Uprava firme NjuKo Feronikeli (NewCo Ferronikeli) je 2012. tvrdila da radi na rešavanju problema u svojoj fabrici lociranoj u Drenici, a koji su ometali proizvodnju. Radnici su se pribojavali da će izgubiti posao, ali je jednom radniku, Halinu Morini, nezaposlenost postala samo jedan od problema.

U fabrici koja proizvodi čelik i nikl postoji niz kanala kroz koje vrela voda prolazi. Znajući opasnost od nepokrivenih mlazova vode, kompanija je planirala da primeni zaštitne mere pokrivajući ih betonom i postavljajući bezbednosnu ogradu.

Ali kako su godine prolazile, ograde nikada nisu postavljene, a početkom 2012, na nesreću Morine, nije bilo ni betona koji bi trebalo da prekrije kanale.

Fotografija: Valjton Marku.

Morina had worked at Ferronikeli for 27 years. He fell into one of the channels and suffered third degree burns from his feet to his waist. As the injury was sustained in the workplace, the company covered the costs of Morina’s recovery.

Morina je radio u Feronikeliju 27 godina. Upao je u jedan od kanala i pretrpeo opekotine trećeg stepena od stopala do struka. Kako je povreda nastala na radnom mestu, kompanija je pokrila troškove Morininog oporavka.

Međutim, manje od tri meseca od nesreće, uprava firme je sačinila spisak od 85 radnika čiji će radni odnosi biti prekinuti. Pored bavljenja svojim povredama, Morina će morati da se suoči s time da će njegova porodica da izgubi jedini izvor prihoda.

Posle pretrpljenih povreda, Morina je izjavio za medije da je policija telefonirala samo jednom s njim i da se, posle toga, nijedna institucija nije bavila ovim slučajem. Dodao je da nije imao volje da traži nadoknadu za pretrpljene povrede, jer je bio ubeđen da će zbog toga izgubiti radno mesto. Naposletku, njegovo otpuštanje je značilo da nije trebalo da donese takvu odluku. Četiri godine kasnije, 2016. godine, Morina je preminuo posle duge borbe sa rakom.

Drugi radnik Feronikelija, Armend Fejza, umro je mnogo iznenadnije. Tri meseca pre Morinine nesreće, dvadesetčetvorogodišnjak iz sela Dobraševca takođe je upao u nepokriveni kanal pun kiptuće vodom, dok je u fabrici radio tek dva meseca. Nije preživeo ovaj pad.

Fotografija: Valjton Marku.

NjuKo Feronikeli se trenutno suočava sa tužbom povodom ovog slučaja. Fejzin otac je izjavio za K2.0 da se ovaj slučaj procesuira na sudu, ali nije hteo da daje detalje. “Ne želim ponovo da otvaram ovu ranu”, rekao je.

Fehmi Nika, predsednik Sindikata radnika u Feronikeliju, kaže da niko nije prihvatio odgovornost za ove incidente i da su tek nedavno bezbednosne ograde postavljene. “Da su mere preduzete ranije, ove se nesreće ne bi dogodile”, kaže Nika.

Brojne nesreće u Feronikeliju, uključujući slučaj u kom je eksplozija povredila četvoro radnika, desile su se tokom  2012. godine. Neki od radnika koji su iste godine pretrpeli povrede bili su otpušteni kasnije, kao što je radnik Behar Morina (koji nije rođak Halima), a koji je otpušten posle zahtevanja bolovanja zbog povrede zadobijene na radnom mestu.

K2.0 je stupio u kontakt sa NjuKo Feronikeli da bi postavilo pitanja u vezi sa ovim slučajevima, ali nije dobio odgovor. Međutim, u retkoj izjavi za medije 2012, uprava kompanije je saopštila da je rad kojim se oni bave deo “teške industrije, u kojoj su povrede moguće”.

‘Uspešna’ privatizacija

Feronikeli je privatizovan krajem 2005, kada je Kosovska agencija za privatizaciju prodala ovu kompaniju za 30 miliona evra londonskoj firmi Alferon Management Limited, uz odredbu da će dodatnih 60 miliona evra biti uloženo. Ovaj dogovor je bio kontroverzan zbog činjenice da je bolju ponudu dala američko-albanska kompanija Adi-Nickel, dok je bilo i onih koji su sugerisali da je cena firme manja od prave vrednosti, jer vlasništvo nad ovom kompanijom obezbeđuje i pristup rudnicima u Čikatovu i Glavici.

Bez obzira na to, ubrzo po prodaji, lokalni i međunarodni zvaničnici su opisali privatizaciju Feronikelija kao uspešnu priču. U poseti ovoj fabrici 2007, tadašnji ministar trgovine Bujar Dugoli (Dugolli) izjavio je za medije da je početak proizvodnje u Feronikeliju uspešna priča u procesu privatizacije. Pored njega, Joakim Riker (Joachim Ruecker), šef Misije Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK), najavio je sledeće: “Nama je ovo najbitnija stvar — da imamo radna mesta, privredni razvoj i rad u celom regionu”.

Međutim, od početka procesa privatizacije Feronikelija, mnogi su preispitivali ovakvo tumačenje. Aktuelni predsednik sindikata Nika se priseća trenutka kada su radnici dobili vest o privatizaciji firme, oni su se usprotivili odluci, protestujući i vršeći pritisak na političare.

Radnici su postavili brojne zahteve, uključujući finansijsku sigurnost potpisivanjem kolektivnih ugovora, bolje radne uslove i zaštitu radnika i životne sredine. Oni su hteli da učine da sindikat ima aktivnu ulogu kao zaštitnik radničkih prava i upozorili su da, ako se privatizacija sprovede bez saglasnosti sindikata, novi vlasnik neće imati podršku zaposlenih u fabrici.

Nika kaže da se na kraju ispostavilo da je privatizacija sprovedena na štetu radnika koji nikada nisu bili prioritet. “Uprava je imala stalnu tendenciju otpuštanja što je više radnika moguće”, izjavio je.

Jedan od prvih koji su otpušteni je bivši predsednik sindikata Ferki Karadža (Karaxha), pored drugih članova sindikata. Karadža je izjavio za K2.0 da smatra kako su zahtevi koje je sindikat postavio bili razlog za otpuštanje njega i njegovih kolega.

Feronikeli je prvi put počeo da radi 1984. sa 2.000 radnika, što je cifra koja je ostala na gotovo istom nivou sve do političkih previranja devedesetih, kada je proizvodnja zaustavljena. Kada je kompanija privatizovana 2006, bilo je 2.008 radnika koji su imali kolektivno pravo na 20 odsto zarade od prodaje kompanije. Još 80 ljudi trenutno učestvuje u sudskim sporovima, tvrdeći da su nepravedno izopšteni sa tog spiska.

Posle privatizacije, novi vlasnici su počeli proizvodnju sa oko 860 radnika. Kasnije su ugovorili saradnju sa drugim kompanijama koje su pružale određene usluge, ali broj zaposlenih u Feronikeliju danas ne prelazi ni brojku od 1.000 ljudi.

Nika ne smatra da je jedini problem manji broj radnika. On pominje slučaj iz 2016, gde je kompanija tvrdila da može da sprovodi proizvodnju u fabrici, prevozeći sve izvađene metale iz rudnika u Makedoniju radi prerade. Tokom osmomesečnog perioda u kom je proizvodnja u fabrici prestala, zaposleni nisu radili i dobijali su samo 70 odsto svojih plata.

Fotografija: Valjton Marku.

‘Minimalno poboljšanje’

NVO Institut za kritiku i emancipaciju (ICE) je 2017. sproveo istraživanje o situaciji radnika u privatizovanim preduzećima na Kosovu, fokusirajući se na Feronikeli, Kosovsku kompaniju za distribuciju i snabdevanje električnom energijom (KEDS) i cementaru Šarcem (Sharrcem). Objavili su i izveštaj pod nazivom “Sudbina radnika posle privatizacije na Kosovu”.

Valjton (Valton) Marku, jedan od istraživača koji su sačinili ovaj izveštaj, ističe da je jedan od njihovih glavnih nalaza taj da privatizacija nije sprovedena kao rezultat empirijske analize koja bi pokazala da će privatizacija doneti ekonomski oporavak i bolje uslove za radnike.

Zaista, u slučaju Feronikelija, ICE je došao do saznanja da, kada je reč o uslovima rada, malo toga se promenilo. “Posle sprovođenja upitnika i razgovora sa radnicima [NjuKo Feronikeli], saznali smo da su uslovi minimalno poboljšani”, kaže Marku.

Fotografija: Valjton Marku.

Mnogi koji su godinama podržavali ideju o privatizaciji javnih i društvenih preduzeća, uključujući Dugolija i Rikera, uglavnom su svoje tvrdnje zasnivali na premisi da će proces privatizacije kreirati nova radna mesta, poboljšati radne uslove i povećati nivo bezbednosti na radnome mestu.

Nika nije saglasan sa ovim argumentima. On naglašava primer rudnika u Čikatovu i Glavici koji su nekada zapošljavali više od 100 radnika, dok sada funkcionišu sa šačicom ljudi. Istovremeno, intenzitet rada je porastao. On kaže da postoji potreba za više radnika i da su, kao sindikat, podneli zvanične zahteve upravi za upošljavanje većeg broja radnika.

Marku je istog mišljenja. On kaže da su mu radnici rekli da je obim rada povećan. On ističe da se radnici premeštaju iz sektora u sektor, a da nemaju kvalifikacije ni iskustvo da obavljaju novi posao, što predstavlja opasnost po njihovu bezbednost. Štaviše, radnici su kazali istraživačima da imaju manje-više istu mašineriju koju su koristili pre privatizacije, da je njihovo radno oruđe vrlo slabo unapređeno i da je njihovo radno okruženje isto kao ranije.

Fotografija: Valjton Marku.

U rezultatima istraživanja sprovedenog sa 10 odsto radne snage NjuKo Feronikeli, 50 odsto ispitanika je izjavilo da se radni uslovi “nisu poboljšali”, dok je 27 procenata kazalo da je bilo “minimalnih poboljšanja”. Štaviše, oko 60 posto je izjavilo da su “nesrećni” ili “vrlo slabo zadovoljni” svojim radnim uslovima.

Uprkos skromnim poboljšanjima uslova, Nika ističe da i dalje postoje problemi sa opremom. Radnici se suočavaju sa manjkom odgovarajućih oruđa za rad za različita godišnja doba, rekao je, jer leti moraju da nose zimsku odeću. Takođe tvrdi da zaštitne maske za jednokratnu upotrebu nisu efikasne za rad.

Prema rečima Nike, oni imaju druge maske, ali one nisu pogodne za upotrebu i ometaju rad. Radnici zato odbijaju da ih koriste. “[Uprava] nema podsticaja da to promeni”, izjavio je on za K2.0.

Zdravstveni problemi

Marku, koji je proveo godinu dana u obilasku fabrike, kaže da, pored problema u pogledu fizičke bezbednosti, oruđa i zarada, kompanija mora ozbiljno da razmisli o dugoročnim efektima izloženosti toksičnim gasovima, prašini i radijaciji.

Rekavši da, iako je uprava povećala plate radnika u ovom sektoru, Nika tvrdi da su mere preduzete po ovom pitanju bile neefikasne. Prema rečima predsednika sindikata, bilo je investicija koje je trebalo da pomognu da se napravi bolja ventilacija, ali radnici nisu primetili nikakve promene u okruženju.

On smatra da je bušenje posebna opasnost za zdravlje, jer oprema koja se koristi izlaže radnike stalnim iks-zracima i kaže da su pretprivatizacijske politike rotacije kvalifikovale radnike da rade od sektora do sektora kako bi se smanjila izloženost štetnom okruženju, ali da se ove politike nisu nastavile posle privatizacije. Prema rečima Nike, radnici su svesni rizika, ali ne žele da potraže promenu radnog mesta i voljni su da u opasnost dovedu svoje zdravlje radi plate.

NjuKo Feronikeli je unajmio jedno telo, Zavod za zdravstvenu zaštitu na radu u Obiliću (IMP-Obilić), koje treba da nadgleda ekološke standarde u fabrici i da sprovodi zdravstvene preglede radnika. Sehad Kadiri, šef Odseka za zaštitu od radijacije u IMP-Obilić, kaže da “već godinama” institut sprovodi zdravstvene preglede radnika i analizira okruženje u fabrici, iako priznaje da je bilo prekida pružanja ove usluge 2016. godine.

Gazeta Fjalja (Fjala) je u februaru 2016. izveštavala o tome da u periodu u kom je IMP-Obilić sprovodio svoj rad u fabrici, institut nije imao licencu od Kosovske agencije za zaštitu od radijacije i nuklearnu bezbednost (AMRrSB), što je organ koji ima mandat za davanje licence za obavljanje ovog rada.

K2.0 je upitalo IMP-Obilić i AMRrSB o tome da li ovaj institut sada ima licencu za sprovođenje evaluacije u Feronikeliju. IMP-Obilić nije odgovorio, dok je izvršni organ u AMRrSB-u, Bećir Mezeljdžiju (Beqir Mezelxhiu), odgovorio sledeće: “Na zahtev instituta, agencija je dala odobrenje institutu da sprovede merenja i radiološke procene okruženja.”

U pogledu ekoloških standarda, Mezeljdžiju je za K2.0 izjavio da “godišnja dozimetarska merenja koje šalje Institut za zdravstvenu zaštitu na radu [IMP-Obilić] pokazuje da nijedan zaposleni ne prelazi godišnji nivo u okvirima bezbednosti”.

Međutim, Valjton Marku ističe da ne postoji veliko poverenje među radnicima, sindikatima sudovima i državnim institucijama, i da je situacija u kojoj se nalaze radnici i dalje nezavidna.

On govori o sveopštem ekonomskom razvoju na Kosovu, rekavši da je stvorena situacija u kojoj je potraga za boljnim radnim uslovima pravi luksuz. “Na Kosovu imamo vojsku nezaposlenih”, rekao je. “To znači da je radnike vrlo lako zameniti.”K

Fotografije: Valjton Marku.