Unutar jedne zgrade izgrađene u stilu socijalističkog realizma u blizini Ulice “B”, nekada predgrađa Prištine, a danas urbanog područja, nalazi se dragoceni trezor dokumenata koji svedoče o istoriji Kosova. Hodnicima i kancelarijama te zgrade kreću se i u njima rade ljudi u belim mantilima i sa belim rukavicama, noseći na licu naočare i maske koje štite od prašine.

Iza dvoje staklenih vrata nalazi se Arhiv Kosova, ili kako se službeno zove “Državna agencija za arhive Kosova”.

Dokumenti koji se tamo čuvaju pokrivaju period još od rukopisa jednog persijsko-arapskog rečnika koji datira iz 1437. godine . Uz njega, nalazi se i jedan originalni osmanski dokument iz 1608. godine koji stoji kao preteča mnogih odluka, zapisnika i diploma iz perioda posle Drugog svetskog rata, koji obuhvataju istoriju sve do današnjih dana, zajedno sa radnim dokumentima i nacrtima za Ustav Kosova. Tu se čuvaju i lični dokumenti građana, izdati od strane državnih institucija.

U instituciji koja arhivira istoriju, godine koje su prošle ostavile su traga na sve strane. Delovi starog mermera sa stepenica počeli su da otpadaju. Isto tako, odronjavaju se i drveni rukohvati za stepenice kojima se ljudi pridržavaju krećući se gore-dole duž četiri sprata.

Neki nazivi kancelarija i sala, kao što je slučaj biblioteke Arhiva, nisu menjani od 25. maja 1977. godine, kada su otvorena vrata ovog objekta.

Iste godine, u jednom članku novina “Rilindja” najavljeno je otvaranje ovog objekta od 7.200 kvadratnih metara, a koji će po prvi put imati laboratoriju za konzervaciju, mikrofotografiju, restauraciju i laminiranje oštećenih dokumenata. Imaće i knjigovezačku i ofset štampu, salu za simpozijum i salu za izložbe. Tamo se kao direktor tadašnjeg arhiva spominje istoričar Ismet Dermaku koji je iste godine objavio knjigu “Arhiv Kosova”.

Osnovan 1951. godine kao “Državni pokrajinski arhiv Kosova”, sa radom je počeo nakon Drugog svetskog rata, tačnije 1948. godine, i to pod nazivom “Arhivski centar”. Iako se u današnjoj zgradi nekada nalazio samo Arhiv, danas je u njoj smeštena i Katastarska agencija Kosova. 

Skladišta na milosti i nemilosti sudbine

Zelije Šalja je šefica Odseka trezora – skladišta Arhiva. Iako nije poznavala istoričara i nekadašnjeg direktora Arhiva Ismeta Dermakua, Šalja kaže da ono što je on uradio ostalo je netaknuto.

“Njegovom zaslugom imamo ovaj muzej, i mnoge investicije iz tog vremena još uvek nam služe”, kaže Šalja čiji rad podržava skladištar Nedžat Sertoli.

Oboje neprestano rade na sortiranju dokumenata, dok neke od njih otvaraju i šalju strankama koje ih zatraže radi obrade i istraživanja. Prema njihovim proračunima, u Arhivu se nalazi 4,5 linearnih kilometara dokumenata.

Pre nego što dokumenti stignu u Arhiv, oni prolaze kroz razne ruke. Institucije imaju obavezu da najkasnije nakon 30 godina tamo dostave dosijee. Međutim, pored dosijea državnih institucija, na policama arhive mogu se naći i lični dosijei koje su građani dobrovoljno dostavili i kao arhivirani mogu da budu od vrednosti. Građa koja stigne u arhiv pregledava se na osnovu godine i veka trajanja, a zatim se slaže u fascikle ili pakete koje se razvrstavaju po godinama, jedinica po jedinicu. Na kraju se ređaju po abecednom redu i odlažu u ormare prema početnom slovu i godini.

Ovi arhivirani dokumenti se ne čuvaju u odgovarajućim fizičkim uslovima. Koraci radnika po uskim hodnicima između polica na kojima se nalaze brojni paketi ispunjeni papirima uzburkavaju slojevitu prašinu. Održavači ih ne posećuju dovoljno često, a čak i kada ih posete, nemaju neophodne uslove da očiste prašinu u arhivi. Sredstva kojima se briše kućna prašina nemaju efekta protiv ove vrste prašine. Tako prašina slobodno luta spratovima od 2020. godine kada su uklonjena velika vrata sa svakog sprata kako bi se napravilo mesta za nova, koja nikako da pristignu.

Prvi sprat i neki delovi ostalih spratova podsećaju na kuće koje, kad počnu da se renoviraju, budu ostavljene napola nedovršene. Na prvom spratu je pre tri godine izgrađena “super tajna” oda sa rešetkama i kontrareaktivnim sistemom za čuvanje veoma važnih državnih dokumenata. Danas ta oda nema više tajni za čuvanje, pošto je prazna.

Većina polica u ovom Arhivu su stare, i to one koje zauzimaju najviše prostora, dok su nove postavljene na šinama kako bi se efikasnije iskoristio prostor. Nova svetla koja su postavljena su ona hladna “LED” svetla od kojih bole oči i koja brišu slova.

“Svetla moraju da budu posebna”, kaže Šalja. “Ne bi trebalo da emituju jako zračenje jer izblede boju slova na starim dokumentima. Kad otvorimo policu i radimo na njoj kako bismo je organizovali i sredili, dešava se da bude otvorena i do sat vremena. Na taj način se brišu slova, to nam se desilo već nekoliko puta”, ističe ona.

Kada je objekat Arhiva izgrađen 1977. godine, opremljen je sistemom grejanja i hlađenja i sistemom prirodne ventilacije. U prostorijama u kojima se čuvaju dokumenti, temperatura treba da bude između 18 i 21 stepena, bez obzira na spoljašnju temperaturu. Međutim, stari sistem, kojem ima već dve godine otkako je demontiran, još uvek nije zamenjen.

“Leti jurimo da otvorimo vrata i prozore kako bismo malo rashladili prostorije. Zimi otvaramo vrata kancelarija i uključujemo grejanje na svakom spratu kako bi se ugrejao čitav objekat, ali se stvarno teško zagreje”, sležući ramenima priča skladištar Sertoli u belom mantilu sa natpisom “Arhiv”.

Dok hoda podrumom osvetljenim neonskim lampama, Šalja priča kako su se zimi stepenice bile zaledile, te se na njima okliznula i povredila. Okrugle crvene vatrootporne rukavice, koje se tu i tamo mogu naći po Arhivu, označene su upozorenjem na srpskom: “U slučaju požara, povući”. Za 46 godina od kada su postavljene, još uvek ih niko nije povukao.

“Imamo i stari sistem protivpožarne zaštite, ali je postavljen i novi”, odgovara Sertoli na naše pitanje da li sistem funkcioniše. “Da… verujem da funkcioniše”, potvrđuje on. 

“Jesi li ga isprobao?”, uzvraća mu Šalja i oboje prasnu u smeh.

U prostoriji su smeštene domaće novine, i one iz bivše Jugoslavije i one svetske, poput francuskog lista “Le Monde” iz 50-ih godina. Iza njih nalaze se dva ormara koja se ne mogu pomeriti. Dizajnirani su tako da štite dokumenta od radioaktivnih zračenja. U jednom od njih se čuva radni dosije Ustava Kosova. Skladištar Sertoli pokušava da ga otvori, ali ne uspeva jer su starost i vlaga dovele do zaglavljivanja zupčanika.

“Toliko su zaglavljeni da se ni ne zaključavaju ključem, pokvareno je to odavno. Al’ eto, sad neće ni da se otvori”, kaže dok pokušava ponovo da otvori vrata teška sto kila.

Sertoli i Šalja ređaju gomilu dokumenata prema početnim slovima. Prostoriju za obradu nemaju, pa moraju da improviziraju na jednom stolu okruženom ormarima.

U svakoj kancelariji – mleko u tetrapaku

U jednoj kancelariji, sa maskom na licu i plastičnim rukavicama, u zgrčenoj poziciji sedi Škurta Rustemi, službenica koja se bavi sređivanjem arhivske građe sastavljene od materijala dostavljenog za arhiviranje. Mora da prođe stranicu po stranicu kroz razne dosijee. Dokumenta kojima je prošao datum isteka, poput šestomesečnih potvrda, stavlja na desnu stranu kako bi bili uništeni. Dokumenta koji su za arhiviranje zapečaćuje i sortira.

“Dnevna norma za obradu dokumenata je kada se naslažu do 5 centimetara jedan na drugi. To se uvek postiže, čak i redovno prekoračuje”, priča Raba Keljmendi, šefica Odseka za sređivanje arhivske građe.

Nakon što je skinula masku sa lica, Rustemi priča kako im dokumenti stižu u teškom stanju.

“Veoma su prašnjavi, neki od njih imaju različite mirise, jer ko zna gde su ih držali. Masku je potrebno držati na licu, jer nam prašina ide direktno u nos”, kaže dok prelistava dokumenta, pričajući kako se taj dosije danas nalazi u mnogo boljem stanju u odnosu na ostale.

U svakoj kancelariji stoji po jedno mleko u tetrapaku.

“Ovo pijemo da bismo se zaštitili od hemikalija”, objašnjava šefica Odseka za zaštitu Hazbije Krasnići zašto drže mleko u svakoj prostoriji. Na radnom stolu nalaze se dokumenti koji ne izgledaju kao da se mogu sačuvati niti se može išta pročitati na njima. Ali, uz određene metode čišćenja i upotrebom hemikalija koje puštaju jake mirise, Krasnići, koja je nekada radila kao profesorka biologije, uspeva da spase jedan od oštećenih dokumenata.

“Došla sam tu 2006. godine. Da sam znala da ću ovako završiti, možda ne bih ni dolazila, ali sada sam vezana za ovo mesto. Vezana sam za ove dokumente, čuvamo ih i spasavamo od propasti, a to nekima mnogo znači”, kaže ona pokazujući nam svoj rad. Pored istorijskih istraživača koji pretražuju dokumenta, u Arhiv odlaze i građani kako bi izvadili potvrdu o radnom stažu koja im je potrebna za penziju, ili pak dokaz o naknadi ili nenaknadi imovine iz perioda Jugoslavije, a nađu se i poneki entuzijasti koji vole da listaju po starim novinama.

Krasnići uzima u ruke dokument da ga očisti. Prvo ga briše četkicom, pa sunđerom, pa ga zagledava, a zatim prelazi preko njega posebnom gumicom. Svaki put kada protrlja dokument, deluje kao da se sa mrljama prašine uklanjaju i sve te godine tokom kojih su se mrlje nataložile. Dešava se da se ponekad nekima od tih starih papira, nakon suvog čišćenja, povrati prvobitna boja.

“Kasnije dokument dezinfikujemo alkoholom, ali moramo na nekom delu da ga testiramo da vidimo da li će pustiti boju”, upozorava ona dok testira na ivici potpisa i vidi da pušta boju. Zatim taj deo izoluje i nastavlja da čisti ostatak dokumenta.

Kako prolaze godine, papirna pulpa se oštećuje i često uspeva da se očuva procesom laminacije. U svim tim linearnim kilometrima dokumenata krije se mnogo štošta.

Najstariji dokument bez posebnog tretmana

Skriven u gomili mnoštva papira, negde pre 2010. godine pronađena je i tzv. “Vakufnama” Mehmed-paše Kačanika, dokument koji beleži zadužbine i datira iz 1608. godine. Mehmed-paša je bio sin Kodže Sinan-paše, koji je pet puta služio kao “sadri-azem” (veliki vezir) u Osmanskom carstvu, što je ekvivalent današnjem premijeru. Ovo je najstariji dokument koji se čuva u Državnoj agenciji za arhive Kosova.

Vakufnamu je pronašao jedan istraživač tokom pretraživanja arhivskih dokumenata. Postoje sumnje da je završila u Arhivu sa mnogim drugim papirima tokom prikupljanja dokumenata u periodu pre nego što je izbio rat na Kosovu.

Osmanološkinja Hatidže Ahmedi vadi ovaj dokument star 415 godina u jednom paketu. Nakon što ga je spustila na sto, blago drži jednu ruku preko njega, kao da želi da mu pravi društvo. Nakon dužeg vremena, otvara paket jer, kako kaže, dobro će mu doći da se malo provetri.

Vakufnama je napisana na osmanskom jeziku, arapskim pismom, i govori o vakufima ili zadužbinama albanskog paše, koje je ostavljao svuda, od Kačanika do Dibra i Ohrida.

Tako ukrašenu kožnim koricama, sa stranicama razvučenim od starosti, Ahmedi uzima da je prelistava bez rukavica. Iako su joj sve stranice dekorativne, na zadnjoj je direktno nalepljen beli papirić sa referentnim brojem.

“Nije trebalo to nalepiti, ali ipak je neko odlučio da nalepi. Sad ne smemo ni da ga skinemo, pošto bi lepak oštetio papir. Ne znam ko je to mogao da uradi”, kaže Ahmedi dodajući kako ni restauracija ni konzervacija koja je rađena ranije nisu odrađene kako treba.

Referentni papirić je prilepljen i na kopirani rukopis arapsko-perzijskog rečnika iz 1473. godine. Na malim stranicama napisanim pre više od pet vekova, referentni broj na papiru iz 21. veka deluje kao strani element.

“Ne znam kome je to moglo da padne na pamet”, uzdiše sležući ramenima Škendije Hakaj, službenica Arhiva odgovorna za biblioteku koja sadrži skoro 13.000 naslova.

Ona prelistava još jednu knjigu iz 1572. godine, autora Muhameta Alija El Bergina, čiji je okvir ukrašen zlatom. Nju retko ko prelistava pošto se radnici trude da je ne izlažu javnosti, iz razloga što u Arhivu ne postoji prostorija gde se može vršiti kontrola izloženosti vlazi ili neprikladnoj temperaturi.

Arhiv Kosova funkcioniše u okviru Ministarstva kulture, omladine i sporta (MKOS), ali ne uživa potrebnu institucionalnu pažnju.

Broj radnika u Arhivu je nedovoljan. Računajući i osoblje u sedam međuopštinskih arhiva, Arhiv Kosova ima 105 zaposlenih. U skorije vreme, 16 radnika je otišlo u penziju i njihova radna mesta su upražnjena. S druge strane, da bi se sav taj materijal pravilno uredio, potrebno im je 150 radnika.

U međuvremenu, digitalizacijom dokumenata izbeglo bi se njihovo oštećenje bilo dodirom bilo fizičkim uslovima. Proces digitalizacije je započet skoro pre 10 godina, ali ga sprovode dve osobe koje obavljaju i druge poslove u Arhivu. Stoga se ovaj proces odvija veoma sporo.

Bekim Aliu, službenik za digitalizaciju, ima dosta opreme u svojoj kancelariji. Tu su radni kompjuter, veliki digitalizator dokumenata, mikrofilmski digitalizator, stara kamera sa trakom od 16 mm i hrpa starih dokumenata koji čekaju da budu stavljeni pod oko te kamere koja dokumenta tehnološki ovekovečuje.

U maloj prostoriji unutar kancelarije nalazi se nekih 25 kilometara mikrofilma koji sadrži oko milion dokumenata. Bekim otvara jedan od njih koji sadrži dokumenta o Kosovu izdata od strane Sjedinjenih Američkih Država.

“Ovaj sam otvorio jer sam ga obradio i tu je stajao tri dana. Trebalo bi da stoji napolju neko vreme i da se navikne na nove temperaturne uslove. U suprotnom, ako ga naglo otvorimo, može da pukne jer su filmovi previše razvučeni”, kaže Aliu dok u sobu za mikrofilm ulazi gurajući neke od predmeta kako bi sebi oslobodio prostor.

Aliu je svestan da digitalizacija mora da dobije drugačiji tretman, kao što je video da se radi u mnogim drugim zemljama.

“U Turskoj postoji čitav jedan institut koji se bavi digitalizacijom. Mi imamo taj sistem, ali nas je samo dvoje ljudi. Mnoge zemlje u svetu ovu uslugu obavljaju u saradnji sa inostranim kompanijama. Nadamo se da ćemo i mi ostvariti takvu saradnju”, kaže Aliu.

U međuvremenu, Arhiv se i dalje suočava sa problemima koji otežavaju njegov rad. Već je neko vreme bez službenika za nabavku, a radnici strahuju da će ih MKOS i dalje zanemarivati.

Slika sa naslovnce: Majlinda Hodža/K2.0