Godine 2016, Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) izrekao je prvostepenu presudu Radovanu Karadžiću, ratnom vođi Republike Srpske u Bosni i Hercegovini (BiH).

Proglašen je krivim po 10 tačaka optužnice, uključujući genocid u Srebrenici počinjen 1995, pet tačaka za zločine protiv čovečnosti i četiri tačke za kršenje običaja ratovanja. Osuđen je na 40 godina zatvora.

Za tačku koja se odnosi na genocid počinjen u “opštinama” — gde se misli na delove Autonomne regije Krajina, sarajevski region i delove istočne BiH — godine 1992, nije proglašen krivim.

I tužilaštvo i odbrana su uložili žalbu na presudu; tužilaštvo zahteva osuđujuću presudu i za prvu tačku genocida, dok odbrana poziva da se Karadžić oslobodi svih optužbi.

Iako postoje dobre osnove za zahtev tužilaštva, male su šanse da će ga žalbeno veće prihvatiti. Bilo bi neobično da sudije naprave novi presedan u svom poslednjem slučaju, imajući u vidu da sudije koje su avanturisti u svom tumačenju zakona nisu zaduženi za ovaj slučaj.

Odbrana je iznela nekoliko argumenata za oslobađanje od krivice, od kojih bi jedan mogao da bude verodostojan: argument da je fer suđenje bilo potkopano zbog sporog iznošenja dokaza. Ostatak argumenata odbrane nema nikakvu težinu.

Najverovatniji ishod jeste da će žalbeno veće potvrditi prvostepenu odluku sudskog veća. Drugo pitanje je u vezi visine kazne, za koju tužilaštvo navodi da je preterano blaga. Sudije će, možda, izmeniti visinu kazne, ali ovo je pitanje, uglavnom, od simboličkog značaja.

Ovde pročitajte Karadžićevu presudu. Ona sadrži 2.615 strana, pa se zato smestite udobno i izdvojte neko vreme za čitanje. Ako nemate vremena za to, predstavljamo vam nekoliko pitanja i odgovora koje sam objavio neposredno po izricanju prvobitne presude 2016.

Nije bilo genocida pre 1995. Stvarno?

Činjenica o kojoj se najčešće diskutuje u slučaju Karadžića je da mu je uopšte suđeno. Druga činjenica o kojoj se najviše raspravlja jeste da je oslobođen prve optužbe za genocid, za sistematsko ubijanje 1992. i 1992. u “opštinama”.

Neki komentatori tumače ovo oslobađanje kao negiranje činjenica. To nije istina. Sudije su prihvatile činjenice i opisale ih na stotinama stranica, sa užasavajućim detaljima. Ono što su zaključili jeste da činjenice ne dokazuju genocid, već višestruke zločine protiv čovečnosti.

Kako su to uradili? Počnimo od zločina protiv čovečnosti.

Karadžić je proglašen krivim po šest tačaka za zločine protiv čovečnosti u “opštinama”: progon, istrebljenje, ubijanje, proterivanje, prisilno premeštanje i “druga nehumana dela”, uključujući silovanje i seksualno nasilje. Ovi zločini su potekli od “namernih radnji” (stav 2.449) snaga koje je on kontrolisao i predstavljaju “jasan obrazac rasprostranjenog zastrašivanja, nasilja, ubijanja i proterivanja usmerenog protiv bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata” (stav 2.623).

Zločini su imali velike i trajne efekte do te mere da je “stepen i opseg proterivanja i kretanja civila iz opština, uključujuči tačku 1 za opštine, doveo do premeštanja ogromnog broja bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata i do drastičnih promena etničkog sastava gradića koji skoro da više nemaju bosanske Muslimane” (stav 2.624).

Ovi zločini nisu bili incidentne prirode, ali “imajući u vidu jasan sistematski i organizovani obrazac zločina koji su počinjeni u svakoj opštini od strane pripadnika srpskih snaga, u kratkom vremenskom periodu, veće ocenjuje da ovi zločini nisu počinjeni na nasumičan način, već su počinjeni koordinisano” (stav 3.445).

Posledično, “veće ocenjuje van svake sumnje da je između oktobra 1991. i 30. novembra 1995. postojao zajednički plan da se trajno uklone bosanski Muslimani i bosanski Hrvati sa teritorija koje su bosanski Srbi preuzeli čineći zločine” (stav 3.447).

Dosta zvuči kao genocid, zar ne? Ipak, sudije su iz dva razloga rekle da to nije slučaj.

Prvi razlog je taj da, iako je pokazano da su počinjeni neki elementi zločina genocida, uključujući ubijanje i izazivanje ozbiljnih telesnih povreda, drugi to nije pokazao. Uprkos potvrđivanju opsežnih dokaza koji su pokazali različite nivoe zlostavljanja, maltretiranja, gladovanja i namernog kreiranja velike opasnosti, sudije su utvrdile da uslovi u pritvorskim objektima nisu dostigli nivo za koji bi mogli da zaključe da su “sračunati na način da dovedu do nanošenja fizičkog razaranja” grupe (stav 2.587).

Drugi razlog je, verovatno, važniji. To obuhvata pitanje toga da li je Karadžić imao “specifičnu nameru” da počini genocid. Namera predstavlja element koji čini da se genocid najteže dokaže.

Na primer, u pogledu genocida u Srebrenici — o kom već postoji sudski zapisnik i za koji je Karadžić osuđen po tački 2 — sudije su utvrdile njegovu nameru blisko prateći vremensku liniju dešavanja i njegovih aktivnosti i utvrđujući da je obznanio “specifičnu nameru” onda kada je ubijanje već otpočelo, a na osnovu razgovora sa operativnim komandantom od 13. jula 1995.

Ovo je transkript razgovora:

: Čekam da obavim poziv sa predsjednikom Karadžićem. Da li je on tu?

B: Da.

: Halo? Samo malo, dežurni će da se javi, gospodine predsjedniče.

B: Halo? Imam Deronjića na vezi.

: Deronjiću, da čujem.

D: Halo? Da. Čujem Vas.

: Deronjiću, predsjednik pita koliko hiljada?

D: Zasad otprilike dvije.

: Dvije, gospodine predsjedniče. (iz pozadine)

D: Ali biće i više do sutra ujutro.

[…]

D: Čujemo li se, predsjedniče?

: Ne, Deronjiću, predsjednik nije tu. Ovdje posrednik.

D: Tu su trenutno dvije hiljade […]

: Deronjiću, predsjednik kaže ovako: “Sva roba mora da bude smještena u skladišta do sutra u podne.”

D: Jasno.

: I to ne u ona skladišta tamo, Deronjiću, nego negdje drugdje.

D: Razumijem.

: Doviđenja.

Šifrovani razgovori postrani, ono što Karadžić traži od Deronjića da uradi u ovoj razmeni jeste da odvede zatvorenike civile iz Bratunca, gde su držani, u Zvornik, gde bi bili ubijeni. Po mišljenju sudija, ova razmena označava hitnost sporazuma između Karadžića i vojnih komandanata o tome da se tema promenila u to “gde — umesto da li će — zatvorenici biti ubijeni” (stav 5.805), što je uzrokovalo početak njegovog ličnog angažmana u pravcu počinjenja genocida.

Specifičnost razgovora u skladu je sa standardima za osuđivanje. Da bi pronašle genocidnu nameru, sudije nisu postavile pitanje o tome “ima li smisla?” već “da li je to jedini mogući zaključak koji se može izvući?” Ovo ukazuje na to koliko je visok prag za proglašenje krivim za genocid.

Dakle, šta su pronašli o nameri u tački 1?

Stavovi 2.596 i 2.597 potvrđuju karakter nacionalističke ideologije koja je težila stvaranju etnički homogene države. Ipak, oni utvrđuju da se može doneti zaključak da je ovaj cilj mogao da se postigne drugim metodama, ne samo ubijanjem.

Slično zapaljivim izjavama i pretnjama “istrebljenjem”, “uništenjem” i tako dalje: u stavu 2.599 presuda utvrđuje da bi ove pretnje mogle da budu hiperbolične stilske figure i da sudije “nisu ubeđene da je jedini razumni zaključak koji se može izvući iz ovih izjava taj da su odgovarajući govornici imali nameru da fizički unište” grupe ljudi.

Verovatno se ključni pasus, koji objašnjava odluke sudija da zločini u “opštinama” ne predstavljaju genocid, nalazi u stavu 3.466: “Veće je na stanovištu da drugi razumni zaključak dostupan u dokazima jeste taj da, iako optuženi nije imao nameru da ovi drugi zločini budu počinjeni, njemu nije bilo dovoljno stalo da zaustavi sprovođenje zajedničkog plana o nasilnom uklanjanju nesrpskog stanovništva iz opština. Iako veće smatra da su ovi drugi zločini potekli iz kampanje nasilnog uklanjanja nesrpskog stanovništva iz opština, veće ne smatra da oni predstavljaju namerni deo zajedničkog plana.”

To je bio argument u pravnom kontekstu. Van okvira pravnog konteksta, ono što su sudije ustanovile jeste da je cilj Republike Srpske bio da stvori etnički homogenu državu tako što će nasilno da promeni sastav stanovništva, ali su mislili da to mogu da urade bez ubijanja.

Činjenica da jesu ubijali ne znači da su gajili uverenje da su morali da ubijaju. Shvatite ovaj argument upravo tako.

Ovaj argument je primer razlikovanja pravnog rezonovanja i svake druge vrste rezonovanja. To je, verovatno, i pokazatelj toga da, makar u vrlo ranim fazama, sudije nemaju tendenciju da proglase nešto genocidom.

Da li oslobađanje od tačke 1 predstavlja Karadžićevu pobedu?

U nekoj meri – da, u smislu da je oslobođen. Ipak, faktički nalazi su sveobuhvatni i ukazuju na visoki stepen serije zločina, planiranih i koordinisanih na najvišem političkom nivou.

Postoje dve grupe ljudi koji će, verovatno, biti zainteresovani za razliku između proglašenja zločina protiv čovečnosti i proglašenja genocida: 1) advokati i 2) politički aktivne osobe koje teže izgradnji političkog kapitala na osnovu prisustva ili odsustva potonjeg. Njihovi motivi i interesi nisu isti, verovatno su međusobno srazmerni i, generalno gledano, nisu od pomoći za narod koji živi van zajednica koje se prepiru o njima.

Zločini protiv čovečnosti nisu manji zločini, a ne i neophodno manje značajni zločini od genocida. Smisleno je da, na osnovu činjenica koje je ustanovio sud, Karadžić bude osuđen za veće zločine, čak i u slučaju da se presuda ne odnosi na svaku tačku.

Sem toga, ipak, na kraju, ono što će biti najvažnije kod presuda tribunala (one koje su dobro obrazložene i dokumentovane) neće biti odluke koje su u njima opisane. Te odluke predstavljaju artefakte onoga na šta su određene sudije spremne da urade u određenom trenutku društvene i političke istorije, u određenoj fazi razvoja svoje profesije.

Ono što će biti značajno kod presuda jeste dokumentarni zapis koji one utvrđuju i njihov doprinos potvrđivanju postojanja činjenica.

Zašto nije dobio doživotnu kaznu?

Kazna za Karadžića jeste proizvod sudija koje pokušavaju da balansiraju “težinu zločina” za koje je osuđen sa “olakšavajućim okolnostima” koje obavezno moraju da uzmu u obzir.

Ništa nije smatrano otežavajućom okolnošću. To bi moglo da bude zato što potencijalne otežavajuće okolnosti u ovom slučaju ne mogu da se pripišu Karadžiću, već javnoj funkciji pod političkim pritiskom 1996. (sudije nisu pojasnile da li je to posledica takozvanog Holbruškog sporazuma, pa se tako čini da ni uvaženi glumac Hal Holbruk (Holbrook) nije voljan da svedoči) i zbog činjenice da je “u nekoliko slučajeva optuženi izrazio svoje žaljenje” (stav 6.059). Njegove godine su, takođe, uzete u obzir kao olakšavajuća okolnost.

Presude u MKSJ-u povezane su sa praksama osuđivanja koje su bile preovlađujuće u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji (SFRJ), a koje su prema zločinima bile generalne — sudije su primetile da “član 141 Krivičnog zakona SFRJ zabranjuje genocid, član 142 zabranjuje ratne zločine nad civilnim stanovništvom, član 143 zabranjuje ratne zločine nad ranjenima i bolesnima, i član 144 zabranjuje ratne zločine nad zatvorenicima rata. Prekršaji pod članovima 141, 142, 143 i 144 Krivičnog zakona SFRJ bili su kažnjivi zatvorskom kaznom koja nije manja od pet godina ili smrtnom kaznom” (stav 6.042).

Dakle, “negde između pet godina i smrtne kazne” daje dosta slobode, posebno u odsustvu ranijeg iskustva.

Mogli bismo ovde da dodamo da kazna na zatvor od 40 godina (minus osam godina koje je već odslužio, od čega ostaju 32 godine, minus “Meron bonus” po pitanju automatskog oslobađanja nakon služenja dve trećine kazne, od čega ostaje 19 godina) ne znači nužno manju zatvorsku kaznu od “doživotne kazne”. Doživotni zatvor ne znači da će zatvorenik tamo da bude držan do smrti. To je zato što, sem ako niste vojnik u jednoj od jedinica kojima je Karadžić komandovao, vi ne znate kada će drugi ljudi umirati.

Dakle, doživotna kazna se, generalno gledano, tumači kao arbitrarni maksimum koji se određuje u skladu sa činiocima kao što su dužina životnog veka i, u slučaju MKSJ-a, zloglasno blage procedure kažnjavanja iz SFRJ. Dakle, ovi faktori bi mogli, u stvari, da “doživotnu kaznu” umanje znatno više nego 19 godina, koliko se očekivalo da će služiti u zatvoru.

U tom smislu, moglo bi se reći da činjenica da Karadžić nije dobio doživotnu kaznu ima, uglavnom, simbolični značaj. To je usložnjeno zbog činjenice da je verovatnoća da će dobiti još 19 godina statistički mala.

Ipak — kada se kaže da nešto ima simbolički značaj nije isto kao kada se kaže da nema nikakvog značaja. Kao prvo, ne postoji očigledno razdvajanje između ekstremno teških prekršaja i ograničene kazne. Kao drugo, pitanja simbolike jesu pitanja prema kojima ljudi (svuda, a posebno u ovom regionu) retko kada prave ustupke.

Da li bi ljudi trebalo da budu zadovoljni?

Dakle, da li je tribunal prosrpski ili antisrpski orijentisan, umeren ili klingonski, ili šta? On nije ništa od toga i nijedan od brojnih ljudi koji govore da se presuda zasniva na nekoj apstraktno sačinjenoj etnonacionalnoj grupi jednostavno ne zna o čemu govori. Ignorišite takve sa prezirom koji zaslužuju.

I dozvolite mi da iznesem zapažanje o tvrdnjama o pristrasnosti, posebno onih koje se zasnivaju na identitetu: One bi mogle da imaju neku vrednost u pogledu anticipiranja nečega što bi moglo da se desi ubuduće (“Meri dolazi sa večere u petak i ona je katolikinja, pa će, možda, hteti da jede ribu”), ali nemaju nikakvu vrednost pri objašnjavanju činjenica koje su se već dogodile (“Meri je pregrejala ribu zato što je katolikinja”).

Ovo se primenjuje na to da li će irelevantni ljudi koristiti to da bi objasnili presudu (“Predsedavajući sudija je Korejac i oni su ljubomorni na Srbe zato što je njihov kiseli kupus blaži”), kao i na namerno iskazane besmislice koje bi ljudi mogli da prizovu da bi izbegli složenost odgovora (“Razgovarao sam sa nekim ko je blisko povezan sa ovom vrstom ekstremističkih politika godinama, pa prema tome znam šta svi iz etnonacionalne grupe ove ili one osobe misle”). Da biste objasnili događaje, morate da se angažujete u razmatranju supstance.

Kada je reč o konkretnom pitanju o tome da li bi ljudi trebalo da budu zadovoljni, ko sam ja da kažem ljudima šta bi trebalo da ih zadovolji?

Neki ljudi će biti zadovoljni ili nezadovoljni presudama po određenim tačkama, dužinom ili kratkoćom kazne. Neki ljudi će biti prezadovoljni time što je sud konačno priveo jedan veći slučaj kraju. Neki ljudi će smatrati da presude za tačke 10 i 11 predstavljaju delimičnu pobedu, neki će videti simbolički gubitak kod pitanja genocida kao devastirajući poraz.

Većina ljudi će, nažalost, makar na kraće staze, videti ovaj ili bilo koji drugi događaj kao potvrdu onoga što su verovali sve vreme.

Ono što bih mogao da predložim ljudima koji nisu sigurni da li da ovime budu zadovoljni: Mera uspeha ili neuspeha ove presude neće se svesti na to gde će Radovan Karadžić boraviti od sada do svoje smrti, ili šta će samozvani političari gakati sledeće nedelje ili sledećeg meseca. Neće se svesti na to da li će, na duže staze, činjenice koje su bile ustanovljene kombinacijom istrage i argumentacije početi da budu shvaćene i da postanu tlo za diskusiju i međusobno priznanje među ljudima koji su agresivno podučavani od strane falange institucija tome da uvek moraju da misle da su žrtve i da su ljudi oko njih – njihovi neprijatelji.

Da li će se ovo desiti zavisi umnogome od svega što će tribunal učiniti i mnogo više od društvenog i političkog okruženja u kom ljudi žive.

Možda vredi dodati još jednu tačku: Verovatno da nije dobra ideja da se zadovoljenje traži od zakona.

Šta od ovoga imaju istorija i pomirenje?

Počnimo od istorije, jer je to lakši deo.

Kao prvo, presuda počinje zajedno sa dokumentovanim dokazima o vrlo širokom opsegu zločina — iako su oni ograničeni na Bosnu i Hercegovinu, što čini ono što je presuda na suđenju Slobodanu Miloševiću trebalo da uradi da suđenje nije živelo duže od optuženika. Na kraju krajeva, ovaj supstantivni nivo detalja biće mnogo važniji od odluka o tome da li treba osuditi nekoga ili da li je ovo zločin ove ili one vrste.

Ovde je urađen istinski dragocen posao, ne samo od strane advokata koji su sedeli na klupi, već i istraživača koji su sakupili materijal za njihovu upotrebu.

Presuda produbljuje narativ koji je razvijen na tribunalu o tome da je sukob u Bosni i Hercegovini bio građanski rat, ustanovljavajući to uprkos velikom broju dokaza o koordinaciji, političkoj zastupljenosti, naoružavanju, obuci, finansiraju i ponovljenim primerim direktnog uvežbavanja političkog uticaja, da ni Slobodan Milošević (stav 3.460) ni njegovi poručnici Jovica Stanišić i Franko Simatović (stav 3.461) nisu bili deo udruženog zločinačkog poduhvata (iako njihovi zaposleni, Šešelj i Arkan jesu, prema stavu 3.459).

Kada je reč o pomirenju, videli smo dve vrste javnih izjava. Prva vrsta se svodi na plitkost svetskih političara koji izražavaju svoju nadu da će presuda nekako doprineti pomirenju. Ove izjave su bezvredne.

Druga vrsta izjava je ona od političara iz regiona koji ne rade ništa kada je reč o zalaganju za pomirenje, koji govore da presuda neće učiniti ništa po pitanju pomirenja. Ove izjave su bezvrednije od bezvrednog.

Ovakve izjave upućuju na nešto što bi trebalo da bude očigledno: Nijedna presuda ni po kom pitanju u bilo kom sudu neće zameniti ono što čitav kompleks institucija ne uspeva da uradi u sferi pomirenja. Mogli su da počnu ozbiljno ovime da se bave pre nego što je Karadžiću suđeno. I dalje to mogu da urade kada bi ishod suđenja bio drugačiji. Mogli su to da urade i da se Karadžiću nikada nije sudilo.

Mogu to sada da učine.

Naslovna fotografija: Creative Commons.