Nijedan živi čovek ne seća se ovakve pandemije.

Iz proučavanja istorije znamo da su pandemije harale svetom vekovima, čak i u doba Stare Grčke i pre toga. Neke od tih pandemija bile su skoro sasvim neshvatljive u pogledu smrtnosti, ubijajući desetine miliona ljudi, kao što je to bio slučaj sa Crnom smrću u 14. veku i sa Španskom groznicom posle Prvog svetskog rata.

U savremeno doba, HIV/AIDS je ubio desetine miliona, H1N1 (svinjski grip) ubio je stotine hiljada 2009-10, virus Ebola harao je Zapadnom Afrikom između 2014. i 2016, kada je sa sobom odneo više od 10.000 života, dok je virus Zika od 2015. prouzrokovao hiljade urođenih mana.

Nijedan od ovih virusa nije se tako brzo proširio svetom kao što je kovid-19, izlažući opasnosti ogroman procenat ljudskog stanovništva, bez obzira na nacionalnu pripadnost, rasu kojoj pripadaju ili regiju u kojoj žive. Takođe, ovaj put postoji realna mogućnost da se zarazite potencijalno smrtonosnim virusom. Sve to se desilo za samo nekoliko meseci. Epicentar pandemije sada se nalazi u Evropi, dok su SAD već prevazišle Kinu kao zemlja sa najvećim brojem zaraženih.

Upoznati smo sa činjenicom da su pandemije, posebno one najsmrtonosnije, promenile tok istorije i samu srž društva, kulture, ponašanja, politike i vrednosti.

Ove promene se obično osete i zabeleže tek nakon što se pandemija završi ili stavi pod kontrolu, ali kosovski političari, primarno se baveći politikanstvom umesto javnim zdravljem, postali su ogledalo najmračnije strane ljudske vrste u najvećoj svetskoj zdravstvenoj krizi u poslednjih 100+ godina.

Uspesi vlada koje se bore sa pandemijom širom sveta variraju, ali je glavni fokus u svakoj državi stavljen na osnaženje zdravstva i zalaganje za javno zdravlje putem držanja međuljudskog odstojanja, zasnovanog na transparentnosti i poverenju. Oni koji imaju najviše resursa pokušali su da pruže ekonomsku podršku privredama koje se ubrzano usporavaju, građanima i biznisima koji su pretrpeli najveću štetu zbog ekonomskih efekata krize.

Nasuprot tome, naše političke vođe, prošle i sadašnje, već su potrošile naše rezerve i sada nemaju dovoljno privrednih resursa da bi mogli da urade nešto više od uručivanja bonova. Poverenje je suština svakog odnosa. Ono ne može da postoji samo kod jedne strane.

U proteklim godinama svedoci smo pada poverenja u odnose između naroda i vlada širom sveta, ali trenutno vidimo prve znake reizgradnje poverenja u vanrednim okolnostima izazvanim kovidom-19. Na primer, u Hong Kongu, posle višemesečnih protesta, narod hvali vladine poteze i reakciju na krizu.

S obzirom na to da je izglasan predlog o nepoverenju vladi, Kosovo sada nema ni vladu ni poverenje svog naroda.

Narod Kosova nikada nije bio u većoj opasnosti — on je, možda, trenutno najugroženiji narod na svetu. Apolitične osobe i svi simpatizeri partija ne mogu da veruju da su političari i zakonodavci izabrali vlast umesto državnog jedinstva i borbe za zdravlje i blagostanje naroda u vreme egzistencijalne krize.

Političari u drugim zemljama razborito su premostili političke podele da bi rešili krizu uzrokovanu pandemijom. Holandska vlada je imenovala iskusnu opozicionu ličnost za privremenog ministra zdravlja. Čak se i polarizovani američki kongres nalazi na ivici da odobri paket za vanredne situacije u iznosu od dva triliona dolara. Međutim, na Kosovu trenutno nema nijedne zdravorazumske osobe koja misli da su našim liderima građani prioritet.

Pad vlade nije samo oportunistički potez, već i dobro organizovan.

Narod zna da vlada nije pala zbog upravljanja situacijom u vezi sa kovidom-19 ili zbog lošeg vođenja države, već usled mnogo dubljih problema. Nije samo zbog dijaloga sa Beogradom, navodnog dogovora o razmeni teritorija, straha od krivičnoga gonjenja, gubitka podrške SAD, dobijanja simpatija Evropske unije.

Stvar je u tome što je pandemija naglasila problem koji postoji kod lidera u svetu, stvar je u borbi za dominaciju nad Zapadnim Balkanom između SAD i EU te u tome ko će preuzeti vođstvo u svetu, Kina ili Rusija. SAD, najveći saveznik Kosova, prepustile su primat u borbi protiv pandemije i vođenje sveta drugima, kao što su to radile i kada se pojavio virus Ebole u Zapadnoj Africi.

Kina i Rusija hrle da popune prostor koji je ostao upražnjen nakon što je Amerika odustala od vođstva. Na primer, sada vidimo medicinsko osoblje iz Rusije i Kine koje sleće na italijanske aerodrome, a ne iz Amerike ili iz EU.

Neki će tvrditi da je Kosovo premala i presiromašna zemlja da bi mogla da privuče interesovanje moćnih država, posebno u krizno doba. Kosovo je, čak i u najbolja vremena, samo puko zamorče.

Sada se sve vrti oko perioda koji će uslediti nakon kovida-19; šta god da se desi posle pandemije korone, novi poredak će, gotovo garantovano, biti sastavljen od snažnijeg i nacionalističkijeg, egocentričnijeg pristupa međunarodnim odnosima prema Kini koja je u usponu.

Kina je sebe već uspostavila kao državu koja je uspela da iskontroliše koronavirus unutar svojih granica, pa je sada u poziciji i da pomaže drugima. Kina proizvodi neophodna medicinska sredstva i izvozi ih, a šalje i medicinsko osoblje u države kojima je njihova pomoć potrebna. Ostaje da se vidi šta će Kina tražiti zauzvrat.

EU, ali ponajviše Nemačka i Francuska, razočarana je izglasavanjem predloga o nepoverenju u kosovskoj skupštini, dok su SAD ohrabrile i podržale pad vlade.

Mogu da se kladim da predsednik Tramp ni ne može da nađe Kosovo na karti, dok njegova administracija, koja se trenutno nalazi na vrhuncu krize zbog kovida-19, neće imati vremena da se bavi jadnim, malim Kosovom i njegovom političkom situacijom. Amerikanci bi mogli da odmrznu pomoć koju su zamrzli, ali sem toga neće trošiti mnogo vremena ili resursa da bi sada pomogli Kosovu.

Dok virus hara, mene, kao građanku Kosova, baš briga ko koga podržava i ko koga osuđuje u našem političkom sazvežđu. Meni je stalo do naroda koji je uplašen, beznadežan i ostavljen u izolaciji, gde se manje-više samostalno bori, dok naš slabašan i zanemaren zdravstveni sistem iščekuje borbu sa virusom uz pomoć obećanja i nedovoljnih sredstava.

Iako naše vođe nisu uspele da se okupe i reše ogroman nacionalni problem, naš narod pak ima šansu, to jest nasušnu potrebu, da se okupi i deluje odgovornije od onih koji su izabrani da vladaju. I ranije smo premošćavali velike nedaće i izolaciju, pa to možemo opet.

Ono što znam i u šta verujem jeste da će društva i njihove vrednosti svuda u svetu da se promene kada ovo jednom prođe. Neki lideri će dobiti poverenje zbog načina na koji su se njihove vlade izborile sa pandemijom. Kod drugih država, kao što je Kosovo, ne samo da će narod da izgubi veru u svaku vladu u bliskoj budućnosti, već bi mogao i da promeni odnos unutar sebe i prema Bogu.

Naslovna fotografija: Arita (Arrita) Katona / K2.0.