Posle trinaestogodišnje aktivnosti Kosova u međunarodnoj sferi bilo bi razumno da analiziramo diplomatske strategije sprovođene tih godina i da se zapitamo da li je dobro formulisana strategija postojala u nekom trenutku.

Na osnovu ograničene privredne i vojne moći, male države poput Kosova obično imaju poteškoće da postignu svoje ciljeve u međunarodnim pregovorima. Iz tog su razloga spoljnopolitičke strategije od presudnog značaja za ostvarivanje ciljeva tih zemalja. U prvoj deceniji dvehiljaditih godina, teško je pronaći uspehe kosovske diplomatije, sem proglašenja nezavisnosti. Pa čak su i u tom slučaju Sjedinjene Države odigrale ključnu ulogu.

U kosovskoj javnosti i među kreatorima politika na Kosovu postoji konsenzus o tome da nema osnova za tvrdnju da je istorija kosovske diplomatije bila uspešna. Da bismo bolje razumeli i objasnili kosovski pristup diplomatiji u proteklim godinama, analiziraćemo predavanje Envera Hodžaja (Enver Hohxaj), ministra spoljnih poslova u dvema vladama i bivšeg zamenika premijera, koje je januara 2014. održao na Univerzitetu u Dablinu, na temu strategije koju je kosovska diplomatija koristila za vreme njegovog prvog ministarskog mandata. 

Predavanje nosi naziv “Pametna moć malih država: kosovski pristup spoljnim poslovima”.

Kada sam pročitao transkript predavanja, iznenadilo me je saznanje da su kosovski političari napisali strategiju zasnovanu na teorijskom konceptu, u ovom slučaju poteklom od istraživača politika Džozefa Naja (Joseph Nye). Međutim, razočarao sam se nesposobnošću predavača da shvati da je nemoguće da države kao što je Kosovo u praksi upotrebe pametnu moć kao strategiju u spoljnoj politici. Nije stvar u tome da Kosovo ne može da iskoristi pametnu moć na učinkovit način, već uopšte ne može da je upotrebi, zato što je ne poseduje.

Prema rečima predavača, kosovska pametna moć sastoji se od nekoliko glavnih elemenata — između ostalog, on spominje unutrašnje reforme, normalizovanje odnosa sa Srbijom i mirno rešavanje unutardržavnih pitanja. Kada je u pitanju poslednji element, on kaže da će njegov model poslužiti za rešavanje drugih regionalnih problema.

U pogledu normalizacije odnosa sa Srbijom, važno je naglasiti da je čak i sada, sedam godina nakon održavanja ovog predavanja, Kosovo i dalje predaleko od bilo kakvih normalizovanih odnosa sa Srbijom. Aktuelni status kvo nema nikakve veze sa kosovskim diplomatskim veštinama, već je posledica vojne intervencije NATO protiv Srbije 1999. i organizacionog i posmatračkog rada Evropske unije koja teži pronalasku trajnog rešenja za dve države.

Na kraju, Hodžaj u elemente pametne moći ubraja poboljšanje kosovskog imidža i preobražaj Kosova u privlačno mesto za strana ulaganja. Međutim, mera u kojoj je Kosovo privlačno stranim investitorima primetna je u tome što i sami pripadnici kosovske dijaspore oklevaju ili čak odbijaju da ulažu u Kosovo.

Šta fali Kosovu?

Pre nego što prodiskutujemo o mekoj moći, neophodno je da prvo objasnimo koncept moći, to jest sposobnosti da naterate drugoga da uradi ono što želite. Poznata su tri oblika moći u politikologiji: tvrda moć, meka moć i pametna moć.

Prva, vojna i finansijska garantuju da postavljeni uslovi u odnosu na strane države ili institucije nisu samo prazne reči. Druga vrsta moći potiče od zračenja sveukupnog uspeha države zasnovanog na jedinstvenim vrednostima, normama, institucijama, životnom stilu i robi. Treća, pametna moć, predstavlja kombinaciju prvih dveju, od kojih Kosovo nema nijednu.

Opšte je poznata činjenica da Kosovo ne poseduje neophodne kapacitete da sebe vojno zaštiti, a ne možemo ni da pomislimo da zapretimo drugim državama radi ostvarivanja nekog rezultata u međunarodnim pregovorima. Činjenica da država sama sebe ne može da zaštiti umanjuje njenu pregovaračku moć u svim pregovorima. Prema tome, Kosovu nedostaje integralni deo “pametne strategije”, pa preostaje samo još meka moć.

U najvažnije komponente meke moći spadaju kvalitet života, sloboda i velike razvojne mogućnosti. U takvom stanju, ono što postaje izuzetno važno jesu univerziteti poput Harvarda i Oksforda, brendovi i proizvodi poput Koka kole i Sonija, svetski poznata tango muzika, filmovi iz američkog Holivuda ili indijskog Bolivuda, naučni i tehnološki izumi i napredak u tim oblastima. Drugi način na koji države povećavaju svoju meku moć odnosi se na trošenje dela budžeta na finansiranje raznih aktivnosti u zemljama u razvoju, što je model koji ponajviše primenjuju skandinavske zemlje.

Pored toga, posebnost meke moći se ogleda u tome što njeni instrumenti nisu u potpunosti pod kontrolom vlade. Premda vlada kontroliše politiku, kultura i vrednosti su ugrađeni u civilno društvo, koje o njima brine i neguje ih.

Međutim, Kosovo nema ni meku moć — ono ne poseduje jedinstven i blistav model kulturnih, društvenih i političkih institucija, zakona i normi, kao i načina na koji se ponaša na međunarodnoj sceni. Kosovu fali i demokratsko društvo koje je dobro upućeno u procese, nizak stepen korupcije, vladavina prava i obučeni i motivisani službenici u javnom sektoru.

Upravo suprotno, Kosovo se neprestano nalazi na listama najkorumpiranijih zemalja sveta, sa visokim stepenom organizovanoga kriminala i ispolitizovanom javnom upravom. Godišnji izveštaj Evropske komisije o napretku neprestano kritikuje Kosovo zbog slabe vladavine prava. Prema tome, praktično je nemoguće da Kosovo preko svojih političkih institucija plasira imidž poštovane i atraktivne države u očima drugih zemalja, jer je ogoljeno jadno stanje u kom se nalaze kosovske institucije.

Ovo je zaključak, a ne kritika — za zaostalost Kosova ne možemo da okrivimo nijednog pojedinačnog političara. To je, između ostalog, ishod gorke prošlosti države i tlačenja iz mračnog perioda strane okupacije. Umesto što naši političari sanjaju o nemogućoj spoljnoj politici, bolje bi bilo da se usredsrede na izgradnju funkcionalnih spoljnih politika.

Ako je i koliko god dugo princip pametne moći bio u opticaju u kosovskoj diplomatiji, onda je kosovska diplomatija funkcionisala bez ikakve strategije. Na kraju krajeva, imajući u vidu jadne rezultate koje je država ostvarila u međunarodnim pregovorima, to uopšte ne treba da nas iznenadi.

Koji su to diplomatski neuspesi?

Dva glavna neuspeha u kosovskoj diplomatiji odnose se na meku moć.

Kao prvo, kosovska država nije uspela da ubedi međunarodnu zajednicu da su njene javne ustanove voljne i sposobne da zaštite i integrišu manjinske zajednice. Uopšteno govoreći, javni red na Kosovu jeste održan u proteklih 15 godina. Ipak, odjek masovnih protesta iz 2004, koji su gotovo pa obnovili etničke sukobe, doveo je do toga da pojedini međunarodni akteri sa skepsom posmatraju kosovski model upravljanja. Usled tog neuspeha, međunarodna zajednica i dalje vrši pritisak na uzastopne kosovske vlade da osnuju Zajednicu srpskih opština na Kosovu.

Kao drugo, kosovska diplomatija je, generalno govoreći, imala pasivan stav prema zločinima Srbije počinjenim u toku rata 1998-1999. U pokušaju da se postigne konačan sporazum sa Srbijom, Ministarstvo spoljnih poslova se u ovim pregovorima pasivno pozicioniralo. Srpska država je imala koristi od ove pasivnosti i nesposobnosti kosovske države da efikasno obradi i dokumentuje srpske zločine počinjene na Kosovu.

Sredstvima koordinisane i posvećene propagande, Vlada Srbije je stvorila stanje u kom neko ko nema nikakve informacije o istoriji Kosova i Srbije ne može lako da shvati ko su bili agresori, a ko žrtve. Neosporno prihvatanje činjenice da su kosovski Albanci bili žrtve države Srbije doprinelo bi kreiranju kosovske meke moći, što je slično uticaju koji je Holokaust imao u izgradnji izraelske meke moći. Srbija je uspela, makar delimično, da neutrališe ovaj element.

To je ključno pitanje, jer su evropske zemlje, poput Nemačke, Francuske i Velike Britanije, imale presudnu ulogu u stvaranju države Kosovo. Čak i nakon što je Kosovo proglasilo nezavisnost, ove zemlje su uložile mnogo vremena i resursa u konsolidaciju državnosti ove zemlje. Da bismo ih zadržali na strani Kosova, javno mnjenje u ovim državama treba da bude valjano obavešteno o ovoj temi i da se upozna sa time koja je država bila (a i dalje jeste) agresor, a koja žrtva.

U savremeno doba, svetsko shvatanje i politički jaz među generacijama stvorili su probleme mnogim vladama kada je u pitanju njihovo ophođenje u međunarodnoj zajednici. Ljudi koji su rođeni u vreme dok se vodio rat na Kosovu sada imaju pravo glasa, pa tako njihove vlade moraju da im se pravdaju zašto posvećuju vreme, energiju i sredstva rešavanju kosovskog pitanja.

Paradoks je u tome što srpski zločini — iako međunarodno dobro dokumentovani — generalno nisu predmet osuda, dok je Kosovo primorano da formira sud koji će suditi vođama OVK za navodne zločine. Bez obzira na to da li će vođe OVK biti proglašene krivim ili nevinim, međunarodni imidž Kosova trpi štetu. Rezultati su mogli biti drugačiji da je kosovska diplomatija imala strategiju i da je ta strategija pospešila formiranje neke moći — bilo tvrde, meke ili pametne.

Kako se stiče moć?

U očima svojih saveznika, Kosovo više ne uživa isti značaj. Kao posledica toga, kosovski političari bi trebalo da se duboko zapitaju, a ne da se ponašaju kao onda dok je Kosovo i dalje imalo visoku poziciju na međunarodnom planu. Državni vrh zato treba da se usredsredi na dve glavne stavke: ostvarivanje državnih interesa i stvaranje novih partnerstava i savezništava.

Ostvarivanje državnih interesa od presudnog je značaja za svaku zemlju, a posebno za Kosovo, koje planira da državne interese ostvari preko međunarodnih aktera. Predlog o razmeni teritorija sa Srbijom u režiji glavnih političkih aktera; spremnost za pridruživanje ekonomskoj zoni koja otvara tržište prema Srbiji bez neposredne koristi za Kosovo, čak i bez uslova o priznanju kosovske države; spremnost da potpiše sporazum kojim se ustupa teritorija radi ispunjavanja jednog uslova EU za viznu liberalizaciju — sve to stvara utisak da je u pitanju država koja nema jasnu predstavu o tome na čemu stoji, a kamoli kuda se zaputila.

Druga stavka se odnosi na spremnost za postamerički svet, pa čak i za svet bez EU, iako u njemu danas živimo. Međunarodna sfera postaje multipolarna, pa se tako moć Sjedinjenih Država, pa čak i postojanje EU stalno dovode u pitanje. Iako je savezništvo sa SAD i EU od presudnog značaja, došlo je vreme da Kosovo potraži nova partnerstva po svetu, i to u regionima Azije, Srednjeg istoka i Latinske Amerike.

Mnogi političari su javno prozvali stvaranje i praktikovanje prijateljstava sa drugim državama, a koje nisu EU i SAD; to čak rade i članovi civilnog društva. Oni taj čin smatraju izdajom ovih dveju svetskih sila. Međutim, uspostavljanje partnerstava sa državama poput Egipta, Izraela, Turske, Koreje, Japana, Argentine i Meksika — sve sami američki saveznici — samo bi umnožilo prisustvo Kosova na međunarodnom planu. 

Ekonomski, politički i vojni značaj nisu jedini kriterijum za osnivanje internacionalnih savezništava. Prijateljstvo zemalja je slično sprijateljavanju ljudi: sve je jače kako vreme prolazi i kako privremeni interesi dođu i odu. Nova prijateljstva, a da se pritom ne zaborave stara, otvaraju nove prilike i horizonte. Tako će višedimenzionalna spoljna politika na nekoliko ravni kreirati nova savezništva i umanjiti broj nesporazuma, a pored toga što ćemo pridobiti više prijateljskih ušiju koje će čuti kosovsku verziju istorije.

Naslovna ilustracija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.