U ponedeljak, 16. maja, u preševskom Domu kulture – a podovom Dana otpora Roma – postavljena je izložba slika “slikara, pisca, sezonskog radnika”, kako sebe voli opisati Ajvanko Ismailović.

Premda iz Bujanovca, mesta na jugu u neposrednoj blizini Preševa, autor je na izložbu došao iz Ratkova, mesta na severu Srbije, u Vojvodini, gde zajedno sa porodicom i dedom, po kome nosi ime, svake godine odlazi da radi, i gde razmišlja da se preseli. 

Uz Ajvankovu porodicu, svake godine isti put sa juga na sever tokom sezone poljoprivrednih radova prelazi nekoliko desetina Roma. Kažu da je na jugu teško naći posao i da je život nekada neizdrživo težak. Zbog toga deo njih, u koje spada i Ajvankova porodica, razmišlja o preseljenju u Raktovo. Istovremeno, Ratkovo je gradić koji polako nestaje dok njegovi stanovnici odlaze ka zemljama Zapadne Evrope, u potrazi za boljim životom.

Ajvanko Ismailović, umetnik iz Bujanovca i sezonski radnik u Ratkovu. Foto: Dejan Kožul.

Priča porodice Ismailović samo je jedna od mnogih o unutrašnjim migracijama u Srbiji. Ono što je čini drugačijom jeste umetnost Ajvanka mlađeg.

Prvo putovanje u Ratkovo

Ajvanko mlađi je na sever prvi put otišao sa dedom Ajvankom i još tridesetak ljudi iz Bujanovca, pre pet godina, u proleće – tokom sezone sađenja paprika i branja jagoda. Ostali su više od mesec dana tokom kojih su teško radili. Deda Ajvanko se seća da je nakon te prve berbe jagoda upitao vlasnike gazdinstva ima li posla da ostane do jeseni. Dobio je potvrdan odgovor i odlučio da se zajedno sa porodicom zadrži još par meseci u Ratkovu, dok su ostali Bujanovčani otišli nazad na jug. Otada do danas, deo godine provode na severu, a deo na jugu.

“Evo, pet godina sam u Ratkovu. Svake godine sve više radnika dolazi i traži posao. Sad ih već bude 70, 80… i više”, priča deda Ajvanko i dodaje da posla ima tokom čitave godine, toliko da se dešava da nema vremena da idu kući u Bujanovac. Ove godine on i njegova porodica planiraju ostati barem do oktobra. A možda i duže.

Među onima koji dolaze redovno u Ratkovo nalazi se i Boško. On dolazi sa suprugom koja je bila u prvoj grupi sezonskih radnika 2017. godine. “Kad sam ostao bez posla kod jednog Albanca u Bujanovcu, gde sam za dnevnicu vozio kombi sa stokom, došao sam kod supruge u Ratkovo, i tako smo počeli da radimo oboje”, priča Boško žaleći se kako na jugu “nema nikakvog posla, nema firmi, nema ničega”, dok u Ratkovu “može da se živi”. 

I deda Ajvanko kaže da je težak život na jugu Srbije. Posao je tražio i u inostranstvu. Pokušao je u Švajcarskoj, Nemačkoj, radio na crno, ali nije bilo mogućnosti da ostane, “a treba prehraniti deset članova porodice”. Danas, u 67. godini života, razmišlja da uzme kuću u Ratkovu, preseli se i napusti Bujanovac. Kuću bi mogao kupiti uz pomoć donacije Vlade Srbije u iznosu oko 10.000 evra. Donacija je bespovratna, a namenjena je za kupovinu kuće u ruralnom području kakvo je i Ratkovo, gde – kao i u mnogim vojvođanskim selima – ima sve više praznih kuća zbog masovnog odlaska ljudi. 

“Imamo slobodu, imamo sad i posao u Vojvodini. Meni je ovde lepo jer mi je porodica na sigurnom. Radimo svuda i zadovoljni smo”,  ističe deda Ajvanko. 

I Boško razmišlja slično. U Bujanovcu su mu već sin, snaja i četvoro unučadi. 

“Unučići idu u školu, moj sin radi privatno na građevini, privremeno, ima neki dečji dodatak za decu što idu u školu i neku malu socijalu”, kaže Boško, dodajući kako bi napustio Bujanovac, gde od desetoro članova porodice nijedan ne radi. “Jedan moj sin prima 12.000 dinara, drugi 6.000. Od toga ne mogu da platim ni struju, a gde da preživimo.”  

Boško priča o životu u Ratkovu i kaže kako tokom sezone ima dovoljno posla tako da mogu uštedeti i preživeti period između dve sezone – od novembra do marta. “Nemamo ništa dole. I tako živimo, guramo ovaj, što kaže, sirotinjski život“, priča Boško.  

Ipak dodaje i da mu nedostaje Bujanovac, gde je cela porodica rođena i živela godinama, ali život ga vuče na drugu stranu zemlje. 

Nostalgija za jugom

Ajvanko mlađi o Bujanovcu priča sa puno nostalgije. 

“Nas je deda vodio na autobusku stanicu u Bujanovcu na točeni sladoled. Jeli smo sladoled i gledali autobuse koji dolaze i odlaze”, priseća se i dodaje kako te draži više nema. “Neko je kupio autobusku stanicu i sad kad prolazim žao mi je. Generacije su tu odrasle. Toliko uspomena imam na toj stanici”, govori Ajvanko mlađi koji se ne miri sa tim promenama. 

Uspomene na Bujanovac iz detinjstva Ajvanko čuva u svojoj umetnosti. Nekad kroz poeziju, nekad kroz prozu, nekad slikarstvo. U martu ove godine je promovisao i svoj prvi roman, “Vrtlog strasti”. Time je postao prvi Rom iz Bujanovca ikada koji je napisao roman o životu zajednice u Bujanovcu. 

U romanu Ajvanko kroz Amila, glavnog junaka, opisuje Bujanovac danas, ali i piše šta bi moglo biti sutra, te o životu i običajima Roma, o migracijama i traumama koje preživljava običan čovek. 

“Nikad pre nisam pisao nešto tako dugačko. Ali sam osetio potrebu da probam i ovo”, kaže Ajvanko mlađi, dodajući da se do sada plašio da na papir prenese sve emocije koje ima o svom rodnom mestu.

Meštani Ratkova podržavaju Ajvanka i dolazak sezonskih radnika u njihovo mesto. Photo: Dejan Kožul.

Priča i da mu je uzor bio Meti Kamberi, mladi Rom iz Niša koji je u romanu “Grad bola” opisao svoj put od deteta sa ulice do pisca. “Čitajući Metijevu knjigu, osetio sam da imam to u sebi, i rekao sebi da ako može on mogu i ja. Dao mi je hrabrosti da krenem u nešto ozbiljnije”, objašnjava Ajvanko mlađi. 

Podršku i razumevanje je dobio i u porodici. Deda Ajvanko ističe da je ponosan na unuka koji “lepo piše” i da je srećan jer piše o Bujanovcu. Kaže i da, zbog toga što radi u Bujanovcu, svi vole njegovog unuka.  

“Kad smo ga upisali u školu, koliko sam mogao, ja sam ga pomagao da ide dalje. Nismo imali mogućnosti da ide na fakultet, a hteo sam da ide u Sremsku Mitrovicu da bude policajac. Bio je odličan đak, par puta nagrađen od predsednika Bujanovca”, priča deda Ajvanko. 

Dobrodošlica u Ratkovu

Ajvanko mlađi nema afiniteta da upisuje fakultet. Kaže da mu se ne da. Završio je ekonomsku srednju školu, i misli da mu fakultet neće pomoći da bude bolji pisac i slikar, a to je ono što želi. 

Mladih je u Ratkovu sve manje, a i ako ih ima – po završenoj srednjoj školi idu dalje ili u potrazi za poslovima ili daljim školovanjem. Ajvanko mlađi pak kaže da mu je lepo na severu. 

“Meni je sad ovde lepo, svuda smo dobrodošli, iako smo se pitali kako će nas ljudi prihvatiti. Tu mi je porodica, moja okolina, moji ljudi. Imam sa kim da pričam, da podelim ono što imam u sebi. Sve u svemu je dobro”, kaže. 

Ajvanka mlađeg i porodicu već znaju u Ratkovu, mestu gde živi dosta ljudi koji su migrirali iz drugih delova Srbije ili iz BiH. Dok šeta ulicama, Ajvanku prilaze meštani i čestitaju na objavljenoj knjizi. Nekima pokloni primerak. 

Do dolaska Roma sa juga, među kojima je i puno mladih i dece, grad je odumirao i polako se praznio. Sada se atmosfera menja.  

Iako za sada ostaje u Ratkovu, Ajvanko mlađi kaže da nikada neće napustiti Bujanovac. Mada, kaže da je budućnost teško predvideti. Ako bude morao, ostaće povezan barem kroz svoju umetnost. 

“Previše volim Bujanovac i sve što se nalazi u Bujanovcu. Ali, nema posla i nemaš od čega da živiš”, kaže i dodaje kako je dolazak u Vojvodinu i Ratkovo bio težak, posebno prve godine. “Sad je drugačije. Ali ja i danas osećam potrebu da se vratim u Bujanovac, jer me toliko taj grad inspiriše.“ 

Ipak, inspiraciju nalazi i u Vojvodini, posebno za slikanje. “Razmišljam da prva velika izložba mojih slika bude u Bujanovcu. Nadam se da će se to ostvariti ove godine. A nakon Bujanovca, ovde u Vojvodini”, nada se Ajvanko mlađi. 

Naslovna fotografija: Dejan Kožul