Pre skoro dve nedelje desio se nesrećni događaj u gradu Gnjilanu. Stariji muškarac,  slabog zdravljam, je umro od visoke temperature i zbog ljudi koji nisu bili voljni da zastanu i pomognu mu.

Ovakva situacija priliči nekom filmu — kada zločinci prođu i ostave žrtvu da pati dok je gledaju i smeju joj se, iako se, u ovom slučaju, prolaznici nisu smejali, jedva da su osetili odgovornost da ga pogledaju. (Da, gledala sam snimak.)

Ova tragedija je ispraćena besom, očajanjem i izlivima emocija, uglavnom na društvenim mrežama. Ipak, bilo je očigledno da su ljudi pogođeni ovim događajem, pa je, kao takva, ova tragedija predstavljala udar na društvo i privukla mnogo pažnje. Sudski sistem se uključio u ovu jednačinu usled odredbi u kosovskom Krivičnom zakoniku.

Ovaj događaj je pokrenuo prekopotrebnu diskusiju o ljudskom moralu i volji ljudi da pomognu drugima, ali i o njihovom zakonskoj dužnosti da tako postupe. Blisko sam bila upućena u diskusije, premda nisam učestvovala u njima, pa sam, kao rezultat, u ovom članku htela da istražim dve glavne teme: (ne)spremnost da se pomogne, što se objašnjava efektom posmatrača i zakonskom obavezom da se pruži pomoć.

Koje su sličnosti i razlike između ova dva i postoji li veća mogućnost da će ljudi pomoći ako to delo shvate kao dužnost, a ne kao znak dobre volje? Ovo, naravno, nije pitanje na koje ću dati odgovor  ali je reč o nečemu što moramo svi da preispitamo i da o tome stalno razmišljamo.

Efekat posmatrača

Efekat posmatrača je poznati sociološki koncept koji se uveliko koristi i u oblasti kriminologije. Zamisao ovog koncepta je u tome da ljudi češće pomažu drugima kada su sami, nego kada su prisutni i drugi posmatrači. Ovaj koncept je godinama razrađivan, ali njegova inicijalna faza počinje sa prvobitnim radom autora Darli i Latan iz 1968.

Ako ne na dnevnom, onda smo makar na sedmičnom ili mesečnom nivou svedoci vesti o žrtvama bilo zločina ili pukih incidenata u kojima žrtve ne dobijaju potrebnu pomoć, uprkos činjenici da su brojni posmatrači bili prisutni i nisu pružili pomoć. Ovo nije jedini scenario u kom se dešava efekat posmatrača. Ako uzmemo nasumični primer iz našeg svakodnevnog života, recimo kao kada neko na pod baci knjigu ili nešto drugo, primećujemo da postoji manja šansa da će ljudi pomoći toj osobi da pokupi knjigu ukoliko je prisutno više posmatrača.

Ovo je potvrđeno istraživanjima autora Latan i Debs iz 1975. Da podjednostavimo stvari, nije bitno da li je neko žrtva zločina ili incidenta, ili joj je prosto potrebna pomoć da pokupi nešto što joj je ispalo, sve molbe za pomoć postaju ‘ranjive’ pred efektom posmatrača.

Da bismo pokušali da shvatimo delić efekta posmatrača i šta ga prouzrokuje, trebalo bi da se pozabavimo ‘normativnim vrednostima’ ponašanja ljudi; uprošćeno rečeno i prilagođavajući koncept koji Hart i Mite upotrebljavaju, radi se o prihvaćenim procenama onoga što je prihvatljivo i neprihvatljivo ponašanje u određenom društvenom kontekstu.

Kako sociolozi, tako i kriminolozi, za različite vrste kriminalnog i konvencionalnog ponašanja, duže vreme i naširoko koriste normativna objašnjenja — ona se nalaze u gotovo svim aspektima naših svakodnevnih života, počev od pravila ponašanja u saobraćaju, manira, pravila fer-pleja, i tako dalje.

Razna normativna pravila s pravom potpadaju pod ponašanje kada pomažemo nekome. Precizne norme ponašanja pri pomaganju često objašnjavaju pojavu, kao i nivo intervencije posmatrača u određenim društvenim kontekstima.

Objašnjenje se često nudi kao ograničenje u ponašanju pojedinca. “Gledanje svog posla” je jedno od normativnih ograničenja koja su ukorenjena u naš svakodnevni život i služi kao važan činilac pri donošenju odluka kada se nađemo u nebezbednim uslovima. Jer, bilo kako bilo, svi posmatrači su autsajderi koji nepotpuno razumeju ono što se dešava i ne shvataju u celosti prirodu datog spora (kada, na primer, govorimo o svađi, tuči) ili tragičnog događaja.

Racionalno razmišljanje ima tendenciju privremenog pada u ovakvim situacijama usled iznenadne nesigurnosti uzrokovane potencijalnom opasnošću. Pod ovakvim okolnostima, normativno pravilo “gledanja svog posla” vodi većinu posmatrača ka tome da se ne upliću u datu situaciju i da samo prođu.

Pitanje koje se postavlja u odnosu na slučaj u Gnjilanu jeste u vezi s tim da li je ovo uticalo na ljude koji su radije nastavili dalje i nisu pomogli sada preminulom čoveku? Da li je reč o tome da su vozači u prolazu videli pešake i smatrali da će neko stati i pomoći čoveku? Da li je stvar u tome što su pešaci videli da je u blizini bilo mnogo automobila i kombija na ulici i pomislili da će, vremenom, neko ko zaista ima načina — prevesti čoveka i pružiti mu pomoć? Da li bi epilog bio drugačiji da je tuda prolazila samo jedna osoba?

Najbolji način da se dobiju odgovori na ova pitanja jeste oslanjanje na zakonsku istragu i na ono što ona zaključi.

Protivzakonito je ne preduzeti ništa

Uprkos činjenici da je od ključnog značaja razumeti ovu vrstu ponašanja sa sociološke i kriminološke tačke gledišta, zakonski okvir na Kosovu omogućuje veću jasnoću.

Činjenica da Krivični zakonik Kosova kriminalizuje suzdržavanje od pružanja pomoći kao krivično delo pokazuje da je efekat posmatrača više od pukog sociološkog fenomena. Reč je o fenomenu koji je kažnjiv, pa tako ljudi koji ga počine mogu da budu krivično gonjeni.

Krivični zakonik propisuje kriminalizaciju suzdržavanja od pružanja pomoći pod članom 191, stav 1 koji eksplicitno nalaže sledeće:

“Ko god se suzdržava od pružanja pomoći osobi čiji je život direktno ugrožen, iako bi data osoba mogla da reaguje bez ozbiljnog rizika ugrožavanja sebe ili druge osobu, ona mora biti kaženja zatvorskom kaznom do jedne (1) godine.”

Zakon dalje navodi da suzdržavanje od pružanja pomoći rezultira smrću ugrožene osobe (kao u slučaju o kom je u ovom članku reč), počinilac (odnosno prolaznik u ovoj instanci) biće kažnjen zatvorskom kaznom do osam godina.

Ovo pokazuje da ne zavisi sve samo od moralne i lične etičke volje da se pomogne drugima, već se ovako nešto uređuje zakonom u određenim slučajevima.

Nakon ovog tragičnog događaja, mediji su ubrzo proširili vesti i građani su komentarisali ovo dešavanje.

Prva izjava tužioca u ovom slučaju se brzo proširila Internetom. Kada je tužilac upitan o odgovornosti prolaznika u vezi sa ovim slučajem, prvi odgovor je bio sačinjen iz racionalizacije namera zbog kojih su prolaznici možda imali drugačije razloge da se ne zaustave, pa je samim tim i nagovestio da će istraga u ovom slučaju teći teško.

Jedna osoba je kasnije uhapšena u vezi sa suzdržavanjem od pružanja pomoći preminuloj osobi, što je u skladu sa proširenom izjavom tužioca koji sada pokazuje da istraga glatko teče i da tužilaštvo radi na saznavanju identiteta ostalih prolaznika koji nisu ponudili pomoć. Nakon ovog proširenja izjave, još dve osobe su stavljene u kućni pritvor u vezi sa ovim događajem. Iznenađujuće je to što tužilaštvo samo pominje one koji su viđeni kako voze svoja vozila u toj ulici, a ništa ne progovara o laicima na ulici koji su prolazili pored preminulog i nisu zastali.

Prava je nesreća da je trebalo da se dogodi ovako tragičan slučaj, kao što je smrt jednog čoveka, da bi društvo shvatilo da pružanje pomoći onima kojima je ona potrebna nije samo moralna dužnost, već i zakonska obaveza.

Znači li ovo da su ljudi skloniji tome da pomognu drugima ako su suočeni sa mogućnošću da budu tuženi? A ne da se samo oslanjaju na etiku, moral i osećanje humanosti? O ovome vredi debatovati, kao što se to radilo decenijama.

Ne može se ko zna šta zaključiti kada se piše o ovako osetljivom i tragičnom događaju. Tragično dešavanje u Gnjilanu se desilo zbog nekoliko činilaca — jedan od njih je taj da su se ljudi suzdržavali da pruže pomoć.

Ovaj slučaj je naterao mnoge da shvate da pružanje pomoći drugima nije samo moralni čin, već da je i zakonska obaveza, imajući u vidu da je jedna osoba uhapšena, dve su stavljene u kućni pritvor, a moglo bi doći i do drugih hapšenja.

Hoće li se zbog toga nešto promeniti? Ne znam baš. Ono što znam jeste da je važno da smo doživeli novi talas zahtevanja odgovornosti od pravog izvora — tužilaštva — i to je nešto što bi trebalo ubuduće da se razvija u našem društvu.

Mediji i društvo nisu čekali da se slučaj zatvori ili ode na suđenje, da bi tek onda pitali sudiju o ishodu procesa. Oni su otišli na izvor i tražili od njega odgovore, istovremeno edukujući čitaoce/građane o zakonu i njihovim obavezama.