Svi putevi vode u grad

U predvečerje lokalnih izbora poveo sam kameru na putovanje u pojedina sela u predgrađima velikih gradova na Kosovu. Danas se za njih retko ko interesuje. Zanemarena i bez ulaganja, većina stanovnika napušta ova sela i seli se u obližnje gradove.

Leskovec, Prizren

Po stupanju na put koji vodi ka ovom selu, dobrodošlicu mi želi stari natpis sa informacijama o opštinskim ulaganjima u putnu infrastrukturu koja povezuje Leskovec sa gradom; skoro četiri kilometra koja koštaju više od 400 hiljada evra. Ironija se krije u tome što je put, čija je glavna svrha da selo približi gradu, u stvari postao put preko koga je većina stanovnika pobegla iz sela. Samo je nekolicina ostala. Kako vreme teče, biljke su počele ponovo da zauzimaju put, nekadašnji ponos Opštine Prizren, koji je počeo da se sužava sa obe strane.

Na ulasku u selo, lavež jedinog seoskog psa nagoveštava moj dolazak. Dva dečaka promaljaju svoje glave na obližnjem brdašcu da pozdrave ovog stranca.

Prvo pitam da li im je otac kod kuće. Dečaci kažu da moram da dođem u nedelju da se sretnem sa njim jer je trenutno u Prizrenu.

Međutim, razgledao sam selo. Bilo je brdovito i zeleno, sa putićima koji vode do seoske fontane na samom dnu sela, na strani brda odakle se vidi veliki deo metohijske doline. Nisam mogao da odolim da u više navrata nagovestim koliko bih srećan bio kada bih mogao da živim u ovom selu. Izuzetno tiho mesto, čiji smiraj ukazuje da je ostavljeno samo sebi.

Vraćam se u nedelju. Na putu natrag shvatam da su mladi iz Prizrena ovde dolazili na izlet. 

Prilazim poslednjoj nastanjenoj kući u selu. Tamo me dočekuje muškarac uz osmeh i topao pozdrav. U pitanju je toplina koja je naizgled iščezla sa njegovog lica čim je shvatio da sam novinar.

Pogledom je stalno upirao u kameru. Iako sam objasnio i uverio ga u korektnost moga rada, ovaj gospodin, koga ću nazvati Hiljmi, nije promenio mišljenje, zamolivši me da razgovaramo u poverenju i anonimno.

“Čak i da dođu, nema razloga da me pitaju da glasam za njih. Oni dobro znaju da ne menjam stranku!” kaže Hiljmi, dodajući da je put izgrađen pre više godina pospešio odlazak meštana. Međutim, ističe da, čak i pre izgradnje puta, selo nije imalo mnogo stanovnika.

“Pre izgradnje puta, bilo je šest kuća, sada sam ostao sam”, kaže on.

Prema njegovim rečima, lokalna samouprava u Prizrenu nije bila zainteresovana za dobrobit seljana. Nadničar danju, a poljoprivrednik kod kuće, Hiljmi je sebe već ubedio da je i on morao da ode. Za nekoliko meseci preseliće se u Tusuz, u okolini Prizrena.

Žegrovac, Gnjilane

Ironija putne infrastrukture ponovo me je pogodila u obilasku ostalih područja Kosova. Ovaj put se to desilo u gnjilanskom selu Žegrovcu.

Asfaltirana ulica se iznenada sasvim izmenila pretvorivši se u pristupni put za tešku mašineriju koja prenosi materijal za projekat izgradnje obližnjeg auto-puta. Nakon spuštanja prašine i otvaranja puta za nesmetani prolaz, našao sam se na putanji ka seoskoj školi. U napuštenom dvorištu ugledao sam otiske stopala davno otišle dece.

Ptičje cvrkutanje iznenada se prekida usled buke građevinskih mašina koje rade na izgradnji auto-puta; mašinerija je presekla planinu na način da izgleda kao ručno pravljena. 

Pri ulasku u Žegrovac, prvo što sam video bio je memorijalni centar koji je služio kao mesto susreta u selu. Žegrovac je poznat kao jedino selo na teritoriji Gnjilana gde se odvijala neposredna borba između Oslobodilačke vojske Kosova i srpskih snaga tokom rata na Kosovu.

Na izlasku iz automobila, prilazi mi znatiželjni muškarac. Predstavio se kao Osman Pajaziti (50), stanovnik Gnjilana koji godinama radi kao građevinski radnik. Pajaziti je u selo došao da uredi svoje napušteno dvorište.

Čekajući na dolazak radnika na iskopavanju, Osman mi je ispričao ponešto o svom rodnom selu. Dok smo se kretali tik do napuštenih kuća, ušao sam u jednu i ugledao tragove metaka u dnevnoj sobi. Obojica smo od jakog sunca pobegli u senku orahovog stabla usred imovine u vlasništvu porodice mučenika po imenu Pajazit Ahmeti-Paja. Naišli smo na dve kuće oštećene u ratu, a nadomak jedne nalazila se jednospratnica sa primetno čistim dvorištem koje se koristi tokom retkih poseta vikendom.

“Nemaju šta ovde da traže, nemaju nikoga da mole za glas, svi su otišli. Niko nije ostao u selu!” kaže Pajaziti.

Prema njegovim rečima, ljudi bi mogli da se vrate u selo jer će auto-put u blizini dobiti izlazni putni pravac. Tako bi se selo znatno približilo Gnjilanu, pa bi možda i opštinske investicije dospele u ova područja, što se, po njegovom mišljenju, nije desilo još od završetka rata.

Građenik, Kamenica

Posle Žegrovca zaputio sam se u kameničko selo Građenik. Koliko mi je poznato, tamo je živeo samo jedan meštanin.

Građenik je smešten skoro na samom kraju opštinske teritorije. Ovaj put mi je ironija putne infrastrukture priredila sasvim drugačiji prizor. Ne znam da li bih ovo putovanje mogao da nazovem izletom ili ekspedicijom, ali dok sam prolazio kroz naseljena mesta duž puta, naleteo sam na radoznale poglede ljudi koji kao da su međusobno šaputali, “ovaj mora da se izgubio”.

Što sam se duže kretao pomenutim putem, to sam bolje razumeo razlog zbog su meštani otišli. Moj maleni automobil uspeo je da se probije kroz put, ali se u ovakvu avanturu ne bi upuštao svakodnevno. Nisam ugledao nikakve natpise o bilo kakvim ulaganjima u infrastrukturu; kao da niko nikada nije posetio ovo mesto.

Ovaj put, koji se godinama formirao zahvaljujući prolasku traktora i šumokradica, pružao se na konto nekih velikih međusobno pričvršćenih balvana i dasaka. Zatravljena, duguljasta, uska traka usred improvizovanog puta povremeno je dodirivala donji deo automobila, praveći buku.

Građenik se konačno ukazao, selo koje izdaleka deluje nadrealno mirno. Smešteno na brdu okrenuto ka jugu, liči na neko selo sa razglednice, samo što je ovo beživotno.

Sve kuće su napuštene i zapuštene, a biljke su počele da preovladavaju u sobama u kojima su nekad služeni ručkovi i večere, u kojima se nekada čuo smeh i ćaskanje, mesto gde je nekada davno neko živeo. Ova tišina više nije ulivala osećaj smirenosti, već je bila zastrašujuća. Za razliku od Žegrovca, ptičja pesma je bila pomešana sa zvukom prozora koji lupaju u svoje okvire.

Slatina, Podujevo

Nešto slično sam očekivao u podujevačkoj Slatini, malenom mestu pokraj dugog puta u blizini granice sa Srbijom.

Međutim, što sam se više udaljavao od naseljenih područja, to su putevi bili lepši. Po svojoj čistini podsećali su me na ruralne puteve francuskih sela. Zemlja se obrađuje i ostavlja utisak da je u pitanju bogata oblast u kojoj žive velikodušni i gostoljubivi ljudi, ali moj ulazak u selo uopšte nije bio takav.

Odmah mi je bilo jasno da je selo nastanjeno, ali da nisu sve kuće imale ukućane. U blizini je smeštena stanica za prodaju drva za ogrev. Kao i u drugim selima, i ovde smo moja kamera i ja dočekani hladnim pogledima.

“Ovde ništa nije ostalo, svi su otišli. Nemaš s kime ovde da pričaš”, to su bile reči poljoprivrednika dok se udaljavao od mene, vodeći krave na kukuruzno polje. Prema njegovim rečima, većina meštana je pobegla iz sela jer se put navršavao tik do restorana, kada se već nalazite na teritoriji Srbije.

Mesta nalik Leskovecu, Žegrovcu, Građeniku i Slatini česta su pojava na Kosovu; zaboravljene lokacije na putu ka planinskim restoranima.

Posete ovim selima naterale su me da se zamislim kakav bi život bio u ovim selima da obližnje radnje prodaju više njihovih domaćih proizvoda ili da im nude posao? Ili pak da dotične opštine ulažu u njih?

Da li bi, u tom slučaju, meštani ovih sela razmotrili da se vrate u ova područja prepuna ptica, daleko od vreve velikih gradova? Možda je to glavni problem. Sela se u našoj zemlji i dalje smatraju zaostalim, iako su, u stvari, oličenje naše kulture koja nestaje i pada u zaborav.