Kada je premijer u tehničkom mandatu Albin Kurti 26. oktobra predstavio svoj predloženi kabinet, jedno ime izdvojilo se iz uobičajene rotacije kosovske politike: Sejnur Veshall, romski kandidat nominovan za ministarsku funkciju — onu za regionalni razvoj. Bio je to tihi politički preokret — prvi put da je jedan pripadnik romske zajednice Kosova bio na pragu da uđe u vladu na tom nivou, i tek drugi put u istoriji zemlje da je neko iz tako duboko marginalizovane zajednice nominovan za ministra.

Ipak, simbolika je bila oslabljena okolnostima. Kurtijeva predložena vlada nije uspela da obezbedi dovoljan broj glasova za odobrenje, što otvara neprijatno pitanje: koliko je zapravo bio iskren ovaj gest različitosti u kabinetu za koji se znalo da verovatno neće biti izglasan? Da li je uključivanje Veshalla bilo znak buduće posvećenosti ili tek prolazni pokušaj da se prikaže inkluzivnost u vladi koja verovatno neće opstati? Ostaje neizvesno da li bi sam Kurti — ili Glauk Konjufca, bivši predsednik Skupštine kojeg je Kurti kasnije predložio za premijera u poslednjem pokušaju formiranja vlade — ispunio to obećanje ako bi dobio novu priliku.

Za sada, Elbert Krasniqi iz egipćanske zajednice nastavlja da obavlja funkciju vršioca dužnosti ministra administracije lokalne samouprave — poziciju koja je nekada smatrana važnim korakom Kosova ka inkluziji, barem u smislu predstavništva. Njegovo imenovanje tada je široko pozdravljeno kao dokaz da su glasovi koji su dugo bili isključeni iz sfere moći napokon postali vidljivi unutar političke hijerarhije zemlje.

Od njegovog imenovanja 2021. godine, kada je Samoopredeljenje (VV) započelo svoj mandat, očekivanja su bila visoka, ali umerena. Niko nije verovao da jedan ministar, niti jedan mandat, može izbrisati generacije strukturalne nejednakosti — u stanovanju, zapošljavanju ili pristupu javnom životu. Ti problemi su duboko ukorenjeni i nijedna rekonstrukcija vlade ih ne može rešiti preko noći.

Granice Krasniqijeve pozicije bile su jasne od samog početka. Ministarstvo administracije lokalne samouprave nikada nije bilo zamišljeno kao instrument za društvenu pravdu. To je tehnička institucija, odgovorna za koordinaciju opština, upravljanje budžetima i nadzor lokalne uprave. To je ministarstvo koje se ne bavi direktno nejednakošću niti govori o svakodnevnim borbama marginalizovanih zajednica. Njegova struktura je stvorena za administraciju, a ne za preraspodelu.

To ne znači da ministri iz marginalizovanih zajednica treba da vode samo ministarstva koja se bave društvenim pitanjima. Ali kada neko iz takvog miljea prvi put stigne do tog nivoa, očekivanja neizbežno rastu. Ljudi koji se napokon osećaju zastupljeno nadaju se da će se njihovi problemi čuti i odraziti u nacionalnim odlukama.

U stvarnosti, te nade često udaraju u granice samog položaja. Ministarstvo koje Krasniqi vodi fokusirano je na administraciju, a ne na reforme. Ipak, za mnoge, njegovo imenovanje nosilo je nadu da će vidljivost doneti promenu, da inkluzija više nije samo retorika. Jaz između onoga što funkcija omogućava i onoga što zajednici zaista treba ostaje u središtu kosovske borbe sa predstavništvom.

Ista dilema sada prati i predloženo imenovanje Sejnura Veshalla, mladog romskog aktiviste iz Prizrena i bivšeg zamenika ministra kulture.

Uključivanje kao predstava, a ne politika

Pre nego što je došao na vlast, Albin Kurti je veći deo svoje političke poruke gradio na odbacivanju onoga što je video kao površne oblike uključivanja koje su sprovodile ranije vlade. Često je kritikovao ideju da se samo imenovanjem nekoliko predstavnika manjina može postići istinska jednakost. Na skupovima kojima sam prisustvovao, Kurti je često govorio da je njegova vizija drugačija: “uključivanje ljudi, a ne političara”, osim ako su ti političari zaista sposobni i kompetentni.

Na vlasti, ta granica počela je da se zamagljuje.

Kurtijeva vlada suočila se sa istim iskušenjima koja je nekada kritikovala — da različitost tretira kao pitanje brojki. Jedno ministarstvo ovde, jedno mesto zamenika tamo, imenovanja predstavljena kao napredak. Razlika između predstavljanja i reforme, između identiteta i zasluga, ponovo se gubi.

Iskustvo Sejnura Veshalla pokazuje kako to izgleda u praksi.

Sa 28 godina, Veshall predstavlja novu generaciju romskih profesionalaca koji nastoje da izgrade snažnije prisustvo u javnom životu. Njegova nominacija za ministra za regionalni razvoj ima značaj — i kao izvor ponosa za zajednicu i kao test razumevanja pojma inkluzije u praksi. Ministarstvo za regionalni razvoj nije ministarstvo koje se bavi zagovaranjem. Ono se bavi ekonomskim planiranjem, investicionim programima, regionalnom koordinacijom i partnerskim odnosima sa donatorima, koji oblikuju dugoročni razvoj zemlje. Ta funkcija zahteva administrativne veštine, poznavanje politika i menadžersko iskustvo koje se obično stiče godinama rada u javnoj službi.

Imenovanje nekoga ko je tek na početku karijere na tako zahtevnu poziciju otvara teška pitanja. Ne radi se o tome da li Veshall zaslužuje šansu, već o tome da li je vlada naučila da uravnoteži simboličko predstavništvo sa zahtevima efikasnog upravljanja.

U ranim fazama Kurtijeve vlade, Veshall je služio kao zamenik ministra kulture — bio je jedan od najmlađih članova kabineta i retko romsko lice u nacionalnoj politici. Njegovo imenovanje tada je dočekano kao ohrabrujući korak. Ali ubrzo nakon toga, tiho je smenjen i zamenjen bez ikakvog objašnjenja. Vlada nije dala razlog, a nagađanja su se brzo proširila.

Šta se zapravo dogodilo ostaje nejasno. Ali kada se mlad i vidljiv funkcioner smeni bez objašnjenja, ljudi neizbežno izvlače sopstvene zaključke. I u političkim i u romskim krugovima — gde su mreže male, a vesti se brzo šire — mnogi su verovali da je Veshall izgubio podršku svog partijskog lidera, Erxhana Galushija iz Progresivnog pokreta kosovskih Roma (KRAP). Kako je rekao jedan upućeni sagovornik, “bačen je pod točkove”.

Ovaj slučaj postavlja i šire pitanje: šta ako se isti obrazac ponovi? Ako bi, u budućnosti, aktuelni romski politički lider, Albert Kinolli, odlučio da Veshall — sada član Ujedinjene romske partije Kosova (PRYK), koja je osvojila rezervisano poslaničko mesto zajednice na poslednjim izborima — više ne odgovara partijskom kursu, da li bi vlada ponovo izabrala političku pogodnost umesto profesionalnog integriteta?

Njegova smena bila je više od ličnog neuspeha; pokazala je koliko je krhko zastupanje manjina kada zavisi od odobrenja partije, a ne od učinka. Ako je premijer koji je nekada propovedao da inkluzija mora biti zasnovana na sposobnosti i integritetu spreman da bez objašnjenja smeni kvalifikovanog mladog romskog zamenika ministra — ili kasnije da ga zameni zarad partijskog komfora — kakav kredibilitet ostaje toj moralnoj viziji?

Ovi trenuci osvetljavaju širi problem kosovske politike: nedostatak suštine u predstavništvu. Suviše često sama pozicija postaje dostignuće. Uspeh se meri time ko je dobio mesto, a ne time šta je na njemu uradio. Zajednicama se poručuje: “Sada imamo ministra”, kao da to samo po sebi donosi napredak. Ali zastupanje bez rezultata rađa frustraciju i učvršćuje uverenje da manjine mogu da zauzmu funkciju, ali ne i da utiču na odluke koje bi mogle doprineti razvoju njihovih zajednica.

Da bi kosovska demokratija sazrela, politika prema manjinama mora da prevaziđe samo predstavništvo i preuzme stvarnu odgovornost. Inkluzija ne može da počiva na lojalnosti ili emociji — ona zahteva kompetentnost, odgovornost i rezultate. Manjinske partije trebalo bi da prošire svoj fokus izvan etničkih linija i da oblikuju politike koje se bave zajedničkim prioritetima — zapošljavanjem, obrazovanjem, stanovanjem — povezujući potrebe svojih zajednica sa nacionalnom agendom Kosova. Imenovanja bi trebalo da se zasnivaju na zaslugama, a ne na poslušnosti, jer politička lojalnost bledi, dok poverenje javnosti ostaje.

Kurti se takođe može vratiti principu koji je nekada definisao njegovu poruku: inkluzija ljudi, a ne političara. Prisutnost romskih, aškalijskih i egipćanskih lidera u vladi je korak koji je odavno trebalo preduzeti, ali sama vidljivost nije napredak. Kosovu su potrebne institucije koje sprovode pravičnost i lideri koji upravljaju za sve, shvatajući da jednakost nije ukras, već temelj.

Liderstvo nije privilegija; to je javna služba koja zahteva sposobnost, integritet i poniznost. Pravi test za svaku vladu — uključujući i Kurtijevu — jeste da li će profesionalizam prevagnuti nad političkom pogodnošću. Ako to ne bude slučaj, inkluzija će ostati predstava, a ne politika.

Ipak, nominacija Sejnur Veshalla zaslužuje priznanje — i kao lični uspeh i kao simboličan korak napred za romsku zajednicu. Ali ona takođe podseća da javna funkcija nije nagrada, već odgovornost. Inkluzija će postati stvarna tek kada obavljanje vlasti prestane da bude pitanje pripadnosti, a postane pitanje pretvaranja predstavništva u stvarni napredak.

Naslovna: Majlinda Hoxha / K2.0

 Want to support our journalism? Become a member of HIVE or consider making a donation. Learn more here.