Tokom rata na Kosovu 1999. godine, i ja sam poput stotina hiljada Albanaca postala izbeglica. Tokom četiri meseca NATO bombardovanja, smestila sam se u Bugarsku sa svojom starijom sestrom, koja je završavala studije na Američkom Univerzitetu u Bugarskoj. Uprkos poteškoćama napuštanja kuće, jedna od mojih neizbrisivih uspomena iz tog vremena ostaje pozdravno obraćanje studentkinje.

Ona je izjavila da su studenti AUBG-a, uglavnom mladi sa Balkana, izgubili osećaj “doma”. Oni su na neki način izgubili svoje prošlosti, jer nisu više bili ti koji su ih pisali; postojalo je opšte osećanje izgubljenosti, pošto su se njihove definicije onoga što je predstavljalo i nije predstavljalo “dom”  promenile. Oni neće više biti prihvaćeni u zemljama koje su nekad smatrali domom, jer su njihovi identiteti kompromitovani. Na Zapadu se nikad ne bi uklopili — još uvek su bili veoma “različiti”. Njihovi naglasci bili bi vredna roba. Bili bi akademci koji potiču iz graničnog prostora koji je pokazivao gde se Evropa završava, ili možda počinje. Ili bi se barem tome nadali.

Što se mene tiče, bilo je osvežavajuće prisvojiti ideju izdeljenog bića i identiteta. Biti marginalan, ne uklapati se nigde i istovremeno svuda bilo je nekako osnažavjuće, ali takođe i otuđujuće.

Dok smo pripremali broj o Migraciji, saznala sam da su ova osećanja otuđivanja i osnažavanja prisutna takođe u nekoliko priča časopisa. Ono što smo uvideli je da, dok je migracija univerzalna i otelotvoruje i priziva iskustva i uspomene kod pojedinaca i ljudi širom sveta, ona je tako često i razdorna, pošto su značenja koji joj pridajemo urođeno političke prirode.

I dok mi ispitujemo političke, ekonomske i društvene implikacije raznih oblika migracije, razmatramo kako sukobi između ideoloških diskursa i političkih sistema proizvode posledice koje neretko ugrožavaju ljudska prava i slobode, ali takođe teže ka stvaranju dvosmislenosti onoga što predstavlja “pravednu migraciju”. Oni takođe određuju granice prava. Jer, bilo da se govori o spornoj politici migracionih politika, bilo da se istražuju uzroci i motivi različitih oblika migracija ili se otkrivaju lična razmišljanja o migraciji, napori koji proizlaze iz migracije su na kraju prisne, lične prirode. A naša shvatanja i iskustva mogu u istoj meri uticati i oblikovati vrstu priča s kojima se susrećemo, čujemo, pričamo i čak i živimo.

Zbog toga smo od samog početka bili odlučni da lične i ljudske napore stavimo u centar ovog broja. Veliki deo priča ovog broja govori o tome kako definišemo i shvatamo osećaj bića, mesta i doma unutar takvih konstelacija, ali i o tome kako ih izazivamo.

Biti sa Kosova pruža nam znatan uvid u to kako se razvija migracija, kako se otkriva i neprestano pakuje i raspakuje. Tokom ’70-ih, ’80-ih i ’90-ih godina, Kosovari su doživeli velike talase migracije. Tokom perioda socialističke Jugoslavije, kosovski Albanci su migrirali kao “radnici privremeno zaposleni u inostranstvu”; nakon porasta nacionalističke retorike i surovog režima tog vremena, većina je tražila politički azil ili porodično spajanje sa onima koji su već živeli u inostranstvu; a treći talas je konačno uključio na stotine i hiljade izbeglica koje su bežale iz rata 1999. godine (pogledajte našu naslovnu priču, “Drugi dom” Enver Robelija, str. 27).

Sa jedne strane, mi dokumentujemo iskaze ovih migracionih talasa kroz lične hronike nekih od naših kosovsko-albanskih pisaca i istražujemo kako njihove priče proizvode osećanja doma i identiteta (pogledajte “Sledeća generacija” Hana Marku, str. 20, i “Zidovi koji se ne mogu srušiti” Artrit Bitići, str. 40). S druge strane, naše nedavno iskustvo nas takođe primorava da identifikujemo slične pokrete i borbe za prava koji još uvek preovlađuju u drugim zemljama, kao i istrajnost režima koji žele da eliminišu ljude na osnovu pripadnosti određenoj grupi (pogledajte naš izbor priča koje govore o sirijskim izbeglicama u Bugarskoj i Turskoj, kao i azilantima u Srbiji, počevši od str. 48).

Dok smo pripremali ovaj broj, vratili smo se raspravama o pravima, slobodama i  mogućnostima unutar same naše države i društva. To je prvobitno zbog razloga što je, šest godina nakon nezavisnosti, postalo jasno da se prava i slobode ne garantuju. Dakle, dok se Kosovo jednom suočilo s talasom migracije uglavnom zbog ugrožavanja bezbednosti nacionalne grupe, problemi sa kojima se danas suočava su kako drugačije tako i slične prirode. Omladina Kosova traži izlaz. Politički i ekonomski sistemi ne uspevaju da im garantuju društvenu i ekonomsku bezbednost, a javna debata je ugušena moralnim i političkim većinama samoproglašene moći.  

Zbog toga nam je bilo važno da uključimo sekciju koja se bavi i kritikuje kvalitet kosovskog visokog obrazovanja, koji ne samo da proizvodi generaciju koja sebe vidi bez perspektive nego se takođe oseća nespremnom da učestvuje u razvoju Kosova.  

Ovi mladi ljudi se uveliko smatraju pretnjom “evropskoj porodici” kojoj Kosovo teži da se pridruži (pogledajte “Veoma siromašni da bi slobodno putovali”, str. 16). I dok mi ne prosuđujemo da vize treba slepo davati, podržavamo potrebu da se prizna i prihvati da je ovaj proces političke prirode koliko i svi ostali. Kosovo je pretvoreno u geto, a sloboda kretanja je izgrađena na način koji neke ljude drži unutra (često protiv njihove volje) a druge vani. Slučaj Ljeonarde Dibrani to ilustruje (pogledajte “Pogrešna domovina”, str. 22).

Prema tome, ovaj broj o migraciji povezuje diskusije o političkim slobodama, ekonomskim mogućnostima, ljudskim pravima i pitanjima identiteta. I dok težimo da razmišamo o migraciji kao izuzetku od ljudskog stanja koje odlikuju ukorenjenost i dom, stalnost kretanja ljudi izgleda daleko ubedljivija sveobuhvatnost. Na kraju krajeva, možda nije prolaznost ta koja zahteva kontrolu nego često snažni aspekti migracije i isključenja koja na nju primoravaju.