Godinu 2020., koja polako odlazi, pamtićemo po pandemiji, kao i po bezbrojnim ličnim problemima i sukobima koje smo proživeli zbog toga što su nam silom nametnute mere uskratile neke slobode. 

Međutim, buntovnici/ce iz regiona ni u ovim teškim vremenima nisu stajali po strani.

Nisu odustali/e od protesta, od toga da javno govore o problemima, od pravnih bitaka, ali ni ostalih oblika praktikovanja demokratije i borbe za prava i slobode svih ljudi. Neustrašivo su preispitivali/e odluke vlastodržaca, zahtevajući polaganje računa i, pre svega, promene.

Da bismo saznali šta motiviše građane i građanke širom regiona da preuzmu kormilo u borbi protiv raznih nepravdi, K2.0 je stupilo u kontakt sa šestero buntovnika/ca koji žive oko nas, i nepokolebljivo se protive brojnim apsurdnim životnim situacijama na Balkanu. I još se bore, često uprkos svemu, suočavajući se sa pretnjama i zlostavljanjima. 

Svakako da nisu jedini buntovnici/e vredni/e pomena, jer razloga za pobunu ima napretek. 

Doroti Pačkova je ekspertkinja rodnih studija koje predaje na Američkom koledžu u Skoplju, te je predsednica građanske organizacije Edna može!, prve i jedine u Severnoj Makedoniji koja se bavi zaštitom prava samohranih majki i poboljšanjem njihovog statusa. Intervju smo radili poštujući sve preporuke za zaštitu od kovida 19.

Doroti Pačkova neumorna je braniteljka ljudskih prava, koja se fokusira na prava samohranih roditelja u Severnoj Makedoniji. Foto: Privatna arhiva D.P.

K2.0: Koji problemi muče samohrane roditelje u Severnoj Makedoniji i koliko se to menjalo sa godinama, od početka vašeg delovanja? 

Doroti Pačkova: Građansku organizaciju “Edna može!” (Jedna može!) pokrenule su samohrane majke okupljajući se u grasrut pokretu, bez namere da formalizujemo naš rad. Ali, uvidevši ozbiljan problem u nepostojanju sistematskih rešenja, zakonskih regulativa, ili bilo kakvih mera i politika koje se odnose na našu ciljnu grupu, shvatile smo da kao neformalna grupa ništa ne možemo postići, nikakve promene za koje se zalažemo. 

Teško je bilo ući u institucije, doći do ljudi koji su bili na poziciji moći i odlučivanja. Sva vrata su nam bila zatvorena. Zbog toga smo odlučile da budemo deo sistema koji želimo da promenimo, i da od grasrut grupe postanemo ekspertska građanska organizacija za rodnu ravnopravnost i jednake mogućnosti. 

Cilj našeg delovanja je unapređenje statusa devojaka i žena iz višestruko marginalizovanih grupa. Ipak, fokus je ostao na samohranosti. 

Kada smo počele, ništa nismo imale. Postavile smo temelje funkcionisanja, pravile analize, počele da odlazimo u studijske posete drugim zemljama, da upoređujemo njihove zakone sa našim, a sve kako bismo videle koji su nedostaci i zašto je naša ciljna grupa u tako očajno lošem stanju. 

Glavni problem je bio i ostao ignorancija države, neobuhvaćenost, nepostojanje solidarnosti i empatije onih koji donose odluke. Primetno je i nepostojanje stručnih lica koja rade i istražuju na ovu temu. Zbog toga smo se mi specijalizovale, i akademski i praktično, kroz rad na terenu. 

Mislim da danas nema nekog ko nas ne poznaje kao organizaciju. Nema žene, samohrane majke, u ovoj državi koja nam se nije javila ako joj je došlo svega preko glave. Sve koje smo oko ove organizacije, svima nam je svega preko glave ― i od ove nenormalnosti i od normalizovanja nenormalnosti.

Problem nam je bio mobilizacija članstva na početku, jer je naša ciljna grupa na više načina izneverena, i privatno, i javno, i institucionalno. Ne postoji podrška sistema, društva, okoline. No, sada brojimo članstvo od više od pet hiljada žena, i stalno se javljaju nove. 

Dobra strana je to što poslednjih godina imamo podršku međunarodnih tela za rodnu ravnopravnost i ljudska prava, tako da sada imamo i sedam zaposlenica. U početku nismo imale tu podršku i borile smo se na mišiće. Porasle smo na različite načine da bismo bile pokretačice promena na kojima radimo.  

Šta ste konkretno uspele promeniti svojim delovanjem do sada? 

Prvi problem je bio što nismo imale pravo glasa, pravo da kažemo šta mislimo, pravo da targetiramo problem, da kažemo da je sve ovo nenormalno. Htele smo promeniti nivo učešća žena iz naše ciljne grupe u donošenju odluka. 

Na početku je saradnja bila na nivou paravana. Zvali su nas u parlament i vladu, u jedinice lokalne samouprave, ali samo da ne budemo glasne. Jer pozvane smo i onda ne treba da se bunimo. Sada je učešće malo drugačije. Pozivaju nas u Sobranje [makedonska skupština], gde se donose odluke. Imamo pravo da odlučujemo, da reagujemo. Kako raste naša organizacija, naša ekspertiza, tako rastu i uticaj i pristup resursima za našu ciljnu grupu. 

Koje ste probleme dosad konkretno rešile? 

Do 2014. nije bilo nikakvih mera za samohrane roditelje. Danas smo uspele da se izborimo i nešto promenimo. 

Na primer: u vrtićima smo uspele da dobijemo besplatan upis za decu samohranih roditelja koji primaju ispodprosečnu platu. Taj tip podrške je vrlo značajan, posebno u periodu kada dosta žena postaju samohrane majke, a to je dok su im deca vrlo mala. To je najteži period, jer je mnogima tada onemogućeno da izađu na tržište rada. To je mera koja postoji od 2017. godine.

Iste godine smo uspele na teritoriji Opštine Centar (Skoplje) napraviti pilot istraživanje, izaći na teren i stupiti u kontakt sa predsednicom Opštine. Rezultat su dogovori koji oslobađaju samohrane roditelje od plaćanja usluga prehrane tokom nastave, kao i vanškolskih aktivnosti za vreme školskog dana. Dakle, učenje stranih jezika, sport… Svi ti troškovi su oko 200 evra mesečno. Sada samohrani roditelji uštede nekih 100 evra svaki mesec. 

Cilj nam je da istu meru uvedemo u sve skopske opštine, ali i na nacionalnom nivou. 

Dobili smo i povlastice za plaćanja za svu decu samohranih roditelja pri upisu na fakultet. Ako jedna školska godina košta 2.000 evra, naša deca plaćaju 1.000 evra. Zbog toga što je jedan izvor prihoda, jedan izvor sredstava, logično je da može pola da se plati. 

Naš cilj nije da budemo u istom košu sa ostalim socijalnim grupama, već naprotiv. Želimo da se individualizuje pristup zbog različite porodične strukture. Dobro je što naše žene mogu da koriste mere iz socijalne zaštite, postojeću novčanu pomoć koja važi do trogodišnjeg uzrasta deteta, i ima različitih kvota. 

Ako jedna žena iz “obične” porodice treba da ispuni određene uslove da bi koristila socijalnu ili postojanu novčanu pomoć, ili garantovanu minimalnu, samohrana majka ima olakšavajuće uslove da bi došla do te novčane pomoći. To je rezultat naših zalaganja. 

Tim organizacije Edna može! nije prestao delovanje ni tokom pandemije, pomažući svojim članovima kojima je pomoć potrebna, ali i zalažući se za njihova prava. Foto: Privatna arhiva D.P.

Isto tako, dečji dodatak, školski dodatak, roditeljski dodatak, sve se te stvari računaju pod drugim mehanizmom da bi centri za socijalni rad mogli da odrede da li naše žene mogu da koriste te mere ili ne. 

Lepo je to što smo dobili novi koeficijent za proračun određivanja relevantnosti mera koje jednoroditeljske porodice mogu da koriste. Pre toga su nas računali kao da smo deo bilo koje veće zajednice u kojoj žive samohrane majke, jer veliki broj žena i živi u zajednici sa svojim roditeljima, babama, dedama i/ili šire familije. Oni uzimaju u obzir primanja cele porodice u kojoj živi. To je bilo jedno ludilo koje smo uspeli da preživimo. Da sada kažu da ga ponovo preživljavamo, rekla bih ne, ne mogu. 

Želim da kažem da su generalna zalaganja išla prema pokretanju sa mrtve tačke i da sada intenzivno radimo na funkcionalnosti mera koje nas se tiču. Sledeći korak je da ih usavršimo da bi obuhvatile veći deo populacije u našoj ciljnoj grupi. 

Osim što imate institucionalni problem, imate li problem i sa druge strane, sa ženama? Na početku ste rekli da je bilo otpora, nepoverenja. Kakav je sada odnos samohranih majki prema vama, prema državi i prema vlastitom statusu? 

Mislim da još imamo puno posla u ovaj oblasti, pogotovo u ovom stanju sa kovidom 19. Na početku smo bile totalno frapirane i mislile smo da će brzo proći, ali ne prolazi tako lako kao što smo se nadale. Morale smo da razvijemo mehanizme za prilagođavanje. 

No, žene su se samomotivisale ― nažalost, putem muke. Prethodno nam je došlo preko glave. 

Kod nas u kancelariji, sa podrškom koju smo dobile i zbog toga što smo preuzele radikalne korake na početku kovidovske situacije i karantina oreći celu državu. Bile smo u svim selima i gradovima. 

Doslovno smo nosile pakete hrane, higijenske preparate, vitamine, suplemente da bi žene preživele taj period dvonedeljne izolacije u kući, zatvorene sa decom. Dobro je bilo što smo sve to javno objavljivale, pa je poverenje žena u našu organizaciju poraslo, i one su se sve više hrabrile da govore, još ljuće na državu, što je dobro. 

Dobro je da smo ljute. Ne možemo da prihvatamo za normalno to što nije normalno, što je kršenje osnovnih ljudskih prava. Srećna sam kada nas nepravde ljute. To mi je znak da smo žive i željne dostojanstvenog života, da još verujemo da je bolje društvo moguće. Sada u kancelariji imamo više ekspertkinja i svaka može da gura svoju ekspertizu, i to nas vodi prema ostvarivanju organizacijskih ciljeva. 

Šta je korona izvukla na površinu? Šta ste možda znali ili otkrili kao problem? Nešto čega društvo nije bilo svesno, guralo pod tepih, a korona je to iznela u javnost? 

Na primer, naša ciljna grupa je podložna kontinuiranom svakodnevnom riziku u uobičajenom stanju. U kriznom stanju kao što je ovo, transparentnije se vide svi problemi, svi nedostaci situacije u kojoj pokušavaš normalno da funkcionišeš. 

Imali smo problem sa zapošljavanjem i izlaskom na tržište rada zbog nedovoljne mogućnosti zbrinjavanja dece u javnim ustanovama, predškolskim i školskim, zbog nepostojanja dnevnih centara. Sada, u koronskoj krizi, još više žena je izgubilo posao. Još je teže balansirati karijeru i privatni život, biti samohrani roditelj za jedno, dvoje ili više dece. Mislim da je naš pritisak na institucije porastao zbog toga što smo jači kao organizacija i kao individualci. 

Edna može! je porasla i zbog povećanog pritiska članstva kakav nismo primećivali do sada. Ranije nas je bilo deset žena koje su išle glavom u zid. Sada imamo članstvo koje uglas govori da nešto nije u redu. 

Dobile smo predloge žena da izađemo na proteste, da uđemo u Sobranje, da nosimo decu u parlament. Nikad nismo bile ovako kreativne kao ciljna grupa. 

Kriza je izvadila i dobre, ali i loše stvari. Dobro je da stvarno postojimo jedna za drugu, u krajnje kriznim stanjima. Iznedrila je dobru stvar, a to je da možemo da praktikujemo solidarnost. 

Ja sam ponosna na moj tim koji nije prestao da radi, da se izlaže riziku za ideologiju koja nas je ujedinila i vodi nas napred. Poštujemo sve preporuke za zaštitu, ali ne prestajemo da se angažujemo. Zbog povećanog broja loših stvari u vanrednom stanju, kod nas se triput povećao obim posla.

Providni i do tačke vrenja postali su siromaštvo, egzistencijalna beda, nemogućnosti i neravnopravnost, problemi na tržištu rada, izostanak podrške zajednice. Iako sam kolekcionarka svetlih stvari, moramo detektovati ono tamno da bismo radile na osvetljavanju. 

Pored svih zalaganja sa naše strane, naišle smo ― i još nailazimo ― na krizu, na otpor prema promenama. Još ima akademski obrazovanih ljudi koji rade u oblasti ljudskih prava, a javno negiraju postojanje različitih potreba za različite kategorije ciljnih grupa. Imali smo, rekla bih, smešan da nije bio tragičan slučaj. Koleginica iz druge organizacije, predstavljajući problem i predlažući rešenja ispred ministarki, negirala je naša zalaganja zbog toga što sebe nije doživljavala kao ciljnu grupu podložnu siromaštvu, naglašavajući da ne postoji tako nešto kao feminizacija siromaštva. Jedna druga ministarka, isto u ključnom trenutku, odbila je da prizna postojanje profesije ‘rodni ekspert’. 

Doroti Pačkova opisuje sebe kao “kolekcionarku svetlih stvari” koje detektuje u mraku. Foto: Privatna arhiva D.P.

Ne želim da nabrajam, treba da izdam biografiju da bi buduće generacije zapamtile, da ne zaboravljaju i da budu zahvalne za mogućnosti iz novog sveta. Zato što smo se mi namučile od neznanja, od parcijalnog poznavanja, od površnosti i banalizovanja ljudskih života. 

U današnjoj omladini vidim agens za promene, vidim nadu u potencijalu. Svetao primer su mi učenici kojima predajem rodne studije i koji umeju da me rasplaču od lepote. I svetao mi je tim Edna može! Nije jednostavno, ali ne predajemo se. 

Ovo mi daje šansu da dišem duboko, puni mi arterije i gura me napred, uprkos svemu. 

Da li još postoji otpor u društvu? Da li se nešto promenilo? Da li su još prisutni taj seksizam i mizoginija koji su bili očigledni? 

Mislim da, kako smo mi ojačale, svi koji su bili protiv nas kao da su oslabili, ili kao da ne žele da idu protiv nas. Ipak mizoginija i seksizam ostaju problematične reference i, nažalost, udaraju tamo gde je najslabije. 

Mi smo, ipak, organizacija koja štiti baš one najslabije i najnezaštićenije. Zbog toga smo otvorili onlajn mogućnost prijavljivanja diskriminacije. Prijava se nalazi na našem veb-sajtu i u svakom trenutku može se upotrebiti, a mi ćemo postupiti u saglasnosti sa Zakonom o sprečavanju i zaštiti od diskriminacije. 

Vlast se promenila i dobili smo novu ministarku rada i socijalne politike. Koliko je ona prethodna bila aktivna i uspela uraditi nešto? Koliko je sadašnja ministarka kooperativna u pogledu vaših problema? 

Prethodna ministarka [Mila Carovska] je nama, najiskrenije, došla kao melem na ranu u odnosu na prethodne vlasti i režim. Omogućila nam je pristup institucijama i ogromne nade smo polagali u nju zbog toga što smo smatrale da imamo ličnost koja je svesna našeg stanja. Ipak, na kraju mandata ministarke, od koje smo previše očekivale, imale smo tek nekoliko tačaka od naših zahteva koje su bile u začetku, ali malo šta je bilo realizovano. Doslovno, to su mravlji koraci. 

A nova ministarka [Jagoda Šahpaska]je prethodno bila u parlamentarnoj grupi za socijalnu politiku i rad. Kad smo organizovale javne rasprave, komunicirale smo sa tom grupom. Ranije je bila otvorena za saradnju, sada joj možda treba vremena da se prilagodi novoj situaciji u koju je ušla, ne znamo da li svesno ili nesvesno. Mi želimo da joj damo još malo vremena, ali mora da radi na našim problemima. 

Treba da zna, kao i svi ostali na poziciji moći, da treba da se nose sa ulogama u kojima su zahvaljujući nama ― građanima. Te pozicije im nose ne samo beneficije, već i odgovornosti od kojih imamo očekivanja i za koje je potreban ozbiljan rad. Ništa više ne tražimo ― jednostavno da rade posao zbog koga su na poziciji.K

Naslovna fotografija: Privatna arhiva Doroti Pačkove.