Skoro svi na Kosovu su čuli za Ričarda Grenela (Richard Grenell).

Bivši američki ambasador u Nemačkoj, nekadašnji vršilac dužnosti državne obaveštajne službe, specijalni predsednički izaslanik za dijalog između Kosova i Srbije, i čovek koji je optužen da je srušio popularnu vladu Aljbina Kurtija (Albin Kurti) 52. dan od njenog sastavljanja, usred pandemije kovida 19 — Grenel žestoko negira da je učestvovao u potonjem.

Grenel je u proteklih godinu dana postao referentna tačka američke politike na Kosovu. Snažno se protivio trgovinskoj taksi od 100% na srpske proizvode, preteći da će povući američku podršku Kosovu — uključujući vojsku. Njegova averzija prema kosovsko-srpskom dijalogu pod posredstvom Evropske unije zabila je klin između SAD i njenog tradicionalnog saveznika, stvarajući haos u poretku ove prekoatlantske veze.

Među poslednje Grenelove akcije u regionu mogla bi se upisati i ta da je on arhitekta nedavno održanog sastanka u Beloj kući između kosovskog premijera Avdulaha Hotija (Avdullah Hoti) i predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Sam sastanak je došao kao kulminacija u godini bogatoj dešavanjima, a pred novembarske američke predsedničke izbore koji se ubzano približavaju.

Za nekoga ko je ostvario tako veliki uticaj na kosovsku politiku, tek mali broj ljudi na Kosovu poznaje njegov lik i delo, i šta je radio pre nego što je prošle godine iznenada postao istaknuta ličnost u regionu. Mi smo odlučili da to saznamo.

Da bi to uradili, intervjuisali smo novinare i političare, dok je sam Grenel odbio razgovarati sa  Kosova 2.0 za potrebe ovog teksta.

Mnogi sa kojima smo o njemu razgovarali nisu hteli da im objavimo imena. Zato smo ovaj tekst sastavili na osnovu Grenelovih reči, njegovih izjava pred američkim kongresom i intervjua sa nekim od njegovih bivših saradnika. 

Navigacija kroz Republikansku stranku

Rik Grenel, kako ga zovu kolege i prijatelji, u biografiji nema ničeg izuzetnog. Njegovi roditelji bili su misionari evangelističke hrišćanske sekte pod nazivom Crkva Božja (Church of God). Odrastao je u Dženisonu, mestu u Mičiganu, gde je 95% stanovništva belo. To je gradiću na srednjem zapadu, u okrugu koji je dominantno republikanske orijentacije. Većina Amerikanaca nikad nije ni čula za njega.

Završio je srednju školu u Dženisonu 1984. i zatim pohađao Koledž Evangel, što je evangelistička hrišćanska verska ustanova u Springfildu, u američkoj saveznoj državi Misuri. Po završetku osnovnih studija u sferi javne uprave, upisao je postdiplomske studije u oblasti javne uprave na Harvardu, gde je i diplomirao.

Grenel, koji sada ima 54 godine, tada je započeo svoju karijeru kao konsultant za komunikacije, radeći za razne republikanske političare i u svojstvu sekretara za medije u timu senatora Marka Sanforda iz Južne Karoline. Imao je klijente među kojima bivši gradonačelnik San Dijega u Kaliforniji, kongresmen iz Mičigana i bivši guverner države Njujork. Niko od njih nije hteo s nama da razgovara o Grenelu.

Kasnije je osnovao i vodio konsultantsku firmu za medije – Kapitol medija partners (Capitol Media Partners), koja je sarađivala sa brojnim političarima i slavnim ličnostima.

Na tom svom putu, pojavio se na bezuspešnoj unutarstranačkoj kampanji Džona Mekejna (John McCain) za predsednika 2000, a 2012. je postao portparol za spoljnu politiku propale predsedničke kampanje Mita Romnija (Mitt Romney).

Međutim, manje od dve sedmice nakon što ga je Romni zaposlio, bio je primoran da odstupi sa pozicije. Njegov brzi odlazak izazvao je rasprave u tadašnjoj Republikanskoj stranci, posebno zato što je bio prvi neskriveni gej muškarac na položaju portparola ili na bilo kojoj istaknutoj poziciji u republikanskoj kampanji.

Tada se uveliko smatralo da tadašnji konzervativci neće podržati gej muškarca na istaknutoj poziciji u kampanji, pa je tako zbog svog kratkog boravka u Romnijevom taboru bio burno zlostavljan. Jedan značajan desničarski republikanski publicista insinuirao je da se Grenelu, zbog njegove seksualnosti, ne može verovati:

“Zamislite da Barak (Barack) Obama izađe u javnost — kao što bi Grenel to poželeo — i podrži istopolne brakove u svom govoru na Demokratskoj nacionalnoj konvenciji. Koliko bi Ričardu Grenelu trebalo da promeni tabor, od Romnijevog do Obaminog?”

Neobična je kombinacija — čak i za Sjedinjene Države — da konzervativni republikanac poput Grenela bude neskriveni gej i deklarisani verski evangelista.

On o svojoj religiji otvoreno piše na Tviteru (Twitter), obznanjujući nam u svojoj biografiji da je “nesavršeni Hristov pratilac”. No, mogli bi ističi njegovu objava o kovidu 19:

Coronavirus has caused a spiritual awakening. I hear it from friends and people all around the world. I feel it. God is moving.

— Richard Grenell (@RichardGrenell) April 12, 2020

Koronavirus je proizveo duhovno buđenje. To mi kažu prijatelji i ljudi iz celog sveta. Bog je u pokretu. Ričard Grenel

Međutim, Grenelovi komentari na internetu ranije su mu pravili probleme. Napisao je mnoge komentare sa elementima nipodaštavanja i zlostavljanja, posebno na račun žena, dok se zlostavljački odnosio i prema mnogim istaknutim kolumnistima i reporterima, često koristeći uvredljive izraze. Stanje je bilo problematično u toj meri da je, za vreme održavanja Romnijeve kampanje, obrisao više od 800 objava sa svog naloga na Tviteru. Izbrisao je i svoj privatni veb-sajt.

Potom je objavio da se izvinjava za svaku štetu koju su njegovi tvitovi naneli, rekavši da im je namera bila da budu “ironični i duhoviti”, ali da “sada vidi da mogu biti i uvredljivi”.

Grenel je dugi niz godina bio odan član partije, radeći kao portparol za istaknute republikance u Bušovoj (Bush) administraciji, kao što su bivši američki ambasadori u Ujedinjenim nacijama: Džon (John) Bolton, Džon Negroponte, Džon Danfort (John C. Danforth) i Zalmej Kalilzad (Zalmay Khalilzad). Niko od ovih bivših ambasadora nije hteo da razgovara s nama.

Među novinarima sa kojima je tada sarađivao, njegov ugled je, generalno gledano, bio ništavan. Mnogi novinari su ga mrzeli, a neki su čak odbijali da sarađuju s njim. Nekoliko dopisnika smatra da mu se ne može verovati, dok drugi tvrde da je često na njih vikao, posebno ako nisu Amerikanci.

Irvin Arif (Irwin Arieff), dugogodišnji iskusni reporter Rojtersa (Reuters), koji već 20 godina prati rad UN-a, izjavio je 2012. za Hafington post (Huffington Post) da je Grenel bio “najneiskrenija i najobmanljivija osoba iz sveta medija s kojom sam sarađivao”.

“Često je lagao, a još češće je davao nepotpune odgovore ili je pak za sebe zadržavao informacije koje bi mu nanele štetu ili bi se negativno odrazile na njegove ideološke stavove”, rekao je on.

Arif kaže da je Grenel “često zvao moje nadređene — ili bi naterao ambasadora [Džona] Boltona da pozove moje nadređene iz uredništva — da bi se žalio na priče, čak i kada u njima nije bilo grešaka i kada su pogađale pravo u metu, ali se prosto nisu uklapale u njegove ili/i Boltonove političke stavove”.

Ovaj novinar je zatim rekao da je Grenel “pre svega bio konzervativni ideolog koji je činio sve što je umeo da bi izvrnuo vesti o misiji SAD pri Ujedinjenim nacijama, a da bi one bile u saglasju sa njegovim i političkim stavovima ambasadora Boltona”.

Grenelov ugled neprijateljski nastrojenog, agresivnog i bezobzirnog čoveka u odnošenju prema medijima tu ne prestaje, pa obuhvata i optužbe da je “navaljivao na novinare i zlostavljao ih”, posebno one koji nisu saglasni sa njegovim stavovima. Usled toga, on uglavnom razgovara samo sa novinarima iz desničarskih medija pod upravom partije.

Privrženik

Ričard Grenel se ubrzo pojavio u trci za predsednika 2016, tako što se postrojio uz Donalda Trampa (Trump).

Trampov uspeh je naglavačke prevrnuo Republikansku stranku, odvlačeći je udesno i istovremeno odgurnuvši mnoge tradicionalnce republikanske lojaliste poput Mita Romnija.

Grenel je ubrzo nominovan za ambasadora u Nemačkoj, najvažnijem američkom savezniku u Evropi. Nije mogao da se pohvali ranijim radom u diplomatiji ili međunarodnim poslovima, osim iskustva portparola ambasadorima UN-a, i što je podbacio u svojstvu Romnijevog portparola.

Grenel nije pokušao da odbrani svoj manjak iskustva, pa je, umesto toga, pokušao da se pozicionira — u saglasju sa administracijom kojoj sada služi — kao “autsajder” koji nije član političke elite Vašingtona (Washington). Međutim, kritičari kao što je bivši američki ambasador na Kosovu Greg Delavi (Delawie), kažu da partijski politički nameštenici poput Grenela “više nanose štetu američkim interesima, nego što se za njih zalažu”.

To nije poslednji put da je Grenel u Trampovoj administraciji dobio posao za koji je delovalo da je izrazito nekvalifikovan.

Kada je u februaru 2020. obznanjeno da će stupiti na položaj vršioca dužnosti direktora državne obaveštajne službe, Suzan Rajs (Susan Rice) — savetnica za državnu bezbednost između 2013. i 2017, a nakon četvorogodišnjeg mandata u svojstvu američke ambasadorke pri UN-u — nazvala ga je “prevarantom” i “jednom od najgnusnijih, najneiskrenijih osoba koje sam ikada srela”. Rekla je i da nije bio pripremljen, nije imao saznanja o položaju na koji je stupio i da je jedini razlog zbog kog je postavljen na tu poziciju bio da obaveštajnu službu pretvori “u alatku za predsednikov reizbor”.

Kako nije imao dovoljno relevantnog iskustva iz kog bi crpeo svoju snagu, Grenel je svoj imidž izgradio na Tviteru i kao sveznajući gost na desničarskoj televizijskoj stanici Foks njuz (Fox News), gde mu je njegova žestoka odbrana Trampa i Republikanske stranke pomogla da osvoji mesto u administraciji.

Grenelovo ambasadorsko nameštenje podrazumeva da je time postao najviše pozicionirana gej osoba u Trampovoj administraciji. Međutim, demokrate nisu potvrdile njegovo postavljenje zbog mizoginih komentara na Tviteru na račun Hilari Klinton (Hilary Clinton) i američke kongresmenke Nensi (Nancy) Pelosi, pored drugih istaknutih žena u politici i medijima.

Senator iz redova demokrata, Kris Marfi (Chris Murphy), rekao je da je zabrinut za to što je Grenel “mnogo puta onlajn davao mizogine i druge zapaljive izjave” i da smatra da ambasador sa mizoginim nastupima ne bi dobro predstavljao Sjedinjene Države u zemlji koju predvodi najmoćnija žena u svetu.

S obzirom na to da Republikanci kontrolišu Senat, Grenelovo postavljenje je kasnije progurano sa 56 glasova “za” naspram 42 “protiv”.

Berlinska stanica

U svojoj uvodnoj izjavi pred Komisijom američkog Senata za spoljne poslove, prilikom saslušanja za odobrenje zahteva za stupanje na položaj ambasadora u Nemačkoj, Grenel je kazao:

“Ako budem izabran, težiću produbljivanju i jačanju istorijskih sprega između Vašingtona i Berlina. Naše dve nacije dele neraskidivu vezu i radujem se jačanju ovih sprega, uz istovremenu borbu za vrednosti različitosti, transparentnosti i poštenja.”

Nije sve ispalo kako je trebalo.

Martin Knobe (Knobbe) je direktor berlinske kancelarije Špigela (Der Spiegel) — uticajnog časopisa koji svakog meseca ima milione čitalaca širom sveta — a koji je upoznao Grenela u Vašingtonu dok je za časopis Stern izveštavao o Romnijevoj kampanji.

Knobe se priseća da je, kada je Grenel stigao u Nemačku na proleće 2018, smesta stavio do znanja da će njegov prioritet u svojstvu ambasadora biti da svoje nove domaćine preispita o tome koliko doprinose budžetu NATO. “To je bilo poprilično zanimljivo, jer ne mogu da se setim kada je neki [novi] diplomata imao tako jasnu agendu”, kaže Knobe.

Neposredno po dolasku u Berlin, napravio je žurku dobrodošlice, pozivajući nekoliko lokalnih novinara i influensera, kao i svog partnera Meta Lešija (Matt Lashey). Kosovo 2.0 je od dve tamo prisutne osobe saznalo da nije bio u pitanju uobičajeni diplomatski ručak. Grenel je, navodno, iznosio provokativne komentare pred novinarima da bi ostavio utisak, pokušavajući da se predstavi kao diplomata nove vrste, odlučan u tome da prodrma Evropljane.

“Mislim da je na dan kada je sleteo ili dan posle toga napisao tvit o Iranu i Nemačkoj”, kaže Knobe.

Trampova administracija je jednostrano odlučila da se povuče iz sporazuma koji je Obamina administracija ispregovarala sa Iranom, a koji je potpisala i EU. Prema slovu dogovora, Iran se saglasio da smanji svoje nuklearno naoružanje u zamenu za ukidanje ekonomskih sankcija. Kada je Trampova administracija pocepala papir, američke sankcije su ponovo uvedene, na razočaranje Evropske unije.

Grenel je tvitnuo da nemačke firme više ne bi trebalo da trguju sa Iranom, jer su SAD unitarno iznova nametnule sankcije.

“Mislim, taj tvit je odslikavao početak, jer je zaista bio lakmus papir za njegovo ponašanje prema nemačkoj politici ovde, u Nemačkoj”, kaže Knobe. “Ne na diplomatski, nego na jedan vrlo žilav i grub način.”

Generalno gledano, ambasadori otvoreno ne komentarišu unutrašnja pitanja države u koju su poslati, ali je Grenel Nemcima iznosio pridike o svemu, počev od povećanja vojnog budžeta do toga da je zahtevao da ne koriste kinesku kompaniju za uvođenje 5G mreže; sem toga, osnaživao je nemačke i evropske konzervativce.

Bivši britanski ambasador u Sjedinjenim Državama, Kim Darok (Darroch), koji je primoran da napusti taj položaj nakon što ga je Tramp javno vređao na Tviteru, nedavno je upitan o tome da li bi bilo bolje da je bio diplomatski “bombarder” kao Grenel.

“Ne znam, iskreno, da li bi svi trebalo da se ponašaju kao Ričard Grenel”, odgovorio je. “Kada bi ambasadori to činili, stvorila bi se izvesna kakofonija u većini zemalja.”

Čak i u toku Grenelovog saslušanja za nominaciju, bivši senator Piter Hukstra (Peter Hoekstra) iz Mičigana — tada nominovan za ambasadora u Holandiji, a koji je imao i sopstvene probleme kada je u pitanju mešanje politike sa diplomatijom — istakao je da se “politika zaustavlja na državnoj granici”. To znači da Amerikanci treba da budu rame uz rame uprkos političkim razlikama i da ne treba da se zalažu za partikularne političke ideologije.

“Mislim, nemački političari [su bili] stvarno iziritirani i besni zbog toga kako je birao teme i ulazio u diskusiju, a njegov… manir je uvek [bio] upozoravajući i preteći”, kaže Knobe.

Ovakvo ponašanje je nastavljeno sve dok čak i amerikanofili, ljudi na desnom centru i nemačka vlada, nisu izgubili poverenje u njega. Kao što je jedan visokopozicionirani nemački novinar izjavio za K2.0 u maju: “Mora da je usamljen jer ima prijatelje samo na desnici.”

To je tema koja je sve više odjekivala u njegovom mandatu, pa je i Knobe rekao da je Amerikanac imao “tek nekoliko prijatelja i da je bio strogi konzervativac”.

“Svakako da je imao brojne sastanke, ali znamo da se neki političari nikad nisu sastali s njim”, kaže Knobe. “[Tviter] je predstavljao očigledan kanal za komunikaciju, pa je to za neke od njih bilo razočaravajuće. A zatim, svakako, fizički više nije bio ovde, jer je bio u Vašingtonu, sve vreme. Više [nije] bio zainteresovan za nas [Nemačku].”

Međutim, po svemu sudeći, Grenel je stekao dobrog prijatelja u Jensu Spanu (Jens Spahn), mladom konzervativnom i ambicioznom nemačkom ministru zdravlja (čiji kabinet nije odgovorio na upit K2.0 za razgovor), a bio je i oduševljeni podržavalac Sebastijana Kurca (Sebastian Kurz), desničarskog austrijskog kancelara, nazivajući ga “rokenrol zvezdom” i rekavši da je njegova svrha da “osnaži evropske konzervativce”.

Kada je u pitanju Rusija, jedna od krupnih tema koja se u više navrata našla za stolom Trampove administracije, Grenel je često tvrdio da se Putinu ne može verovati, pa se i usprotivio predloženom ruskom gasovodu Nordstrom koji bi se prostirao kroz Baltik i do Nemačke, tako zadovoljavajući evropske potrebe za energentima.

Grenel je tvrdio da je i Tramp antiputinovski orijentisan, ali mu je zatim u tome protivurečio sam Tramp kada se sastao sa Putinom i javno ga hvalio te odbio da uvaži optužbe američkih obaveštajnih službi o ruskom mešanju u američke izbore.

Grenel je bio i nepokolebljivi promoter gej prava, pa se tako glasno zalagao za dekriminalizaciju homoseksualnosti svuda u svetu. On je tvrdio da je Tramp američki predsednik koji se najviše zalaže za gej prava, uprkos naporima njegove administracije da uskrati prava LGBTQ+ zajednici. Kada je upitan o kampanji dekriminalizacije, činilo se da Tramp o tome ništa ne zna.

Grenelovom ambasadorskom mandatu došao je kraj posle samo 23 meseca, i to u junu 2020, kada je podneo ostavku da bi se vratio u SAD pred predsedničke izbore. Nemački medij Dojče vele (Deutsche Welle) izveštavao je o tome, navodeći da je brzo postao “ozloglašen” po svom “borbenom, kritičkom i, povremeno, nesaradljivom diplomatskom stilu”.

Izaslanik

Dok je 4. oktobra 2019. i dalje bio američki ambasador u Nemačkoj, Grenel je imenovan za specijalnog izaslanika predsednika za dijalog između Kosova i Srbije, što je novonastala pozicija za čije je uvođenje on, navodno, lobirao. Dva dana nakon Grenelovog nameštenja, Samoopredeljenje (Vetëvendosje) Aljbina Kurtija pobedilo je na kosovskim parlamentarnim izborima, ali su pregovori sa Demokratskom ligom Kosova (LDK) trajali mesecima, pa je naposletku formirana koalicija.

Metju Palmer (Matthew A. Palmer), poznati visokopozicionirani diplomata američkog Forin servisa (Foreign Service) sa znanjem o Balkanu, bio je imenovan za specijalnog izaslanika Stejt departmenta (State Department) za Zapadni Balkan.

Palmer je u izjavi pred Senatom rekao da je razlika između njega i Grenela u tome što njegov mandat “pokriva čitav Zapadni Balkan”. Rekao je i da pozdravlja Grenelovo nameštenje, jer to predstavlja obećanje građanima Kosova i Srbije “da su Amerikanci ozbiljni i da ulažu velike resurse za rešavanje tog problema”.

Međutim, ovo postavljenje naišlo je na čuđenje nekih američkih zakonodavaca koji se pitaju, kako ambasador u Nemačkoj, sa tako važnom ulogom u održavanju odnosa sa ključnim evropskim i NATO partnerom, može da stupi na dodatnu funkciju — a kamoli da se bavi tako složenim pitanjem kao što je kosovsko-srpsko.

Većina građana Kosova prvi put je u januaru primetila Grenelovo stupanje na položaj, kada je, uz mnogo halabuke, najavio da je postignut sporazum o obnavljanju vazdušnog saobraćaja između Prištine i Beograda, i to sa odlazećom vladom Ramuša (Ramush) Haradinaja. Nekoliko sedmica kasnije, on je predsedavao na drugoj svečanosti potpisivanja, kojoj su prisustvovali predsednici Tači (Thaçi) i Vučić, najavljujući da su se Kosovo i Srbija saglasili da unaprede svoje transportne sprege, a na osnovu potpisanog sporazuma o razvoju železničke i putne infrastrukture.

I dalje nemamo detalje ovog samozvanog uspeha. Prošla su dva meseca, a novinari su uputili brojne zahteve za pristup dokumentima koje je, naposletku, za javnost obznanio BIRN.

Obelodanjeno je da takozvani sporazumi predstavljaju puke privremene “izjave o namerama” potpisane između niskorangiranih kosovskih službenika, dok su, u slučaju sporazuma o vazdušnom saobraćaju, inicijali “LH” korišćeni da opišu najvećeg nemačkog avio-prevoznika Lufthanzu (Lufthansa).

K2.0 je stupilo u kontakt sa Jurovingsom (Eurowings), ćerkom-firmom Lufthanze koja će da sprovodi ovaj dogovor, u potrazi za dodatnim informacijama, ali nam je rečeno da detalji tek treba da se dogovore.

“Načelno smo se dogovorili da rukovodimo ovom linijom između Beograda i Prištine. Međutim, čitav niz komercijalnih, organizacionih i pravnih pitanja tek treba da se reši, što bi moralo da se koordiniše i pojasni u predstojećim koracima”, Jurovings je 22. juna odgovorio imejlom.

“To je i razlog zbog kog ne možemo u ovom trenutku da odgovorimo na sva pitanja u potpunosti — uključujući konkretne planove poput rasporeda, datuma otvaranja, frekvencija, i tako dalje. Povrh toga, pandemija koronavirusa svakako je usporila sve aktivnosti.”

Grenelova ljubav prema bomastičnim izjavama, koje nužno nemaju pokriće u realnosti, često je izazivala frustraciju kod zvaničnika EU.

“Mislim, jedno je kada nešto najavite, a drugo kad se nešto isporuči i desi”, Viola fon Kramon (Viola von Cramon), izvestiteljka Evropskog parlamenta za Kosovo, izjavila je za K2.0 prilikom razgovora o Grenelu i odnošenju Trampove administracije prema dijalogu između Kosova i Srbije.

Grenel je, u međuvremenu, nastavio praksu koja se samo može nazvati diplomatijom preko društvenih mreža, jer je većinu najava i izjava objavio upravo na Tviteru.

Kako je vlada pod Kurtijevim vođstvom preuzela vlast početkom februara, on je smesta pojačao pritisak na Kosovo da ukine taksu od 100% na uvoz proizvoda iz Srbije, a koju je u novembru 2018. uvela Haradinajeva vlada kao odgovor na kampanju Srbije za povlačenje priznanja kosovske nezavisnosti. Politika proistekla iz uvođenja takse dovela je do toga da se Srbija istog meseca povuče iz dijaloga pod posredstvom EU, pa je tako delovalo da su male šanse da će se Srbija vratiti za pregovarački sto dok je taksa i dalje na snazi.

Kada je Kurti ostao dosledan svom predizbornom obećanju da će uvesti “recipročne trgovinske mere” prema Srbiji, Grenel je, zajedno sa Donaldom Trampom Mlađim, zapretio da će povući američke trupe sa Kosova, što je izjavio u tvitovima koje su mnogi podelili.

Sjedinjene Države su blokirale finansiranje iz Milenijum čelendž korporacije (Millenium Challenge Corporation, MCC), što je projekat američkog Stejt departmenta za stimulisanje ekonomskog razvoja u državama u razvoju. Oni su već obećali desetine miliona dolara Kosovu u vidu finansija, dok se očekuje da će ovaj iznos porasti na više od 120 miliona dolara (odnosno više od 101 miliona evra) u predstojećim godinama.

MCC je 13. marta objavio saopštenje: “Jasna je pozicija Sjedinjenih Država u pogledu kosovskih taksi na robu iz Srbije. Ukidanje ovih taksi unaprediće kosovsku privredu i pomoći da se kroz ekonomski razvoj smanji siromaštvo. Dok se pitanje kosovskih taksi ne reši, MCC će zaustaviti sprovođenje svog inicijalnog programa i izradu predloženog kompaktnog programa na Kosovu.”

Senatori iz redova demokrata angažovani u Komisiji američkog Senata za spoljne poslove stavili su u aprilu znak pitanja na razloge zbog kojih Stejt department zaustavlja svoj rad na Kosovu; međutim, do trenutka objavljivanja ovog teksta, nije bilo javnog odgovora.

Kako je pritisak na kosovsku novu vladu rastao, sve su bile jasnije linije razdvajanja između američke i evropske spoljne politike, gde su Evropljani pohvalili “prvi korak” koji je Kurti preduzeo u cilju postepenog ukidanja taksi, “što bi moglo da ima pozitivan efekat”, dok je Grenel nastavio rat rečima, izgrdivši ovaj potez, nazivajući ga “polumerom” i “ozbiljnom greškom”.

Usred sve vidljivijih podela, veći deo retorike na Kosovu pretočen je u to ko je “proamerički”, a ko “antiamerički” orijentisan, gde se Samoopredeljenje ponajviše našlo na meti zato što je odbilo da popusti pred američkim pritiskom.

Ovo pitanje je posledično iskoristila manjinska koaliciona stranka LDK — koja oduvek naglašava svoju privrženost američkom liderstvu — kao razlog za pokretanje glasanja o nepoverenju u martu mesecu, što je dovelo do pada Vlade samo 52 dana od njenog formiranja.

Kurti je na kraju održao konferenciju za štampu sa nekoliko odabranih novinara, gde je tvrdio da je Grenel kovao zaveru sa Tačijem i Vučićem da bi sproveo često spominjani dogovor o razmeni teritorija, kao i da je bio blisko angažovan u “državnom udaru” koji se završio padom vlade Samoopredeljenja. Specijalni izaslanik žestoko se usprotivio ovim optužbama, rekavši da je Kurti prosto odbio da poštuje američku politiku, pa da posledično ne treba da očekuje američku podršku.

Odlazeći predsedavajući Kongresne komisije za spoljne odnose, Eliot (Elliot) Engel, u međuvremenu je u izjavi osudio Trampovu administraciju zbog ove političke krize, navodeći da “obračunavanje sa malom demokratskom zemljom predstavlja čin nasilništva”, dok je doveo u pitanje i činjenicu da je pritisak izvršen samo na Kosovo.

Moć i uticaj

Trapavi i jednostrani pritisak koji je Grenel primenio posebno je upečatljiv kada imamo u vidu da se Kosovo hvali svojom odanošću Sjedinjenim Državama. Grenel je pokušao da ovu naklonost Kosova iskoristi kao klin koji će zabiti između SAD i Evrope.

Sebe je umotao u američku zastavu, zaigravši na kartu da Kosovo nije član mnogih međunarodnih organizacija i iskoristivši razvlačenje dijaloga sa Srbijom kao način da primeni još veću silu u korist aktuelne američke administracije.

Istovremeno, on je uverio građane Kosova da vredi da se klade na njega, a ne na Evropljane koji nisu mogli ni da liberalizuju vizni režim. Pored toga, on je iskoristio ono što je Majkl (Michael) Polt, bivši američki ambasador u Srbiji i Crnoj Gori, a kasnije samo u Srbiji, nazvao evropskom tendencijom da ne “deluje ekspresno pri donošenju odluka”.

Kosovska politička vrhuška je podstaknuta da se približi Sjedinjenim Državama, jer je Grenel — uz Tačijevu pomoć — pokušao da u drugi plan gurne Evropljane, tradicionalno bliske saveznike ovog regiona.

Još od rata 1998-1999, američka politička sila, u kombinaciji sa evropskom finansijskom moći, pomagala je Kosovu da napreduje, premda Amerikanci doprinose mnogo manje od Evropljana. Kao što je poznato u diplomatskim krugovima: “SAD delaju, a Evropljani plaćaju cenu.”

Iz Kancelarije EU na Kosovu su za K2.0 izjavili da je, zajedno sa bilateralnom finansijskom pomoći iz država-članica, finansijska podrška u 2019. iznosila 194 miliona evra. Ove godine dodeljena su dodatna sredstva za pomoć u borbi protiv pandemije, uključujući dosadašnji 60 miliona evra.

U međuvremenu, prema zvaničnim podacima, SAD su potrošile 47 miliona dolara (to jest 39 miliona evra) na inostranu podršku Kosovu u 2019, dok je ova zemlja u 2020. do dana današnjeg potrošila oko 42 miliona dolara (35 miliona evra) u te svrhe.

Trampova administracija je predložila prepolovljavanje budžeta za Kosovo za 2020. godinu, dok je Palmer pred Komisijom američkog Senata za spoljne poslove izjavio da stalna smanjenja američke podrške Kosovu i regionu ne predstavljaju problem za lokalne vođe.

U svojoj izjavi, Palmer je kazao da balkanski lideri žele da im se posvete “vreme i pažnja”, na primer, u vidu specijalnog izaslanika predsednika. Onaj ko je Palmera ispitivao, senator Kris Marfi, od osoblja ambasada je čuo prigovore zbog manjka sredstava, smatrajući da je američki uticaj zbog toga umanjen.

Paralelni procesi

Čim je popustljivija vlada, na čelu sa LDK-om i Hotijem, formirana na Kosovu početkom juna, a nakon izuzetno sporne odluke Ustavnog suda, prema kojoj novi izbori nisu bili neophodni, i po hitnom ukidanju recipročnih trgovinskih mera prema Srbiji, američki novac je počeo ponovo da se sliva, jer je MCC najavio nastavak programa finansiranja.

U roku od dve nedelje, 15. juna, Grenel je najavio da će krajem meseca pozvati Tačija i Vučića u Belu kuću, gde će potpisati ekonomski sporazum. Ako se dogovor ne bude potpisao, prema njegovim rečima, “obe zemlje će se vratiti na status kvo”.

Evropskoj uniji će, u međuvremenu, biti prepušteno da se bavi političkim temama.

Ambasador Polt kaže da je razdvajanje ekonomskih pitanja od političkih u pregovorima isto što i popravljanje levog zadnjeg točka na kolima bez popravke upravljačkog sistema i menjača. Prvi cilj dijaloga treba da bude postizanje “međusobnog priznanja, bez razmene teritorija i, naposletku, uvođenje demokratskih institucija”, izjavio je Polt za K2.0.

Zanimljivo je što se datum izabran za najavljeni sastanak u Beloj kući — 27. jun — predvečerje Vidovdana, poznatog po tome što je na taj dan Slobodan Milošević održao svoj zloglasni govor na Gazimestanu 1989, kao nagoveštaj krvoprolića i raspada Jugoslavije.

Takve greške, koje ukazuju na nepoznavanje istorije, nerazumevanje ili izostanak diplomatskog manira, stalno se ponavljaju u celokupnoj Grenelovoj karijeri. Odgovor koji obično daje jeste da sistem ili politika nisu ranije bili funkcionalni i da im je potreban svež pristup (koji on nudi).

Sastanak u Beloj kući najavljen je u predvečerje prve zvanične posete specijalnog predstavnika EU Miroslava Lajčaka Prištini, kada je on pokušao da restartuje dijalog pod posredstvom EU, koji je bio na čekanju duže od 18 meseci. Lajčakov portparol je tada (16. juna) za K2.0 izjavio da oni neće komentarisati aktivnosti drugih aktera, ali da je Lajčakova namera bila da predstavi konkretne datume za “brzi nastavak” dijaloga.

“Dijalog pod posredstvom EU jeste proces koji od samog početka isporučuje vrlo realne i konkretne rezultate za narod na Kosovu”, izjavili su.

Grenel je nastavio da koristi svoj nalog na Tviteru kao diplomatsko oružje, odašiljući tvitove svojim kritičarima koji su pod znak pitanja stavili njegov izostanak koordinacije sa EU: “Pozdravljamo svako delovanje, ali ne i priču. Zašto ne pošaljete tvitove Evropskoj uniji, da ih pitate zašto nema vizne liberalizacije za građane Kosova?”

Kako se datum sastanka zakazanog za 27. jun približavao, sa tek nekolicinom poznatih detalja, u regionu su ljudi nastavili da spekulišu o tome da bi kontroverzni potencijalni dogovor o razmeni teritorija između Kosova i Srbije, o kome se dosta šuškalo, mogao da bude deo dogovora. Grenel je u više navrata odbacio tvrdnje da je učestvovao u takvim razgovorima.

Drugi i dalje smatraju da se dogovor postignut u Beloj kući odnosi na to da Tramp ostvari spoljnopolitičku “pobedu” koju bi mogao da promoviše, bez obzira na sadržinu takvog dogovora. 

“Jedan segment se odnosi i na šansu za fotografisanje i na Belu kuću, kao i na pronalaženje zgodnih prilika za predizbornu kampanju gospodina Trampa”, Fon Kramon je u junu izjavila za K2.0, pred zakazani sastanak u Vašingtonu. “Mislim da je to velika tuga, jer region zaslužuje više od pukog slikanja u Beloj kući, pa znam da će ljudi da budu predmet instrumentalizacije.”

Zatim je usledio događaj koji nije mogao da se isplanira. Hašim Tači je 24. juna poleteo za američki glavni grad, kada je Tužilaštvo Specijalizovanih veća Kosova u Hagu najavilo da je podnelo niz optužbi za ratne zločine protiv njega i drugih, kao i za ubistvo skoro 100 osoba. Zakazani sastanak je ubrzo odgođen.

‘Ovaj dogovor nije o vama’

Grenelov sastanak između Kosova i Srbije početkom septembra je konačno održan u Beloj kući.

Trampova administracija je ovaj potez nazvala kuliminacijom Grenelovog rada i “istinski istorijskim trenutkom” u normalizovanju ekonomskih odnosa. Na sastanku su sačinjena dva odvojena dokumenta, jedan je potpisao Vučić, a drugi Tačijev zamenik u razgovorima, Hoti. I sam Tramp je potpisao po jedan papir koji je pridodat svakom dokumentu.

U razgovoru sa novinarima u sobi za brifing Bele kuće, nakon održavanja svečanosti, Grenel se nije snašao da precizno opiše ono što je potpisano, dok je u jednom trenutku optužio novinare da nisu sposobni da razumeju tematiku. Veličajući sebe, on je o ratu između Kosova i Srbije govorio kao o “užasnom ratu”, da bi potom spomenuo da je u pitanju “percipirani sukob”.

Čini se da se Grenel u intervjuu koji je dao nekoliko dana nakon sastanka izrugivao obema zemljama, sugerišući da se kontrola nad glavnim vodnim resursom na jezeru Gazivode, na severu Kosova, sastoji samo iz “rata rečima” oko toga kako će se jezero nazvati. “U šali sam izneo jedno rešenje: Znate šta, ako ne možete da se saglasite oko naziva, nazvaćemo ga ‘Jezero Tramp’”, rekao je on.

Potpisana dokumenta sačinjena su iz tema skupljenih navrat-nanos, od kojih mnoge teško da imaju bilo kakve veze sa ekonomskom normalizacijom, uprkos insistiranju iz Bele kuće pred razgovore da će se diskusija “usredsrediti isključivo na ekonomsku normalizaciju, s namerom da se pronađe način da se političke teme stave po strani, a da bi se dobio zamah u domenu ekonomije”.

“Kada budemo održali diskusije, produbićemo ta tri sporazuma i zatim razgovorima dodati niz tema koje će pospešiti trgovinu, ekonomski razvoj i otvaranje radnih mesta”, visoki savetnik predsednika izjavio je 1. septembra za novinare.

Umesto toga, činilo se da potpisani dokumenti imaju više veze za spoljnim interesima — od označavanja Hezbolaha kao terorističke organizacije do restitucije jevrejske imovine. Razgovaralo se i o Grenelovom srcu dragoj temi: dekriminalizaciji homoseksualnosti u celom svetu.

Uprkos tome što su Grenel i Trampova administracija sami sebi odali priznanje, analitičari su ubrzo istakli da sporazumi ne sadrže ništa novo ni značajno za bilo koju od dveju zemalja, posebno imajući u vidu izostanak iole smislenih detalja.

Njihova spremnost da “pokušaju da urade nešto drugačije i kreativno” dovela je do toga da se Izrael saglasi da prizna Kosovo. Međutim, samo nekoliko dana od potpisivanja, čini se da je upravo ta tačka poništila celi dogovor, jer je srpska vlada, navodno, nagovestila da neće izmeštati svoju ambasadu u Jerusalim — kao što je obećano sporazumom — ukoliko Izrael ispoštuje svoju odluku o priznanju Kosova.

EU je podsetila Srbiju da bi izmeštanje njene ambasade u Jerusalim predstavljalo kršenje spoljne politike EU i da bi se tako blokirao put Srbije ka članstvu.

Usred rasprostranjenih kritika i poruga, Grenel se i dalje ponaša ofanzivno. Kada je Aljbin Kurti tvitnuo da su tekstovi sporazuma “nesuvisli i nerazumljivi” i da ne obavezuju nijednu buduću vladu na čelu s njim, Grenel je odgovorio: “Jedno je sigurno: uvek možete računati na to da Aljbin Kurti bude protiv Sjedinjenih Država.”

Grenelov rad je simbol onoga kako Trampova administracija vodi spoljnu politiku na Balkanu (i u Evropi).

Laura Oton-Vajs (Autton-Wise), naučna saradnica na Pravnom fakultetu u Edinburgu, u Ujedinjenom Kraljevstvu, i stručnjakinja za izgradnju mira i mirovne sporazume, kaže da je vizuelna strana ceremonija na kojima se potpisuju mirovni sporazumi obično okrenuta ka sukobljenim stranama kao centralnim, ravnopravnim partnerima koji se obavezuju da će poštovati dogovoreno; običaj je takav da čak i najviše pozicionirani medijatori budu postavljeni u pozadinu ili sa strane kada se dešava takav istorijski trenutak.

Međutim, sve što se desilo na vašingtonskoj sceni, posebno pripremljenoj za sporazum između Kosova i Srbije, vrtelo se oko samo jednog čoveka: Donalda Trampa.

“Niži stolovi za Vučića i Hotija sa obe Trampove strane; njihovo sedenje ispred njegovog stola kao da su školska deca koje on kori; on potpisuje neki nepoznati, neobelodanjeni papir, dok oni potpisuju svoje primerke sporazuma; događaj sastavljen gotovo isključivo iz muškaraca”, rekla je ona.

“Sveukupni nastup je poruka narodu Kosova i Srbije, a koja odražava sadržinu sporazuma: ‘Ovaj dogovor nije o vama.’”

Grenel ne prestaje sa promocijom svoje “istorijski značajne” uspešne priče sa Balkana. Ipak, mnogo vremena će proći i on će se upustiti u narednu avanturu, ali će njegov efekat na region i dalje da se oseća — a to ne mora da znači da će sve teći onako kako je zamišljeno.K

Naslovnica: Astrit Ibrahimi.