Dečja haljina nacrtana je kredom na zelenoj tabli pri vrhu učionice. Sa pažljivo izabranim dimenzijama i uz neophodna merenja, izgleda kao da je spremna da se posredstvom igle na šivaćoj mašini pretoči u materijal i pošalje u realni svet.

Sedamnaestogodišnja Artina Beriša (Berisha) stoji ispred table u jednoj učionici u okviru Resursnog centra “Majka Tereza” u Prizrenu. Dok ukazuje na stvaralački proces izrade nove haljine, njena nastavnica stručne prakse, Điltena Kovandžiju (Gjyltene Kovanxhiu) budnim okom prati njen napredak.

Rođena u Peći, Artina je jedno od 68 dece u ovoj specijalnoj školi koja gluvoj deci nudi prilagođene uslove za učenje. Dok sprema haljinu za šivaću mašinu, nastavnica je podseća da je vreme za poslednje finese.

Pored celodnevnog rasporeda časova, učenici Resursnog centra imaju mogućnost učešća u stručnoj praksi, kao što je ovaj kurs krojenja, ali imaju i časove kuvanja, dok svi, sem predškolaca, borave u školskim spavaonicama.

Artina sa ponosom pokazuje haljinu koju je dizajnirala. Fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.

Druge praktične lekcije, kao one u oblasti obrade metala i stolarije, ranije su bile dostupne, ali su sada nastavnici zaduženi za oba kursa penzionisani, pa je tako škola sada u potrazi za novima. “Ne možemo da nađemo nove nastavnike za ova dva kursa”, kaže direktor škole Irmet Šabani (Yrmet Shabani).

Ova škola — jedna od pet sličnih institucija na Kosovu koje nude specijalnu podršku deci sa dodatnim potrebama — čini se relativno dobro opremljenom u smislu infrastrukture, premda nastavnici ne poznaju znakovni jezik, pa im je na časovima potrebna stalna pomoć tumača.

Dok Artina s nama priča o svakodnevnim izazovima i svojim budućima nadanjima, njene reči tumači Versa Selmani-Huduti, stručnjakinja za bimodalno-dvojezični pristup i jedan od dva tumača znakovnog jezika u ovoj školi.

Artina kaže da sanja o tome da će postati dizajnerka i raditi kao stilistkinja, gde bi mogla da crta haljine pre nego što ih pošalje u proizvodnju. “Dobri su mi crteži i htela bih da nastavim ovo da radim”, kaže ona.

Poput mnogih gluvih osoba na Kosovu, i Artinina prevashodna briga odnosi se na obrazovanje.

“Kvalitet obrazovanja ovde [u školi] trebalo bi da se unapredi”, kaže Artina. “Potrebni su nam dodatne alatke i stručnjaci koji bi nas podučili novim veštinama.”

U Udruženju gluvih Kosova kažu da je slab kvalitet obrazovanja glavni problem gluvih osoba na Kosovu, posebno kada srednjoškolci žele da upišu fakultet.

Gluvi učenici u opuštenoj školskoj atmosferi. Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Prema Izveštaju o položaju gluvih osoba u Republici Kosovo, 96% gluve dece koja završe srednju školu nemaju mogućnost da pohađaju obrazovanja na istom nivou kao njihovi vršnjaci, pa tako napuštaju srednju školu bez sticanja osnovnih veština pisanja i čitanja. Tako im se uskraćuje mogućnost da nastave školovanje na fakultetu.

Habit Hajredini, direktor Kancelarije za dobru upravu, koja je nadležna za savetovanje premijera na temu ljudskih prava, jednakih mogućnosti i borbe protiv diskriminacije, priznaje da problem postoji i smatra da bi trebalo da nas zabrine. Kaže da Ministarstvo obrazovanja mora da uloži još mnogo napora u obučavanje osoblja specijalizovanog za rad sa ljudima sa dodatnim potrebama te da bi trebalo da se bolje nadgleda primena standarda u obrazovanju.

“Neko bi trebalo da nadgleda [škole kako bi se ustanovilo] zašto su učenici i dalje nepismeni, čak i kada završe srednju školu”, rekao je on. “To je neprihvatljivo!”

U međuvremenu, Zakon o stručnom osposobljavanju, rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom jasno navodi da — u svim sektorima — na svakih 50 zaposlenih u organizacijama i institucijama, makar jedna osoba mora biti osoba sa invaliditetom. Međutim, ova mera se uveliko krši.

Učenik u prizrenskoj školi za gluve. Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Selmani-Huduti objašnjava da, nakon što učenici izađu iz prizrenske škole “Majka Tereza”, obično se vrate kući, gde žive sa roditeljima, uglavnom zbog izostanka mogućnosti za obrazovanje i usled ograničenih prilika za pronalazak posla.

Nešto se menja?

Jedan od onih koji prkose svemu jeste Armend Ademi. Ovaj harizmatični tridesetdvogodišnjak danas radi kao službenik za zagovaranje prava gluvih osoba u okviru Udruženja gluvih Kosova. Njegov posao se odnosi na podizanje svest o potrebama gluvih osoba u društvu, a pokušava i da učini sve da obezbedi ravnopravne mogućnosti svim članovima zajednice gluvih.

Armend je naučio stolarski zanat, ali nikada nije imao mogućnost da svoju obuku pretoči u stručnu praksu. Ogluveo je nakon zdravstvenih problema sa tek osam meseci, dok je u nastavi u Osnovnoj školi “Eljena Đika” imao ogromne probleme u vidu komunikacije, zbog čega mu je onemogućeno da nauči da piše i čita.

Nakon što je, po završetku devetog razreda, napustio osnovnu školu, upisao se u srednju školu Resursni centar “Majka Tereza” u Prizrenu. Kaže da mu je to okruženje više pogodovalo, jer je do tada već bio bolje naučio znakovni jezik, pa je tako uspeo da stekne više prijatelja i nauči zanat, iako mu je učenje i dalje padalo teško, s obzirom na to da nastavnici nisu poznavali znakovni jezik.

Armend je uspeo da stekne neko radno iskustvo dok je radio kao pomoćnik u prodaji u prodavnici odeće svog ujaka, nakon čega je radio na projektu kojim je na Kosovu upravljala Češka Republika. Kada su mu ponudili posao u Udruženju gluvih Kosova, kaže da nije mogao da odbije.

Armendov život umnogome liči na ono kako žive mnogi mladi na Kosovu. U Vranjevcu (Kodra e Trimave), komšiluku u kom sada živi, njegova ciglana kuća bez fasade nalazi se u uličici u kojoj se jedna kuća nadovezuje na drugu, baš kao što je slučaj i sa samim stanovnicima tog naselja.

Ipak, ispod pozitivnog spoljašnjeg izgleda, i Armend se svakodnevno suočava sa problemima.

“Moje telo se sastoji iz dva dela. S jedne strane, moram da se povežem sa svojim rođacima, koji svi čuju i govore, dok drugi deo moga tela pripada zajednici gluvih”, rekao je on. “Morao sam da povežem i kombinujem ova dva segmenta kako bi mi život bio malo lagodniji.”

Kako članovi njegove porodice znaju tek poneku reč znakovnog jezika, on kaže da koristi gestikulacije da bi opisao predmete u komunikaciji sa svojim rođacima.

Izostanak odgovarajućeg znakovnog jezika takođe predstavlja problem kada je reč o pristupanju javnim uslugama. Armend kaže da je pružanje usluga znakovnog jezika daleko ispod onog neophodnog nivoa i da se na njih čovek ne može osloniti.

“Kako su usluge znakovnog jezika [retko] kada dostupne, stalno nailazim na poteškoće”, kaže Armend. “Živim sa šestoro članova porodice i stalno od njih tražim pomoć kada moram da komuniciram.”

Pristup znakovnom jeziku jeste briga gluvih osoba širom Kosova. Postoji samo 16 licenciranih tumača znakovnog jezika na čitavom Kosovu, koji opslužuju oko 9.500 članova zajednice gluvih, od kojih je 5.000 sasvim izgubilo čulo sluha, dok preostalih 4.500 pati od delimičnog gubitka sluha.

Pružanje ove usluge relativna je novina koja je uvedena tek 2013. godine. 

Hajredini kaže da se diskriminacija nad gluvim osobama sprovodi već godinama, jer se one suočavaju sa poteškoćama u komunikaciji, čak i kada su u pitanju osnovne usluge i potrebe. “[Pre 2013.] bilo je slučajeva kada im je ustanovljavana pogrešna medicinska dijagnoza ili kada nisu mogli da ispričaju svoju verziju priče sudiji na sudu usled izostanka tumača”, rekao je.

Hajredini kaže da država godišnje tumačima isplaćuje oko 35.000 evra — 10 evra za sat vremena usluge. U periodu od januara do oktobra 2019, Kancelarija za dobru upravu — koja koordiniše uslugama tumačenja — finansirala je 2.595 sati prevodilačkih usluga po ceni od 25.950 evra.

Prema brojkama Kancelarije za dobru upravu, oko 60 osoba je u potrazi za uslugama tumačenja svakog meseca, dok je najveća potražnja u Prištini, Prizrenu i Đakovici.

Kada je gluvoj osobi na Kosovu potrebna usluga tumačenja, bilo da je reč o hitnom medicinskom poduhvatu ili poseti lokalnoj samoupravi radi regulisanja dokumentacije, ona mora da obavesti Kancelariju za dobru upravu i zatraži od nje prisustvo najbližeg tumača, a da zatim sačeka odgovor. Prema rečima predstavnika Udruženja gluvih Kosova, odgovor je, obično, potvrdan za urgentne slučajeve, ali ne i za sve druge aktivnosti.

Poput Armenda, i Artina kaže da tako nastaje problem, jer ona ne može uvek da se osloni na svoju porodicu za pružanje prevodilačkih usluga. “Imamo problem kada odemo doktoru i ne možemo da komuniciramo, jer tamo nema tumača”, rekla je ona.

U gradu u kome živi, Prizrenu, postoji samo petoro licenciranih tumača znakovnog jezika; Selmani-Huduti kaže da je, usled ovakvih ograničenih mogućnosti, teško zadovoljiti potrebe svih ljudi u gradu.

Gluvi i politika

Kada je K2.0 prvi put posetilo Armenda bilo je to za vreme predizborne kampanje na Kosovu. On je ogorčen što političke partije ne omogućuju prisustvo tumača na svojim skupovima i za vreme svojih govora kako bi i on mogao da razume šta oni nude za njegovu budućnost.

Međutim, ograničena dostupnost uslugama tumačenja samo je još jedna u nizu frustracija članova zajednice gluvih koje su uperene protiv političkih vođa Kosova.

Jedan Armendov kolega iz kancelarije udruženja uz ironični prizvuk kaže da će političari, verovatno, od sutradan početi da ih posećuju. “Mnogo nas vole za vreme izbora, poštuju nas i stvaraju sliku po kojoj se čini da misle samo o nama”, rekao je.

Armend Ademi. Fotografiju ustupio Armend Ademi.

Kada je reč o istinskoj primeni smislenih reformi koje bi poboljšale njihove živote, kažu da je to nešto sasvim drugo.

Članovi ove zajednice tvrde da ih institucije i Ministarstvo za rad i socijalna pitanja zanemaruju. Za njih kažu da se ne zalažu za zakon kojim bi se regulisala finansijska pomoć i drugi vidovi podrške gluvim osobama.

Zakon o penzijama koje finansira država ne obuhvata gluve osobe u stavci o invalidskoj penziji. Kako bi dobile penziju, gluve osobe moraju da imaju dodatni invaliditet da bi ispunile uslove za socijalnu pomoć od oko 90 evra mesečno. Takođe, moraju da budu nezaposleni, prema rečima predstavnika Udruženja gluvih Kosova.

Međutim, on kaže da je pomoć koju dobijaju od države zanemarljivo mala i da ne zadovoljava ni osnovne potrebe normalnog života. “Ljudi imaju decu, a 90 evra ponekad nije dovoljno ni za jedan dan, a kamoli da se zadovolje potrebe za ceo mesec”, kaže Armend. “Mi imamo izuzetno velike probleme, a ovaj iznos ne pokriva ništa.”

Enver Kurtalani, predsednik udruženja, saglasan je sa njime. Kao predstavnik 12 lokalnih udruženja, kaže da ponuđeni iznos nije u skladu sa realnošću i da otežava život članova zajednice.

“Teško je živeti od ovakve penzije”, rekao je. “Čovek može da potroši taj novac da bi zadovoljio svoje potrebe za nedelju dana. Nezamislivo je preživeti celih mesec dana od te plate.”

Kurtalani ima zamerke na činjenicu da gluve osobe moraju da se izjasne da imaju dodatne invaliditete da bi mogle da ostvare pravo na socijalnu pomoć.

Da li gluvoća predstavlja invaliditet predmet je dugogodišnje rasprave među samim gluvim osobama. Jedan tabor tvrdi da gluve osobe nemaju invaliditet, već da se društvo nije dovoljno dobro prilagodilo potrebama gluvih osoba koje, prosto-naprosto, pripadaju drugačijoj jezičkoj i društvenoj zajednici; u društvima koja već duže vreme ozbiljno uzimaju u obzir potrebe gluvih osoba, one tamo mogu relativno lako da funkcionišu sa tek malobrojnim poteškoćama.

Drugi kažu da će, sve dok gluvoća ne predstavlja normu u društvu, gluve osobe biti u zaostatku i da bi, prema tome, mogle otežano da obavljaju zadatke koje osobe sa ispravnim sluhom uzimaju zdravo za gotovo; ovi ljudi veruju da je gluvoća zato jedan od mnogih oblika invaliditeta, pa bi je trebalo tretirati u skladu sa time.

Hajredini smatra da gluvim osobama treba da se obezbedi kompenzacija sve dok kosovski državni organi ne zadovolje njihove potrebe na odgovarajući način.

“Oni nemaju fizičke invaliditete; ovo je posledica problema u prosvetnom sistemu”, rekao je. “Država im nije ponudila kvalitetno obrazovanje, pa bi trebalo da im obezbedi neki vid podrške u vidu socijalne pomoći. To je kao da socijalnu pomoć dajete osobi bez invaliditeta samo zato što ona nije obrazovana kako bi mogla da pronađe posao ili da obavlja druge profesionalne aktivnosti.”K

Naslovna fotografija: Ade Mula / K2.0.