Ni danas kao ni pre 10 proleća dok sam bila dete, život seljana nije lak. Dan počinje rano izjutra, a posebno leti, kada vas na polju čeka naporan rad. Tome nikada nema kraja, već samo osvane novi dan. Spavanje je luksuz.

Seljani čekaju zoru da zaliju biljke vodom, koliko je ima, ali nikada dovoljno, čak ni za piće. Seljani se bude uz kukurikanje petla i zvuk motike na poljanama pod prozorom. Seljani se znoje na tim poljima, sa istom motikom, pola godine bez prestanka, da bi grâd i divlje životinje sve to uništili kao da nikada nije ni postojalo; seljani na sve to reaguju prizivajući misao “makar sam zdrav”.

Znate da ste seljanin ako eliti iz velikog grada ponudite rednicu i sir kada dođu vikendom da udahnu malo svežeg vazduha, premda ni vi ni ja, dragi moji seljani, nikada nećemo biti vredni pažnje u njihovim očima. Uvek će nam lepiti najgore moguće epitete.

Znate da ste seljani ako se državni zvaničnici prema vama ophode kao prema zamlatama. Pojaviće vam se u bašti sa lažnim osmehom, zatražiće da glasate za njih, i to pored kanalizacije čiju su popravku obećali pre četiri godine. To se upravo desilo juče i danas, u predvečerje lokalnih izbora. Desiće se opet za četiri godine.

Istovremeno, svakim danom ima sve više kuća, ali sve manje ljudi. Ja sam još ovde, u Lendini, gde boravim sa mojim dragim seljanima koji oči, uši i usta drže zatvorenim i tako žive. Ako se ovo može nazvati životom.

Ilustracija: Arrita Katona/K2.0.

“Dete moje, važan je novac zarađen krvlju, znojem i suzama”, govorio mi je otac. Uglavnom se sećam — dok sam još bila dvanaestogodišnjakinja — njegovih nogu prekrivenih blatom nalik na kašu, njegovih ruku koje drhte od hladnoće. U takvim trenucima sam osećala kao da sam pet godina starija. Iako smo bili samo deca, hteli smo da pomognemo, da pokažemo da je to posao svih nas i da smo zajedno, da im zahvalimo za sve što su uradili za nas. Skupljali smo sve što je moglo da se proda — pečurke, šipurak, gvožđe — sve. Kod kuće smo naučili sve o zanatu, od A do Š, dok smo istovremeno u školi učili sabiranje.

Skrivali smo se od majki i češljali livade širom sela naoružani torbama u rukama, sve dok na podu više nije bilo nijednog komadića gvožđa. Ako bi proces punjenja torbi gvožđem trajao danima, onda bi nam isto toliko vremena trebalo da ubedimo rođake da nas odvedu da ga prodamo — sažalili bi se nad nama. Retko kad su nam ruke bile pune ono malo novčića koje smo zaradili, ali to nam nije bilo važno. Život na selu, to je kada si zadovoljan malim stvarima.

Najveći deo novca smo zarađivali u poslednjim letnjim danima — onda kada šipurak sazreva. To doba se može zamisliti pogledom kroz prozor, sa šoljicom čaja u ruci i bez trunke snega na vidiku. Prvo što meni pada na pamet jesu ručice, izgrebane i krvave od trnja.

Jedini čaj koji smo okusili bio je planinski, a sve šipurke koje smo skupili, a bilo ih je dosta, davali smo na prodaju. Na leđima smo nosili bele džakove od brašna — kunem se da su bili veći od nas — i tako se zaputili rano izjutra, kada padne prva rosa, krčeći put kroz livadu i ka planini prepunoj žbunja. To se obično nastavljalo i posle podneva, pod jakim letnjim žarom, pa sve do zalaska sunca. I svaki dan tako, sve dok više nismo mogli pronaći šipurak.

Bila sam i čobanica, i taj posao mi se najviše dopadao. Više i od onoga čime se danas bavim, iako i dan-danas volim da se povremeno survam na pod. Na tim livadama, dok sam čuvala krave, bolje sam naučila biologiju nego od bilo koje učiteljice. Shvatila sam našu beznačajnost u ovom kruženju u prirodi, ali nas to ne sprečava da sebi pridajemo veliki značaj.

Pojedinim danima sam bila presrećna zbog saznanja da će se neka krava oteliti na poljani, a bila bih pokidana u paramparčad zbog saznanja da je neka umrla. Svaki put sam se molila za njih — kao što to deca obično čine — iako nisam znala kako, molila sam se.

Ilustracija: Arrita Katona/K2.0.

Kad čovek razmisli, seljački život nije lak, ali ništa nije bolje od njega.

Zatvorite oči i zamislite letnji dan, sto na kom su hleb, sir i paprike iz bašte. Svuda su raštrkani tanjiri i prazne stolice onih koji više nisu među nama, čekajući mlade iz porodice da odrastu i popune ih. Gomila obuće pred vratima; igračke u svakom kutku dvorišta; glasan smeh odasvuda.

Istina je: dom je mnogo više nego pusta četiri zida od cigle.

Eh, da ne zaboravim one prohladne večeri i pečeni kukuruz; to vas tera da mislite da je raj na Zemlji, i to u svakome od nas. Čak i više od pečenog kukuruza, najviše sam volela da se igram klikerima i da preskačem lastiš sa ostalima.

Zvuk mešanja džema — kad stignu džem, ajvar i krastavci, to je, za nas seljane, kao gozba ravna Bajramu i Vaskrsu.

Duge zimske noći sa petrolejkom nad glavama, šetnja od jednog do drugog ćoška našeg imanja, prelazak granice i prepričavanje priča iz poslednjeg rata. Ispraćaji u klisurama i okupljanja u izbegličkim kampovima; sve to živopisno pripovedaju naše majke i bake, tako da ostanete bez reči. Ništa nije bolje od blagih nota (muzičkog instrumenta) ćiftelija koje ispunjavaju prazninu i tegobnu tišinu koja sledi.

Sada izađite iz kuće, podignite ruku i osetićete povetarac koji silazi za blagoslovenih planina, donoseći pozdrave naših predaka sa vrhova i starih izvora. Milioni ljubavnih i tužnih priča ostavljenih poput prastarih legendi iz tih planina; stižu do tebe i mene, do svih nas, kao neki odjek.

Bajka o životu na selu nalik je na stihove pisca Miđenija (Migjeni) — kada padnu crvene pozorišne zavese, svetla u prvi plan stave teške životne stvari.

Naslovnica: Arita (Arrita) Katona / K2.0.

Pismo sa sela

Život na selu znači biti zadovoljan malim stvarima.

Fjolla Avdylaj

Pismo sa sela

Život na selu znači biti zadovoljan malim stvarima.

Fjolla Avdylaj