ulasku, Osmani je primetila da je bila jedina žena. Njoj je to bila čudna, ali zabavna situacija.
Dok se Osmani osećala opuštenije, Baki Jashari (Jašari), dirigent i direktor Filharmonije Kosova, bio je sasvim drugačije raspoložen. On i 120 drugih članova filharmonije okupili su se u 10 ujutru u Sali 1 Tetori u Prištini, gde je trebalo da započnu svoju poslednju probnu sesiju.
Ipak, stvari se ne odvijaju onako kako je planirano. Temperatura u sali je bila ispod nule, pa im je bilo nemoguće da vežbaju. Baki nije bio zabrinut samo za probe, njegova najveća briga je bio koncert koji je trebalo da se održi u sedam sati uveče.
Izostanak odgovornosti koji pokazuju organizatori koncerta ogorčio je Bakija. On je znao da je nemoguće svirati instrumente i naviknuti se na te uslove, pa je svojim kolegama rekao da su slobodni da idu kućama.
Ovo je izazvalo reakciju zvaničnika koji su bili odgovorni za tehničku pripremu aktivnosti za taj dan. Baki je odgovorio rekavši da neće ni da razmisle o održavanju probe — a kamoli da održe koncert — u tako hladnoj sali.
Fadil Haxholli (Fadilj Hadžoli). Foto: Ade Mula / K2.0
U vreme dok se Baki raspravljao sa državnim službenicima, Fadilj Hadžoli se nalazio sa svojim rođacima u porodičnom domu u prištinskom komšiluku Ajvalija. Televizor se našao u središtu pažnje, jer je porodica pratila najnovija dešavanja. Pored vesti o političkim događajima, Fadilj je čekao da nauči od svojih zaposlenih o tome da li će morati da dođe na posao toga dana.
Fadilj je radio kao taksista. Svakog meseca, radio je jedne nedelje i imao bi slobodan dan naredne. Toga dana je bio njegov red da radi. Obično je počinjao svoju smenu u dva popodne, ali toga dana je na posao otišao nekoliko sati ranije.
Bilo je to jutro 17. februara 2008.
Nedelju dana ranije
Početkom meseca, Filharmonija Kosova je počela pripreme za veliki koncert. Svi su pričali o tome da će u naredna dva ili tri meseca državne vlasti proglasiti kosovsku nezavisnost i Filharmonija Kosova nije htela da bude isključena iz aktuelnih dešavanja.
Oni su sastavili program od više dela: “Poetika Dramatike e Skenderbeut” (Skenderbegova dramatična poezija) autora Fahrija Beqirija (Bećirija), “Tane Shqipnia asht’ betue” autora Fehima Ibrahimija (Svi Albanci obećaše) i nekoliko dela Laurencea Anthonyja (Lorensa Entonija).
Valton Beqiri (Valjton Bećiri) — konsultant u Ministarstvu kulture, omladine i sporta, Skender Hiseni — bio je prvi državni zvaničnik koji je stupio u kontakt sa filharmonijom. Prilikom zvaničnog razgovora, on je pričao sa Bakijem i rekao mu da je filharmonija predviđena protokolom. Oni su diskutovali o programu koji je trebalo da bude upriličen i saglasio se s time da program bude obiman, a u skladu sa skorim proglašenjem kosovske nezavisnosti.
Oni su uključili “Hor zatvorenika” autora Giuseppea (Đuzepea) Verdija, Beethovenovu (Betovenovu) “Odu radosti” i Dvorakov “Novi svet”. Ipak, Bećiri nije otkrio na koji će se dan koncert održati, jer bi to značilo da je reč o istom danu na koji će se proglasiti nezavisnost.
Baki Jašari. Foto: Ade Mula / K2.0
Baki je bio obavešten o tačnom vremenu i datumu održavanja koncerta, 16. februara, i to preko anonimnog telefonskog poziva. Osoba s druge strane je rekla: “Ja sam osoba koja je izabrana da vas informiše da će koncert za nezavisnost biti održan sutra u sedam uveče”. Baki je obavestio svoje kolege da će generalna proba, koja je zakazana za sledeći dan u 10 sati uveče, da se održi na drugoj lokaciji: u Hali 1 Tetori.
Gzim Krieziu je dobio sličnu napomenu. Jedna od njegovih redovnih mušterija kojoj je pružao usluge svakoga dana je bio jedan visoki državni zvaničnik. Gzim je bio radoznao, s namerom da sazna da li će nezavisnost biti proglašena u nedelju, pa je pitao ovog političara. Sa osmehom na licu, ovaj je ukratko odgovorio: “Kismet”.
Čini se da su se govorkanja i očekivanja nedelje privodila kraju — makar za Gzima, koji je dobio potvrdu od političara da će 17. februara da se dogodi nešto posebno.
Valjdete Osmani je osetila da je tišina koja je karakterisala te dane bila nerazumna. Ona do dana današnjeg ne može da shvati maglovitost koja je okruživala proglašenje nezavisnosti koje je, manje-više, postalo javna tajna.
Dan D
Posle odlaska u kafiće, Valjdete se uputila u Trstenik, selo u Opštini Drenica, gde je provela neko vreme sa porodicom Dvorani. Po ulasku u porodični dom, niz fotografija na kojima su petorica muškaraca privukao joj je pažnju. Svi su ubijeni u ratu. Najmlađi je imao 19, a najstariji 27 godina.
Radost i ekstaza koji su preovladali ulicama nisu se osećali u porodici Dvorani. Oni su i dalje bili u žalosti. Porodica je odlučila da ne napusti svoju kuću, već da prati dešavanja na televiziji. Činilo se kao da su hteli da budu blizu svojim sinovima u tim trenucima, iako su sada samo njihove fotografije bile prisutne.
Valjdete Osmani. Foto: Ade Mula / K2.0.
Baki Jašari se našao u sasvim drugačijoj situaciji. Oko dva popodne dobio je poziv u kom je obavešten da je Hala 1 Tetori zagrejana i da će filharmonija moći da vežba i drži koncert bez problema. Laknulo mu je i obavestio je svoje kolege, a oni su odlučili da održe generalnu probu i provere zvuk u 4 popodne.
Nazad u restoran, u kom je Gzim Krieziu sumirao radni dan, ljudi su počeli da slave. Čula se tradicionalna muzika, a količina alkohola koja se služila bila je veća od bilo kog drugog dana.
“Gzim (što na srpskom znači ‘radost’), i ti si deo ove radosti”, jedna mušterija mu je uputila čestitku, pozivajući ga da sedne za njen sto.
Bio je tako odlučan da se pobrine za svoje goste da nije stigao ni da ruča: “Samo nešto malo da bih izdržao”.
Dok je Gzim služio rakiju gostima i naslađivao se zvukom muzike, Fadilj Hadžoli je upravo stigao na svoje radno mesto, gde je čekao da uđe u svoj taksi i izađe na ulice prestonice.
Istorijski čas
U tri i deset popodne, Skupština Kosova je otvorila vanrednu sednicu. U Bazilici, muzika se zaustavila i sve oči su bile uprte u TV. Bila je to skoro apsolutna tišina. Kako je Gzim to rekao: “sem političara, jedina stvar koju ste mogli da čujete je zujanje muva”.
Baki je, takođe, gledao prenos sednice u svom porodičnom domu. Fadilj je uparkirao svoj taksi pored fontante u komšiluku Ulpijana i slušao je prenos sednice na radiju.
Kuća porodice Dvorani je, takođe, bila u tišini, gde su svi usmerili svoju pažnju na TV. Valjdete se pridružila porodici u ovom doživljaju, u trenutku tuge i nade. Trenutak u kom je poslednja rečenica iz deklaracije o kosovskoj nezavisnosti pročitana bio joj je nezaboravan. Emine Dvorani je u tom momentu počela da plače. Njen suprug Idrizi je jecao.
Valjdete se nije usudila da ustane i čestita drugima. Prva osoba koja je probila led i nešto nespretno rekla bio je Idrizi, koji je čestitao svima. On je prve suze toga dana pustio kada je zagrlio svoje jedino dete, kome je poželeo sve najbolje za budućnost. K
Naslovna fotografija: Atdhe Mulla / K2.0.
