Pravo na suđenje u razumnom roku garantovano je Članom 6.1 Evropske konvencije o ljudskim pravima i Članom 31.2 Ustava Kosova. Statistički gledano,  pravo na suđenje u razumnom roku je često zanemareno u regionu, ali i u državama-članicama Saveta Evrope. O tome svedoči uvid u presude ustavnih sudova u regionu (čak i površan), a da i ne pominjemo visok broj podnesaka poslatih Sudu u Strazburu na ovu temu.

Problem preterane dužine suđenja i zakonskih procedura postoji i na Kosovu. Međutim, za razliku od sličnih sudova u regionu i Evropi, Ustavni sud Kosova do dana današnjeg nije naišao ni na jedno kršenje prava na suđenje u razumnom roku. Ono što je zanimljivo jeste da, otkako je Sud počeo raditi 2009. sve do 2016, nije bilo žalilaca koji su se žalili na dužinu pravnih procedura.

Iako su razlozi za to vrlo zanimljivi (nepoverenje, zamor od postupaka pred redovnim sudovima, manjak finansijske nadoknade u uspešnim slučajevima, itd.), to nije tema ove analize. Našu pažnju je privukao način na koji je Ustavni sud zanemario svoju prvu i jedinu priliku da identifikuje i adresira problem preterane dužine pravnih procedura.

Ustavni sud je 12. maja 2017. objavio odluku u slučaju Ćazim Bitići i ostali. Žaleći se na dužinu pravnih procedura, žalioci su primorali Sud da se prvi put suoči sa najhroničnijim problemom kosovskog pravosuđa: nerazumnom dužinom pravnih procedura.

Razmatrajući da li su aplikanti podneli “hitne podneske”, datum početka i završetka procedure, složenost slučaja i značajan broj žalbi – 98 ukupno – Sud je zaključio da se dužina od “6 godina i 9 meseci ne može smatrati nerazumnom”. Pristup i zaključci Suda ostavljaju prostora za obilno kritikovanje.

Spor

Žalioci u datom slučaju su imali spor sa upravnim telom, Kosovskom agencijom poverenja (KAP), povodom prava da se bude deo liste radnika koji će imati koristi od takozvanog dvadesetoprocentnog fonda namenjenog preduzeću u društvenom vlasništvu pod nazivom “Mustafe Goga”. Po pravilu, radnik preduzeća ima pravo na korišćenje fonda ako je bio/bila prijavljen kao zaposlenik u vreme privatizacije ili likvidacije (šta god se prvo desilo), i ako je bio/bila na platnom spisku preduzeća najmanje tri godine. Međutim, zaposleni/a koji ne ispunjavaju kriterijume, mogu imati koristi iz Fonda ako je njihova diskvalifikacija bila diskriminatorna. Prema tome, suština spora je u tome da li su žalioci ispunili tri kriterijuma.

U skladu sa procesnim pravilima, KAP je inicijalno sačinila nacrt privremene liste zaposlenih koju bi nezadovoljni radnici mogli  preispita slanjem žalbe KAP-u. Nakon razmatranja, KAP je objavio konačnu listu kojoj bi nezadovoljni radnici mogli da se suprotstave pred Specijalnom komorom. Bitno je istaći da Specijalna komora predstavlja sud specijalizovan za slične slučajeve i sastavljen od dva nivoa koji bi, po formi, mogli da se uporede sa opštom idejom na kojoj su zasnovani Apelacioni sud i Vrhovni sud.

Prema tome, da bi rešili spor, aplikanti nisu imali pravo da direktno odu na sudove, već su bili primorani podneti žalbu upravnom telu (KAP-u). Ova žalba upravnom telu, označivši početak procedure, podneta je juna 2007., u skladu sa rokom nužnim za preispitivanje privremene liste radnika koju je objavila KAP.

S obzirom na to da je administrativna žalba odbijena, žalioci su iskoristili pravo da podnesu ‘sudsku’ žalbu za povratak svojih prava, što su uradili u julu 2009. godine u skladu sa relevantnim rokom koji se navodi u konačnoj listi koju je KAP objavila.

Pokazalo se da je ova žalba uspela na prvom stepenu (presuda iz 2013.) i drugom stepenu (presuda od 16. marta 2016.) Specijalne komore.

Putem saopštenja za medije, Kosovska agencija za privatizaciju (KAP — naslednik Kosovske agencije poverenja) obavestila je javnost 2. avgusta 2016. da je presuda izvršena.

Vreme leti

Kao što je gore pomenuto, Ustavni sud je odredio datum početka i završetka procedure, a nakon što je razmotrio složenost slučaja i veliki broj žalbi, zaključeno je da period od 6 godina i 9 meseci predstavlja razumni vremenski period za suđenje.

Čak i da priznamo da je prava dužina postupka zaista 6 godina i 9 meseci, tu dužinu ne bismo smatrali razumnom. Da bismo bolje razumeli šta to znači, zamislite da ste se danas sporili sa poslodavcem, univerzitetom, komšijom, bankom, poslovnim partnerom ili supružnikom, sa poreskom upravom ili bilo kojim administrativnim telom. Ukoliko biste podneli zahtev nadležnom sudu u toku narednog meseca, juna 2017., konačni odgovor na vaš zahtev (u skladu sa standardima koje je postavio Ustavni sud) možete dobiti 6 godina i 9 meseci kasnije: marta 2024. Uprkos opravdanjima zbog broja stranaka, sudija, složenosti stvari, i tako dalje, takav vremenski okvir nema ništa razumno u sebi.

Kao da ovo nije dovoljno, Ustavni sud je netačno izračunao dužinu od 6 godina i 9 meseci postupka žalilaca protiv KAP-a. Prava dužina ovog postupka je oko 9 godina.

Početni datum

U stavu 55 ove odluke, Ustavni sud je presudio da je početni datum procedure žalilaca protiv KAP-a jul 2009., kada su žalioci podneli žalbu Specijalnoj komori.

Ovakvo postupanje je pogrešno, jer žalba podneta jula 2009. nije prva proceduralna radnja koju su žalioci preduzeli u ovom slučaju. Prva proceduralna radnja žalilaca je bila žalba koju su podneli upravnom telu (KAP-u) juna 2007. Ova administrativna žalba nije pomenuta u odluci Ustavnog suda. Međutim, s obzirom na to da ova administrativna žalba predstavlja zakonski preduslov za prihvatanje naknadnih potraživanja kod Specijale komore, možemo sa sigurnošću pretpostaviti da su žalioci podneli navedenu administrativnu žalbu.

Pod pretpostavkom da je ova procedura počela jula 2009., Ustavni sud je zanemario dvadesetpetomesečni period koji je protekao od juna 2007. (podnošenje administrativne žalbe pored privremene liste podnesene administrativnom telu) do jula 2009. (podnošenje žalbe Specijalnoj komori).

U ovom trenutku je od ključnog značaja otvoriti malu zagradu. Za svrhe proučavanja, organizovanja ili, prosto, prevazilaženja monotonije, advokati su sačinili šarolike zakonske prideve za različite procedure. Na primer, postoji administrativna procedura (sudska i vansudska), građanska i krivična procedura, izvršenje procedure, itd. Međutim, ove šarenolike kategorizacije imaju sekundarni značaj kada je reč o računanju razumne dužine postupka u skladu sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima (ECHR) ili ustavom.

Drugim rečima, kada se računa dužina postupka imajući u vidu ECHR ili Ustav, ono što je relevantno jeste čitavo vreme koje je proteklo od prve proceduralne radnje žalioca do dana kada su njegova potraživanja sasvim izvršena (u slučaju uspešne tužbe) ili su ona, pak, sasvim odbačena kroz konačnu presudu. U ovim slučajevima nije bitno ni o kom telu (sudu, agenciji, sudskom izvršitelju), ni o kojoj proceduri je reč. Dakle, procena dužine nije ograničena strogo na sudski postupak pred sudovima, već obuhvata i druge povezane procedure. Zatvorena zagrada.

Pravilno rasuđivanje je trebalo da natera Ustavni sud da uzme u obzir sve vreme koje su žalioci potrošili na iščekivanje odgovora na zahteve koje su podneli, uključujući vreme potrošeno pred upravnim telom (KAP-om). Pored razumnog rasuđivanja, ovu odluku diktira i sudska praksa Suda u Strazburu koji stalno naglašava da, iako postoji opšte pravilo za izračunavanje dužine vremena, sudski postupak počinje u trenutku podnošenja prvog proceduralnog akta nadležnom sudu, dužina administrativne procedure je obuhvaćena računicom kada je primena administrativne žalbe preduslov za iniciranje sudskog postupka (kao što je ovde slučaj). Ovakav stav ima i Sud u Strazburu u slučajevima KÖNIG protiv Nemačke (stav 98), X protiv Francuske (stav 31) i Kres protiv Francuske (stav 90).

Datum završetka

U stavu 56 ove odluke, Ustavni sud je odlučio da je datum završetka procedure bio 16. mart 2016, kada je Panel za žalbe Specijalne komore priznao da navodi žalilaca imaju uporište u zakonu i dokazima, pa je, prema tome, doneo konačnu presudu o ovom pitanju.

Onima koji razumeju gorenavedenu zagradu treba da bude jasno zašto je ovaj zaključak Ustavnog suda, takođe, netačan.

Krajnja želja ovih žalilaca nije bila samo da dobijju presudu Panela Specijalne komore za žalbe (koliko god zanimljiv bio ovaj dokument sa različitih tačaka gledišta). Pribavljanje ovakve presude je puki srednjoročni cilj  da bi se postigao krajnji cilj pribavljanja određenog iznosa novca od dvadesetoprocentnog fonda. Prema tome, procedura za žalioce nije završena 16. marta 2016. Slučaj žalilaca je završen tek na datum kada su na njihove bankovne račune uplaćeni iznosi iz dvadesetoprocentnog fonda.

Ovaj zaključak se zasniva na sudskoj praksi ECHR-a, koji u slučaju Žaro protiv Francuske (stav 27) određuje da “završetak procedure, čija se dužina procenjuje na osnovu člana 6.1, jeste vreme kada se traženo pravo efikasno primenjuje”.

Ustavni sud je iz ovog razloga trebalo da zahteva dodatne informacije od nadležnih institucija i žalilaca po pitanju izvršenja presude i trebalo je u računicu dužine da uključi vreme koje je prošlo do potpunog izvršenja konačne presude. Određujući datum izdavanja presude kao poslednji dan zakonske procedure, ustavni sud je iz svoje računice izostavio period vremena (iako kratak) koji je trebalo da bude obuhvaćen računicom kako bi se uspostavila koherentna sudska praksa u skladu sa standardima ECHR-a.

Usled ove manjkavosti, tačan datum izvršenja konačne presude u ovom slučaju se ne navodi u presudi Ustavnog suda. Ono što je jasno jeste da je presuda izvršena negde između 16. marta 2016. (datum objave) i 2. avgusta 2016. (datum objavljivanja KAP-ovog saopštenja za medije). Ako uzmemo u obzir da se izvršenje desilo juna 2016, ukupna dužina postupaka koji su počeli juna 2007. jeste oko 9 godina.

Zamislite još jednom da podnosite tužbu juna 2017. — njeno razrešenje je upravo odloženo za daleku budućnost, jun 2026.

Nastavak i završetak

Dve gorenavedene slabosti su samo dve od brojnih manjkavosti odluka Ustavnog suda. Ostale slabosti su tehničke i proceduralne prirode i kao takve su neprikladne za ovu našu diskusiju. Međutim, ukratko se može reći da složenost slučaja ne izgleda onoliko visokoprofilno koliko Ustavni sud to sugeriše i da je činjenica da je žalilaca bilo mnogo bila namerena kako bi se procedura ubrzala, a ne da bi se opravdala kašnjenja u istoj.

Takođe, prvi aplikant i drugi, i tako dalje, ne treba da bude kažnjen preteranim trajanjem procedura na osnovu toga što su desetine drugih ljudi takođe odlučile da se žale institucijama.

Štaviše, težinu koju Ustavni sud pridaje “hitnim podnescima” je zabrinjavajuća, imajući u vidu da takvi “hitni podnesci” nisu pravi proceduralni alat, već izum koji pokušava da ubedi sudove da bi jedan slučaj trebalo da bude prioritetan u odnosu na pitanja drugih stranaka, bez obzira na to koji zahtev je prvi podnet sudu!

Kao zaključak, ova analiza bi bila nepotpuna i nepravedna kada ne bi pomenula nekoliko dodatnih ključnih faktora povezanih sa kontekstom ove teme.

Kao prvo, preterano trajanje sudskih postupaka nije problem svojstven samo kosovskom sudskom sistemu; to je izuzetno rasprostranjen problem u regionu i svim državama-članicama Saveta Evrope, uključujući sam Sud u Strazburu koji redovno neefikasno i pomalo licemerno ne nadgleda vremenske rokove koje nameće sudovima država-članica Saveta Evrope.

Kao drugo, ova analiza nema nameru da raspoređuje krivicu među administrativnim telima ili sudovima koji učestvuju u ovom slučaju. Rešenje problema preterane dužine trajanja postupaka je daleko i niko ne očekuje ili namerava da ga reši za jedan dan.

Međutim, ono što se može uraditi i mora uraditi jeste prepoznavanje da problem postoji, umesto što se zatvaraju oči i ocenjuje kao vremenski podesna jedna zakonska procedura koja ostavlja zagađujuću prašinu u proteklih 9 godina. Ustavni sud bi trebalo i morao da dođe do ovog zaključka slanjem poruke redovnim sudovima da problem postoji i da bi trebalo njime da se pozabave. U tom smislu, Ustavni sud je propustio zlatnu priliku da dijagnostikuje ovu bolest koja prolongira životni vek postupka, ali skraćuje život onoga ko ga je pokrenuo.

Fotografija: Majlinda Hoxha / K2.0.