Za građane Kosova koji često putuju Sejdi Slamniku (Sllamniku) je poznato lice. Ovaj pedesetsedmogodišnji taksista iz Dragolija, sela pored prištinskog aerodroma, čeka svakog dana na aerodromu na meštane i turiste kojima je potrebna vožnja. Iako sluša priče svojih putnika svakoga dana u sedmici, nikada nije imao priliku da putuje van ovog regiona.

Kako je ove nedelje načinjen važan korak ka tome da građanima Kosova više neće biti potrebne vize da bi putovali kroz evropsku šengensku zonu — jer je Evropska komisija potvrdila da je Kosovo ispunilo poslednje preostale kriterijume za viznu liberalizaciju — Slamniku promišlja o svojoj radoznalnosti o putovanju i o tome kako ljudi u drugim državama žive. On posebno želi da poseti albanske zajednice raštrkane po državama Zapadne Evrope i da i sam posvedoči o iskustvima građana Kosova koji žive u inostranstvu.

Taksista Sejdi Slamniku svakodnevno vozi putnike na aerodrom i sa njega, ali nikada nije imao priliku da putuje van ovog regiona. Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

Po mišljenju Slamnikua, iako sada postoji veći potencijal da se ostvari vizna liberalizacija, perspektiva o tome da može da priušti veći deo svoje liste želja za putovanje i dalje nije izgledna.

“Možda ću, recimo, moći da otputujem na jedno mesto, ali većina naroda Kosova ne ispunjava uslove za putovanje”, rekao je on. “Da biste putovali, potreban vam je novac. Ljudi koji već sada putuju nastaviće da putuju, ali sada samo bez viza — to su oni koji imaju veća finansijska sredstva.”

To je stav iza kog stoje mnogi drugi širom Kosova u poslednjih nekoliko dana, kao što su Faton Neziri, sportista koji radi kao prodavac u prodavnici “DIY”.

“Ne trebaju nam vize za Tursku, na primer. Ali samo šačica ljudi ima šansu da otputuje tamo”, rekao je. “Na kraju krajeva, to je samo putovanje. Nemate pravo tamo da radite. Samo ćete potrošiti novac i ništa nećete dobiti. Vize će biti od koristi samo ljudima koji su u poslovnom svetu.”

Faton Naziri ne veruje da će vizna liberalizacija imati veliki uticaj na građane, jer oni neće moći sebi da priušte putovanje. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Dvadesetpetogodišnjakinja koja radi u prodavnicama Viva freš (Viva Fresh) u Prištini takođe ne vidi da će uskoro putovati. “Gde da idem sa platom od 200 evra?” smeje se, sa primetnim sarkazmom.

Masovni odlasci?

Dijalog sa Evropskom unijom o formalnom okončanju viznog režima za građane Kosova koji žele da posete šengensku zonu zvanično je uveden pre šest i po godina, još januara 2012. U maju 2016, Evropska komisija je potvrdila da je Kosovo ispunilo svih 95 kriterijuma na kojima je radilo, ali je istovremeno nagovestila da će predlaganje za ukidanje viznog režima biti preduslovljeno dvama novim kriterijumima — ratifikovanjem demarkacije granice sa Crnom Gorom i jačanjem borbe protiv organizovanog kriminala i korupcije.

Dve godine kasnije, izveštaj Evropske komisije je potvrdio da je Kosovo sada ispunilo ova dva dodatna uslova i da će se proces nastaviti u Evropskom parlamentu i Evropskom savetu, što su tela koja moraju da odobre ovu preporuku. Iako ima kosovskih političara koji tvrde da će građani bezvizno putovati pre kraja godine, ovakve reči su se često mogle čuti u proteklim godinama, pa tako ne postoji fiksiran vremenski okvir o tome koliko će preostali proceduralni koraci potrajati.

Skeptični da je najnoviji razvoj situacije još jedna lažna nada posle više godina izneveravanja koje priređuju kosovski političari i Evropska unija, Slamniku smatra da je ovo postala zamorna tema koja neopravdano odvraća pažnju sa pravih problema Kosova.

“Možda će to da se uradi za šest meseci, ali ne verujem”, rekao je. “U stvari, ovo je čitavih osam godina važna tema u medijima, institucijama i na drugim mestima. Nadam se da će se zaista desiti, a onda ćemo se, možda, tada pozabaviti visokim stepenom nezaposlenosti koji je mnogo bitniji od vizne liberalizacije.”

Fljamur Bubljica, dvadesettrogodišnji novinar iz Lipljana, misli da, uprkos tome što vizna liberalizacija omogućuje kratkotrajne posete do tri meseca, ako se i kada ona uvede, mogla bi da bude vesnik sličnih pokušaja masovnih migracija kojima smo bili svedoci na zimu 2014-15, kada su desetine hiljada građana Kosova pokušale da napuste zemlju i upute se ka Mađarskoj.

“Imajući u vidu koliko su ljudi dosad bili gnevni prema državi, mnogi će isprva pokušati da napuste zemlju”, rekao je. “Biće to glavni odraz koji će pokazati svetu meru u kojoj je kosovski narod nezadovoljan.”

Bubljicini strahovi nisu bez presedana. Podaci EU pokazuju da kada je vizni režim ukinut za države koje su susedi Kosova još 2009. i 2010, ovo je propraćeno “ozbiljnim izazovima” u pogledu porasta broja prijava za azil u EU i odbijenim zahtevima za ulazak građana ovih država. U godini nakon što je Srbija dobila viznu liberalizaciju, 2009, aplikacije za azil koje su podneli srpski građani povećale su se za 300 odsto, dok su aplikacije građana iz Albanije porasle za 40 odsto nakon što im je 2010. omogućeno da slobodno putuju.

Pre uvođenje vizne liberalizacije za Gruziju i Ukrajinu — u martu i junu 2017. — EU je uvela mehanizam za suspenziju viza, koji bi omogućio članicama EU da privremeno suspenduju bezvizni aranžman u određenim okolnostima, kao što je iznenadni porast broja neosnovanih aplikacija za vizu. Prema nedavnom izveštaju Balkanske grupe za istraživanje i politike (Balkan Policy Research Group), u pokušaju da se izbegnu ovakve okolnosti, kosovska vlada bi uskoro trebalo da bude spremna da sprovede kampanju informisanja o obavezama bezviznog putovanja.

U međuvremenu, ima onih koji su spremni da preuzmu lični rizik ignorisanjem takvih obaveza i korišćenjem slobode putovanja u druge svrhe. Mladić iz Mališeva smatra da je vizna liberalizacija prilika da se generišu prihodi, uprkos tome što im nije omogućeno da rade pod pretnjom oduzimanja vize.

“Imamo brojne rođake u EU koji mogu da nas sakriju, a da nam ne treba mnogo novca, ili bismo spavali po hotelima”, rekao je. “Pa tako viznu liberalizaciju vidim kao šansu za ilegalno zapošljavanje, znajući da je posao mnogo bolje plaćen tamo nego ovde, na Kosovu.”

Vlasnik firme za taksi, Muharem Ljatifi (Muharrem Latifi), boji se da će izgubiti svoje radnike ako Kosovo dobije viznu liberalizaciju. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Radnik Sejdija Slamnikua na prištinskom aerodromu se plaši da će otvaranje šengenskih granica učiniti da svi njegovi radnici napuste zemlju. Prema mišljenju Muharema Ljatifija, vlasnika firme za taksi koja rukovodi taksistima na aerodromu, beznadežne priče i očaj jesu svakodnevna pojava.

“Ljudi su mislili da će u ovoj zemlji biti bolje”, rekao je. “Ali nije, samo je postalo gore.”

Dok on govori, drugi taksista upire prstom u njega. “Vidiš ga? Pita da li smo danas zaradili neki novac”, kaže Ljatifi. “Ako se vizna liberalizacija ostvari, pola Kosova će se isprazniti. Čujem kako su zaposleni ljudi razočarani, a kamoli oni koji nemaju posao. Svi zaposleni će me ostaviti.”

Povratak dostojanstva

Dok taksisti čekaju, njihova dnevna zarada se zasniva na sreći i manjku alternativnih opcija za prevoz putnika koji se prizemlje na ovom aerodromu, Fatime Morina čeka s velikom željom da vidi svoju ćerku koja prolazi kroz kapiju za dolaske, putujući iz Londona.

Zajedno sa drugo dvoje dece, ona je doputovala iz Drenice kako bi poželela dobrodošlicu svojoj voljenoj osobi. Kako buduća vizna liberalizacija ne bi obuhvatila Ujedinjeno Kraljevstvo — koje nije u šengenskoj zoni — ona se nada da će ubuduće makar moći da poseti svoju braću i svoje sestre u Francuskoj i Švajcarskoj.

“Nikada ih nisam posetila, jer nisam imala sredstva da putujem”, rekla je. “Zatim je vrlo teško dobiti vizu. Tolika dokumenta — nikada nisam ni pokušala da apliciram.”

Fatime (u sredini) i Muhamet (desno) Morina veruju da će ih vizna liberalizacija ujediniti sa članovima porodice koji žive u dijaspori. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

“Tako će celi proces ići lakše”, dodaje njen sin Muhamet. “To će ujediniti porodice. Postoje preduge procedure u ambasadi i ovaj teret će biti uklonjen.”

Džezide Gaši (Xhezide Gashi) je jedna od onih koji su poprilično dobro upoznati sa iscrpljujućim koracima potrebnim za ispunjavanje aplikacije za vizu. Ona je često prolazila kroz isto iskustvo koje je poznato mnogim građanima Kosova, uključujući duga čekanja ispred ambasada, skupljanje više dokumenata i drešenje kese za kupovinu karata koje se ne mogu refundirati čak iako se aplikacija za vizu odbije.

Džezide Gaši je ranije bila uspešna u apliciranju za šengenske vize, ali ne može da dočeka okončanje skupocenog i dugotrajnog viznog režima. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

U pratnji svog sina, stoji u redu ispred švajcarske ambasade, čekajući da joj prozovu ime. Iako već ima pet šengenskih viza, nada se da će uskoro dobiti novu vizu u svom pasošu — ovaj put da bude poslednji.

“Svaki put kada sam aplicirala za vizu da bih posetila svoju ćerku [bilo je] tako mnogo stvari pre nego što mi uzmu pasoš”, rekla je. “Nadam se da će ovome doći kraj. Samo ovaj put sam morala da dolazim ovde tri puta i potrošim 200 evra za vizu i druge neophodne stvari.”

Građani Kosova su primorani da se podvrgnu opterećujućem i ponižavajućem procesu apliciranja za šengenske vize, godinama nakon što su građani susednih država dobili mogućnost da slobodno putuju. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Pored uklanjanja prepreka za posetu rođacima u inostranstvu — procenjuje se da oko pola miliona ljudi sa kosovskim korenima živi u EU — posebno za mlade ljude, vizna liberalizacija bila bi simbolični korak, okončavajući dugotrajno kršenje slobode kretanja i onog što se smatra diskriminacijom Evrope nad građanima Kosova.

“Vizna liberalizacija za mene predstavlja otvaranje granica za [ljude sa] Kosova i davanje prilike da se oslobodimo ove izolacije koju proživljavaju svi kosovski građani”, rekao je Bubljica, mladi novinar iz Lipljana.

“Važnost ovoga počiva na činjenici da će se tako društvo povući iz izolacije i staviće Kosovo na istu poziciju sa onom na kojoj se nalaze ostale balkanske države”, saglasan je Škodran (Shkodran) Hoti iz Istoka. “Štaviše, to će nam omogućiti da doživimo nove realnosti.”K

Dodatno izveštavanje Ngadnjima Avdiljija (Ngadhnjim Avdyli) i Džeka Bučera (Jack Butcher).

Fotografije: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.