Dečja haljina nacrtana je kredom na zelenoj tabli pri vrhu učionice. Sa pažljivo izabranim dimenzijama i uz neophodna merenja, izgleda kao da je spremna da se posredstvom igle na šivaćoj mašini pretoči u materijal i pošalje u realni svet.

Sedamnaestogodišnja Artina Beriša (Berisha) stoji ispred table u jednoj učionici u okviru Resursnog centra “Majka Tereza” u Prizrenu. Dok ukazuje na stvaralački proces izrade nove haljine, njena nastavnica stručne prakse, Điltena Kovandžiju (Gjyltene Kovanxhiu) budnim okom prati njen napredak.

Rođena u Peći, Artina je jedno od 68 dece u ovoj specijalnoj školi koja gluvoj deci nudi prilagođene uslove za učenje. Dok sprema haljinu za šivaću mašinu, nastavnica je podseća da je vreme za poslednje finese.

Pored celodnevnog rasporeda časova, učenici Resursnog centra imaju mogućnost učešća u stručnoj praksi, kao što je ovaj kurs krojenja, ali imaju i časove kuvanja, dok svi, sem predškolaca, borave u školskim spavaonicama.

Artina sa ponosom pokazuje haljinu koju je dizajnirala. Fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.

Druge praktične lekcije, kao one u oblasti obrade metala i stolarije, ranije su bile dostupne, ali su sada nastavnici zaduženi za oba kursa penzionisani, pa je tako škola sada u potrazi za novima. “Ne možemo da nađemo nove nastavnike za ova dva kursa”, kaže direktor škole Irmet Šabani (Yrmet Shabani).

Ova škola — jedna od pet sličnih institucija na Kosovu koje nude specijalnu podršku deci sa dodatnim potrebama — čini se relativno dobro opremljenom u smislu infrastrukture, premda nastavnici ne poznaju znakovni jezik, pa im je na časovima potrebna stalna pomoć tumača.

Dok Artina s nama priča o svakodnevnim izazovima i svojim budućima nadanjima, njene reči tumači Versa Selmani-Huduti, stručnjakinja za bimodalno-dvojezični pristup i jedan od dva tumača znakovnog jezika u ovoj školi.

Artina kaže da sanja o tome da će postati dizajnerka i raditi kao stilistkinja, gde bi mogla da crta haljine pre nego što ih pošalje u proizvodnju. “Dobri su mi crteži i htela bih da nastavim ovo da radim”, kaže ona.

Poput mnogih gluvih osoba na Kosovu, i Artinina prevashodna briga odnosi se na obrazovanje.

“Kvalitet obrazovanja ovde [u školi] trebalo bi da se unapredi”, kaže Artina. “Potrebni su nam dodatne alatke i stručnjaci koji bi nas podučili novim veštinama.”

U Udruženju gluvih Kosova kažu da je slab kvalitet obrazovanja glavni problem gluvih osoba na Kosovu, posebno kada srednjoškolci žele da upišu fakultet.

Gluvi učenici u opuštenoj školskoj atmosferi. Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Prema Izveštaju o položaju gluvih osoba u Republici Kosovo, 96% gluve dece koja završe srednju školu nemaju mogućnost da pohađaju obrazovanja na istom nivou kao njihovi vršnjaci, pa tako napuštaju srednju školu bez sticanja osnovnih veština pisanja i čitanja. Tako im se uskraćuje mogućnost da nastave školovanje na fakultetu.

Habit Hajredini, direktor Kancelarije za dobru upravu, koja je nadležna za savetovanje premijera na temu ljudskih prava, jednakih mogućnosti i borbe protiv diskriminacije, priznaje da problem postoji i smatra da bi trebalo da nas zabrine. Kaže da Ministarstvo obrazovanja mora da uloži još mnogo napora u obučavanje osoblja specijalizovanog za rad sa ljudima sa dodatnim potrebama te da bi trebalo da se bolje nadgleda primena standarda u obrazovanju.

“Neko bi trebalo da nadgleda [škole kako bi se ustanovilo] zašto su učenici i dalje nepismeni, čak i kada završe srednju školu”, rekao je on. “To je neprihvatljivo!”

U međuvremenu, Zakon o stručnom osposobljavanju, rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom jasno navodi da — u svim sektorima — na svakih 50 zaposlenih u organizacijama i institucijama, makar jedna osoba mora biti osoba sa invaliditetom. Međutim, ova mera se uveliko krši.

Učenik u prizrenskoj školi za gluve. Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Selmani-Huduti objašnjava da, nakon što učenici izađu iz prizrenske škole “Majka Tereza”, obično se vrate kući, gde žive sa roditeljima, uglavnom zbog izostanka mogućnosti za obrazovanje i usled ograničenih prilika za pronalazak posla.

Nešto se menja?

Jedan od onih koji prkose svemu jeste Armend Ademi. Ovaj harizmatični tridesetdvogodišnjak danas radi kao službenik za zagovaranje prava gluvih osoba u okviru Udruženja gluvih Kosova. Njegov posao se odnosi na podizanje svest o potrebama gluvih osoba u društvu, a pokušava i da učini sve da obezbedi ravnopravne mogućnosti svim članovima zajednice gluvih.

Armend je naučio stolarski zanat, ali nikada nije imao mogućnost da svoju obuku pretoči u stručnu praksu. Ogluveo je nakon zdravstvenih problema sa tek osam meseci, dok je u nastavi u Osnovnoj školi “Eljena Đika” imao ogromne probleme u vidu komunikacije, zbog čega mu je onemogućeno da nauči da piše i čita.

Nakon što je, po završetku devetog razreda, napustio osnovnu školu, upisao se u srednju školu Resursni centar “Majka Tereza” u Prizrenu. Kaže da mu je to okruženje više pogodovalo, jer je do tada već bio bolje naučio znakovni jezik, pa je tako uspeo da stekne više prijatelja i nauči zanat, iako mu je učenje i dalje padalo teško, s obzirom na to da nastavnici nisu poznavali znakovni jezik.

Armend je uspeo da stekne neko radno iskustvo dok je radio kao pomoćnik u prodaji u prodavnici odeće svog ujaka, nakon čega je radio na projektu kojim je na Kosovu upravljala Češka Republika. Kada su mu ponudili posao u Udruženju gluvih Kosova, kaže da nije mogao da odbije.

Armendov život umnogome liči na ono kako žive mnogi mladi na Kosovu. U Vranjevcu (Kodra e Trimave), komšiluku u kom sada živi, njegova ciglana kuća bez fasade nalazi se u uličici u kojoj se jedna kuća nadovezuje na drugu, baš kao što je slučaj i sa samim stanovnicima tog naselja.

Ipak, ispod pozitivnog spoljašnjeg izgleda, i Armend se svakodnevno suočava sa problemima.

“Moje telo se sastoji iz dva dela. S jedne strane, moram da se povežem sa svojim rođacima, koji svi čuju i govore, dok drugi deo moga tela pripada zajednici gluvih”, rekao je on. “Morao sam da povežem i kombinujem ova dva segmenta kako bi mi život bio malo lagodniji.”

Kako članovi njegove porodice znaju tek poneku reč znakovnog jezika, on kaže da koristi gestikulacije da bi opisao predmete u komunikaciji sa svojim rođacima.

Izostanak odgovarajućeg znakovnog jezika takođe predstavlja problem kada je reč o pristupanju javnim uslugama. Armend kaže da je pružanje usluga znakovnog jezika daleko ispod onog neophodnog nivoa i da se na njih čovek ne može osloniti.

“Kako su usluge znakovnog jezika [retko] kada dostupne, stalno nailazim na poteškoće”, kaže Armend. “Živim sa šestoro članova porodice i stalno od njih tražim pomoć kada moram da komuniciram.”

Pristup znakovnom jeziku jeste briga gluvih osoba širom Kosova. Postoji samo 16 licenciranih tumača znakovnog jezika na čitavom Kosovu, koji opslužuju oko 9.500 članova zajednice gluvih, od kojih je 5.000 sasvim izgubilo čulo sluha, dok preostalih 4.500 pati od delimičnog gubitka sluha.

Pružanje ove usluge relativna je novina koja je uvedena tek 2013. godine.

Hajredini kaže da se diskriminacija nad gluvim osobama sprovodi već godinama, jer se one suočavaju sa poteškoćama u komunikaciji, čak i kada su u pitanju osnovne usluge i potrebe. “[Pre 2013.] bilo je slučajeva kada im je ustanovljavana pogrešna medicinska dijagnoza ili kada nisu mogli da ispričaju svoju verziju priče sudiji na sudu usled izostanka tumača”, rekao je.

Život bez sluha

Kako žive gluve osobe na Kosovu?

Arian Lumezi