Kosovo će 17. februara 2018. proslaviti 10. rođendan svoje Deklaracije o nezavisnosti. Kosovo ima mnogo razloga za slavlje: Za dve decenije, zemlja je prošla kroz tranziciju od rata do mira, od autoritarnog režima do demokratije, od socijalističke do tržišne ekonomije, od međunarodne uprave do nadgledane nezavisnosti, a Kosovo se sada postepeno integriše u evropsku i međunarodnu zajednicu.

Uprkos unutrašnjim i spoljnim ograničenjima, Kosovo je uspelo da izgradi osnove savremene države za manje od dve decenije, generišući rasprostranjeni međunarodni legitimitet i podršku svojoj nezavisnoj državnosti, obezbeđujući diplomatska priznanja i članstvo u međunarodnim organizacijama. Ipak, njegovo putovanje do potpune konsolidacije nezavisne državnosti i održivog mira nije gotovo, što izlaže ovu novorođenu državu budućnostima više vrsta.

Nezavisnost i priznanje

Dok Kosovo tvrdi da njegova državnost ne zavisi od diplomatskog priznanja, u praksi je diplomatsko priznanje igralo bitnu ulogu u jačanju ontološke bezbednosti, kao i kreiranju osnova za buduću konsolidaciju nacionalne i međunarodne suverenosti. Potraga Kosova za diplomatskim priznanjem i članstvom u međunarodnim organizacijama predstavlja izrazit slučaj koji pokazuje otpornost novonastalih država da prežive i kreću se kroz neurednu scenu u međunarodnom poretku koji je negostoljubiv prema novopridošlima. Kosovo je do decembra 2017. isposlovalo priznanje 115 suverenih država, uspostavilo je diplomatske odnose sa 87 zemalja i postalo član u više od 50 regionalnih i međunarodnih organizacija.

Ova postignuća ne možemo isključivo da pripišemo moćnim prijateljima Kosova bez priznanja ključne uloge koju je kosovska performativna diplomatija bazirana na diskursu igrala u borbi za dobijanje međunarodne afirmacije svoje suverenosti. Politički lideri Kosova su namerno kultivisali ovu stratešku zavisnost da bi obezbedili međunarodnu političku podršku i angažovanje prilikom tranzicije Kosova do punopravne državnosti i međunarodnog priznanja. Zagonetka kosovskog diplomatskog uspeha krije se u komplementarnosti napora koje su kosovski diplomatski službenici primenili, u kombinaciji sa podrškom međunarodnih partnera, i u uplitanju drugih situacionih činilaca.

Za mnoge na Zapadu, Kosovo predstavlja uspešnu priču o kreiranju države od početka, čija je teško osvojena državnost bila poslednje rešenje nakon ozbiljnog kršenja ljudskih prava od strane Srbije, dok se kosovskom diplomatskom delovanju odaje priznanje da zalaže za demokratiju, multietničnost i regionalni mir. Međutim, podrška uticajnih država nije pružena iz čisto altruističkih razloga, bez ikakvih pratećih zahteva.

Međunarodni partneri Kosova su stalno uslovljavali svoju međunarodnu podršku domaćim političkim, ekonomskim i bezbednosnim koncesijama u pogledu demokratskih i institucionalnih reformi, vladavine prava, unapređenja položaja manjina i pospešivanja razvoja. Geopolitički razlozi su, takođe, jedan od faktora: Podrška kosovskoj nezavisnosti često se predstavlja kao optimalno rešenje za održavanje stabilnosti na Balkanu i ublažavanje regionalnih sukoba.

Potraga Kosova za diplomatskim priznanjem i članstvom u međunarodnim organizacijama nije samo oblikovana od svetskih i spoljnih snaga, već i od domaćih dešavanja, političke situacije i formativnih događaja koji su ranije služili kao remetilački faktori. Posle proglašenja nezavisnosti, političkom agendom na Kosovu dominirale su stalne krize potekle od političkog konflikta između vlade i opozicije po pitanju formiranja vlade, lokalnog otpora protiv dijaloga za normalizaciju odnosa između Kosova i Srbije pod posredstvom EU, uslovljavanja EU i pritiska radi reformisanja institucija i borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala, kao i socio-ekonomskih problema kada je reč o zapošljavanju, migracijama i povećanom stepenu verskog ekstremizma.

Međutim, relativna politička stabilnost koja je preovladala na Kosovu između 2008. i 2014. bila je u saglasnosti sa najvećim brojem priznanja, kao značajnim napretkom u pogledu članstva u regionalnim i međunarodnim organima. U ovom periodu, Kosovo se pridružilo Svetskoj banci, Međunarodnom monetarnom fondu, Regionalnom savetu za saradnju i Evropskoj banci za obnovu i razvoj, između ostalih. Što su stabilnije kosovske institucije postale, to je više resursa i pažnje usmeravano na vođenje kampanje za diplomatsko priznavanje Kosova. U ovim godinama, Kosovo je u proseku uspelo da na godišnjem nivou obezbedi oko 10 priznanja i da se pridruži dvema ili trima međunarodnim organizacijama.

Nažalost, posle 2014, odlaganja u formiranju vlada i paralize u vladi i parlamentu nenamerno su odgodilI proaktivnu kosovsku diplomatiju, što je odužilo momentum koji je ranije dobijen u unapređenju učešća u međunarodnoj zajednici. Posebno su česti izborni ciklusi i produženi zastoji u formiranju vlade rezultirali gubljenjem momentuma za obezbeđivanje priznanja od nekoliko država koje su bile blizu toga da potvrde svoje priznanje, ali i daju prostor protivnicima Kosova da neosporeno sprovode kampanju protiv priznavanja Kosova. Ovakav razvoj situacije na Kosovu nije samo preispitao meru u kojoj su kosovske institucije bile sposobne da vode državu bez spoljnog uplitanja, već je i neposredno uticalo na sposobnost Kosova da posveti dovoljno resursa i pažnje procesu priznavanja.

Stanje legitimiteta

Aspiracije za nezavisnom državom bile su jedan od najvećih političkih ciljeva koji su ujedinili većinu kosovskih građana u nadi da će široko međunarodno priznanje uvesti kolektivnu ontološku bezbednost i smanjiti ranjivost Kosova naspram eksploatacije i diskriminacije spolja, tako zastupajući demokratsku samoupravu. Ipak, do dana današnjeg, nezavisna država nije omogućila kosovskim građanima da imaju pristup zasluženom političkom prostoru i infrastrukturi za samoopredeljenje, demokratskoj upravi i ekonomskom napretku.

Korisnost rasprostranjenog priznanja Kosova je dosad bila, uglavnom, simbolična: pojačanje osećanja Kosova da pripada zajednici nezavisnih država. Prema rečima pojedinaca koji se nalaze u prvoj liniji kampanje za priznanja, obezbeđivanje priznanja za Kosovo im je obezbedilo i lično priznanje koje se, obično, prenosilo u legitimitet i političku moć na samom Kosovu.

Međutim, diplomatsko priznanje i članstvo u regionalnim i međunarodnim organizacijama nije se prevelo u opipljive i socio-ekonomske prednosti za građane Kosova. Bilateralno priznanje se nije automatski prevelo u članstvo u međunarodnim organizacijama kao što su UN, EU ili NATO, ili u prijem u multilateralne ugovore koji su ključni za pristupanje dogovorima o kolektivnoj bezbednosti i za to da imaju korist od pravnih, finansijskih ili logističkih usluga.

Na domaćem terenu, pesimizam je danas zarobio Kosovo. Reč je o spektru razočaranosti kojim upravlja mir kojim se ne može vladati, država koju su zauzele etno-nacionalističke elite, polarizacija intraetničkih i međuetničkih odnosa, brojnih međunarodnih nametanja, kao i istrajnost siromaštva, izolacije i neravnopravnosti.

Dve decenije međunarodnih misija za izgradnju države koja treba da omogući mir, kao i izgradnja mira da bi se pomoglo kreiranje države, rezultirali su stvaranjem države koja zavisi od eksternih sila i koja se razvlači po nerešenim situacijama iz prošlosti. Međunarodne misije, kao što su UNMIK i EULEX, i lokalne etno-nacionalističke elite nisu bile uspešne u tome da oslobode lokalno stanovništvo strukturnog nasilja, naime, omogućavanjem ravnopravnosti, pravde, poštenja, prava na političku participaciju i prava na samoopredeljenje.

Građani Kosova su i dalje najizolovanija nacija u Evropi. Oni ne mogu da putuju u države koje ne priznaju kosovsku nezavisnost ili njegov pasoš. Zbog ekonomske pozicije Kosova i verovatnoće da će građani Kosova da potraže zaposlenje u inostranstvu, većina država je uvela vizni režim za sve forme putovanja, uključujući i turistička. Ovu politiku najbolnije sprovodi najbliža normativna sila Kosova, Evropska unija, koja na taj način podriva svoju meku moć koju ima kod kosovskih građana.

Buduće stanje države Kosovo

Deset godina posle nezavisnosti, mnogi na Kosovu sada osećaju da su njegovi međunarodni partneri ostavili državu u limbu zbog neuspeha da ispune svoje obećanje u pružanju pomoći Kosovu da dobije svoje stečeno pravo u međunarodnoj demokratskoj zajednici. Deceniju posle proglašenja nezavisnosti, Kosovo nije uspelo da obezbedi priznanje od svih država-članica UN.

Staza za međunarodni legitimitet kroz pojedinačno priznanje je duga i zahteva interakciju sa svakom državom pojedinačno, što oduzima dosta vremena i resursa. Da bi se ovo pitanje razumelo, treba imati u vidu udaljene globalne razvoje situacije poput rasta transnacionalnog nasilnog ekstremizma, nasilnog sukoba u Siriji i Iraku, Arapskog proleća, iznenadne promene režima u Tunisui interne političke nestabilnosti u mnogim državama Afrike, Azije i Latinske Amerike, što su sve dešavanja koja direktno utiču na perspektivu Kosova da dobije međunarodno priznanje i članstvo u međunarodnim organizacijama.

Ova globalna događanja su usmerila pažnju kosovskih međunarodnih saveznika sa procesa priznavanja, jer sada ovi saveznici moraju da se bave hitnijim temama. Finansijska kriza, migracije i situacija sa izbeglicama u Evropi, kao i Bregzit, blago su umanjili pritisak institucija EU i država-članica na Kipar, Grčku, Rumuniju, Slovačku i Španiju da promene svoje stavove prema kosovskoj nezavisnosti.

Inostrani partneri Kosova su bočno pokušali da ohrabre kosovske lidere da preuzmu proaktivniju ulogu u procesu sticanja novih diplomatskih priznanja i obezbeđivanja članstva u međunarodnim organizacijama. Ovaj diskurs davanja diplomatskog vlasništva nad Kosovom nije simptom kosovske diplomatske zrelosti, već se odražava na strateško povlačenje posvećenosti međunarodnih partnera Kosova i obećanja da će potpuno integrisati Kosovo u međunarodnu zajednicu suverenih i nezavisnih država.

Kosovo mora da prihvati svoj udeo u krivici. Kako bi ostvarilo svoj istorijski cilj — konsolidaciju države, kosovska diplomatija ne bi trebalo da bude produžetak domaće politike, jer tako rizikuje da sa sobom povuče sudbinu međunarodnog stanovišta države u beskrajne sage političkih analiza, kao što je pokazano u proteklih četiri godina prilikom brojnih borbi za vlast među političkim frakcijama. Umesto toga, Kosovo bi trebalo da razvije profesionalnu i nezavisnu službu za spoljne poslove sa normativnom diplomatijom posvećenom jačanju pozicije države u inostranstvu.

Zaista, kosovska perspektiva za pridruživanje Evropskoj uniji i NATO u bliskoj budućnosti jeste neizvesna zbog potrebe za sveobuhvatnim reformama i činjenice da neki članovi ovih organizacija još nisu priznali Kosovo. Prijem u UN je malo verovatan bez saglasnosti Srbije, Rusije i Kine, što su zemlje koje su sve neprijateljskije nastrojene prema opadajućom međunarodnom moći SAD i evropskih država.

Potencijalni izlaz za osporenu kosovsku državnost bi mogao da se nađe u postizanju sporazuma sa Srbijom na putu na kom se obe države nalaze radi pristupanja EU, za šta bi bilo potrebno davanje manjini kosovskih Srba šire autonomije u okviru složenog aranžmana u zamenu za implicitno priznanje kosovske nezavisnosti od strane Srbije i saglasnost za prijem Kosova u UN. Ovime bi se okončao decenijski poduhvat Kosova da dobije bilateralno priznanje, ali bi tako država onda bila podložna potencijalnoj rekurzivnoj secesiji srpske zajednice.

Nova strategija Evropske komisije o proširenju predstavlja obećavajući signal da pravnoobavezujući sporazum između Kosova i Srbije (koji bi podsećao na sporazum o miru, prijateljstvu i normalizaciji) ostaje glavni preduslov za unapređenje integracija u EU. To je slučaj i sa mejnstrimingom pomirenja i tranzicione pravde u procesu evropskih integracija za Zapadni Balkan, što je od ključnog značaja za regionalni mir, stabilnost i napredak. Međutim, da bi se ovo desilo, postojeći politički establišment na Kosovu mora radikalno da se promeni i da se otarasi štetnog zarobljavanja države i nedemokratskih praksi (kao što su javno linčovanje kritički nastrojenih građana, korupcija, organizovani kriminal i sabotaža političkih protivnika) da bi se dozvolilo smisleno ponovno povezivanje između države i društva.

Ukoliko se ovaj scenario ne ostvari, Kosovo će biti obavezno da nastavi svoj aktuelni pristup u traženju postepene integracije u međunarodni sistem ili u zahtevanju radikalnih promena statusa tražeći funkcionalno i tiho reujedinjenje sa svojom rođakinjom Albanijom. Ovakav malo verovatan potez bi mogao da rezultira ponovnim crtanjem granica i povratkom problema na Balkan.

Gledajući iz ove perspektive, pitanje kosovskog suverenog statusa još nije sasvim zatvoreno i sledeća faza će biti konačna u izgradnji ili razgradnji želje ove države da postane punopravna suverena država.

Ovaj esej je uvod u knjigu koju će autor da objavi: “Kao prava država: Kosovo i svakodnevna izgradnja države” (Routledge, 2018).

Naslovna fotografija: Majlinda Hoxha / K2.0.