U maju 2015, sedeo sam u sobi punoj tražilaca azila i nekih nemačkih zvaničnika u centru za azile u Nemačkoj. Tamo sam volontirao kao albansko-nemački prevodilac za centar za azil koji se bavio visokim brojem zahteva kosovskih i albanskih građana. “Recite im da imaju skoro nultu šansu da ovde dobiju azil”, rekao mi je nemački službenik. “Ipak hoćemo da isprobamo svoju sreću”, odgovorili su tražioci azila.

Dok sam prevodio probleme ovih tražilaca azila koji su došli u Nemačku da bi radili, a ne da bi sedeli u centrima za azil, jedan od njih je povikao: “Neću azil, hoću da radim! Prevedite!”

Te godine, Kosovo i Albanija su bile među zemljama čiji građani čine najveći broj tražilaca azila u Nemačkoj — u poređenju sa državama zahvaćenim ratom na Srednjem istoku. Albanija je rangirana odmah posle Sirije, a nakon nje dolazi Kosovo, ostavljajući za sobom Irak i Afganistan u pogledu broja tražilaca azila u to vreme.

Povećani broj tražilaca azila potiče od raznih faktora, uključujući nezaposlenost i manjak perspektive na Balkanu, veliku količinu pogrešnih informacija od krijumčara da bi Albanci mogli da rade u Nemačkoj i činjenicu da je tamošnji sistem azila davao veće mesečne džeparce od prosečnih plata na Kosovu i u Albaniji.

Zaglavljeni između dve stene, mnogi građani Balkana se suočavaju sa izostankom perspektive u svojoj zemlji porekla s jedne strane i kanalima legalne migracije u zemlje Zapada s druge strane. Ovi građani sa Balkana, a posebno oni sa Kosova i iz Albanije, pokušali su da sprovedu jedinu “moguću” strategiju migriranja, naime, onu ilegalnu — tražeći azil. Talas tražilaca azila sa Balkana, iako zabrinjavajuć, nije sam po sebi izazvao veliku diskusiju u javnosti ili vanrednu situaciju u Nemačkoj.

Međutim, pritisak da se pronađe rešenje za tražioce azila sa Balkana postao je urgentniji u avgustu 2015. sa povećanim brojem migranata koji su pristizali u Evropu i sa odlukom Nemačke da otvori granice za one koji su pogođeni ratovima na Srednjem istoku. U poređenju sa tražiocima azila sa Balkana, ova nova izbeglička situacija bila je kao da ste sa vrelog tiganja skočili u vatru.

U okolnostima u kojima je nemačka država prihvatila izbeglice iz rata, tražioci azila sa Balkana koji dolaze iz relativno bezbednih zemalja nisu bili prioritet, već su više opterećivali upravu za azile koja je pokušavala da se izbori sa visokim brojem izbeglica i migranata sa Srednjeg istoka.

Dakle, u Nemačkoj je bilo izbeglica i takozvanih ekonomskih migranata. Ove okolnosti su naterale nemačke kreatore politika da naprave razliku između izbeglica koje beže od rata i migranata koji su u bekstvu od socio-ekonomske situacije u svojoj zemlji porekla; oni su odlučili da, bez obzira na težinu socio-ekonomske situacije u zemlji porekla migranata, to ne može da bude razlog za dobijanje azila. Međutim, ovo nije promenilo činjenicu o tome da tražioci azila budućnost nisu videli u svojim zemljama i često i dalje pokušavaju da migriraju u drugu evropsku zemlju nakon što ih nadležne institucije vrate u balkansku domovinu.

Balkan: bezbedan region bez perspektive

Kada je reč o ovoj nedoumici, nemačke političke partije su se saglasile na jesen 2015. da će balkanske države kategorisati kao ‘bezbedne zemlje’, što bi ubrzalo proces za tražitelje azila iz ovih područja. Kako je nova regulativa uvedena, aplikacije za azil građana sa Balkana trebalo je da se pregledaju po ubrzanoj proceduri, gde bi oni dobijali manje džeparce od države, a ukoliko se zahtev za azil odbije — što se desilo u većini slučajeva — tražiocima azila se ne bi dozvolilo da ponovo uđu u države EU na nekoliko godina.

Istovremeno, tokom 2015, politički spektar je saglasan da treba povećati šanse za zakonito zapošljavanje građana balkanskih zemalja, uz pomoć takozvanog Zapadnobalkanskog pravila (Westbalkanregelung). Prema ovom pravilu, građani sa Balkana mogu da dobiju ugovor od nemačke firme sve dok se nijedan nemački ili građanin EU nije prijavio za isto radno mesto. Na taj način, nemački i tražioci posla iz drugih zemalja EU ne bi trpeli štetu, pa bi tako kompanije koje imaju manjak nekvalifikovane radne snage mogle da se okrenu građanima Balkana.

Zapadnobalkansko pravilo je novina u azilantskoj politici, jer je otvorilo tržište rada nekvalifikovanim radnicima koji nisu morali da imaju kvalifikacije ili znanje jezika. Zakonski način da se migrira u Nemačku je već postojao, većina tražilaca azila sa Balkana bili su ljudi samo sa osnovnim ili srednjoškolskim obrazovanjem, pa je tako tržište otvoreno za nekvalifikovanu radnu snagu, što je bilo ključno za ove ljude, ali i za nemačke biznise u određenim sektorima koji su imali problema da nađu radnike.

Nova regulativa je dovela do toga da 101.000 ugovora o radu dobiju aplikanti sa Balkana, i to od kraja 2015. do septembra 2017, sa 37 odsto njih (37.241) koji su sa Kosova. Većina njih je bila u građevinskoj industriji, zdravstvu i gastronomiji.

Takozvani problem balkanskih azila — gde je bilo više od 33.000 onih koji prvi put tada sa Kosova podnose zahteve za azil Nemačkoj u 2015. — izvršili su pritisak na nemačke kreatore politika da promene azilantsku politiku, kao i migrantsku politiku, u pogledu tražilaca azila kojima fali univerzitetsko obrazovanje. Uz otvaranje tržišta rada krajem 2015, mnogi tražioci azila postali su nemačka radna snaga, dok je prošle godine u Nemačkoj bilo 1.300 manje onih sa Kosova kojima je to prvi put da traže azil.

Međutim, hiljade drugih tražilaca posla i dalje čekaju u redu za zakazivanje termina za vizu u nemačkim ambasadama zemalja Balkana. Prosečno vreme čekanja u Prištini za radnu vizu je duže od 12 meseci, jer ambasada ima ograničen kapacitet. Vreme čekanja je često predugo za poslodavce koji neretko povuku svoju ponudu za ugovor.

U tom kontekstu, vladajuća koalicija u Nemačkoj već diskutuje o novim oblicima prilika za migrante.

Nemački ministar zdravlja Jens Špan (Spahn) je izjavio da teži tome da se zadovolji potreba za dodatnim negovateljima koji bi pokrili manjak ljudi iz ove profesije u Nemačkoj tako što će primiti osoblje sa Balkana, posebno sa Kosova i iz Albanije, što su zemlje za koje smatra da imaju veliki broj kvalifikovanih stručnjaka koji bi mogli da rade u Nemačkoj.

U međuvremenu, nemački ministar za rad Hubertus Hajl (Heil) predložio je da se migrantima ponudi šestomesečna radna viza, tako efikasno eliminišući birokratski problem sa radnim ugovorima i čekanje koje trenutno postoji zbog Zapadnobalkanskog pravila. Uz pomoć ove šeme, tražioci posla moraju sa Kosova da stupe u kontakt sa kompanijom iz Nemačke, a ako dobiju ugovor, često moraju da zatraže od nemačke kompanije da sačeka duže od godinu dana dok ne dobiju odobrenje vize.

Do kraja ove godine se očekuje da će vladajuća koalicija u Nemačkoj usvojiti Zakon o migraciji koji će olakšati migraciju radne snage u Nemačku za određene profesije — međutim, i dalje nije poznato o kojim zvanjima je reč. Svakako da će ovakav zakon imati direktan uticaj na balkanske zemlje, posebno na Kosovo, gde je više od 50 odsto mladih nezaposleno i migracija se smatra najlakšim oblikom ekonomskog preživljavanja i socijalne mobilnosti.

Iako je 2015. bila tužna godina za Kosovo, gde su čitave porodice ilegalno migrirale u Zapadnu Evropu, ovo iseljenje je pokazalo neravnopravnost između Balkana i Zapadne Evrope. Prema stručnjaku za neravnopravnost u prihodima, Branku Milanoviću, “vreme letenja između Beča i Beograda je oko sat vremena, ali je jaz u prihodima između ova dva grada verovatno oko 4 naprema 1. To je isto kao da izgubite 30 odsto svog prihoda svakih 15 minuta”.

Pored neravnopravnosti, 2015. je pokazala kako balkanski građani imaju vrlo slabe šanse da legalno migriraju kako bi se zaposlili u bogatom delu evropskog kontinenta.

Delimično otvaranje nemačkog tržišta rada bila je politika koja je promenila živote stotine hiljada građana Balkana, pretvarajući potrošače prikupljenih poreza u poreske obveznike, jer im je tako omogućeno ono što su dugo tražili — poslovi, a ne azil.

Naslovna fotografija: Besnik Bajrami / K2.0.