Juče je obeležena 25. godišnjica od pada Berlinskog zida. Građani nemačke prestonice su sinoć oslobodili hiljade balona u vazduh, što je bila simbolička proslava slobode koja je došla onog trenutka kada su cigle koje dele grad bile srušene. Kako bi se proslavila uspomena na ovaj dan za pamćenje, objavili smo priču iz broja o migracijama organizacije Kosovo 2.0, a priča se bavi fizičkim preprekama koje ljudi stvaraju jedni između drugih. Kako biste pročitali više priča iz časopisa organizacije Kosovo 2.0, ovde nabavite svoj primerak!

Moja baka po majci koja je živela u Skadru (Shkodra) , Albaniji, udala se za mog dedu u Baru (Tivari), Crnoj Gori (u to vreme deo Jugoslavije) 1948. godine. Dve nedelje kasnije, odnosi između Albanije i Jugoslavije su se pogoršali i njihove granice su se tako čvrsto zatvorile da nijedna ljudska duša nije bila u stanju da pređe na drugu stranu. Prošlo je 50 godina pre nego što je ponovo srela svoju porodicu.

Postoji poznata legenda u Skadru o tome kako je tvrđava izgrađena i govori o naporima tri brata koji su radili na podizanju zidova. Svakog jutra, uvideli bi da je njihov prethodni rad porušen i zurili bi u ruinu pitajući se šta se dogodilo tokom noći. Na kraju su potražili savet mudraca koji im je rekao da moraju da prinesu žrtvu da bi zidovi stajali. To je trebalo da bude jedna od njihovih žena — ali koja? Odlučili su da će biti ona koja im donese hranu sledećeg dana. Razumljivo, najstariji brat se nije mogao uzdržati i zbog ljubavi je otkrio plan svojoj ženi. Drugi brat je učinio isto. Dakle, zadatak donošenja hrane spao je na Rozafu, ženu najmlađeg brata. Uprkos činjenici da je ona tek rodila sina, prihvatila je da se žrtvuje — da bude uzidana — pod jednim uslovom. Tražila je da joj desno oko bude otkriveno, da bi moglapratiti kako njen sin raste, desna dojka da bi ga mogla hraniti, desna ruka da bi ga mogla držati i desna noga da bi mogla ljuljati njegovu kolevku.

Opravdanja toga zašto možemo ići toliko daleko da bi se odvojili od drugih variraju od zaštite od varvara ili invazivnih vojski do motivacija koje su nebulozne poput ideologije. I Skadar i Bar su gradovi koji su rasli pod zaštitnim tvrđavama — zamaka starog Scutarija (Skadar) i Antibarija (Bar). Kada se moja baka udala 1948. godine, zidovi ovih trvđava nisu više bili pod opsadom: Iliri su već odavno bili otišli, Rimljani odavno nestali, Vizantijci odavno pali, Mlečani odavno zaboravljeni a Osmani odavno balkanizovani. U trenutku kada zidovi i malter nisu više bili u stanju da odvajaju ljude, nastala je novija i naprednija vrsta prepreka — nevidljiva prepreka koja se hrani političkom dogmom.

U to vreme i Albanija i Jugoslavija su bile u komunističkom ljubavnom trouglu sa Sovjetskim Savezom. Političkim flertovima pokušavali su da dokažu da su vredni njihovog novog ljubavnika. Veza je bila tako strasna da je gotovo prerasla u venčanje između dvoje. Naravno, kada treći upadne u tango, stvari postaju malo komplikovanije, strasnije i više divlje. Ljudi počinju da gube glavu i razum. Krvni pritisak raste. I onda, iznenada, i s obzirom na to da su se oštro neslagali oko toga ko je veći komunista i ko je više zaljubljen u svog sovjetskog udvarača, njihov odnos se prekinuo i doveo do zatvaranja granica.

Sećam se trenutaka kada sam sedeo sa bakom u njenom dvorištu u Baru, u hladovini, mirišući procvale narandže i narove, dok bi ona s čežnjom pričala priče o svojoj braći i sestrama koje nije videla već decenijama. Sećam se da sam skrenuo pogled sa njenog lica prema drveću u dvorištu, u pravcu tamnozelenih maslinjaka u daljini i iznad sivih kamenih zidova starog grada Bara, koji bi se polako preobratio u tamnoplavu planinu Rumija, koja stoji kao čuvar leđa grada.

Pre zatvaranja granice, brat moje bake bi je često posećivao. U to vreme, trebalo je dva sata vožnje biciklom preko prilično planinskog terena. Nakon zatvaranja granice, sve što je njena porodica mogla da učini je da šalje pisma. Čuvala ih je u posebnoj kutiji. Nisam se usuđivao ni da se približim toj tajanstvenoj kutiji, bez obzira koliko sam želeo da istražujem pečate tajanstvenog izgleda ili bele koverte sa crveno-plavim ivicama ili papire koji su izgledali polu-spaljeni zbog vremena ili plavo mastilo koje je počelo da bledi i nestaje (čineći tekst jedva čitljivim) ili požutele fotografije ljudi koje nikad nisam sreo ali bi trebalo da su ujaci i tetke moje bake. Bilo je previše tuge u toj kutiji, toliko da je stvorena nevidljiva prepreka koja me je sprečavala da joj se približim. Zid suza? Ograda samoće? Prepreka čežnje i nostalgije? Štagod da je bila, ona je bila neprobojna čak i za moći moje nestašne prirode.

Nakon nekoliko vekova, duh Rozafe se vratio da nas sve progoni. Ona je utelovljena u suzama čežnje moje bake i u bolu njenog srca punog čežnje za domom. Neko je trebalo da bude žrtvovan da bi ideološke tvrđave stajale. Njena tuga bila je zid u kojem je živa ukopana. Jedine stvari koje su ostavljene otkrivene bile su njena drhtava desna ruka (da bi držala pisma), njeno desno oko (da bi puštala suze i pomutila plavi rukopis) i njene grudi (da bi držala koverte blizu srca dok bi se njena noga tresla gubeći se u mislima).

Grad zidova

Od granice između Albanije i Kosova — one iste granice koja je bila neprobojna tokom 50 godina — može se autom stići severno do Prizrena za 15 minuta. Posle vožnje duž senki koje stvaraju redovi visokog drveća na obe strane puta, može se videti stara tvrđava. Sa vrha planine, Kalaja (Tvrđava) nadgleda čitav grad. Njeni zidovi, ti zidovi koji su sprečili toliko neprijatelja da dopru do tajni i nagrada koje je ona čuvala, sada se ruše zbog stalnog pritiska, rata i konačno, zbog nemara koji traje tri i po milenijuma. Dok se cigle raspadaju, ona tiho posmatra nasleđe njenog postojanja. Gledajući haotičnu gradsku arhitekturu primećuje veliki broj manjih i manje stalnih zidova koji formiraju delimične šablone u njenoj senci i odjednom postaje svesna, dok se oni šire nizbrdo kao pipci neke noćne more džnovskog kamena, da još uvek nastavlja da utiče na arhitekturu koja se nalazi ispod.

Prizren je grad zidova. Da bi ovo dokazao, ne treba ići dalje od kuće moje porodice, čiji visoki zidovi odvajaju našu “teritoriju” od komšija. Pošto su zidovi tvrđave efikasni isto kao i njene kapije, mi smo se osigurali da naša bude siva, napravljena od debelog metala i smatram da bi ova kapija bila neprobojna na razne napade. Na vrhu kapije stoji ogromni znak koji reklamira ime urološke ordinacije mog oca (koji bi se u slučaju opsade pokazao veoma delotvorno što se tiče usporavanja prvog talasa pešadije). Logo s leve strane natpisa “UROPRIZ” je više kao grb koji označava da ovo uporište pripada Kući Bubrega i Bešike Klana Bitići.

Za jedno zajedničko društvo koji neguje kontakte s ljudima, neverovatno je koliko se energije troši na aktivnosti koje čine baš suprotno. Pre nego bi naša porodica posetila komšije ili prijatelje na kafi ili čaju, uvek bismo morali da čekamo majku ispred te iste kapije dok bi opsesivno osiguravala da je kapija adekvatno zatvorena. Njena tesna pamučna haljina izgledala bi teška kao oklop dok bi žurila od sobe do sobe, zatvarajući vrata poput generala pre opsade. Silazeći niz stepenica, cvetni miris njenog parfema proširio bi se po celoj kući na sličan način na koji bi se motivacija, hrabrost i strah proširili kroz redove pešadije kada se suočavaju sa vestima o približavanju neprijatelja. Okrenula bi ključeve i sa svakim klikom, tkanina realnosti bi se zamaglila, pretvarajući njenu šminku crvenog karmina, tamne maskare i rumenih obraza u neku vrstu ratnih boja. Zakasniti pet minuta nije bilo ništa u odnosu na koristi od osiguravanja da će tvrđava biti neprobojna za sve vreme naše posete.

Ali ko su tačno bili neprijatelji? Lopovi? Malo verovatno. S desne strane naše kuće-tvrđave živeo je naš stric — brat mog oca. Njegova tri sina menjala su profesiju češće nego što sam ja menjao odanost prema omiljenim crtaćima, ali su u jednom trenutku našli sebe kao automehaničari. Ako bi Kuća Ulja i Masti Klana Bitići imala svoj grb, bilo bi teško izabrati između onog sa tri automobila ili onog koji sadrži čekić, kjluč i šrafciger (svaki bi predstavljao ličnosti mojih rođaka). S leve strane, visoki zid nas je odvajao od seta tri brata Bitići — ovog puta bez krvne veze, samo slučajno sa istim prezimenom. Pošto su svi bili inženjeri, možemo ih zvati Kuća Pogona i Pare.

Instinkti moje majke su sigurno bili podstaknuti idejom da bi neko mogao upasti i ukrasti svu medicinsku opremu za koju su moji roditelji tokom godina radili tako naporno da bi je nabavili. Na ovaj način, odmah nakon rata na Kosovu (kada se društveni red pretvorio u stanje funkcionalne anarhije koja je tako prirodna u zemljama posle sukoba) i u svojstvu guvernera Uropriz tvrđave, odlučila je da je došlo vreme da se unapredi bezbednost. I baš kao što su Rimljani dodavali po jedan novi sloj svežeg kamenja ili kao što su Vizantijci gradili više tornjeve ili kao što su možda Osmani učinili uvodeći njihove napredne topove, ona je odlučila da poveća visinu zidova oko bašte za oko pola metra i da stavi metalne rešetke na svaki prozor naše kuće Žalbe moje sestre da se oseća kao da živi u zatvoru smatrane su dečjim brigama.

Ali ako su unapređeni zidovi učinili nešto da bi usporili moguće lopove, oni nisu uspeli u sprečavanju stabla mušmule u našoj bašti da proširi svoje grane preko Uropriz tvrđave do komšijske “teritorije” (zavideo bih komšijama koji bi lakše mogli brati i jesti zrele mušmule iz bašte Kuće Pogona i Pare).

Isto kao što nijedan zid, bez obzira na visinu, nije mogao sprečiti da stablo mušmule iz moje bašte proširi svoje grane, i isto kao što su se grane porodičnog stabla, s obe strane granice, u jednom trenutku ponovo isprepletale, tako su strukture prizrenske Kalaja, čiji je cilj bio odvajanje ljudi, danas najromantičnije mesto u gradu; ovde ljubavnici otvaraju kapije svojih srca da bi pustili jedno drugo unutar zidova svojih života.

Neki bi pomislili da smo se dosta razvili od vremena naših nasilnih predaka, ali realnost je da smo svi isti stari homo sapiensi, dobro uvezani radi napretka u našim malim grupama, gajimo koheziju kroz mržnju prema autsajderima sprečavajući ih da dobiju pristup stvarima koje su nam najdraže gradeći visoke zidove.

Možda je nesreća Rozafe na neki način integrisana u naš DNK, što znači da se može preneti na sledeće generacije. To bi moglo objasniti melanholičnu sudbinu moje bake, kao i opsesiju moje majke visokim zidovima i zaključanim vratima. To znači da i ja imam nešto krvi Rozafe koja teče mojim venama. Ja mogao bih biti jedan od njenih (pra pra) unuka, kojeg ona još uvek posmatra jednim okom vireći kroz zid.

Pseći život

Možda i ja nosim Rozafinu kletvu, staro prokletstvo rasuto kao pepeo kroz prostor i vreme, dok delim svoje postojanje na dva kontinenta i osećam da ne mogu baš sasvim pripadati nijednom od njih. Postojim između ograničenja kosovskih granica i prostranstva Sjedinjenih Država. Jedva mogu negde putovati s kosovskim pasošem (ustvari, u četiri država), živeći na najotvorenijem mestu na svetu (to jest, dok mi ne istekne viza) još uvek sebe zavaravam da je slučaj suprotan.

Kao osoba koja mrzi papirologiju, imam averziju prema procesu aplikacije za vizu. Smatram da je to proces toliko mentalno zlostavljajući poput vezivanja električnih žica na moj znate-već-šta zajedno sa brdom dokumenata nejasnog psećeg pedigrea u mojim rukama.

Jer je to stvarno pseći život, ovo postojanje vezano za pseću kučicu najbliže ambasade. Zapadnom čitaocu može nedostajati kulturni kontekst u kojem koristim reć “pas”, verovatno zamišljajući zabavne kučiče — ali ja ne govorim o ovoj vrsti pasa. Imam u vidu pse kosovske ulice, zalutale vukove-pse koji tumaraju ulicama kao vagabundi vitlajući noževima. Imam u vidu tu vrstu pasa koji umiru od gladi i koji bi u svakom trenutku mogli napasti, koji bi te u svojoj gladi mogli ugristi i penastim ustma preneti bilo koji virus koji te pretvrara u jednog od njih, zombi vukodlaka. Njihova krzna su preplavljena od kiše i blata dok po đubrištu traže kost koja još uvek miriše na krv, blistavih očiju i uvijenih usni. Zapaze te na ulici i tiho se slože s celim čoporom da te divljački napadnu. Takva vrsta psa se svakako mora vezati zbog bezbednosti.

Ranije u Baru, moja ujak po majci je imo sićušnu džukelu koju smo zvali Robi, koji je uvek bio vezan za pseću kućicu. Ne mogu zasigurno reći da li ga je moj ujak našao na ulici kao štene ili se ponudio da ga udomi od nekog nakon što ga je hipnotisalo njegovo smeđe-plavo krzno. Kada je porastao, Robi je jedva bio veći od vremena kada je bio štene, ali je bio ljut i pun neke vrste blesavosti koja ga je vukla po mečevima lajanja sa psima pet puta većim od njega. Jednom, uspeo je da se oslobodi lanca. Nismo ga mogli uhvatiti tri dana i uspeli smo da ga savladamo tek nakon što je istrošio svu energiju trčeći kao blesav u čudnim krugovima oko kuće, tim slavljeničkim lukovima njegove slobode.

Nekad se osećam kao Rubi, vodeći pseći život, sanjajući pseće snove i imajući pseće vizije. Nalazim se u beskrajnom polju. Počinjem rastezati noge i polako hvatiti korak dok se ne zaletim u trk. Gotovo ne mogu verovati kako je dobro osećati zelenu travu, ne mogu verovati kako prijatno svež vazduh dopire do mojih nozdrva, prosto volim… kkkhhhkhkhkh. O bože! Prokletstvo! Moje grlo, ne mogu disati! Moj vrat je pun modrica. Nije trebalo da trčim tako brzo sa ovim okovratnikom.

Ponekad razmišljam da li, iznad zidova skadarske tvrđave, Rozafino desno oko još uvek posmatra kako njeni pra-pra-unuci rastu. Pitam se da li njen duh vidi šta sam postao: pas, ograđen (kao što je ona bila ograđena) jednom nevidljivom preprekom. Proveo sam ceo život drhteći kao napuštena džukela na kiši dok bih držao pasoš po ambasadama i graničnim prelazima. Radije bih bio zalutali ulični pas, pun buva, nego da imam ovaj ožiljak na vratu od biroktatskog okovratnika.

Zemlja kvantne slobode/ Uplitanje

Pomislili biste da bih se osetio slobodnim čim sam video beskrajna kukuruzna polja Ajove i da bih čak mogao nekontrolisano trčati kao moj Robi kada se oslobodio lanca. Pravo da kažem, prostranost ovih polja pokazala se kao prepreka po sebi. U mestu koje je toliko prostrano kao američki Srednji zapad, ne bih nikud mogao otiči bez automobila. S druge strane, kada sam dobio automobil, ili ga pozajmio od prijatelja, mogao sam izabrati bilo koje mesto između Atlantika i Pacifika.

Američka prostranost postoji u kvantnom stanju postojanja — ona i zabranjuje i omogućava slobodu kretanja. Ona je geografski ekvivalent Rozafe, čije se postojanje odvojilo na dve strane zida. Niti mrtva niti stvarno živa, obešena u prostoru i vremenu, ona je mitološki ekvivalent Šredingerovog eksperimenta sa mačkama.

S otkrićem tog ogromnog prostora, tako zrelog za istraživanje, koncept granice koji sam ranije poznavao počeo je da bledi do tačke nepostojanja. Sve što je trebalo da uradim je da gledam bašte. U Prizrenu, moja bašta je bila okružena visokim zidovima nalik na tvrđavu, koji su eksplicitno označavali granice između komšija. Bio sam zapanjen kada sam saznao da se na Srednjem zapad razni travnjaci međusobno mešaju i da je jedini način da saznam na čiju teritoriju gazim bio da primetim suptilne razlike u boji i dužini trave. To je takođe bio trenutak kada su i granice mog mozga počele da blede, a zidovi da se ruše i padaju.

I tako sam krenuo na moje prvo putovanje i prešao pola Sjedinjenih Država, od Srednjeg zapada do Kalifornije i nazad. U sledećim godinama, ponovio sam to nekoliko puta, ispunjavajući mape država kao slagalicu. Vozio sam crvenim peskom Arizone, pokušavao da nađem ivicu horizonta duž kukuruznih polja Srednjeg zapada; primetio sam kako mi se lice i telo transformišu kod skulpture ”The Bean” (“Pasulj) u Čikagu; zaglavio sam u saobraćaju u Los Anđelesu; bio sam svedok plavog sutona u Salt Leik Sitiju; ubedio sam se da je sve stvarno veće u Teksasu; pio sam merlo vino u Napa Veliju; jeo sam kukuruznu čorbu u Bostonu (i uporedio je s onom koju sam probao u San Francisku); plivao u ledenoj januarskoj vodi u Majamiju; posetio sam “Rock and Roll Hall of Fame” (“Rokenrol dvorana slavnih”) u Klivlendu; razočarao sam se kvalitetom plaže u Dejtoni; bio sam svedok vatrometa povodom proslave 4. jula u Vašingtonu, D.C.; zaboravio sam da sam jednom posetio NASCAR staze i pokušao da se setim da li je to bilo tokom mog putovanja u Teksas ili Floridu; otišao sam u Valmart u Misuriju; kupio sam kaubojsku kapu negde blizu Ostina (ili Hjustona?); pojeo sam pola kesa floridskih narandža koje sam kupio negde na mestu odmora duž autoputa…

Tokom ovih skitanja, u jednom trenutku sam se našao na Tajms skveru, hipnotisan svetlim i raznobojnim ekranima i jakim svetlima. Progutan od strane gomile, osetio sam kao da su zidovi moje tvrđave pali i neprijateljski vojnici pregazili kapije. Istovremeno sam se osećao preplavljen zbog svesti o svojoj ništavnosti u velikoj shemi stvari a sa druge strane puno cilja i značajnosti, kao što se neko oseća kada misli da može da postigne bilo šta.

Iako već nekoliko godina živim u Nju Jorku, još uvek osećam istovremenu dvojnost samoće i zajedništva. Možda zvuči paradoksalno osećati samoću u tako prepunom mestu, ali baš kao što je zidovima skadarske tvrđave bila potrebna Rozafa, tako i Menhetnu treba žrtva, i tera te da gradiš zidove i prepreke da bi se odvojio od svih drugih ljudi. To je možda jedini način da ovde ostaneš pri svesti.

Život u velikom gradu postoji u naizgled nemogućem stanju kvantnog uplitanja, kao kada čestica istovremeno zauzima dva mesta. Kao što se postojanje Rozafe odvojilo na dva dela zida, takvo je i postojanje gradskih stanovnika poput mene koji se moraju stalno kolebati između traganja za prijateljstvom i brobom za očuvanje autonomije.

Možda se na kraju krajeva Skadar i Bar kao i Prizren i Nju Jork ne razlikuju toliko. Svi oni imaju svoje verzije tvrđava. I svi smo mi ti isti stari homo sapiensi, skloni izgradnji zidova, ograda i granica. Samo smo postali bolji u izgradnji onih nevidljivih. Svi mi imamo pomalo krvi Rozafe koja teče u našim venama. Njena legenda je urezana u naš DNK. Kodirani u tim genima, pronalazimo samoću kada smo usred gomile i tražimo zajedništvo kada smo sami.

Artrit Bitići je rođen u Prištini i proveo je (najbolje godine) mladosti između Prizrena i Tirane. Sada živi u Nju Jorku.