“Nek ti je sa srećom u tuđini”
Tri generacije u potrazi za domom.
Ispod možete pronaći verziju članka sa glasovnim čitanjem.
“Nek ti je sa srećom u tuđini”, rekao je deda Zenun svom sinu, mom ujaku, u gradu Augsburgu u Nemačkoj, 1990. godine. “Ostaću u Nemačkoj dok se situacija ne popravi”, rekao je ujak, koji je i posle 30 godina još uvek ovde, u Nemačkoj. Deda je svom sinu poželeo sreću u iskustvu koje je i sam započeo još ranih ‘70-ih.
Tada je u Nemačku otišao i Adem, deda s očeve strane. Obojica, i Zenun i Adem, bili su gastarbajteri, ili gostujući radnici, koji su došli u Nemačku da pomognu njenoj ekonomiji u oporavku posle posledica Drugog svetskog rata.
Obojica rodom iz Dečana, u proleće su krenuli prema Nemačkoj sa železničke stanice u Kosovskoj Mitrovici, vozom poznatim kao “Akropolis”. Put ih je vodio iz Kosovske Mitrovice preko Beograda u Srbiji, pa preko Ljubljane u Sloveniji, do perona broj 11 na železničkoj stanici u Minhenu.
Kad su stigli, na peronu ih je čekala nemačka policija, pričao mi je deda Zenun. Sa perona su ih, zajedno sa drugim radnicima i radnicama koji/e su stigli/e iz zemalja bivše Jugoslavije, Italije, Turske i Grčke, odveli direktno u podrum ispod stepenica koje vode do perona. Zenun i Adem postali su dvojica od skoro 14 miliona gostujućih radnika i radnica koji su otišli u Zapadnu Nemačku u različitim vremenskim periodima između 1955. i 1973. godine.
Prozivali su ih imenom jednog po jednog zajedno sa mestom gde će raditi. Tako su prozvali i Zenuna i Adema. Odlučeno je da će Zenun raditi u gradu Augsburgu, na jugu Nemačke, a Adem u gradu Braunšvajgu, na severu.
Danas, u podrumu nema mnogo sećanja na prošlost. Tu su toaleti stanice, koji smrde. Iznad se nalazi mali lokal američkog lanca kafića zvanog Starbucks. Na zidu, kao znak prošlosti, mala ploča, delo turske umetnice Gülcan Turne, podseća na dolazak turske krojačice Sümer Tan u Nemačku kao gostujuće radnice. Na ploči, tekst počinje naslovom “Kartoffel. Ich liebe dich” (Krompiru. Volim te), što su bile jedine reči koje je Tan znala na nemačkom.
Pored male ploče, senka prošlosti perona oličena je u kontrolama koje vrši nemačka policija, posebno nad osobama koje po njihovom mišljenju izgledaju kao stranci — cela moja porodica, tačnije muškarci, prošli su te kontrole.
Na peronu 11, započele su i neprestane rasprave o pripadnosti. Ona su počinjala pitanjem: gde je bolje, tu ili tamo? Pitanje koje je pratilo moje dede i roditelje, i pitanje koje danas prati mene.
Dede i bake
Život u Nemačkoj nije bio nimalo lak. Kada sam pitala dedu Zenuna o njegovim sećanjima, bila su vrlo jasna. Pamtio je svaki trenutak, svaki miris i svaki razgovor: “Koliko je teško bilo na početku. Slali su nas da živimo u malim barakama. Bilo nas je desetoro. Mesto je bilo veoma prljavo.” Seća se i da su uslovi rada bili veoma teški i da su njihove žalbe nailazile na odbijanje. “Radili smo i na -20 °C”, pričao mi je. “Kada sam se žalio, direktor mi je rekao ‘ili radi ili idi kući’.” I Adem i Zenun su radili u građevinarstvu, sektoru u kojem i danas, 2024. godine, radi mnogo Albanaca sa Kosova u dijaspori.
Zenunova nemačka viza i slika iz pasoša s kojim je putovao za Nemačku. Fotografije iz arhiva Serafine Ferizaj.
Nije samo u Nemačkoj bilo teško. Baka sa očeve strane i Ademova supruga Ajmon ostala je sama u selu Streoc kod Dečana još ranih ‘70-ih. Sama je odgajala petoro dece, brinula se o zemljištu u selu — sve to u jednom izrazito patrijarhalnom društvu.
Kada se prisećala tih godina, nije mi pričala o svojim teškoćama. Samo mi je rekla: “Nisam bila jedina, puno je muškaraca otišlo za Nemačku, ne samo Adem.” Fotografije iz poslednjih 70 godina čuva u jednoj torbi. Tamo sam videla mnoge slike dede Adema u Braunšvajgu. Taj deo istorije sam gledala iz njegove perspektive.
Na svakoj fotografiji, bio je obučen u odelo, sa urednom frizurom, odlučnog izraza na licu, vrlo retko gledajući u kameru. Na poleđini fotografija stoje datum i mesto. Na jednom natpisu koji mi se urezao u pamćenje pisalo je: “Fotografisano u Nemačkoj kao uspomena na ovu daleku zemlju”. Beleške na fotografijama govorile su mi nešto o njegovim tadašnjim mislima. Pokazivale su mi da moje ubeđenje da samo moja generacija poznaje osećaj gubitka identiteta nije tačno. Iznad svega, te beleške su mi govorile o njegovoj čežnji za porodicom.
Adem, uvek elegantno obučen, ostavljao je beleške uz svaku svoju fotografiju. Fotografije iz arhiva Serafine Ferizaj.
U međuvremenu, majka moje majke, Hata, Zenunova supruga, otišla je u Nemačku 1972. godine, dve godine posle dede. Na Kosovu su ostali moja majka i njena tri mlađa brata. Tako je moja majka, sa svojih šest godina, preuzela ulogu majke i starala se o svojoj braći. Ona i braća živeli su sa svojom bakom, mojom prabakom, u selu Istinić kod Dečana.
Roditelje je viđala samo dva puta godišnje, tokom praznika. Zimi su dolazili na Kosovo, kada bi deda Zenun za Božić uzeo godišnji odmor. U jednom od retkih momenata, kada bi mi pričala o svojim doživljajima iz tog perioda, majka mi je rekla da kada bi pao sneg, bio je to znak da će roditelji uskoro doći na Kosovo. Svaki dan ih je čekala kraj prozora. Leti bi ih posećivala u Nemačkoj, za razliku od moje generacije, koja letnje odmore provodi na Kosovu.
Iz tog perioda pamte se i pokloni koje su bake i dede donosili iz Nemačke — tradicija koja se nastavlja i danas u mojoj generaciji. Zenun je jednom doneo Polaroid fotoaparat i računar, nešto što se veoma retko viđalo u selima u ono vreme. Kada je srpska milicija upala u kuću bake i dede u januaru 1998. godine da traži mog ujaka, koji je bio aktivno uključen u borbu za oslobođenje Kosova, oduzeli su im računar i fotoaparat. Fotografije napravljene Polaroidom pronašli smo u dvorištu kuće tek posle rata.
Adem je takođe donosio poklone. Još kruži priča o skupom kaputu koji je bio doneo baki, a koji bi danas vredeo pravo bogatstvo.
Oboje su donosili još nešto — hranu i kasete sa Kosova. Prizvuk albanskog jezika i svakodnevnica o kojoj se pevalo i pričalo tada, ublažavali su čežnju za domom. Donosili su i filmove poput “Dheu i tokës sonë” i muziku Sabrija Fejzullahua, Sinana Vllasaliua i Adeline Ismajli.
Uz te kasete i ja sam naučila albanski.
Adem pre puta u Nemačku (levo) i Adem sa Ajmonom (desno), koja nosi mantil koji joj je poklonio iz Nemačke. Fotografije iz arhiva Serafine Ferizaj.
Moji roditelji
Zenun i Hata imaju priču koja se retko čuje — oboje su bili u Nemačkoj dok su im deca bila na Kosovu. U međuvremenu, stalno su se trudili da dovedu decu u Nemačku kako bi imala bolji i sigurniji život. Moja majka je uporno odbijala. Pre nego što je postala studentkinja, deda je pokušavao da je ubedi u kvalitet nemačkog obrazovnog sistema, ali se ona ipak upisala na Ekonomski fakultet u Prištini. Čak i kada se situacija zaoštrila, za vreme studentskih demonstracija 1981. godine, kada su studenti zahtevali da Kosovo dobije jednak ustavni status kao i ostale republike Jugoslavije, ona nije otišla.
“Mrzela sam Nemačku”, rekla mi je majka. Odrasla je sa osećajem čežnje i vrlo rano je osetila bol udaljenosti od porodice zbog migracije. Tako je dugo trajala ta odvojenost, da su Hata i Zenun postali stranci čak i u svom rodnom mestu. Kada sam ga pitala da li su ljudi u selu pričali o dijaspori kao danas, deda mi je odgovorio: “Naravno, kako da ne, govorili su nam: ‘Evo ovih iz Nemačke’”. Kao da je hteo da mi stavi do znanja koliko im je bilo teško, iako su to znali samo oni i niko drugi.
Kako se situacija na Kosovu pogoršavala, 1993. godine, majka je konačno došla u Nemačku. Tih godina, jedno po jedno, deca Zenuna i Hate su se preselila. Danas svi žive u različitim gradovima Nemačke i Austrije.
Deda Adem, s druge strane, vratio se u svoj Streoc 1979. godine, sedam godina nakon što je otišao u Nemačku. Ali, devedesete su ga ponovo vratile u Nemačku. U proleće 1999. godine, Adem, Ajmon i cela porodica, osim mog oca koji je otišao u Nemačku 1993. godine, postali su izbeglice u zemlji čijem je ekonomskom oporavku doprineo i sam Adem. Za njih je to bio prvi put posle mnogo vremena da se cela porodica nađe na okupu. U to vreme, živeli su u našoj kući.
Posle rata, neki članovi porodice su se vratili na Kosovo i započeli novi život. Nemačke vlasti su vratile Adema i Ajmon na Kosovo, gde i danas žive. Njihova tri sina ostala su u Nemačkoj i nastavila da šalju pomoć široj porodici na Kosovu.
U međuvremenu, Zenun i Hata žive između Miliševca na Kosovu i Augsburga u Nemačkoj. Proleće i leto provode u Miliševcu, na Dukađinskim planinama, a jesen i zimu u Augsburgu u Nemačkoj.
Iako su proveli mnogo godina u Nemačkoj, ona nikada nije postala njihov dom.
Ni moji roditelji se nisu vratili na Kosovo. Pre nego što su došli u Nemačku, već su bili vereni, a u Nemačkoj su se venčali. Danas žive u gradu kojem je deda Adem pomogao da se oporavi — u Braunšvajgu. Uvek ih prati rečenica koju je moja majka jednom rekla jednoj rođaki na kraju našeg letnjeg odmora na Kosovu: “Da li zaista vredi čitav život provesti lutajući po svetu sa koferima?”
Ja
Kada sam bila dete, nisam razumela zašto se moji roditelji nisu vratili na Kosovo. Majka je zaista mrzela Nemačku, a ja sam se ljutila zbog toga jer je mrzela zemlju u kojoj sam rođena. Želela sam da se vratim, želela sam da idem kod svoje bake i dede, Ajmon i Adema. Kada bih izrazila tu želju tokom letnjih raspusta, drugari i drugarice na Kosovu bi se čudili/e — oni/e su mesecima morali/e da čekaju na vizu da bi mogli putovati u zemlju u kojoj sam rođena. U međuvremenu, deca u Nemačkoj su me isključivala zbog mog porekla. “Idi na Kosovo i ne vraćaj se”, bio je jedan od komentara koje bi mi upućivala.
O svojoj porodičnoj istoriji nisam mogla da se informišem ni na jednom jeziku, ni na albanskom ni na nemačkom. Sve do danas, nisam volela da se prisećam svojih tinejdžerskih godina — osećala sam se veoma usamljeno. Bila sam ljubomorna na roditelje, koji su odrasli bez krize identiteta i čak sam se ljutila što na mom nemačkom pasošu Kosovo nije naznačeno kao mesto mog rođenja. Zavidela sam im što su rođeni na Kosovu i njihovoj mogućnosti da jasno odgovore na pitanje o svom mestu rođenja, bez potrebe za objašnjavanjem. Mogli su jednostavno da kažu: “Mi smo sa Kosova”.
Njima možda nikad nije postavljeno pitanje: “Kako si naučio/la nemački?”, za razliku od mene koja sam rođena ovde, iako je moja porodica već treća generacija u Nemačkoj, još od 1970. godine.
Ali, kako sam odrastala, shvatila sam da su i moji roditelji i moji dedovi i bake doživeli krizu identiteta. Tek sada sam shvatila da su posle rata moji roditelji pronašli sebi dom koji je potpuno drugačiji od onog u kojem su odrasli. Shvatila sam da je moja pretpostavka bila ne samo pogrešna, već i egoistična. Na kraju krajeva, pozdravi i oproštaji su sastavni deo moje porodične istorije kroz generacije, oni nisu počeli sa mnom.
Za razliku od svojih roditelja, moji roditelji nisu napustili Kosovo iz ekonomskih razloga. Nisu otišli svojevoljno i u miru. Njihovi životi su bili u opasnosti i to sam uvidela dok sam pokušavala da pratim vesti, slušajući o delićima njihovog aktivizma i učešću u protestima 1989-1990. godine. Majka mi je pričala kako su tenkovi stigli do studentskog doma gde je tada boravila.
Ironija je u tome što majka te godine opisuje kao najsrećnije u svom životu jer je ta “loša faza”, kako je zove, počela kada je pratila mog oca do autobusa koji ga je odveo u Nemačku 1993. godine. Tako sam uspela da shvatim odakle potiče njihov strah svaki put kada bismo moj brat i ja razgovarali na nemačkom. Otac bi strogo uzvratio: “Govorite albanski”. Danas sam zahvalna ocu, jer sam sada potpuno svesna bogatstva vladanja drugim jezikom i dubokog poznavanja druge kulture.
Jasno mi je da sam nekada želela da pobegnem od svojih korena, da budem kao druge devojke u Nemačkoj, da budem deo njih. Često sam se pitala gde ću pronaći svoj dom: na Kosovu ili u Nemačkoj.
Ali, uvek sam se i svaki put vraćala na svoju goru u našem selu, na Streočku planinu. Danas mogu da razumem zašto su letovanja mojih roditelja još uvek vezana za Kosovo, iako sa nemačkim pasošem mogu da putuju bilo gde u svetu. Za razliku od tada, danas više ne moraju da brinu da će bez ikakvog razloga biti odvedeni u policijsku stanicu i nestati bez traga. Danas mogu da uživaju u slobodnom Kosovu, nešto što tada nisu poznavali, ali su sanjali i za tim čezneli kada su bili mladi.
Danas posećujem Kosovo u proleće i jesen, kada je još uvek toplo. Vraćam se i tražim tragove — tražim mesto pored autobuske stanice, fotografišem zidove starih kuća, gledam starije žene sa belim maramama, slušam starije muškarce kako uz čifteliju (dvožični instrument) pevaju stare pesme.
Želim da zabeležim sve što govori o vremenu mojih roditelja, mojih dedova i baki. Želim da bakama i dedama vratim njihovu individualnost, specifičnost, priču koja im je oduzeta kada su stigli u Nemačku. Oni su u očima drugih bili samo još jedna homogena grupa. Malo se o njima priča čak i na Kosovu. O njihovim ličnim pričama. O njihovom dostojanstvu izgubljenom na peronu 11.
Jedan deo mene su roditelji ipak ostavili na autobuskoj stanici te 1993. godine, čak i pre nego što sam se rodila. Ne znam šta tačno, ali moraću da pronađem.
O autoru:
Serafina Ferizaj je rođena u Braunšvajgu u Nemačkoj. Završila je osnovne studije germanistike i prava, kao i master studije komunikacijskih i lingvističkih nauka. Radila je kao nezavisna novinarka za dnevni list Süddeutsche Zeitung, a trenutno se bavi marketingom.
